White Shadows je naslov prvog engleskog – i kompletnog – izdanja francuskog dvodelnog grafičkog romana L’Ombre Blanche,* originalno publikovanog za Soleil, a koje je, po prvi put, dakle, u prevodu na Engleski izašlo polovinom prošle godine (dok tvrdo koričena verzija izlazi ovih dana). Magnetic Press se poduhvatio ovog projekta, a nakon što je sa priličnim uspehom publikovao Temudjin, strip istih autora, 2022. godine, u njegovoj integralnoj verziji a koja je za Francuski Daniel Maghen izašla 2019.

*što je, uzgred, i francuski prevod naslova filma Stevena Seagala, The Glimmer Man…

Temudjin i L’Ombre Blanche su izlazili maltene paralelno, za dva različita francuska izdavača pre više od decenije, a oba su, rekosmo, pisali i crtali isti ljudi. Antoine Ozanam i Antoine Carrion (koga možda znate i pod nadimkom Tentacle Eye što ga on rado koristi) sarađuju rado, često i uspešno, sa ranim uspesima koje su im doneli stripovi poput Le Chant des Sabres i L’Amourir izašli za Casterman krajem prve decenije ovog veka. Posle ove avanture, dvojica Antoinea su sela da, rekosmo, paralelno rade L’Ombre Blanche i Temudjin. Ovaj prvi je u dva albuma uzašao 2013. i 2014. godine, za Soleil, ovaj drugi između 2013. i 2015. za Daniel Maghen. Temudjin je poznatiji od ova dva serijala po tome da je ranije dobio publikaciju na Engleski, a onda i na naš jezik (hrvatska Fibra je ovaj integral izdala 2024. godine i, evo, obećavam da ću u neko dogledno vreme i o njemu ispisati koju reč), a svakako je doprinelo to da se u ovom stripu u centru nalazi jedna ipak nadaleko čuvena istorijska figura, te da je njegova mešavina istorijske fikcije i fantastike veoma lepo legla u kulturni krajolik koji je u solidnoj meri oblikovan od strane igračkog serijala Assassin’s Creed…

L’Ombre Blanche na svojoj strani nema tu vrstu istorijskog uporišta, ovo je u punoj meri „fantazijski“, ili makar kvaziistorijski narativ koji se događa u „žanrovskom“ srednjem veku i mada ima i malo magijsko-spiritualne dimenzije, pre svega se oslanja na format političkog trilera u kome se masa loših likova bori da nasledi tron umirućeg kralja. Magnetic Press u svom pres-materijalu IZ SVE SNAGE aludiraju na gritty, moralno sivi senzibilitet koji je za svoje fentezi romane konstruisao George R.R. Martin a koji će onda postati deo kulture glavnog toka kroz ekranizaciju u HBO serijalu Game of Thrones. Što je sasvim fer. Ozanam i Carrion su ovaj projekat radili dok je Game of Thrones bio u svojim prvim sezonama i inspiracija martinovštinom je nesumnjiva, no ovo je i izvan toga vrlo pristojan, vrlo solidno postavljen i realizovan, kompleksan narativ o političkoj borbi a koja, zahvaljujući svom žanrovskom setingu može da se ovaploti i u mnogim akcionim scenama što se dešavaju po raznoraznim šumama i gorama, ali i u spavaćim sobama (i spavaćim šatorima) širom sveta koji podseća na srednjevekovnu kontinentalnu Evropu a što čini osvežavajuću razliku u odnosu na Martinov ipak prevashodno anglosaksonski i keltski seting.

Štaviše, White Shadows* počinje jednom vrlo kinematskom akcionom scenom koja treba da postavi ton čitavog stripa. Ovo su dve table bez dijaloga (sem jedne jedine replike) i zvučnih efekata uokvirene bestelesnim glasom naratora koji prepričava horor scenu što ju je jedva preživeo. U pitanju je, to ćemo brzo shvatiti, kidnapovanje princa, maloletnog dečaka i jedinog sina starog, bolesnog, uskoro-počivšeg kralja a koji je, pod teškom oružanom pratnjom putovao kroz provinciju i preko noći se ulogorio da se odmori.

*u daljem tekstu ćemo ovako zvati ovaj strip jer sam ga ja čitao u engleskom prevodu

Narator, za koga uskoro shvatamo da je bio jedan od komandanata odreda zaduženog za bezbednost princa, objašnjava da ne zna da li ih je napadač čekao tu gde su udarili bivak, ili ga je „prizvala neka snažna magija“ ali humanoidno stvorenje koje je ubilo praktično sve vojnike, sem komandanta – on se spasao samo sa teškom povredom od koje je pao u nesvest, kako kaže, trenutak nakon što će videti kako stvorenje kida utrobu princu – deluje zaista nadljudski, gotovo kao zver u čovečijem obliku.

No, naravno, ovo je strip u kome su intrige i spletke glavni sadržaj i onda treba imati na umu i to da naratori, pogotovo oni koji pričaju o događajima čiji su jedini preživeli, nisu nužno pouzdani. Kralj svakako deluje kao da nije baš u sve poverovao, pogotovo što on ovu priču čuje od svog savetnika, barona koji ima neke svoje političke ambicije i to da li je princ živ ili mrtav na ovom mestu u stripu ostaje nedorečeno, neodređeno, praktično više pitanje oportunosti i političkog uverenja nego nekakve materijalne stvarnosti.

No, kralj odlučuje da je važno da se organizuje potraga za njegovim krvnim naslednikom i nalaže svom savetniku da mobiliše sve najvažnije plemiće u državi kako bi predvodili tu akciju. Da bude jasno, ovo su sve ljudi sa raznim krvnim vezama sa samim kraljem, od kojih svaki (i svaka) imaju snažnije ili manje uverljive pretenzije da jednom i sami zasednu na presto. Imajući u vidu da je kralj – nekada strašan ratnik, vojskovođa i moćan političar – u ovom trenutku i star i slaba zdravlja, oporavljajući se već dugo od trovanja kojim je neko, a ne zna se i dalje ko, nasrnuo na njegov život, cela ova situacija uzburka duhove i mnoge od ovih plemića inspiriše da stave u pokret neke svoje planove što su ih kovali godinama.

Ali, s druge strane, ispostavlja se da ni kralj nije baš sisao vesla i da nije na tronu tolike godine samo zato što ga je nasledio od svog oca. Čitava ova kompleksna potraga za njegovim naslednikom – za koga se ne zna da li je živ ili mrtav i ta šredingerovska situacija uokviruje i samu potragu kao neku formu postmodernog igrokaza – je istovremeno i svojevrsni battle royale, način da se, daleko od prestonice i očiju javnosti i, jelte, „institucija“ odigraju prljave, kvarne borbe između rivalskih pretendenata na najvišu poziciju u državi.

Tu, dakle, do izražaja dolazi ta „Game of Thrones“ dimenzija ove priče u kojoj čitalac prati putanje nekoliko likova od kojih svaki ima svoje ideje o tome kako kraljevina treba da se dalje razvija i ko treba da je predvodi (ona ili on, naravno), a kontakti sa rivalima su prilike da se o tome prodiskutuje ali i da se na kvarno, bez upozorenja i objave, jelte, rata, eliminiše konkurencija.

Ovo daje stripu jednu relativno rasutu naraciju, gde se mesto radnje često menja, a sa likovima provodimo po tablu ili dve pre nego što skočimo na druge likove koji se nalaze negde drugde u svetu. Treba odmah dati pohvalu autorima za to što ovakav način pripovedanja ne proizvodi mnogo konfuzije, ali, možda još važnije, ni dosade na strani čitaoca. Iz neke moje perspektive, veliki je rizik kreirati narativ u kome se sa likovima upoznajemo u poslednjih par dana ili sati njihovog života, čujemo šta misle o partikularnom istorijskom trenutku i političkom kontekstu i zatim ih vidimo kako odlaze na onaj svet neispunjene ambicije. Po pravilu, naša investicija u njih je u trenutku njihove smrti prilično skromna jer ih ne poznajemo, nismo imali vremena da se srodimo sa njihovim karakterima i u sebi „proradimo“ njihove ideje, te njihove državnike ambicije i manje ili više nemoralne stvari koje su spremni da urade da bi ih ostvarili.

No, dva Antoinea za volanom ovog stripa dosta dobro navigiraju između tih partikularnih zanatskih hridina. Ozanamovi dijalozi su ekonomični i nose sa sobom dovoljno informacije a bez preopterećivanja čitaoca suvišnim bekgraundom, dok im Carrion kroz crtež daje dovoljno karaktera da svi deluju unikatno (iako su obučeni slično i imaju sličan stajling) i da osećamo kako u svetu dolazi do značajne promene balansa onda kada oni poginu. Da bude jasno, stotinak strana ovog stripa ne dopušta da se sa likovima radi posebno DUBOKO i sofisticirano, ali oba autora dobro razumeju kako da priču guraju napred bez mnogo razvlačenja a da likovi ipak imaju dovoljno LIČNOSTI da bi nam ova partikularna borba za presto bila interesantna.

Može se argumentovati da je „pravi“ narativ ovog stripa pokazivanje onog šta je bilo sa princom a da je sve ostalo što se dešava oko potrage i uzajamne eliminacije pretendenata na presto zapravo samo način da se potroši vreme, ali ovo ne bi bilo fer. Ozanam investira značajan trud u to da nam pokaže dubinu i beskrupuloznost intriga što se pletu oko trona i legata umirućeg kralja i strip – ne skrećući predaleko sa putanje gritty realizma i ne zazivajući mnogo supernaturalnih elemenata, magije i spiritizma – uspeva da nam servira i neke šokantne i iznenađujuće preokrete koji snažno dinamizuju ovaj deo narativa i drže nas na proverbijalnoj ivici sjedala čitavim putem.

Sama priča o princu je takođe zanimljiva mada je njen imanentni hendikep što zapravo ne dobija mnogo strana i onda su prinčeve transformacije i stadijumi sazrevanja kroz koje prolazi tokom samo nekoliko dana koji se u stripu pokazuju relativno mehanički i predvidivo izvedeni, bez nekakvog posebnog nijansiranja u prikazu njegovog unutrašnjeg života. Autori su ovde verovatno računali na žanrovsku pismenost čitalaca i uglavnom ispravno nagađali da ćemo mi razumeti kako i zašto se princ razvija u stranu u koju se razvije i bez potrebe da nam strip to potanko oslikava. To je u redu, naravno, mada stoji da jeste predvidivo i da bih makar ja lično bio srećniji da White Shadows svoj stožerni lik tretira više kao osobu a manje kao predmet u središtu radnje kome se stvari dešavaju.

Ali dobro, White Shadows je strip abrazivne teksture, sa likovima od kojih ni jedan nije dobar ali je svaki na svoj način intenzivan i strastven, i njegova politička tragedija sasvim korektno odjekuje na fonu šekspirovskih pa i antičkih predložaka provučenih kroz martinovsku postmodernu prizmu. Imam možda izvesne rezerve na to kako strip tretira „stvorenje“ u središtu zapleta koje napada vojnike i princa na početku jer postoji dosta nedoslednosti u daljem razvoju ovog motiva, ali to nije dovoljno da ugrozi generalni utisak.

Carrionov crtež i kolor su zato odlični i nude nam uverljiv, vrlo atmosferičan „gritty srednji vek“ sa mnogo kvalitetnog korišćenja svetla i senke, likovima koji su istovremeno i glamurozni i mračno-realistični, kinematskih akcionih sekvenci i visceralnih, praktično horor-intoniranih kulminacija. Carrion radi sa urednim, pravilnim lejautom koji je svejedno dinamičan i obezbeđuje dosta prostora za pripovedanje i atmosferu kroz popriličan broj panela po tabli. Ovde je zaista primetno koliko crtač dobro razume i primenjuje veštinu „brejkdauna“, dakle kreiranja cele table putem skica pre nego što pređe na „prave“ crteže tako da se drži jedan tečan, energičan tempo naracije, a onda svaki kadar ima potreban minimum detalja i ne pati ni od pretrpanosti ni od nejasnoće ma koliko sitan bio. Kolori su vrlo atmosferični i mnoge scene koje nemaju ni dijaloga niti, striktno govoreći, narativnu funkciju stripu zapravo daju njegov karakter.

White Shadows je dakle DOBAR evropski strip smisleno napravljen na temeljima američkih trendova u modernoj fantazijskoj sferi. On nije originalan po postavci ali je veoma siguran u realizaciji i kao takav vredan svake pažnje. Izvolite do Magneticovog sajta, a za hardcover ćete se obratiti Amazonu.