Wake Up Dead Man, treći film u serijalu Knives Out Riana Johnsona je izašao pred kraj prošle godine i sa iznenađujuće malo pompe se prošetao kroz uglavnom izvrsne kritike. Imajući u vidu koliko su prethodna dva filma iz serijala profitirala od prirodnog – od usta do usta – marketinga, to da je Wake Up Dead Man bio gotovo potpuno odsutan iz nekakvog javnog diskursa kojeg sam makar ja svestan je bio i razlog za izvesnu zabrinutost. No, sasvim je moguće da je dobrim delom u pitanju tek činjenica da je poslednja sezona Stranger Things (o kojoj ćemo uskoro morati da prozborimo koju) pokupila svu pažnju pučanstva a da je rafinirani film o detektivu koji rešava još jedno nemoguće ubistvo, ovog puta u pomalo opresivnom mizanscenu hardkor katolicizma i teških porodičnih tajni bio izbor malobrojnije ali zahtevnije publike.

Wake Up Dead Man svakako nema iznenađujuću, propulzivnu svežinu koju je imao prvi film, Knives Out, niti razuzdani pandemijski techbro glamur nastavka Glass Onion. Ovo je sada već treći rad u serijalu koji se pravi po formuli i publika tačno zna šta da očekuje, pa je i osećaj da gledamo treću sezonu nekakve televizijske serije pre nego zaseban FILM donekle prisutan tokom njegovih stočetrdesetak minuta trajanja. Rian Johnson je Wake Up Dead Man pritom pisao više kao raspravu o veri i racionalnosti i tome jesu li one osuđene na večiti antagonizam i imaju li šansu da pronađu zajednički jezik, nego što je u kreiranje scenarija pošao sa jasnom idejom kako će sagraditi još jednu misteriju u čijem rešavanju gledalac treba da učestvuje ravnopravno sa ekscentričnim – sasvim moguće i autističnim – južnjačkim detektivom po imenu Benoit Blanc.

Daniel Craig, koji igra Blanca je, naravno ne-tako-tajni adut ovih filmova, i Johnson i on su kroz dosadašnji rad razvili odličnu hemiju pa je i zvanično obnarodovano da su i jedan i drugi zainteresovani da se Knives Out filmovi dalje prave, sve dok je onaj drugi i dalje u kombinaciji. Ovo Netflixu svakako odgovara i verujem da se prave ozbiljni napori da oba muškarca ostanu srećna i zadovoljna ovim produkcijama. Craig, tako, u ovom filmu ima novi imidž, nešto muževniji (uprkos dužoj kosi) i južnjački-glamurozniji nego u prva dva filma, a što mu daje meru ikoničnosti ali i žanrovske tipiziranosti. On je sada u punoj meri sila koje će se pojaviti da reši stvar, više nego „pravi“ lik i Craig ovo igra sa oblapornim apetitom, još jače naglašavajući južnjački, otegnuti govor (koji u njegovim australijskim ustima deluje maltene kao seksualna perverzija) i više puta u filmu podvlačeći koliko je rešavanje „nemogućih“ slučajeva za njega ne samo raison d’etre već praktično visceralna strast zbog koje jedino i ustaje iz kreveta svakog jutra. Ako je prošli film makar u sitnim detaljima davao malo „privatnog“ bekgraunda liku detektiva, sugerišući neke njegove dimenzije izvan posla koji radi, Wake Up Dead Man se odmiče nekoliko koraka unazad i svodi ga na inteligentno oruđe koje na posao dolazi sasvim svesno da ne postoji misterija koja će mu odoleti i da samo sebe treba da podseća da su unutar te misterije ipak i neki ljudi koji imaju svoje živote i emocije i da ne treba teatralnom rešavanju slučaja potčiniti sve ostalo.

Johnson može da priušti sebi da ovoliko distancira Blanca od gledaoca jer mu je za parnjaka dao interesantan, slojevit lik u formi, može se argumentovati, glavnog junaka, katoličkog sveštenika po imenu Otac Jud Duplenticy, bivšeg boksera koji je nakon što je ubio protivnika u ringu rešio da iskupljenje traži u životu posvećenom bogu, veri i inspirisanju vere u drugima. Oca Juda igra, veoma dobro, Josh O’Connor, već hvaljen za ulogu princa Čarlsa u seriji The Crown i ovde on dobija ne samo mnogo vremena pred kamerom već i zahtevan opseg u kome će morati da prikaže sve od krize vere i teškog ali dostojanstvenog podsećanja samog sebe ZAŠTO veruje i ŠTA je tačno uloga sveštenika pred njegovom pastvom, pa do humorističkih gegova koje izvodi zajedno sa Craigom. O’Connor je tajno oružje u ansamblu ispunjenom već vrlo dobrim, ali i vrlo poznatim glumcima baš zato što je on praktično i jedini koji ima taj opseg i slobodan je da gledaocu prikaže nijanse karaktera, da otkrije njegove slabosti a da to nije FATALNA slabost u njegovom oklopu koju scenario treba da eksploatiše, slobodan je da sumnja i da greši, ali i da se na kraju iskupi.

Ostali likovi nemaju ovu dubinu i njihove funkcije u scenariju su da budu ti pokretni ali jasni delovi misterije koja je sklopljena oko ubistva drugog katoličkog sveštenika u malom mestu na severu države Njujork, ubistva koje se desilo ne samo usred Nedeljne službe i pred očima male ali odane pastve, već i u prostoru koji je toliko skučen i lišen ikakvih „detalja“ da Johnson bez problema može da radi u ključu „misterije zaključane sobe“ iako je, tehnički gledano, čin, a kome i sam gledalac svedoči u flešbeku dok Jud prepričava Blancu šta se desilo, izveden u velikom prostoru crkve, pred nekoliko svedoka.

To da Wake Up Dead Man nema istu „misterioznu“ aromu kao prethodna dva filma posledica je i ove, u prostornom i socijalnom smislu kompleksnije postavke ubistva, ali i nekih izbora koje je Johnson napravio u domenu naracije. U prvom redu, Otac Jud je narator ovog filma tokom najvećeg njegovog dela pa time gledalac bez obzira na to da je i on jedan od osumnjičenih – ne bez dobrih „tehničkih“ razloga – intuitivno odlučuje da Jud ne može biti počinitelj. Johnson je ovoga svestan pa se nešto kasnije u filmu događa i drugo ubistvo u koje je Jud opet, sada još direktnije upleten ali gledalac će, gotovo neizbežno, a pogotovo ako zna sa kakvim autorom ima posla, sebe samo još jače svrstati uz glavnog junaka i čekati da mu se emotivni respons potvrdi deduktivnim nalazima kasnije u filmu. Ovo je možda i indirektan način da se pokaže kako vera i razum (odnosno na proverljivim dokazima zasnovano zaključivanje) ne moraju da budu suprotstavljeni i da mogu da rade u dosluhu, a što je, na jednom višem nivou, prikazano kroz to kako Jud i Blanc sarađuju na rešavanju tog prvog ubistva, obojica vrlo emotivno investirani u pronalaženje odgovora: Jud zato što je direktno umešan i ubistvo se desilo pred njegovim očima, u crkvi u kojoj je raspoređen da služi, Blanc zato što je opsednut rešavanjem „nemogućih“ problema i to je jedino što mu daje osećaj samorealizacije.

Naravno, Jud je baš zato i važniji pa i „glavniji“ u narativu jer kod Blanca imamo posla sa opsesijom koja nema mnogo veze ni sa nekakvom objektivnom pravdom niti nužno sa empatijom koju ovaj ima za druge ljude. Craig lik i dalje predstavlja simpatično, pa u finalu filma Blanc sopstveni ego svesno i planski stavlja u drugi plan kako bi misterija bila rešena na način koji će povrediti manje ljudi, ali Jud je onaj koji proživljava stvarnu ličnu dramu.

Utoliko, Johnson bira da mu poveri izlaganje cele predistorije slučaja, sa sve dalekim zahvatima u njegovu ličnu prošlost, bez Blanca prisutnog u kadru ili, uopšte, u narativu, tokom čitavog podugačkog uvodnog segmenta filma i ovo je možda i rizičan pristup, pogotovo što je Johnsonova ambicija da podnaslov ovih filmova u budućnosti bude A Benoit Blanc Mystery radije nego A Knives Out Mystery.

No, kako rekosmo, O’Connor je dorastao ovom poslu a onda preko puta sebe ima i Josha Brolina u jednoj energičnoj, dominantnoj ulozi. Njegov Monsinjor Wicks, glavni pop u ovoj crkvi a koju je, uostalom, sagradio njegov deda i u unuka usadio strogi katolički moral trudeći se da ga spase od majke razvratnice, pijanice, drogerašice itd.* je propovednik sa velikim „P“, neko čije su tirade sa govornice u crkvi prepune poziva na akciju u ime Spasitelja i osude onog što je današnja vera naučila da makar ignoriše ako ne već da prihvata. Ovo znači da će mu pastva biti brojčano mala, ali sa druge strane nju će činiti ljudi koji će svom duhovnom predvodniku biti strastveno odani i ostajati odani i kada se vidi da on ne radi sve te katoličke stvari baš po pe-esu.

*Wicks, ali i njegovi saveznici iz lokalne zajednice nikada tu pokojnu ženu ne nazivaju imenom i uvek koriste termin „harlot whore“ koji izgovaraju besno i uz prezir a što, naravno, ima apsurdistički komični efekat koji Johnsonu generalno odlično ide tokom celog filma

Johnsonova rasprava o religiji – on sam je vaspitan u evanđelističkoj porodici ali je katolicizam za film odabrao iz očiglednih estetskih razloga – u presudnoj meri počiva na uverljivosti karaktera Monsinjora Wicksa koji TREBA da bude karikatura provincijskih (ali i evanđelističkih televizijskih) propovednika što im se gadi „politika“ u koju crkva mora da zagaca i kompromituje neke svoje temeljne vrednosti kako bi opstala u modernom društvu i koji će pozivati svoju pastvu na vernost tradicionalnim (i svetim) vrednostima kakva se u današnjem svetu prepoznaje kao radikalizam. Brolin je izvanredan u ovoj roli, jedini drugi lik u filmu koji ima više od jedne dimenzije, harizmatičan i dominantan za govornicom – čak i dok ste svesni da je ono što on propoveda praktično govor mržnje a u najmanju ruku toksični, zlostavljački diskurs – a onda drsko, čak oblaporno grešan i opscen u „privatnim“ momentima, sasvim otvoreno spreman da ide protiv ideje skrušenosti i skromnosti, svestan da mu to ionako ne bi pristajalo. Wicks je suprotnost Judu jer on u sebe nema nikakve sumnje i sve što radi on radi iz sve snage a svoju ulogu ne vidi u praštanju i skrušenoj molitvi, suprotstavljajući Judovom tihom, empatičnom nastupu ideju da Hristu trebaju nepokolebljivi ratnici a ne tek malo proaktivnija jagnjad.

Utoliko, jedan dobar deo filma otpada na ispitivanje kontrasta ova dva pogleda na veru a onda i na kontrast između Blancovog racionalnog ateizma i Judovog empatičnog, u najboljem smislu te reči aktivističkog katolicizma.

No, u narativnom smislu film uglavnom završava sa ovim intelektualnim opitima onda kada počne da se fokusira na rešavanje ubistva i Wake Up Dead Man se onda transformiše u drugi film, koji je zabavan i svakako je i dinamičniji od sporijeg, kontemplativnijeg prvog dela, ali je i naravno šematskiji i srazmerno se mehanički razvija u formatu murder mystery narativa.

Ovo i jeste deo u kome sam osetio da me Wake Up Dead Man zapravo manje angažuje, intelektualno i emotivno, ne u nekoj fatalnoj meri, ali bez velike emotivne investicije u likove koje smo do sada upoznali, posmatranje Benoita Blanca kako prolazi kroz proceduru i dovodi gledaoca i ansambl do neizbežnog OBJAŠNJAVANJA kako su se stvari desile, ali, važnije, ZAŠTO su se desile ima u sebi priličnu dozu tog osećaja da gledamo televizijsku seriju. Što ne mora da bude loše samo po sebi, ali oseća se rutina.

Johnson zna da je to slučaj pa se trudi da stvari dinamizuje nekim od najekscentričnijih momenata koje je dosada uradio u serijalu. Iako je u pisanje filma krenuo bez jasnog literarnog uzora na umu, do poslednjeg čina se vide jasni nakloni klasičnim „misterijama zaključane sobe“, autorima kao što su Poe i Christiejeva, a John Disckson Carr i njegov roman The Hollow Man dobijaju i eksplicitne reference u dijalozima. No, sama realizacija raspleta se – sasvim prirodno, uostalom – oslanja na gotsku estetiku koju diktira mizanscen velike – a uglavnom prazne – crkve u provinciji i njene pošumljene okoline sa sve velikom kriptom među drvećem u kojoj je sahranjen deda-utemeljitelj a u koju je onda pohranjeno i telo ubijenog monsinjora. Johnson se vrlo dobro zabavlja sa nekim omiljenim gotskim motivima vezanim za kripte, oživljavanja mrtvaca, akcione momente koji se dešavaju u blizini mesta na kojima su mrtvi sahranjeni…

Wake Up Dead Man je utoliko i vizuelno drugačiji od prva dva filma iz serijala i stalni Johnsonov direktor fotografije Steve Yedlin ovde radi u mnogo mračnijem ključu nego što ste navikli, ne samo forsirajući tamnije kolorne tonove i prigušenije svetlo već i baratajući sa – za savremeni film ekstremnim – dramatičnim svetlosnim kontrastima koji se dalje uklapaju u pažljivo postavljene kompozicije, dajući naraciji, bez obzira na njene česte humorističke gegove, jedan uznemirujući, fatalni sloj. Slično se može reći i za saundtrak Nathana Johnsona, takođe Rianovog stalnog saradnika (i rođaka), koji je primetno mračniji, ali i naglašenije „avangardan“ sa harfama, gudačima i drvenim duvačkim instrumentima koji sviraju koristeći proširene tehnike, neparne ritmove, nudeći barem isto toliko „zvučnih“ efekata koliko i jasnih harmonija.

Sve ovo čini Wake Up Dead Man intimnijim filmom u osnovi, ali naravno da nećete sakupiti ovako jak ansambl glumaca a onda im reći da svoju glumu zavrnu skoro do neprimetnosti, pa onda tu postoji taj kontrast između tihog, odmerenog O’Connora i ostatka ekipe a koji ne smeta filmu ali mu daje farsični kvalitet što možda neće biti po svačijem ukusu. Pomenuli smo već Craiga i Brolina sa njihovim energičnim, ekstrovertnim performansima, ali onda je tu i iznenađujuće sjajna Mila Kunis kao lokalna šerifica, pa Glenn Close kao parodija hičkokovske, gotske „matore devojke“ koja je veći čuvar morala od svih popova na gomili. Likovi koje igraju Jeremy Renner i Andrew Scott su takođe karikature modernih muškaraca koji su intelektualci cenjeni u zajednici ali bez greške padaju na zapaljivi diskurs ekstremističkog alfa-muškarca što dolazi sa govornice, a Daryl McCormack je još zaoštreniji u svom satirisanju „crnog republikanca“ kome nekakva jača politička karijera nije uspela da se odlepi od piste pa se transformisao u JuTjub „kontent krijejtora“ koji radikalizuje decu svojim do besmisla prostačkim „konzervativnim“ sadržajem.

Johnson ovde generalno puca u lake mete ali ako Wake Up Dead Man posmatramo i delom kao komediju, sasvim se lepo poslože ti stereotipi savremenih „desničara“ koje i treba satirisati i koje i treba ismevati a kojima je slojeviti, empatični O’Connorov lik prirodno suprotstavljen. Naravno, desničarski gledaoci bi mogli da protestuju što u filmu nema karikatura levičarskih  zlota, ali primetićemo da film nije O TOME i da „bothsideism“ nije nikakav estetski ali ni etički kriterijum koji po definiciji oplemenjuje svako umetničko delo. Wake Up Dead Man je, u nekoj svojoj najosnovnijoj filozofskoj diskusiji samo detaljnije iznesena levičarska krilatica „nemam ništa protiv Hrista, on je bio komunista“ i mada joj ne daje neke specijalno nove uvide, istina je i da je ideološki rascep u Americi toliko naglašen – a time i u našim satelitskim društvima – da podsećanje na ove jednostavne istine naprosto ne može da škodi.