Sa Paulom Schraderom se nikada ne zna šta ćete dobiti. Čovek je nesumnjivo zadužio istoriju američkog filma nekim ključnim filmovima poslednje trećine dvadesetog veka, ali, kako me je i Oh, Canada podsetio, Schrader ume da se izgubi u širini vizije i bogatstvu ideja i da na kraju dobijemo film za koga je očigledno da ima ambiciju, pa i nepobitnu umetničku dubinu ali koji do gledaoca stiže kao kolekcija ideja radije nego kao istinski realizovan projekat. Da bude odmah jasno, volim da Schrader i pod stare dane ima snažnu želju da eksperimentiše, a pogotovo to da ima dovoljno snažnu reputaciju da mu producenti to i omoguće – Oh, Canada jeste niskobudžetan film ali on izgleda vrlo dobro i ima neka jaka glumačka imena u ansamblu – i fer je da će neki od eksperimenata biti uspešni a neki… manje uspešni.

Nećemo tantrički dražiti čitaoca: Oh, Canada čini onaj najveći greh koji intimni arthouse film može da učini a to je da je dosadan. Sa zapletom u kome čovek na kraju svog životnog puta rešava da svojim najbližima ali i celom svetu otkrije neke strašne tajne što ih je čitavog života čuvao, i trajanjem koje je, kad se odbije odjavna špica, kraće od devedeset minuta ovo je poslednja stvar koju bih očekivao od Oh, Canada, ali istina je da sam nakon uvodnog dela u kome je problem postavljen i u kome sam bio investiran u likove, osnove zapleta i prikaz epohe, relativno brzo počeo da se pitam da li Schrader uopšte zna šta radi a negde posle 70 minuta sam osećao kako aktivno gubim interesovanje i samo iz poštovanja prema autoru dočekao – prilično antiklimaktični – kraj.

Imajući u vidu koje sam generacije, Schrader je sasvim očekivano bio jedan od najvažnijih holivudskih autora tokom mog odrastanja i formiranja filmskog ukusa. Scenarista Scorceseovog Taksiste i koscenarista njegovog Razjarenog bika – jednog od mojih najomiljenijih filmova ikad – te Jakuze Sidneyja Pollacka, Paul Schrader je i sa svojim ranim režijama bio neko ko se podrazumevao kao u najmanju ruku interesantan, neko čiji se filmovi gledaju čak i ako ste za njih čuli da nisu idealni. Američki žigolo i Ljudi mačke su, na primer, filmovi zanimljivih koncepata i – za moj ukus – nedovoljno čvrste realizacije, ali je onda Hardcore bio taman kako treba i ostaje klasik „pametne“ eksploatacije.

Poslednjih godina Schrader se uglavnom bavio kamernim dramama, dobijajući mnogo pohvala za svoju trilogiju filmova o „čoveku u sobi“ (First Reformed iz 2017, The Card Counter iz 2021 i Master Gardener iz 2022) u kojima se muškarci okreću svojoj prošlosti, govore o svojim greškama i kajanjima, pokušavaju da pronađu nekakav kompromis između onoga kako su sebe celog života gledali i onoga kako sebi izgledaju sada kada su do kraja iskreni. Oh, Canada se sasvim očigledno nastavlja na ovaj pristup, samo sa dodatnim komplikacijama – muškarac u ovom filmu svoju prošlost pregleda i izlaže pred kamerama, struktura pripovedanja je mozaička a kao predložak za scenario korišćen je roman Foregone Russella Banksa, Schraderovog bliskog i nedavno preminulog prijatelja, objavljen 2021. godine – i u pitanju je svakako dobrodošao sledeći korak u autorovom rvanju sa prošlošću u suton života, samo možda ne sasvim uspešan.

Banks i Schrader su već imali kreativnu saradnju u prošlosti, gde je režiser ekranizovao Banksov Affliction 1997. godine. Za Oh, Canada se on odlučio da filmu da naslov koji je Banks originalno bio namenio i romanu (po Schraderovim rečima, roman je na kraju naslovljen Affliction da bi se izbegla konfuzija sa romanom Canada Richarda Forda koji je izašao 2012. godine), a u pitanju je neka vrsta ispovedne kvazi-biografije (fikcionalnog) uspešnog i uglednog autora dokumentarnih filmova po imenu Leonard Fife koji, umirući od raka, ekipi što o njemu snima dokumentarac, otkriva stvari koje nikada nikome nije rekao.

Ovaj koncept filma o snimanju filma je inicijalno više nego interesantan i Schrader, štaviše, dobar deo vizuelne filozofije ove produkcije zasniva na ideji da njegova kamera snima ono što snima kamera male ekipe koju čine bivši Fifeovi studenti, došli da svom profesoru i cenjenom autoru mnogih politički angažovanih filmova odaju poštu na kraju njegovog dugog, slavnog života. Onaj deo priče koji se dešava „sada“ je praktično čitav u Fifeovoj kući u Kanadi, svoj u ukusnoj, tamnoj drvenariji i prigušenom osvetljenju, i Schrader i njegov direktor fotografije, Andrew Wonder (a koji je i prilično plodan režiser), dosta rade sa svetlom i senkama, filtrirajući sliku tako da se forsiraju žuti i oker tonovi u kući, ali i potapajući često velike delove kadra – pogotovo lica glavnog junaka – u mrak i dajući Oh, Canada jedan vizuelni identitet koji nije baš „old school“ ali se ističe u moru modernih HDR filmova što ne poznaju koncept kontrasta. Imajući  u vidu da je glavni junak, Leonard Fife, star, praktično na samrti, i izuzetno jogunast, da prihvata da priča pred kamerom samo ako mu je njegova supruga, Emma u vidnom polju – jer ni ona nikada nije čula istine koje će on sasuti u sočivo – da se često pogubi u detaljima, odluta u pričanju, da se za mnoge momente u njegovom narativu ekipa zgleda među sobom i zaključuje da stari čovek naprosto izmišlja nove uspomene da bi nadomestio stare koje je pogubio, ovo jeste dobra postavka za film koji treba da „zvaničnu“ priču o cenjenom autoru dokumentaraca i filmskom aktivisti, demolira i zameni brutalnom istinom ma koliko ona teška za svariti bila.

Schrader još dodatno podvlači tenzičnost celog trenutka time što nam daje da pored reči čujemo i misli protagoniste koje meandriraju i otkrivaju nam i prezir koji oseća za neke od svojih bivših studenata, i to da ni pod stare dane on nije lišen ljudskih (odveć ljudskih) nagona i resantimana i sitničavosti i sve ovo filmu daje jedan opipljiv zamajac.

No, onda taj zamajac počinje da gubi snagu a narativ filma, ma koliko jasno bilo gde Schrader sa njim želi da stigne, krene da se rastače zahvaljujući nekim upitnim kreativnim odlukama.

Ključno u Leonardovoj priči je ovo: njemu je muka da ga stavljaju na pijedestal kao čoveka koji je maltene svojeručno definisao „moralnost“ ili „etiku“ u kreiranju dokumentaraca, kao autora koji je od ljudi u svojim filmovima uvek nekako izvlačio na površinu istinu, kad on sam u svojoj prošlosti ima neke teške prekršaje protiv morala i etike i uspešno, decenijama laže sve oko sebe, uključujući svoju suprugu. Fife je, kako on sam to vidi, nakon dolaska u Kanadu praktično izgradio lažnu personu nepokolebljivog borca za istinu i pravdu koji je još pre pedeset godina osvestio američku javnost snimajući dokumentarac o tome kako je američka vojska testirala defolijant „narandžasti agens“ na lokalnim usevima, pre nego što će ga koristiti u operacijama Vijetnamskom ratu, i to je, jelte, etički problem.

Zvanična priča o Fifeu je da je, svestan nemoralnosti amerčkog ratovanja u Vijetnamu on jednog dana prebegao u Kanadu i, kao i mnogi drugi „draft dodgeri“ njegove generacije, tamo izgradio za sebe čitav novi život i karijeru. Fife nam kroz svoju priču pokazuje da ovo nije istina, odnosno da su njegovi razlozi za prebeg u Kanadu bili manje ideološke a više sebične prirode. Kroz flešbekove koji nam pokazuju događaje sa kraja šezdesetih vidimo mladog Fifea kao ideološki „probuđenog“ mladog levičara a koji, uprkos svojim simpatijama za komunizam i revolucije, zatiče sebe u jednoj turobno (malo)građanskoj nizvrtnoj spirali iz koje mu nema spasa. Sa jednim lošim brakom već iza sebe, Fife je u novom braku gde ima sina, čeka drugo dete a tazbina od njega sada očekuje da se uozbilji i preuzme ambiciozan porodični biznis. Fife pritom ima samo 22 godine i nije siguran da li više voli Che Guevaru ili svoju (drugu) ženu, i, uopšte, da li je on neko ko treba da bude akademski radnik, biznismen, muž i otac ili hipik koji veruje u slobodnu ljubav i povaljuje sve što mu se podmetne.

Fife jeste, vidimo to, uradio stvari koje su svakako za osudu, uključujući napuštanje svojih porodica, bekstvo od sina i supruge itd, ali način na koji film o ovome priča je prilično upitan, do mere da bombastična otkrovenja koja Fife iznosi pred kamerom i svojom aktuelnom ženom (sa kojom nema dece i koja mu je bivša studentkinja) gledaocu deluju sasvim banalno.

Delom je tu u pitanju naprosto stvar distance – dešavanja o kojima priča su od pre pola stoleća i iz konteksta je lako napraviti asumpciju da su ovo već poznate stvari i da Fife naprosto priča naglas ono što o njemu već svi znaju i pričaju mu o tome iza leđa – delom je u pitanju performans glavnih glumaca, a delom Schraderov eksperiment u pripovedanju koji stvari čini neobično nekonsekventnim.

Da se pozabavimo prvo ovim poslednjim: Schrader je u realizaciju ovog filma krenuo posle duge borbe sa COVID-19 koja ga je usmerila da razmišlja o sopstvenoj smrtnosti i onda je Banksov roman dao prirodan šlagvort sa starim, umirućim čovekom koji ne želi da ode na onaj svet kao lažov. No, Schrader se odlučio za pripovedanje nehronološkim redosledom – sam kaže da od Mishime nije snimio „mozaički“ film, koji je kao da ste spustili sliku na pod, ona se razbila u komade i sada pokušavate da je sastavite nekom svojom logikom – ali i kroz mešavinu „drame“ u sadašnjosti koja nije više od normalnih bračnih trzavica i osornosti starog muškarca koji zna da umire pa više ne brine mnogo da li će nekog da povredi, i flešbekova koji, opet, često nemaju bogznakakvu težinu. Mnoge epizode iz prošlosti koje Fife prepričava naprosto nemaju dramski gravitas i ne prikazuju tako gromopucateljnu ISTINU o njegovoj pravoj prirodi kako to film, čini se, namerava da postavi. Delom je problem u sporoj, ravnoj naraciji, delom u isforsirano melanholičnoj atmosferi, a zbog čega film deluje dosadno. A onda delom je i u Schraderovim odlukama da u nekim scenama „mladog“ Fifea igra jedan glumac a u drugim drugi i to je eksperiment koji ne donosi skoro nikakav efekat a samo doprinosi konfuznom pričanju, pogotovo što pored Fifeove naracije iz offa, kojom su ispraćene scene iz prošlosti, imamo i naraciju njegovog sina a koji NIJE lik u sadašnjosti i uguran je u flešbekove preko reda i na silu.

A onda su tu i glumci i Schrader ovde pravi možda najveću grešku u čitavoj produkciji, kastujući Richarda Geerea kao Leonarda Fifea.

Naravno, Geere je jednu od svojih prvih većih uloga imao baš kod Schradera u Američkom žigolu 1980. godine i ovo ujedinjenje starih saradnika je na tom nekom istorijskom nivou zanimljivo. No, koliko god da Geerea volim i mislim da je idealan glumac za NEKE uloge, on u ovom filmu vrlo slabo leži.

Sam Schrader je svestan imanentne nekompatibilnosti Richarda Geerea sa ulogom starog čoveka koji leži u krevetu bolestan od raka ili ga voze unaokolo u invalidskim kolicima i on sam kaže da bi Anthony Hopkins ili Jonathan Pryce bili prirodan izbor, ali da je on odabrao Geerea baš jer je ovaj bio „najinteresantiji“.

Ali interesantno nije nužno isto što i uspešno. Kako i Schrader kaže, Geerea je sa 75 godina lakše napraviti da igra krepkog šezdesetogodišnjaka nego umirućeg osamdesetogodišnjaka i ma koliko da Geere u scenama kada treba da glumi konfuziju, gušenje kašljem, nervozu i iritiranost starosti, nastoji da „radi“ (baš onako kako bi to, recimo, Hopkins glumio), mi pred očima imamo mladolikog, lepog muškarca blagoslovenog fenomenalnim genima koji nam ne deluje kao taj lik kog treba da vidimo ispred sebe i prosto čekamo da skoči iz kreveta i pokaže nam da je još kadar da zapleše i dobro se provede. Schrader u ovom filmu radi dosta uspešnih godarovskih stvari vezanih za kameru, svetlo i kadriranje, ali Geere je jedna od komponentni godarovskog legata koja u njemu najmanje, najslabije funkcioniše.

A što sve onda razlabavljuje uverljivost celog filma. Uma Thurman kao njegova žena je svedena na par grimasa i poza i to ona radi OKEJ ali film joj ne daje da pokaže nekakvu dubinu, pogotovo što bi ona trebalo da bude lik kojeg najviše šokiraju stvari što ih Fife o sebi otkriva. Scene iz „novijih“ flešbekova u kojima su ona i Geere prikazani kao funkcionalan, srećan par početkom XX veka daju oboma priliku da nad podsete kako su dobri kada treba da zrače karakternom lepotom i „filmskim“ šmekom ali to onda još jače podvlači koliko nisu ubedljivi kao „stari“ bračni par na rubu neumitne tragedije.

Da ne bude sve baš skroz crno, vredi istaći da je Jacob Elordi u ulozi mladog Leonarda Fifea odličan. Australijanac nema još ni trideset godina a već je igrao i Elvisa (kod Sofije Coppole) i Frankenštajnovo čudovište (kod Del Tora) i ovo je čovek sa odličnim, jelte, opsegom i apetitom za velike uloge. On je u ovom filmu najsvetlija tačka, sa svojom fasadom dobrog građanskog momka koji je napravio neka sranja u životu i zapravo nema pojma kuda s njim želi da ode, ali koji sve oko sebe uspešno ubeđuje da je sazreo i neko na koga se mogu osloniti. Tim pre je nejasno zašto je Schrader odlučio da ga u nekim flešbekovima zameni Geereom (srećom, bez CGI podmlađivanja lica), pogotovo što je Elordi taj koji u završnici filma pravi taj simbolički krosover u Kanadu i nosi na svojim leđima njegovu najemotivniju scenu a koja naprosto nema težinu koju treba da ima, dolazeći na kraju procesije konfuznih, tonalno i simbolički nedovoljno izgrađenih sekvenci.

Oh, Canada, a što je inače ime kanadske himne, je film sa jakim potencijalom u svojoj priči i nekim zdravim elementima u svojoj realizaciji. Fotografija je dobra, kadriranje, osvetljenje i montaža su prilično perfektno ugođeni sa filmom koji počinje kao pokušaj građenja spomenika voljenom profesoru a završava njegovom autodestrukcijom pred svedocima, ali ovo je film koji neobično akcentuje svoje narativne elemente a onda ima i tog glavnog glumca koji je dobar ali ne za ovakvu i ovu ulogu. Očekivao sam više, naravno, ali mi je i dalje drago da je Schrader imao prilike da ga snimi i da sam makar video šta sve može da uradi sa jednom kućom, kamerom i nekoliko reflektora.