Za kraj godine sam se odlučio da sebi priuštim nešto opuštajuće, nezahtevno, napunjeno do vrha pozitivnim vibracijama, pa smo porodično pogledali The Ministry of Ungentlemanly Warfare, prošlogodišnji ratni film Guya Ritchieja a koji od 2019. godine snima jedan film godišnje, bez preskakanja, kao da ima da otplati nekakve ozbiljne dugove i mora da radi predano i bez stajanja. I to su sve uglavnom mid-budget filmovi, uglavnom producirani od strane Amazona, jedna uhodana radnja u kojoj Ritchie uglavnom radi u klasičnim žanrovskim okvirima i trudi se da pruži kvalitetan zanat. The Ministry of Ungentlemanly Warfare prilično sigurno ispunjava ovaj kriterijum i mada na momente pada na nivo puke stilske vežbe, pomenute dobre vibracije su neupitne. Šta, uostalom, filmskom gledaocu donosi širi osmeh na lice od ubijanja nacista i to u industrijskim količinama? Ništa, eto šta, i mada je, generalno, redukcija oduzimanja ljudskog života u akcionom filmu na obavezan sadržaj i njeno svođenje na interpunkciju koja u pomenutom gledaocu izaziva progresivno sve skromnije dopaminske emisije kulturni fenomen na koji se vredi osvrtati i ukazivati da to nije možda baš sasvim etički na mestu, sa druge je strane SASVIM na mestu u današnjem kulturnom krajoliku imati film u kome nema dvosmislenosti glede toga jesu li nacisti bili neshvaćeni, a dobronamerni sanjari ili masovne ubice čije je uklanjanje iz političke diskusije bila pre svega stvar higijene.

The Ministry of Ungentlemanly Warfare je zanimljiv ljubiteljima istorije Drugog svetskog rata najpre na ime toga da on – dosta, jelte, slobodno – ekranizuje jednu epizodu iz velike vojne za koju se do nedavno nije ni znalo u javnosti. Sa progresivnim otvaranjem arhiva dokumentacije koja je na više decenija bila proglašena poverljivom, saznajemo nove detalje o ratovanju sredinom prošlog stoleća, pa je u kontingentu koji je učinjen javnim 2016. godine bila i dokumentacija što se ticala operacije Postmaster, nepoznate, od strane nadležnih institucija neautorizovane akcije koju je 1942. godine u velikoj tajnosti, oslonjen na svega šačicu poverljivih saradnika, organizovao i koordinirao lično Winston Churchill, premijer Ujedinjenog kraljevstva, a koja je, ako je verovati filmu, imala velikog uticaja na dalji tok Drugog svetskog rata.

Iako postoji i knjiga napisana nakon što su ova dokumenta obelodanjena, 2017. godine i zove se Churchill’s Ministry of Ungentlemanly Warfare: The Mavericks Who Plotted Hitler’s Defeat, autora Gilesa Miltona, bestseler pisca specijalizovanog za publicistiku koja se tiče detalja Drugog svetskog i hladnog rata, film je pre svega baziran na drugoj knjizi, Churchill’s Secret Warriors: The Explosive True Story of the Special Forces Desperadoes of WWII, ratnog reportera i publiciste Damiena Lewisa a koji sada ima i čitav Churchill’s Secret Warriors serijal. Ono što je možda bitno napomenuti je da Ritchiejev film od istorijske građe uzima samo goli kostur i pravi film koji se, kad god postoji dilema da li biti veran istorijskom predlošku ili baciti neku dobru foru, odlučuje za ovo drugo. The Ministry of Ungentlemanly Warfare je isto onoliko „istorijska drama“ koliko i Tarantinov Inglorious Basterds i štaviše, osim što sa ovim filmom deli Tila Schweigera, u pitanju je jednako lapidarna, jednako fantazijska reimaginacija Drugog svetskog rata u kojoj su naši veliki šmekeri i etički toliko superiorni u odnosu na Švabu da njihova sadistička ubistva nemačkih vojnika bivaju uokvirena kao momenti u kojima publika treba da ustane i navija, a Švabo je glup, zao, pokvaren, lukav ali posle svega ipak glup i zaslužuje i gore od onog što mu se dešava.

Glavna razlika između ova dva filma je ne samo to da je Tarantino do ovog filma već bio pošteno usporio i trudio se da njegovi filmovi imaju „vajb“ i dugačke dijaloške scene saspensa i glumačkog razigravanja koje bi jednako mogle da se dešavaju i na pozorišnoj bini – a da je Ritchie zapravo dodatno ubrzao svoje filmove i likovi jedva da zastanu na koji trenutak da bace neku duhovitu prijavu ili da snažno međusobno koketiraju, pumpajući homoerotski koeficijent filma do razine koja se opasno približava Bayjevoj lamberseksualnoj ekstravaganci 13 Hours – već i da je The Ministry of Ungentlemanly Warfare nastao u post-Avengers fazi istorije američkog filma i kao takav je toliko low-stakes narativ da bi, samo da ubistva nisu rađena ovako krvavo, mogao biti prikazivan i deci osnovnoškolskog uzrasta kao pouka o tome da je nacizam loš i da je u borbi protiv istog sasvim okej prekršiti i pravila ratovanja, takva kakva su postojala u četrdesetim godinama prošlog veka. Uostalom, ako su nas mogli da u prvom razredu osnovne vode da gledamo Vrhove Zelengore u bioskopu i kreirali nam trajnu, celoživotnu traumu i, kao bonus, više nego jedan sumnjiv seksualni fetiš, onda je The Ministry of Ungentlemanly Warfare sa svojim lepim ljudima i lepim, egzotičnim lokacijama – Turska u ovom filmu, kao i mnogo puta do sada, odlično glumi zapadnu Afriku – praktično film obdanišnog uzrasta.

U centru radnje ove produkcije je prelomni trenutak Drugog svetskog rata. Na početku priče vidimo narativ koji ukazuje kako je, nakon što je Britanija odolela naporima Luftvafea da baci Imperiju na kolena i pripremi ofanzivu preko kanala Lamanš kojom bi nemačka noga stupila na britansko tlo i osvojila ČITAVU Evropu, sada ključno da se obezbedi ulazak SAD u evropski teatar. Naravno, ovo se dešava početkom 1942. godine pa je donekle plauzibilno da se Ameri, koji su svega par meseci ranije pretrpeli ponižavajući napad na Pearl Harbor još uvek premišljaju glede svojih prioriteta i vagaju da li im, pored rata na Pacifiku treba još jedan rat, ali sa druge strane Atlantskog okeana. No, u trenutku kada radnja filma kreće postulira se da Ameri hoće, ali da im problem prave nemačke podmornice koje haraju Atlantikom i potapaju ne samo ratne već i civilne brodove, uključujući one kojim se doprema hrana neophodna opkoljenoj Britaniji kako bi ona uopšte preživela da pruža otpor raspomamljenom Vermahtu.

Churchill razume da se ovde radi o jednoj očiglednoj tehnološkoj prednosti na strani Rajha i, pošto je njegova država ionako pretrpela ogromne gubitke u Bici za Britaniju – uspešno se na kraju odbranivši ali po visoku cenu u ljudstvu i opremi – sklapa plan koji treba da nemačku nadmoć na Atlantiku saseče u korenu. Podmornice se ne mogu sve pronaći i uništiti, ali čitava nemačka podmornička flota zavisi od logističke i servisne podrške koja se pruža putem specijalno opremljenog broda ukotvljenog u zalivu ispred ostrva Fernando Pó (danas Bioko) koje danas pripada Ekvatorijalnoj Gvineji, a u to vreme je bilo deo španskih kolonija. Churchillova strategija je jednostavna: bez ovog broda i podrške, nemačke podmornice neće moći da operišu i uništenjem ove jedne mete, čitava nemačka dominacija na Atlantiku se okončava.

Problem je što je Fernando Pó neutralna teritorija, pošto je Španija zvanično rešila da odsedi drugi svetski rat na klupi. Nemci tamo ne ratuju, ponašaju se pristojno i njihov garnizon u priobalskom gradiću je tu u prijateljskoj simbiozi sa španskim ali i italijanskim snagama koje uglavnom piju hlađena pića i zezaju se, trgujući sa lokalcima i uživajući u klimi. Napad na ovu tačku ne samo da bi zahtevao probijanje kroz šumu nemačkih podmornica u ovom delu Atlantika nego bi i izazvao međunarodne posledice koje bi Britaniju dodatno izolovale u vrlo teškom trenutku po Imperiju.

Otud operacija Postmaster: odabir posebno sposobnih operativaca koji će, potpuno svesni da krše sva pravila ratovanja i da će biti uhapšeni i osuđeni čak i ako nalete na britanske trupe (a ako padnu Nemcima u ruke proći će ZNATNO GORE), ipak ne samo pristati već i umeti da se infiltriraju na Fernando Pó, da miniraju pomenuti brod i pošalju ga na dno okeana i da odande pobegnu pre nego što iko bude mogao da utvrdi odakle su došli i ko je za sve kriv.

Ritchie film radi brzo, u povišenom tonu akcione komedije pa je upoznavanje gledaoca sa glavnim junakom, oficirom po imenu Gus March-Phillips jedan šarmantan set-pis u kome je Gus „loveable rogue“ što ga pred visoke vojne i civilne zvaničnike dovode iz zatvora, u okovima, a on pleni svojim obešenjačkim osmehom, šmekerskim, na gore uvijenim brkovima, opuštenim ponašanjem dok pita da li sme da popije šolju čaja, pa uzme bocu viskija a onda nastavi da u džepove trpa skupe cigare dok diskutuje o misiji koja je ne samo samoubilačka po prirodi već i koja može čitavu državu da pretvori u međunarodnog pariju. March-Phillipsa igra Henry Cavill sa jednim ležernim, feelgood pristupom liku koji nikada ne igra po pravilima i dočekao je trenutak u kome ga to čini najvrednijim asetom što ga Imperija ima. March-Phillips pristaje da odradi misiju, ali insistira da mora da ima u ekipi svoje ljude i to je sve, nagađate, s koca i konopca sakupljena grupa psihopata koji su dobri u ubijanju nacista, dizanju stvari u vazduh i krađi brodova i rat je jedino mesto na kome ovakve stvari mogu da se rade u službi javnog dobra.

Ritchie za predloške svakako ima neke kultne radove iz istorije ratnog filma, prevashodno one sa kraja šezdesetih, žanrovski već savijene tako da herojstvo i požrtvovanost iz klasičnog ratnog filma zamene antiherojstvo i bad boy šarm, a velike bitke na slavnim bojnim poljima pritvorne, tajne operacije iza neprijateljskih linija. Huttonov Where Eagles Dare i Aldrichov The Dirty Dozen su prirodne preteče, a Ritchie u sve dodaje pristojnu količinu džemsbondovske glamurozne špijunaže, praveći prostor za dvoje likova koji na terenu pripremaju diverziju, družeći se sa nacistima i prikupljajući ključne operativne podatke. Jednog od njih igra Babs Olusanmokun koji je odličan kao lokalni biznismen sa kojim nacisti rado sarađuju iako je, jelte, crn, jer je snalažljiv, blagoglagoljiv i obezbeđuje im sve što traže, a uz njega je Meksikanka Eiza González koja igra Marjorie Stewart, stvaran lik glumice i pevačice koja je imala ulogu u operaciji Postmaster.

Delovi filma koji se bave ovim likovima su bazirani na intelektualnim nadmudrivanjima sa nacističkim komandantom na ostrvu a koga igra Schweiger nudeći energiju rafiniranog sadizma i autoritarne ali respektabilne nemačke discipline. Marjorie, naravno, ima dužnost da ga zavede i Ritchie ovde pravi nekoliko dobrih scena, kulminirajući u njenom izvođenju pesme Die Moritat von Mackie Messer* pred hipnotisanom publikom na maskenbalu organizovanom da Nemcima odvrati pažnju od diverzije koja se dešava drugde na ostrvu. Ritchie je ovu pesmu odabrao u poslednjem trenutku i glumica je morala da na brzinu pripremi tekst na Nemačkom i izvedbu, impresionirajući na kraju tim dobrim prikazom „profesionalne senzualnosti“ koji krasi ovu scenu. Ritchie je svakako režira kvalitetno, pokazujući da je danas jako dobro savladao kompleksne set pisove sa mnogo likova koji se kreću u velikim prostorima.

*izbor ovog songa iz Opere za tri groša jeste donekle neobičan, pogotovo imajući u vidu da ovu pesmu prvi put u filmu čujemo kada je, kako bi napravio dobru atmosferu uz piće i cigare, sa gramofona pušta baš nacistički zapovednik garnizona na afričkom ostrvu. Možda je ideja da se Schweigerov lik prikaže kao spreman da malo utiša svoj nacizam jer se nalazi na neutralnoj teritoriji, ali ovo je i dalje u vrlo oštrom kontrastu sa njegovim kasnijim praktično gađenjem nad Jevrejima i otvorenim neprijateljstvom koje prema njima pokazuje bez provokacije. Ideja da on od svoje volje sluša muziku iz komada koji su uradili jedan Jevrejin i jedan komunista naprosto ne deluje mnogo uverljivo…

Isto važi za akcione scene koje su među najboljim momentima filma, a svakako među najboljim akcionim momentima koje je je Ritchie uradio u karijeri. Osnovna ideja ovde je da „naši“ predstavljaju toliku moralnu superiornost u odnosu na Nemce da se to transponuje u koreografije gde britanski likovi idu unaokolo opušteno i iz pojasa pucaju po iznenađenim vojnicima Vermahta koji svi padaju pokošeni na mestu, i gotovo ni u jednom momentu niko ne uspeva da uzvrati na napad malobrojnog ali odlučnog neprijatelja. Automati sa prigušivačima, ručne bombe ubačene u bunkere a onda i noževi služe kao sredstva za instant-isporuku Nemaca u „nacistički raj“, kako jedan od likova to objašnjava, sa britanskim operativcima koji nikada nisu u nedoumici je li njihov metak pogodio, je li protivnik odmah na mestu mrtav, da li možda iza ugla vreba neki njegov kolega, ključno, da li će, u mraku i bez uniformi da se razlikuju (Gus, štaviše, dobar deo filma na sebi nosi nacistički kaput i šapku koje je skinuo sa ubijenog nemačkog oficira) možda pucati na nekog svog.

Ovo je, generalno, akcioni film koji ima visceralnost i krvopljus R-rated rokačine ali generalnu relaksiranost crtanog filma o Sport Biliju. I sasvim je u redu ako vam je to dilbrejker. Glavni likovi praktično nikada nisu u opasnosti, njihova svest o bojištu je totalna i protivnike eliminišu gotovo uzgredno a važnije im je da izgledaju kao šmekeri dok to rade nego da se brinu o sopstvenoj bezbednosti. Ovo je generalni problem ovog filma, jer je čitav rađen u, rekosmo, toliko low-stakes tonu da je skoro nemoguće da gledalac oseti saspens, ikakvu brigu za naše. Čak i kad Ritchie, svestan da mora da napravi malo trilerske napetosti, uvodi dodatne komplikacije i neočekivane obrte u radnju, naši to rešavaju toliko lako i bez prolivene kapi znoja da zaista sve odiše crtanofilmovskim feelgood saharinom.

To jeste problem. Sa druge strane, akcija je snimljena jako efektno i ta lakoća sa kojom nacisti bivaju eliminisani jeste opojna – ako već nema energiju katarze – i nosi sa sovom videoigračku energiju a koja možda nije klasična, kinematska energija ali jeste neka energija. Štaviše silovitost i sadistička strast sa kojom Anders Lassen* u izvedbi Alana Ritchsona ubija Nemce – ovaj čovek im vadi srca na kraju, „kako bi bio siguran da su mrtvi“ – koristeći nož, luk i strele, pa onda, kad su preblizu onda SAMO strele, podseća upravo na videoigrački predložak Williama Blazkowicza iz novijih igara iz serijala Castle Wolfenstein.

*Lassen je bio Danac koji je iz okupirane Danske prebegao u Britaniju da se bori protiv Nemaca i jedini je državljanin neke od država što NISU pripadale komonveltu, koji je za zasluge u Drugom svetskom ratu dobio orden Viktorijinog krsta

Akcija, da budemo jasni, izgled DOBRO, kao što uglavnom dobro izgledaju scene u eksterijeru – na moru i na ostrvu – koje su snimane po danu. U enterijerima The Ministry of Ungentlemanly Warfare pak nudi praktično prečišćenu listu svih onih zamerki koje možete (i treba) da uputite modernom filmu, od plitko fokusiranih kadrova u kojima je pozadina po pravilu zamućena a scenograf da jede govna ako se trudio da radi svoj posao, preko opresivno difuznog, mekog svetla koje sve farba u šućmuraste nijanse i nemate ni jedan kršten kontrast na ekranu da malo odmorite oko, do noćnih scena koje su vidljive – jer moderne digitalne kamere potrebuju zaista malo svetla da obave posao – ali koje nemaju nikakav kinematski „punch“. Ovo nije nešto što je karakteristično samo za Ritchieja ili za direktora fotografije Eda Wilda, naprotiv, to je, kako rekoh, spisak problema što ima gotovo svaki savremeni film koga NIJE potpisao Lav Diaz, ali sam ja možda bio posebno osetljiv jer mi je još u svežem sećanju sedeo nedavno pročitani strip My Life in 24 Frames per Second, a u kome se fraza da je film međuigra svetla i senke ponavlja kao sveta mantra a koju moderni filmovi izdaju ZA SVE PARE.

I kad smo već kod para, The Ministry of Ungentlemanly Warfare je koštao oko 60 miliona dolara što je za film ovog tipa skroman, srednji budžet i Ritchie za taj novac isporučuje nešto što je ipak dobar deo lepo da se vidi. Kostimi i stajling glumaca su dobri, turski outdoor setovi takođe dobri. Muzika starog Ritchiejevog saradnika Christophera Bensteada je odlična a montažer – James Herbert – se pošteno naradio i dinamizovao narativ kako treba.

Takođe, glumci se lepo zabavljaju. Cavill izgleda kao šmeker i jedva da glumi – štaviše i tekst mu je relativno skroman – tako da ga sasvim zasluženo nadmašuju Gonzálezova koja jedina prikazuje malo karakterne dubine i transformacije, Ritchson sa svojom kombinacijom patološke opsesije i moćnog bearsexual šarma, Olusanmokun koji je ubedljiv i prodoran, Schweiger sa svojim deadpan momentima, pa i Rory Kinnear čiji Churchill zvuči kao da svaku reč odseca sa jedva suzbijenim besom. Freddie Fox igra mladog Iana Flemminga sasvim solidno i pravi poveznicu sa Jamesom Bondom za koga kažu da je Gus March-Phillips bio primarni uzor.

Ovo je simpatična veza sa stvarnošću, pogotovo što je film generalno ima vrlo malo. U stvarnom životu operacija Postmaster je izvedena bez ispaljenog metka (kako March-Phillips i u filmu kaže da planira) i bez ijedne jedine žrtve. Film ovo odbacuje kao neadekvatno za iskaz koji želi da nam sruči u krilo i zamenjuje ga orgijom lapidarnog nasilja u kome su nacisti ti koji zaslužuju dehumanizaciju i higijensko uklanjanje, baš onako kako su oni sami radili drugima. Stoji da se od filma čiji je producent niko drugi do legendarni Jerry Bruckheimer moralo očekivati nešto sa ipak više supstance, ali The Ministry of Ungentlemanly Warfare je sasvim programski ne više od fastfood obroka koji je ipak minimalno ukusan ako već ne hranljiv. Da je snimljen šezdesetih, bio bi ovo klasičan B-film koji biste pogledali sa apetitom i ne biste o njemu posle pisali disertacije. Kako danas to ne postoji, razumljivo je i izvesno razočaranje što Ritchie ne pruža nešto više, dublje, konfrontativnije ili subverzivnije. No, za relaksirano gledanje u kome imamo lepe glumce, lepu muziku i lepo ubijanje (lepih) nacista, ovo je sasvim okej.