Letošnji „elevated horror“ hit Weapons je do mene stigao sa mnogo pozitivnih reakcija, ovenčan visokim ocenama i skoro jednoglasnim mišljenjem kritičara da je u pitanju jedan od najboljih (američkih) filmova ove godine – uostalom, agregatni skor na Rotten Tomatoes mu još uvek stoji na respektabilnih 93%. Pogledali smo ga porodično putem servisa HBO MAX – za koji više nismo sigurni da li će opstati ako Netflix zaista kupi Warner Bros. – i odmah da kažem da jeste u pitanju jedan od najzabavnijih žanrovskih filmova što su iz Holivuda stigli u naš dom ove sezone, horor film sa imaginarijumom i ekspresivnom energijom komedije i kvalitetna mid-budget produkcija koja deluje kao da je Tarantino režirao film po scenariju Stephena Kinga dok mu je pokojni David Lynch telefonom dojavljivao fore i trikove kojima će film učiniti osobenim i obezbediti da ovaj bude zapažen među konkurencijom.

Naravno, Zach Cregger je do ovog filma stigao nošen uspehom svog prvog samostalno režiranog, niskobudžetnog horora, filma Barbarian koji je pre tri godine iznenadio, šokirao i oduševio gledaoce inteligentnim poigravanjem sa njihovim očekivanjima i tretmanom naracije koja je jednu „običnu“ horor priču učinila svežom i intelektualno angažujućom. Sa Weapons je, naravno, bilo teško postići isti efekat iznenađenja i šoka jer je, ako ćemo da budemo blago cinični, Cregger „samo“ ponovio isti pristup samo sa deset puta većim budžetom (40 miliona za Weapons u odnosu na Barbarianova četiri), ali New Line Cinema i Warner Bros. su ovde makar pokazali da razumeju šta je Creggerov prethodni film učinilo tako propulzivnim i omogućili mu da ponovi isti trik. Weapons tako do gledaoca dolazi sa upečatljivim, evokativnim imaginarijumom, da ne pominjemo to sugestivno ime* a onda ga iznenađuje, šokira pa do kraja, nada je, i oduševljava time da se poigrava sa njegovim očekivanjima i priča mu priču koja je puna saspensa, misterije, ali i simbolike što je treba raščivijati i film RAZUMETI.

*koje je u domaćoj adaptaciji, nažalost, prevedeno kao „Trenutak nestajanja“, time pokazujući da neki od ovdašnjih distributera i dalje drže živom tradiciju POTPUNOG promašivanja poente koje sam ja postao svestan pre dobrih četrdesetak godina kada je Kaufmanov The Right Stuff primitivno, preko kolena preveden kao Put u kosmos…

Cregger i dolazi iz sveta komedije, pa se može teoretisati da je njemu postavljanje koncepta a onda nalaženja načina da u njemu pronađe apsurd koji će eksploatisati i time gledaoca izvesti iz zone komfora i naterati da „radi“ dok gleda film prirodan deo posla. Cregger je svoje kreativne kapacitete razvijao kao deo komičkog kolektiva The Whitest Kids U’ Know početkom stoleća, u vreme kada je komedija migrirala na internet i demokratizovala se, dajući klincima sa video-kamerama (kasnije i telefonima) pristup publici koja je bila gladna apsurdističkog, sirovog, često ne baš politički korektnog humora. The Whitest Kids U’ Know su bili zapaženi od strane HBO i bili pozvani da učestvuju na njegovom festivalu komedije 2006. godine a što im je dalje dalo pristup raznim televizijskim mrežama za koje su radili. Cregger i njegov najbolji drugar i poslovni partner Trevor Moore su na ime uspeha ove ekipe počeli da dobijaju uloge i u filmovima a onda su i zajednički režirali dva filma 2009. i 2011. godine.

Cregger će se onda posle decenije sazrevanja reinventovati kao horor-autor sa Barbarian*, a Moore će poginuti sedmog avgusta 2021. godine, bukvalno nekoliko sati nakon što su se on i Cregger zajednički pojavili na The Whitest Kids U’ Know Twitch strimu, dok je Barbarian bio u postprodukciji. Gubitak dugogodišnjeg poslovnog partnera ali i najbližeg prijatelja je za Creggera bio strahovit šok i on je iste večeri seo da piše scenario za novi film, ne znajući tačno o čemu će biti ali pokušavajući da osećaj gubitka nečeg dragocenog pretoči u reči koje će onda postati monolog deteta što otvara Weapons.

*Da bi bilo jasno koliko je Barbarian protresao Holivud valja podsetiti da je nadmetanje za prava na produkciju Weapons bilo žestoko i krvavo i kada je New Line Cinema na kraju pobedio, Jordan Peele koji je BAŠ želeo da njegova kompanija pravi ovaj film je, od besa, vele otpustio svog agenta

No, Weapons ne treba tumačiti samo, čak ni prvenstveno kao film o gubitku nekog bliskog, i zapravo je njegovo odbijanje da ponudi prepoznatljiv i dosledan set simbola (i signala) jedna od najzanimljivijih stvari u vezi sa filmom. Čak i ljudi koji se slažu da je Weapons dobar film, velike energije i efektnog pripovedanja imaju snažno suprotstavljene ideje o tome šta on pokušava da kaže i koja je, čak, njegova stvarna tema. Je li ovo film o vršnjačkom nasilju ili o politizovanju dece u kulturnim ratovima što se vode po SAD? Je li film o porodičnom nasilju ili adikciji? Najtačniji odgovor na ovo je „da“, ali uz dodatak besmrtne fraze kojom je Mića Orlović izluđivao takmičare u jednom od kvizova što ih je vodio: „ali nije bitno“.

Weapons počinje, rekosmo, monologom kojim dete – a koje nikada nećemo videti u filmu – gledaocu objašnjava premisu filma. Jedne noći, u dva sata i sedamnaest minuta posle ponoći, sedamnaestoro dece, sva iz istog odeljenja osnovne škole u malom američkom, vrlo stivenkingovskom gradu je izašlo iz svojih kuća i trčeći raširenih ruku* nestalo u mraku. Uprkos potrazi lokalne policije i interesovanju FBI za ovaj slučaj, ni mesec dana nakon nestanka nije pronađen ni najmanji trag koji bi ukazao šta se dogodilo, koji je bio motiv za ovakvo ponašanje dece i gde su ona završila. Naratorkin glas veli i da se deca nikada nisu vratila, a što nije tehnički tačno, no Weapons je film koji koristi mnoge zanimljive tehnike – uključujući, eto, i otvoreno laganje – da svoju zapravo prilično jednostavnu pripovest ispriča na način koji će gledaoca angažovati i intelektualno i emotivno.

*pretpostavka je da „Naruto Run“ poza u kojoj deca jure u noć odabrana samo jer deluje „neobično“ i ikonički ali je u nekom intervjuu Cregger natuknuo da je vizuelna inspiracija bila čuvena slika vijetnamske devojčice Phan Thi Kim Phuc koja je naga trčala po drumu vrišteći nakon napada napalm bombama na njen grad od strane južnovijetnamske avijacije, a za koju je fotograf, Nick Ut (odnosno Huỳnh Công Út) dobio Pulicerovu nagradu, skrećući pažnju svetske, ali prevashodno američke javnosti na užase rata.

Elem, sva deca su bila iz jednog odeljenja, ali to nije bilo CELO odeljenje. Jedan dečak, Alex Lilly, se sutradan ujutro uredno pojavio na nastavi i, kada panika počne i istrage krenu da se rade, policija obilazi i njegovu kuću na obodu grada i ne nalazi tamo ništa sumnjivo. Najsumnjivija je, prirodno – ali bez ikakvih dokaza da je išta skrivila – razredna nastavnica Justine Gandy koju gradska zajednica počinje da spontano maltretira i zahteva od nje da prizna šta je uradila njihovoj deci pa da – kako su i neke sigurnosne kamere po tremovima snimile – sva kao jedno otrče u noć. Justine ne samo da nije ništa uradila već je i sama jako zabrinuta i pokušava da neke odgovore pronađe samostalnom istragom, iako joj anonimno prete telefonom a na kolima joj je neko crvenom farbom ispisao da je veštica.

So far, so Stephen King, ali Cregger film ne priča ni linearno ni uobičajenom dinamikom, usvajajući pristup bliži antologijskom pripovedanju koje bismo danas najpre vezali za Tarantina i njegov Pulp Fiction. Film je, tako, ispričan iz šest pojedinačnih perspektiva, sa čestim vraćanjem kroz vreme da scene koje smo već videli pogledamo iz drugog ugla ili da dobijemo informaciju kako je do njih došlo, i nešto što je mogla biti samo „obična“ pripovest o nastavnici koja ne zna šta da radi ali zna da nešto mora da uradi i ožalošćenom ocu, Archeru, koji se opseda „privatnom istragom“ i, mada svi smatraju da je poludeo, zapravo pronalazi detalje koji su policiji promakli, pretvara se u dinamičnu, visokooktansku kombinaciju trilera, horora, akcije i komedije koja gledaoca stalno iznenađuje i drži na ivici sedišta.

Da bude jasno, Creggera sam izbor ovakvog koncepta pripovedanja ne bi daleko doveo da on nema neke ozbiljne autorske kapacitete na svojoj strani. Weapons je VEOMA dobro posložen narativ i u tekstualnom i u vizuelnom smislu i ovo ne samo da jako pomaže u građenju saspensa, strave, akcije i komike, kao i u korišćenju likova da imaju snažne, karakterom vođene scene, već i, vrlo presudno, čini da gledalac lako premosti mnoge rupe u zapletu i činjenicu da su likovi zapravo tanki i korišćeni utilitarno.

Ovo je, mislim, i neka vrsta demonstracije DOBROG filmmejkinga. Creggerov pristup je onaj u kome on film vidi više kao poemu gde je važno šta se s čim rimuje i kakvi su ritam stihova i sinergija poetskih slika a manje kao inženjerski postavljen konstrukt u kome sve mora da ima logično objašnjenje a motivacije moraju biti eksplicitno objašnjene. Nije da je ovaj drugi pristup nužno estetski inferioran, ali stoji da su mnogi savremeni autori skloni da pripovedanju prilaze sa te „tehničke“ strane, više pazeći na to jesu li stvari gledaocu dobro objašnjene nego kako su prikazane i kako stoje jedne uz druge.

Cregger je, dakle, neko ko veruje svom gledaocu ali veruje i sebi. Veruje da će energija scena biti ono što će gledaoca nositi dalje i da ovaj neće da tokom filma sedi i hvata beleške na mobilnom kako bi posle proveravao da li se sve uklapa. I mislim da mu je ovo poverenje opravdano jer Weapons RADI dok ga gledate i ostavlja lep osećaj za sobom iako je, tehnički gledano, ovo film prepun rupa u proverbijalnom plotu, koji ima sve manje smisla što više o njemu naknadno razmišljate.

Ali dok ga gledate SVE ima smisla. Cregger, njegov direktor fotografije Larkin Seiple (najpoznatiji po Everything Everywhere All at Once) i montažer Joe Murphy (radio je i Barbarian) funkcionišu kao izuzetno dobro podmazana mašina sa svakim kadrom promišljenim do najsitnijih detalja. Cregger često koristi švenkove da gledaocu otkrije stvari koje već postoje na sceni, radije nego da saspens i „jump scare“ momente kreira u montaži i ovo je jako efektno, pogotovo kada on ponavlja neke identične kadrove a u kojima sada postoji – ili ne postoji – jedan bitan detalj i gde se muzika (a koju je sam Cregger napisao sa ortacima iz srednje škole s kojima je bio u bendu) adekvatno menja ili ne menja. Duži neprekinuti kadrovi u kojima kamera prati likove po velikom setu su takođe izuzetno ubedljivi i služe za neke od najuspelijih scena, ali, da se razumemo, ovo nije film u kome je montažer mogao da drema za svojim stolom.

Naprotiv, Weapons je izuzetno agresivno montiran sa čestim korišćenjem „match cut“ prelaza da komprimuje naraciju i napravi tranzicione kadrove koji će tempo držati u visokim vrednostima i održati energiju pripovedanja. Ovo je posebno efektno u drugoj polovini filma gde je gledalac svestan da posmatra događaje koji hronološki prethode onome što je već video i ima prirodnu, intuitivnu želju da brže stigne do „sadašnjeg“ trenutka i vidi šta je bilo dalje. Epizoda sa Marcusom je najevidentnija demonstracija Creggerovog vladanja ovom tehnikom pripovedanja, ali isto važi za poslednju celinu u kojoj je glavni junak pomenuti dečak Alex Lilly, jedini koji nije otrčao u noć i čija je trauma u ovom filmu jedinstvena.

Ovde treba da kažemo koju i o glumcima, najpre na ime toga da mali Cary Christopher koji igra Alexa pruža odličan performans, dajući filmu stivenkingovski ranjivog-a-preduzimljivog dečaka. Lik Alexa je, uostalom, i ključ za „pravo“ tumačenje „značenja“ ovog filma i MNOGO toga počiva na Cristopherovoj glumi. No pre toga se mora pohvaliti i čitav generalni imaginarijum filma, pažljivo promišljena ne samo scenografija i kostimografija već i ikonografija filma. Neke od stvari postaju vidljive tek na ponovljena gledanja, kao što je recimo kolorna šema koja često podsvesno sugeriše imaginarijum američke zastave, ali i detalji koji, opet, ukazuju na potencijalno „pravo“ značenje filma (na primer trougao u slovu „O“ u logotipu filma), ali već i na površinskom nivou Weapons je vizuelno „čist“, sa vizuelnim elementima koji se jasno „rimuju“* i gledaoca ubacuju u overdrajv povezivanja tačkica i traženja slojeva u narativu koji juri napred ludačkim tempom.

*očigledni primeri su igla, trn i prst ali i igla, viljuška i lice itd.

Dobro, glumci su sjajni. Naravno, film ima prilično jak ansambl, sa Jamesom Brolinom koji je bio i izvršni producent, sa odličnom Juliom Garner kao „pravom“ glavnom ulogom, sa June Diane Raphael koja ima izuzetno malu ali izuzetno snažnu pojavu, sa veterankom Amy Madigan koja uspeva da kreira podjednako strašan i satirično smešan portret zla… Opet, ono što se mora istaći je to kako Cregger režira svoje glumce pa se dobija skoro idealan spoj prirodnih, naturalističkih dijaloga i povišene, stilizovane glume. Rezultat je da likovi ne deluju ni kao „likovi u horor filmu“ ni kao „likovi u trileru“, već možda najpre kao likovi u komediji, koji prenaglašavaju neke svoje karakteristike, reakcije, gestove i akcije, a da se to onda besprekorno uklapa i u ton i u dinamiku naracije. Meni jako dragi Benedict Wong i Alden Ehrenreich ovde dolaze nakon dosta rada u vrlo mejnstrim produkcijama (Doctor Strange, Solo) i obojica su apsolutno perfektni u prelasku iz svakodnevnog, običnog i prirodnog u ekscentrično a zatim groteskno.

I u domenu vizuelnih efekata film nudi izuzetno domišljen program. Weapons je „slow burn“ horor koji svoje zaista visceralne momente čuva za poslednjih pola sata i njegovo katarzično finale obeležava neka vrsta istovremeno košmarne ali i neočekivano osnažujuće scene eksplodirajuće energije i telesne destrukcije sa gledaocem koji istovremeno želi da odvrati pogled ali i da skače i glasno navija.

Šta je onda, na kraju, „značenje“ ovog filma? Cregger je vrlo sklon da nam to ne kaže, insistirajući na tome da je on poštovalac Lynchove tehnike transcendentalne meditacije koja za rezultat daje da u film ulaze slike i simboli koje autor ne ume da diskurzivno objasni i predstavi njihovo „značenje“ u nekom budućem intervjuu ali za koje oseća da komuniciraju važne stvari. Eklatantan primer je, naravno, scena iz košmara jednog od likova gde nad kućom lebdi velika replika automatske puške* na kojoj je ispisano vreme 2:17, a za koju, tu scenu i taj prizor, autor eksplicitno kaže da ne zna šta znači i šta predstavlja i da je samo osećao da je prirodno da je tu stavi.

*Pošto se na internetu, pogrešno, pominje da je u pitanju AK-47, ruska automatska puška koja se u Americi pre svega povezuje sa terorističkim organizacijama, ili AR-15, američka poluautomatska puška asocirana sa „school shooting“ incidentima i  sličnim situacijama civilnih „spree-killinga“ na ime toga da se može kupiti u radnji bez mnogo papirologije, vredi da istaknemo da je u pitanju OČIGLEDNO karabin M4, skraćena verzija klasične američke vojne automatske puške M-16, a što naravno, dosta komplikuje tumačenja ove scene…

I, dalje, ne pomaže što Cregger u filmu koristi mnogo ikonografije koja je efektna ali koja nema isplatu u vidu obrade teme koju bi ta ikonografija sugerisala. „Weapons“ iz naslova se ne odnosi na automatsku pušku iz pomenutog sna, niti se prizori sa početka filma koji jako asociraju na scene kada zajednica zajednički tuguje za decom pobijenom u incidentu pucnjave u školi, zapravo isplaćuju u nekakvoj daljoj obradi ove teme. Odabrano vreme u kome se incident dogodio, dakle 2:17, su neki požurili da protumače kao aluziju na glasanje u američkom parlamentu 29. Jula 2022. godine, vezano za kontrolu prodaje naoružanja a gde je 217 glasova bilo za striktniju kontrolu, sa 213 protiv,* ali je sam Cregger potvrdio da se radi zapravo o omažu Stephenu Kingu, odnosno sobi 217 u Shiningu koja simbolizuje prelazak iz „normalne“ realnosti u halucinantnu psihozu tog romana i Kubrickovog filma.

*ovaj je izglasani predlog potom prosleđen Senatu gde su ga, naravno, lobisti industrije oružja držali u limbu dok mu nije istekao rok za glasanje pa na kraju, razume se, nije usvojen.

Weapons je za tumačenje problematičan jer koristi neke vrlo klasične trope da iskaže „zlo“ koje sedi u njegovom centru – daleko klasičnije i od Stephena Kinga – svodeći površinski sloj filma na jednu skoro bajkovitu dimenziju, a da istovremeno koristi imaginarijum koji se šeta celim putem od omažiranja Kinga, preko vršnjačkog i porodičnog nasilja, pa do prikazivanja muka terminalnih pacijenata i njihove očajničke borbe da ostanu u životu. Ideja da je zlo u ovom filmu „osoba“ koju samo treba jasno identifikovati na spektru arhetipova je jako primamljiva pogotovo na ime zaista upečatljive glume Amy Madigan. Ali Cregger ostavlja više nego dovoljno indikatora tokom filma da je zlo u Weapons nešto što samo ŽELIMO da ima ljudski oblik kako bismo mogli da ga prepoznamo, isteramo iz svojih života, na kraju rastrgnemo na komade da se nikada u naše živote ne vrati.

Dovoljno dokon svet da isprati razne Creggerove intervjue (ili da pogleda sumirajuće Jutjub radove koje su napravili dobri ljudi) biće svestan da Zach dolazi iz porodice uništene alkoholizmom, sa ocem koji je umro od ciroze jetre i mučnim odrastanjem momka koji je gledao kako socijalno prihvatljiva adikcija proždire njegovo detinjstvo. Utoliko, to da su gotovo svi glavni likovi u filmu adikti – James je meth-head (i Austin Abrams mu daje zabavnu, komičnu ali i dalje tragičnu prirodu), Marcus je junk-food adikt, Paul i Justine su oboje alkoholičari – da mnoge scene stavljaju „supstance“ u prvi plan, da su igle prominentna „rima“ za trnje koje u ovom narativu ima magijsku kodifikaciju, da Justine kupuje votku da bi se smirila, tera Paula da popiju piće iako je ovaj lečeni alkoholičar, da besna Donna poliva Justine alkoholom kada želi da je ponizi i kazni, sve to vodi ka istom zaključku.

I onda je i poslednji deo filma u kome gledamo između ostalog dete koje hrani svoje roditelje supom iz konzerve a njima hrana ispada iz usta prilično jasan u svom imaginarijumu sa okruženjem porodične kuće koje je pretvoreno u neku vrstu zatvora što se spolja ne prepoznaje kao takav, sa detetom koje je spremno i na nelogične, sumanute poteze kako bi „izlečilo“ svoje roditelje itd.

Opet, Cregger ima previše simbola i motiva u filmu da bi ovo bila jasna centralna tema – između ostalog čitava dihotomija između „parazita“ i „kitova“ verovatno više znači njemu lično nego što komunicira nešto konkretno sa gledaocem – i ako ćemo da kritikujemo Weapons, a treba, to jeste za tu salatu motiva i simbola koja čini njegov iskaz na kraju nedovoljno jasnim.

Ovo nije PROBLEM problem jer je Weapons i zabavan i snažan čak i ako ne razumete do kraja tu osvetničku katarzu završnih scena – vrlo tarantinovsku u svojoj suštini – ali jeste veći problem od rupa u zapletu i nedoslednih motivacija likova koje, rekosmo, spretno zabašuruje kurčevita, vešta režija. Autor prikaza u britanskom Gardijanu je čak i ustvrdio da Weapons ne govori ništa i da je to u redu jer je ponekada okej da horor film (čak i „elevated horror“) nema stvarnu poruku i da samo dobro barata tropima, ali u nekakvom najstriktnijem čitanju, jeste izvestan neuspeh to da najveća većina gledalaca filma ne prepozna ličan, snažan iskaz koji ste svojim filmom dali.

U svakom slučaju, Weapons je dobar provod. On nije ni usiljeno „strašan“ da bi ispoštovao svoju horor kodifikaciju (a kada jeste strašan, radi to perfektno) niti usiljeno dekonstruktivan da bi se od nje ogradio. On je pre svega film koji vas drži uz sebe intrigom i na kraju, čak i kad se vidi da intriga nije toliko komplikovana koliko nehronološka naracija sugeriše, nudi toliko dobre atmosfere, uspele komike i katarzične akcije da nemate ni jedan problem sa njim. Cregger je ove godine i obnarodovan kao režiser narednog Resident Evil filma i biće vrlo zanimljivo videti šta može da uradi u jednom autorski mnogo manje slobodnom kontekstu. Do tada, Weapons je nešto što svako treba da pogleda.