Mond – ili na našem Mesec, odnosno na Engleskom Moon – je treći dugometražni film koji je napisala i režirala Kurdwin Ayub, austrijska autorka kurdskog porekla. Ovaj film, drugi u labavo povezanoj – više simbolički nego nekakvim narativnim sponama – trilogiji započetoj filmom Sonne iz 2022. godine je prošle godine dobio specijalnu nagradu na festivalu u Lokarnu i predstavlja interesantan novi korak u njenom opusu koji se do sada u velikoj meri bavio odnosom bliskog istoka i Evope iz perspektive bliskoistočne dijaspore u Austriji.

Mond tretira slične teme ali pravi interesantan iskorak koji mu donosi mnogo osobene atmosfere i trilerskog saspensa ali promenjena perspektiva dodatno pomaže da se feminističke teme, kao i pitanja odnosa kultura i rasističkih tenzija koje među njima postoje istraže iz novog ugla. Kao i njeni prethodni filmovi i Mond je narativ koji na kraju ostaje otvoren za interpretaciju, što je u redu, ali i pokazuje da autorka još uvek radi na dramaturgiji svojih filmova, pogotovo na tome kako da ih posle snažne tenzije nošene kvalitetnim glumačkim radom, prizemlji na najsmisleniji način. Mond, dakle, ima kraj koji je u simboličkom smislu jasan ali u narativnom za mnoge gledaoce, reklo bi se, prilično nezadovoljavajuć, no, ovo je film od svega sat i po, prilično brzog tempa, jake tenzije i kvalitetne glume i vredi da se vidi.

Kurdwin Ayub je rođena u Iraku 1990.  godine i u Beč je stigla kao izbeglica sa svojim roditeljima još kao dete. Studirala je animaciju i slikarstvo kao i performans i počela sa snimanjem kratkih filmova još 2009. godine. Do danas je naređala petnaest kratkih filmova i tri celovečernja a od kojih je prvi, Paradise! Paradise! iz 2016. godine bio dokumentarac u kom je autorka radila prateći planove svog oca da u Kurdistanu kupi stan koji će biti neka vrsta njegove investicije u sopstveni penzioni fond. Ovaj film dobio je nagradu za kameru na austrijskom festivalu Diagonale i otvorio Ayubovoj dalje horizonte.

Drugi njen celovečernji, a prvi igrani film, Sonne iz 2022. je privukao dosta pažnje svojom pričom o tri kurdske tinejdžerke u Beču koje jednog dana odluče da snime kućni „spot“, lipsinkujući R.E.M.-ovu Losing my Religion, ali noseći burke. Ovo je za njih, naravno, samo zajebancija, primerena njihovom uzrastu ali spot ostvaruje viralnu popularnost u kurdskoj zajednici u Austriji i ovo menja živote sve tri porodice…

Mond je, kako rekosmo, interesantan iskorak jer umesto da se bavi iskustvom dijaspore, manjinskim identitetom u zemlji zapadne demokratije, ovo je film o susretu (a)tipične predstavnice zapadnog društva sa „drugim“, u formi bliskoistočnog društva o kome ne zna ništa i očajno je nepripremljena na ono što će tamo zateći.

Kurdwin Ayub ovaj film radi strahovitim tempom, ne zastajući da na nas izruči ikakve infodampove. Pripovedanje se dešava kroz, akciju, efektno je i ne samo da gura priču u potrebnom smeru nego nam i daje potrebne obrise karakterizacije i postojećih protivrečnosti među likovima, nerazrešenih tenzija, pa i malo resantimana. Prva scena u filmu je MMA meč u kavezu u kome vidimo kako jedna takmičarka, krvava i zarobljena rvačkim zahvatom od koga nema spasa na kraju mora tapkanjem da preda meč dok komentator publiku obaveštava da je ovo onda očigledno njena poslednja borba u profesionalnoj karijeri. Sara se nije, dakle, od kaveza oprostila nekakvim trijumfom, a kao i mnoge koleginice i kolege, karijeru će nastaviti u trenerskoj ulozi.

Ponovo, pripovedanje je ovde izuzetno efikasno i vidimo i kako Sara mora da glumi profesionalizam trenirajući mamike koje su na trening došle da probaju malo taj MMA ali im smeta kad dobiju udarac po njonji, ali i da se prepire sa svojom sestrom koja joj prebacuje da nema nikakav biznis plan i da ne može tako da se odnosi prema svojoj budućnosti. Sestra se inače nedavno porodila i sva je ozbiljna i poslovna, a Sari je očigledno potrebno malo prostora da se pomiri sa tim kuda joj je život, reklo bi se sam od sebe, krenuo.

No, onda se pojavljuje dobra poslovna prilika: imućni biznismen iz Amana traži nekog da njegovim trima sestrama drži MMA treninge i pošto je Sara „vrlo fleksibilna“ sa vremenom (čitaj, nema nikakav stvarni posao u ovom trenutku) oni brzo postižu dogovor. Jedno veče sa prijateljima kasnije – tokom kog preko džointa Saru njeni drugari zavitlavaju da će morati da nosi hidžab i da bi od toga mogla da napravi svoj novi imidž za povratak u borilište – Sara sleće u glavni grad Jordana, smešta se u hotel i posle kupanja u hotelskom bazenu dolazi na prvi razgovor sa Abdulom.

Abdul je vrlo prijatan mladi čovek koji živi u velikoj, raskošnoj kući u predgrađu Amana, sa sve ličnim asistentima koji malo podsećaju i na telohranitelje. On priča odličan Engleski i objašnjava Sari da su im roditelji poslovni ljudi, da su stalno na putu i da zapravo žive na više lokacija u svetu a da on ovde vodi računa o svoje tri sestre i da želi da one imaju sve moguće pogodnosti u životu. Tinejdžerke su, kaže on, i ranije trenirale razne stvari ali MMA je sada u trendu na bliskom istoku i pokazale su interesovanje za to. A kud one okom – tu Abdul skokom. Sara potpisuje ugovor na mesec dana i naravno njoj je sve ovde novo i neobično pa ni ne obrati mnogo pažnje na to da uz ugovor ide u pozamašan sporazum o poverljivosti kojim se ona obavezuje na tajnost, kao i na to da neće fotografisati niti na društvene mreže stavljati ništa što se dešava u kući. Na kraju krajeva, misli verovatno ona, posao je posao i ja sam došla da ga obavim uz puno poštovanje lokalne kulture i običaja.

Mond ostavlja veoma snažan utisak u domenu glumačkih performansa. Direktor fotografije, Klemens Hufnagl, stvari snima uglavnom iz ruke i iz blizine a što je rizično jer ne dopušta filmu elegantne kompozicije, ali u ovom slučaju su se osvetljenje, scenografija, glumci i kamera srećno iskombinovali i film dobija na kvalitetu zahvaljujući tim bliskim, dinamičnim kadrovima u kojima gledalac kao da učestvuje zajedno sa glumcima. Imajući u vidu da je jedna od osnovnih tema filma upravo osećaj nelagode zbog izmeštenosti i okruženja koje protagonistkinja ne poznaje i ne razume, ovo je bio dobar pristup. U njemu onda pomenuti glumci rade izuzetno naturalistički.

Florentina Holzinger je naprosto odlična kao Sara, iako je ovo ženi koja se prevashodno bavi koreografijom i performans-artom zapravo prva uloga. Njen lik je ionako ćutljiv, ne uvek siguran šta da misli pa zato rešen da ne govori previše, često sa pogledom punim sumnjičavosti i nepoverenja. Sara naprosto nije posebno socijalno uklopljena osoba, ni u svom društvu, a kamoli u jordanskom i Florentina Holzinger ovo superiorno plasira uzdržanom facijalnom mimikom, telesnom glumom, pozama. Sa druge strane je Abdul koga odlično igra Omar AlMajali, jordanski glumac sa svega par godina iskustva – pre toga se bavio menadžmentom u javnom i privatnom sektoru – ali sa velikim talentom. Abdul je baš onakav sposoban, slatkorečiv čovek od kakvog očekujete da će imati ne samo razumno objašnjenje za bizarne stvari koje vidite da se oko njega dešavaju već koji će vam to objašnjenje prodati uz razoružavajući osmeh.

Naravno, neizgovoreni deo jednačine tiče se kulturoloških razlika ali i „krivice belog čoveka“ koja nije samo američki ekskluzivitet. Sara vrlo brzo vidi da u kući nije baš sve po pe-esu: tri klinke nisu naročito zainteresovane za trening, malo su razmažene ali velikim delom bezvoljne i apatične. Ubrzo shvata da one žive u manje-više kućnom pritvoru, da nemaju ni pristup internetu, da im školsku nastavu drže privatni nastavnici koji dolaze u kuću – baš kao Sara – da nemaju ni drugarice ili drugove koji ih ovde posećuju te da po ceo dan gledaju tuske sapunice na televiziji, namrgođene arapske telohranitelje i poslugu uvezenu iz istočne Azije, a da su im jedini izlasci iz kuće – pod pratnjom pomenutih telohranitelja – odlasci u tržni centar u Amanu.

Sara je rešena da ovaj posao odradi što bolje i poštenije može kao i da ne dopusti svojim predrasudama da je izvedu iz takta. Abdul ionako stalno ponavlja „mi to tako ovde radimo“ pa onda i kada klinke neće da treniraju nego hoće da ih Sara vodi u tržni centar, pa da posle sedi sa njima u sobi i da je šminkaju, ona i na to pristaje.

Ima mnogo elegancije u tome kako Kurdwin Ayub ovde pokazuje jednu očigledno patološku situaciju u kojoj bela, slobodna Evropljanka pronalazi prećutne izgovore zašto je to u redu. Štaviše, najveća vrednost ovog filma se verovatno sadrži baš u tome da primećuje – a bez mnogo popovanja i sricanja da bi gledalac razumeo – kako će građani „prvog sveta“ na ime (pre)osetljivosti za druge kulture biti spremni da u đubre bace sve one priče o ljudskim pravima, rodnim pravima, ravnopravnosti generalno, čak i o bazičnim stvarima kao što su fizička sloboda i pravo na život. Sara je konradovska protagonistkinja koja u srce tame ulazi ne kao kolonijalni enforser već, naprotiv, kao postkolonijalni, krivicom i stidom obeleženi građanin najslobodnijeg društva na svetu koji će, ironično, umesto da prepozna bliskosti između dva društva koje ih povezuju, sebe skoro do samog kraja filma geslajtovati da nema šta tu da se meša jer su ovo drugo podneblje i drugi običaji.

No, kada i reši da se umeša, Sara se suočava sa spoznajom da malo šta ona zaista MOŽE da uradi i film ovde pravi fini prelaz u feminističku kritiku u kojoj se klasna nemoć izvlači u prvi plan. U nekom drugom žanru – a Mond je imao sve predispozicije da bude stivensigalovski DTV akcijaš gde dobronamerni trener na kraju spasava nedužne devojčice od njihove sopstvene familije – imali bismo eksplozivna i neplauzibilna razrešenja. No, Mond se drži svoje realističke estetike i druga njegova velika vrednost je u tom opipljivom prikazu nemoći koji dolazi ne samo uz spoznaju protagonistkinje da je ona jedna i sama žena u društvu koje ne poznaje i ne razume, izolovana i depresivno držana po strani, već i uz punu svest da ovo čemu svedoči nije nekakav izuzetak već pravilo i da je ona, čak i da nije žena, toliko nisko na društvenoj lestvici da nema skoro nikakav način da devojčicama pomogne.

Ima ovde još nekih odličnih režijskih postupaka, na primer to da kada likovi između sebe pričaju na Arapskom, Sara to ne razume – gledalac ima titlove pa je u prednosti nad njom – i postoji jasan disbalans u moći sugerisan vrlo organskim sredstvima. Sara jeste žena iz Evrope, jeste čak i profesionalna borkinja, ali ovde se ne igra po pravilima. Na kraju postoji i dodatno ironičan preokret u kome Sara, iako je deo veoma patološkog igrokaza, posle svega ne trpi nikakve posledice upravo jer dolazi iz drugog društva sa kojim ova ekipa ne želi da se kači.

Film pored pomenutih glumaca ima i odlične performanse sve tri tinejdžerke sa kojima Sara radi (Andria Tayeh, Celina Sarham i Nagham Abu Baker) i koje mu daju dokumentarističku verodostojnost, ima i vrlo efektan dizajn zvuka, te i neke duhovito napisane scene – ona sa kupanjem bebe na kraju posebno vredi da se istakne – ali, kako rekosmo, autorka nije sasvim sigurna šta treba da bude njen poslednji iskaz u filmu koji postkolonijalne traume posmatra iz sveže perspektive i sa vrlo intenzivnim rezultatima. Utoliko, Mond gledaoca provocira da razmišlja, ali ne zna kada tačno da stane i sa kojom porukom da ga isprati pa mu prizemljenje nije sasvim elegantno. Ovo mu ipak ne oduzima vrednost koji je proizveo i radi se o snažnom gledalačkom doživljaju što ga treba sebi priuštiti.