Nove epizode Asteriksa izlaze urednim dvogodišnjim tempom, dokazujući da se radi o strip-instituciji koja je preživela mnoge promene paradigmi, smrti oba svoja kreatora, pa čak i vrlo robusnu tranziciju u druge medije – i, u retrospektivi dosta nesrećnu afilijaciju sa Gérardom Depardieuom koji mi je blago i ogadio Asteriksa svojim političkim i privatnim činovima – i koja, evo, šezdeset i šest godina nakon svog nastanka uspeva da unese radost u mnogaja srca. Asterix in Lusitania (odnosno, u originalu Astérix en Lusitanie i, kada bude izašao kod nas, Asteriks u Luzitaniji), izašao krajem Oktobra ove godine je već oborio rekorde prodaje u Portugaliji i generalno je lansiran sa pet miliona primeraka odštampanih na različitim jezicima u potvrdi činjenice da su Asteriks i Obeliks i dalje BIG DIL, dakle, kulturni događaj koji, uprkos dosta varirajućem kvalitetu albuma izdavanih u ovom stoleću, privlači dosta pažnje.

Asterix in Lusitania je i drugi za redom album koji radi isti kreativni tim. Crtač Didier Conrad je, doduše, na ovom zadatku već duže od decenije i ovo mu je sedmi Asteriks koji je nacrtao, ali scenaristi po imenu Fabcaro (tj. Fabrice Caro) je drugi, nakon Asterix and the White Iris iz 2023. godine a koji je dobio dosta pohvala za uspešan povratak u klasični ton i stil priča iz vremena kada su ih radili René Goscinny i Alberto Uderzo.

Naravno, Goscinny je umro pre, biće još malo, pedeset godina i klasični Asteriks je od nas udaljen mnogo generacija. Iako smatram da je Alberto Uderzo jedan od najvećih crtača koje je  strip-medijum ikada imao i da su njegove i Goscinnyjeve saradnje na Asteriksu (ali i na Umpah-pahu) vrhunci klasičnog franko-belgijskog stripa, moram da se složim sa generalnim konsenzusom da su Asteriksi što ih je on samostalno pisao i crtao nakon Goscinnyjevog odlaska na bolje mesto, imali jasnu silaznu putanju kvaliteta. Ne toliko u grafičkom departmanu, naravno, koliko u idejnom i u domenu samog pripovedanja i karakterizacije. Uderzov finalni album – Asterix and the Falling Sky iz 2005. godine* – je bio pokušaj da se sa stripom uradi nešto novo, uvodeći elemente naučne fantastike, odlazeći u metakritiku francuske strip-industrije i omažirajući Walta Disneya. Prodavao se dobro ali je već tada dobio loše kritike i danas se smatra jednom od najnižih tačaka čitavog serijala.

*Asterix and Obelix’s Birthday, urađen 2009. je bio nešto drugačijeg formata i senzibiliteta i recimo da ga ne računam u standardne priče o Asteriksu

Nakon 2009. godine će Uderzo prepustiti strip novom timu koji je sam izabrao i na crtačkim dužnostima će ga uspešno zameniti Conrad a scenarije za narednih pet albuma je pisao iskusni Jean-Yves Ferri. Ove epizode su generalno imale dosta uspeha kod publike a sa dovođenjem Fabcaroa da piše ovaj strip pre par godina, može se i oprezno tvrditi da ulazimo u novo zlatno doba Asteriksa.

Naravno,  Fabcaro i Conrad su jako iskusni profesionalci. Caro radi stripove već skoro trideset godina, sa zabavnim grafičkim stilom svojih ranih radova i mnogo autobiografskih elemenata. Čovek je dodatno i pisac i muzičar a u strip-domenu je već radio sa tuđim likovima, parodirajući Zoroa u Dargaudovom Z Comme Don Diego koji je radio sa Fabriceom Erreom, ali i pišući nove epizode Gotlibovog popularnog humorističkog serijala Gai-Luron sa crtačem Benoîtom Serrouom (poznatijim kao Pixel Vengeur), a sve uz Gotlibov blagoslov. Uderzo, bojim se, nije poživeo dovoljno dugo da čita Asteriska kojeg piše Fabcaro, ali volim da mislim da bi na njega reagovao sa odobravanjem.

Za Conrada tu nema neke dileme, Uderzo ga je lično odabrao i ovaj je veteran franko-belgijske industrije svojim minulim radom više nego zavredeo ovu čast. Conrad je svoju prvu tablu u magazinu Spirou imao već sa četrnaest godina kada ju je poslao na poziv za mlade talente, a pet godina kasnije, 1978, je počeo da objavljuje profesionalno, prvo u magazinu Mythic a onda i za Spirou, a gde su on i scenarista Yann napravili i mali skandal sprdajući se u svojim stripovima sa drugim stripovima koje je objavljivao isti magazin. Očigledno je da je NEKI urednik tamo mislio da je to dobra fora a i sam André Franquin je uzeo dvojicu mladunaca u zaštitu tako da većih posledica nije bilo. Tokom narednih decenija Conrad će raditi za većinu najvažnijih izdavača u Francuskoj i Belgiji kao što su Glénat (a gde su on i Yann kreirali parodiju na Boba Morana naslovljenu Bob Marone, začetu još u  Spirouu), Dupuis, Dargaud, pa se seliti u Ameriku zbog posla na DreamWorksovom animiranom filmu The Road to El Dorado, ponovo se udružiti sa Yannom za serijal Tigresse Blanche a koji je bio spinof njihovog uspešnog Les Innommables… Kada ga je 2012. godine Uderzo odabrao za svog naslednika, Conrad je više nego opravdao poverenje, isporučujući crtež koji biste eventualno pod mikroskopom mogli da razlikujete od klasičnih radova uticajnog Španca.

I, da se razumemo, ćitajući Asteriksa u Luzitaniji sasvim je fer i zapitati se da li od Asteriksa u 2025. godini zahtevamo ovo ili nešto drugo. Fabcaro i Conrad isporučuju faksimil klasičnog Asteriksa tako fino podešen na vaša očekivanja da ne možete da se na trenutak ne stresete i pomislite da će možda ne naredni ali verovatno album nakon narednog praviti veštačka inteligencija. Ni slučajno ne želim da kažem da Asterix in Lusitania (koga sam naravno čitao na Engleskom u digitalnom izdanju britanske firme Sphere) „nema dušu“ niti da me nije nasmejao, razgalio i generalno zabavio svojim vrlo klasičnim formatom i pripovednim pristupom, ali je pošteno primetiti da se ovde algoritam po kome je strip nastajao praktično eksplicitno vidi i da se autorima mora odati priznanje za vrhunski zanat, ali i da se primeti pomanjkanje ambicije da se stripu da bilo šta novo.

Da bude jasno, ja ovde zaista govorim o detaljima i nijansama. Asteriks jeste odlutao od svoje klasične forme baš zato što je Uderzo tražio način da stripu da nešto novo i to nije na kraju bilo sjajno. To da Fabcaro i Conrad uspevaju da stvari vrate u familijarnu dimenziju i isporuče nam klasični humor, blagu ali efektnu satiru, pristojan virtuelni turizam i malo dobrohotne komičke akcije, sve u zaista velelepnom crtež i koloru (a koji, taj kolor, isporučuje takođe veteran Thierry Mébarki koji je na ovom serijalu već decenijama i radio je sa Uderzom) je u principu dovoljno. Možda serijal koji postoji duže od šezdeset godina i ne može tako lako da se inovira pa da njegove nove epizode imaju isti šmek prevratničke energije i inovativnog humora koje su imale one iz šezdesetih i sedamdesetih.

Autori Asteriksa u Luzitaniji svakako ni ne pokušavaju da izmisle rupu na saksiji i drže se poznate formule u kojoj se etnički stereotipi dobronamerno satirišu a karakterizacije likova su zarobljene u jantaru i kretaće se samo između već veoma dobro poznatih parametara. Jedna od posledica ovog drugog je i to da je sam Asteriks – a koji je i tradicionalno manje zanimljiv lik od Obeliksa, pa i od mnogih drugih likova u ovom serijalu – ovde skoro potpuno karakterno ravan, bez zanimljive emocije ili afektacije, korišćen isključivo utilitarno, da pomogne pripovedanju. Najbolji Goscinnyjevi stripovi su uspevali i iz ovog lika da izvuku nešto interesantno, da ga izvedu iz ravnoteže, povremeno suoče sa dilemama ili stave u opasnost, ali Fabcaro nema ovu ambiciju i njegov Asteriks je tu samo da se radnja tera dalje.

Obeliks je, naravno, po definiciji zanimljiviji jer je ovo lik koji ima multiple karakterne osobine i ovde se scenarista njime dosta uspešno igra, dotičući se različitih aspekata njegovog narcizma, ali mu dajući i neke lepe momente gde njegova jednostavna, pragmatična provincijska inteligencija proseca kroz slojeve bulšita što stižu iz „civilizovanijeg“ smera. Tako se u jednom set pisu Asteriks i Obeliks, pukom zabunom, zatiču na sesiji gde marketinško odeljenje firme koja se bavi izvozom popularnog prehrambenog artikla brejnstormuje nove reklamne slogane. Asteriks je ovde potpuno šokiran ali Obeliks sa lakoćom nalazi jedno gotovo zenbudističko rešenje koje nailazi na iznenađujuće dobre reakcije profesionalaca.

Fabcaro ima još jednu eksplicitnu satiru modernog fenomena a ona se tiče kreiraja lozinke koja bi Asteriksu i Obeliksu omogućila ulazak u deo zgrade gde je pristup ograničen. Matorcima poput mene može delovati blago anahrono da u stripu koji se dešava u prvom veku pre nove ere imamo direktno sprdanje sa „lozinka mora sadržati jedan broj i jedan specijalni karakter“ ali da budemo fer, ovakve stvari je Goscinny i sam radio u svojim stripovima od samog početka i mada, dakle nije u pitanju „stvarno“ inoviranje, ovo spasava Asteriksa u Luzitaniji da bude baš čisti kopipejst Goscinnyjevih scenarija iz šezdesetih i sedamdesetih.

Jer, ostali gegovi i humoristički tropi su u principu baš to. Obeliks komentariše lokalnu kuhinju sa dosta sumnjičavosti jer (pogrešno) smatra da je usoljeni balakar jedino što se tamo jede i pati za pečenim prasićima. Obeliks je užasnut kada mora da se „maskira“ u lokalca i da kosu ofarba u crno, zaliže unatrag i skine šlem pa je onda hiperosetljiv na to koliko mu se vidi čelo i misli samo o tome dok je u „kostimu“. Obeliks se čudi što lokalni kamenoresci seckaju kamenje na sitne kocke pa – iako mu se objasni da one onda idu u građu drumova i ulica (sa sve pojašnjenjem da se ovo u Portugaliji zadržalo do danas) – on ne može a da ne napravi mali omaž svojim omiljenim stećcima. Obeliks se diskretno zaljubljuje u lepu ćerku čoveka koga on i Asteriks treba da izvuku iz zatvora i crveni kad god to Asteriks pomene i ceo strip razmišlja šta da joj donese kao poklon.

Ovo je sve zaista klasika i, ako hoćete da budete i manje blagonakloni – reciklaža. No, njena egzekucija je vrlo dobra i to jeste kvalitet ovog stripa.

Drugi njegov imanentni kvalitet je spretan rad sa etničkim stereotipima a što je zaštitni znak Goscinnyjevih i Uderzovih klasika, te odlazak na lokalitet koji Asteriks i Obeliks nisu već obilazili. Ponovo, ovo je rađeno po vrlo vidnom algoritmu i čovek – makar ovako mator kao ja – ne može a da ne pomisli kako je Goscinny često voleo da formulu malo napusti, subvertira, prevrne, pa smo dobijali interesantne zaplete poput Asteriks i Normani ili Grad bogova ili Velika plovidba koji su radili nešto drugo. Čak je i prva Uderzova samostalna epizoda, Podeljeno selo, bila osvežavajuće originalna u svojoj postavci.

Fabcaro se, pak, drži prepoznatljivog kalupa i Asteriks u Luzitaniji je varijacija na Asteriksa na Korzici, Asteriksa u Hispaniji, Asteriksa u Helveciji, Asteriksa među Britancima… I ona RADI ali ne treba od nje tražiti originalnost.

Sam zaplet je zapravo prijatno sveden i ovde nema eskalacija u kojima ćemo gledati rimske legije i Gale koji se bore sa stotinama i hiljadama protivnika. U centru je prodavac pomenutog prehrambenog produkta iz Luzitanije a koji je nepravedno optužen da je pokušao da samog Cezara otruje tim svojim produktom i sada je u zatvoru, čekajući da bude bačen lavovima. Asteriks i Obeliks odgovaraju na očajnički vapaj njegove porodice i dolaze u okolinu današnjeg Lisabona ali ne samo sa planom da ulete u zatvor, pomlate rimske stražare i izvuku čoveka napolje. Asteriks ukazuje da ovo ne bi rešilo problem jer bi čoveka optuženog za pokušaj atentata na imperatora Rimljani progonili do kraja života i da je značajno da se pronađu neoborivi dokazi da mu je ovo namešteno i da je on nevin.

Strip se onda raspliće kao politička intriga u kojoj vidimo da lokalni – konkurentski – proizvođač istog prehrambenog proizvoda šuruje sa ambicioznim rimskim namesnikom koji za sebe  pokušava da izboksuje Cezarovu naklonost kako bi iz provincije što je nikako ne voli bio premešten u Rim i politički napredovao, i autori dosta spretno rukuju sa iznenađujuće velikim brojem likova i među negativcima i među „našima“. Asteriks i Obeliks dobijaju jaku podršku lokalnog stanovništva koje ne voli rimsku okupaciju a tu su i dvoje simpatičnih galskih penzionera iz Lutecije koji putuju Evropom i spavaju u kampovima, koji će odigrati bitnu ulogu u razobličavanju oportunističke zavere protiv Cezara gde je nesretni lokalni mali privrednik samo kolateralna šteta.

Fabcaro u ovom zapletu uspeva da dokači ideje neetičkih konkurentskih praksi i da kontrastira autentičnu lokalnu proizvodnju koja je skupa ali daje dobar i kvalitetan produkt automatizovanoj indutrijskoj produkciji koja ga obezličava i čini lošijim mada jeftinijim, ali Asteriks u Luzitaniji nije nekakav BUČAN antikapitalistički pamflet i poziv na revoluciju i ove stvari su provučene uzgredno, taman koliko treba u skladu sa tradicijom Asteriksa.

Takođe u skladu sa tradicijom je to hajlajtovanje etničkih stereotipova ali sa dobronamernom parodičnom komponentnom i mislim da je ovo jedan od najuspešnijih elemenata gošinijevske nekromantije koju Fabcaro i Conrad izvode. Portugalski koncept „saudade“, kombinacija čežnje i melanholije ovde je izvučen u prvi plan i lokalci su predstavljeni kao vrlo poetizovan mediteranski živalj, koji ne pati od depresije i nije sputan u svojim željama i aktivnostima, ali ima jednu komički preteranu i efektnu fatalističku crtu u kolektivnom karakteru. Štaviše, Fabcaru se mora aplaudirati što on ovo uspeva da uplete i u radnju nekih scena, kada na primer lokalac usporava nadiranje rimskih stražara pevajući tužnu pesmu zbog koje ovi počinju da preispituju svoje motivacije u životu koji je, eto, ispunjen tugom, setom i gubitkom i gde možda ništa nema smisla.

Ovo je vrlo solidno izvedeno i zapravo sam poželeo da vidim još varijacija na portugalski mentalitet umesto obaveznih sastava kao što su dve kratke epizode sa gusarima koje autori odrađuju sigurno ali bez i najmanje varijacije na najklasičnija podešavanja, praktično samo otkačinjući kućicu na spisku.

Mislim da je do sada jasno da je dobar deo Asteriksa u Luzitaniji prolazak kroz obavezne sastave, ali da isto tako smatram da su autori uspeli da u strip udahnu i dosta duše i života jednim toplim, duhovitim i efektnim radom sa stanovništvom Luzitanije i radnjom koja nije samo procesija gegova i tuča već i podrazumeva malo lukavstva, maskiranja, infiltracije.

Conrad sve ovo crta apsolutno savršeno, replicirajući poznu Uderzovu fazu sa vrlo slatkim likovima (Asteriks ima velike, tople oči, recimo) do poslednjeg detalja. Sve je ovde baš kako očekujete da bude, od prepoznatljivog kadriranja i gotovo identične linije, preko do u milimetar podešenog tempa i dinamike pripovedanja pa do akcionih scena kojih nema mnogo ali imaju nivo detalja, epsku kompoziciju i kombinaciju kinetičnosti i elastičnosti figura najboljih Uderzovih radova. Kolori su vibrantni, letering klasičan a engleski prevod Adriane Hunter očekivano sočan sa mnogo dobrih dosetki u kreiranju „lokalnog“ naglaska i imena likova (mislim, jedan od lokalaca se zove Randomaxess).

Naravno da je Conrad odradio i domaći u odlikaškom stilu, referirajući na Uderza u domenu dizajna odeće ali i bazirajući taj dizajn na tradicionalnim portugalskim nošnjama, a tu je – ponovo u skladu sa klasičnim Asteriksom – i pregršt referenci na likove iz stvarnog života, od Cristiana Ronalda, preko Nelly Furtado (koja je, iako Kanađanka, dete portugalskih imiganata rođenih na Azroskim ostrvima) pa, do, uh, Rickyja Gervaisa koji nema veze sa Portugalijom ali su ga Fabcaro i Conrad ubacili da „igra“ jednog rimskog legionara jer je njihov izdavač „njegov veliki ljubitelj“.

Strip je, naravno, prepun i drugih referenci, od onih na nemačku okupaciju Francuske tokom Drugog svetskog rata, preko vizuelnog omaža slici Sloboda predvodi narod slavnog francuskog romantičara Eugènea Delacroixa, pa do eksplicitnog pozivanja na portugalsku Revoluciju karanfila iz sedamdesetih, no, Asteriks u Luzitaniji ipak uspeva da ne bude samo niska referenci, omaža i mehanički izvedenih parodija i karikatura. Ovo je posle svega jedna familijarna ali vitalna priča o narodu koji je okupiran ali ne pokoren, koji voli slobodu a ne voli izdajnike, ispričana duhovito, sa više akcenta stavljenog na ljude i njihove sudbine nego na pustu akciju i tuču. I to se mora prepoznati i ceniti. Od mene Asterix in Lusitania, pored svih zamerki i dilema koje sam imao, dobija palac čvrsto uperen na gore, pa dok ovo ne izađe na našem jeziku, engleski prevod možete naručiti sa britanskog Amazona a francuski original imate ovde.