Malo je i šteta da je Južna Koreja svoju alociranu kvotu Oskara ispucala još 2020. godine sa Bongovim sirovim, duhovitim i strašnim Parasite jer to znači da su šanse da No Other Choice, najnoviji film Chan-wooka Parka, osvoji slično priznanje u istoj deceniji gotovo ništavne. Parasite je bio dobar film, naravno, i Bongu je otvorio i takve projekte kao što je bila direkcija ovogodišnjeg naučnofantastičnog, pa, spektakla, Mickey 17, ali No Other Choice je u mnogim elementima dovitljiviji, impresivniji pa i bolji film koji o sličnoj, svakako aktuelnoj temi govori na još bizarniji ali decidno duhovitiji način, hvatajući delić očaja u kome se planeta nalazi u seriji urnebesnih, tragičnih polaroida.

Parasite je bio završen pred početak pandemije COVID-19 i njegova krvoločna, brutalna katarza prljavog klasnog rata je delovala kao signal da smo ušli u poslednji period, da pravila više nema i da se svako snalazi za sebe. No Other Choice je post-pandemijski film o tome da smo, jebiga, izgubili: poslove, dostojanstvo i identitet, da nas proždiru korporativni „rightsizing“ napori, da su strast, posvećenost, naši najveći trud i najveće poštovanje za dužnosti bezvredni. Čovek, ali partikularno radni čovek, još partikularnije radni MUŠKARAC, onaj koji se ponosi svojim radom, koji sebe vidi kao martira što podmeće leđa da bi posao nastavio da prosperira, da bi doneo hleb na porodičnu trpezu, koji stoički podnosi žrtve i čiju decenijsku muku niko sem njega ne zna, taj čovek više nije dominantni oblik života na planeti, kaže nam No Other Choice. Štaviše, smešno je misliti da je ikada bio.

Chan-Wook Park je sa svojim prethodnim filmom, izvanrednim Decision to Leave iz 2022. godine na neki način egzorcirao hičkokovsku muzu iz svog sistema, ili barem na neko vreme uspeo da je umiri, snimajući izvanredni omaž/ dekonstrukciju/ parodiju na ključne trilere velikog uzora. Sa No Other Choice on ne samo da film posvećuje drugom velikom prethodniku, Costa-Gavrasu, već je ovo i u sasvim tehničkim terminima rimejk Costa-Gavrasovog filma iz 2005. godine, The Axe (odnosno Le Couperet u francuskom originalu), sa Costa-Gavrasom – a koji je i u desetoj deceniji života prilično vitalan i kreativno aktivan – koji mu je pružio i direktnu podršku u nekim početnim fazama razvoja ovog projekta.

The Axe je bio adaptacija romana The Ax američkog autora Donalda E. Westlakea – nažalost, preminulog daleko prerano još 2008. godine, kada ga je srce izdalo na putu u restoran gde su on i njegova supruga rezervisali sto za novogodišnje veče – a koga najšira publika najpre zna po seriji romana o kriminalcu Parkeru što ih je Westlake sa mnogo uspeha pisao i objavljivao pod pseudonimom Richard Stark. No, Westlake nije radio samo klasične krimiće i The Ax se, kada je izašao 1997. godine, uklopio u pred-milenijumsku nervozu svojom kombinacijom društvene satire, horora i morbidne psihološke disekcije glavnog junaka.

Chan-Wook Park je u četvrtoj deceniji svog kreativnog rada izgradio tako osoben vizuelni stil da su već prvi kadrovi u No Other Choice prepoznatljivi kao rukopis čoveka koji i razmišlja i VIDI drugačije od svojih kolega. Mesto radnje je lepa porodična kuća sa okućnicom u suburbiji Gongđua, a protagonisti su porodica Yoo, majka i dvoje dece – ćerka kao blago autistični genije za violončelo, sin kao nestašni ali ćutljivi tinejdžer – dva preslatka zlatna ritrivera, kao i otac porodice, Man-su Yoo, sredovečni sitni menadžer u kompaniji koja se bavi proizvodnjom hartije. Man-su je nedavno dobio nagradu koja se dodeljuje posebno vrednim i posvećenim radnicima u papirnoj industriji („Pulp Man of the Year“) i na sedmom je nebu, zaričući se, vrlo azijski, da će, uz povišicu koju je dobio, sada raditi još više, na polzu svoje kompanije ali i da bi njegova porodica živela lepše. Ženi je za rođendan kupio skupe cipele za ples, a u sceni koja film otvara vidimo ga i kako roštilja jegulje, redak i skup specijalitet koji njegova klasa ne može baš redovno sebi da priušti ali koje su mu takođe poslate od strane firme u znak pažnje za njegovo zalaganje.

Parkov rad na ovom otvaranju je minuciozan, sa širokim švenkovima kamere na kranu koja pokazuje tu neku skoro-pa-raskoš života srednje klase u trećoj deceniji dvadesetprvog veka, luksuz koji je podcrtan snažnim koloritom što, u kulminaciji scene gde će Man-su tronuto, grleći svoju porodicu, prošaputati da „ima sve u životu“, prelazi u suptilno ali jasno sugerisani kič. Uostalom, kako su i drugi primetili, niko nikada na filmu nije izgovorio ovakvu rečenicu a da mu se u narednoj sceni nije desilo nešto loše.

Ono što se Man-suu dešava je kaskada lošeg. Jegulja i bonus koje je dobio od firme nisu bili priznanja za njegov veliki trud i doprinose, već čaša meda da se malo lakše zguta čaša žuči koja će uslediti kada novi, američki vlasnici kompanije krenu da „rajtsajzuju“ kompaniju i otpuštaju radnike. Šta će im, uostalom, toliko proletera u halama, kad mnogo toga sada rade mašine same od sebe, i dok Man-su uvežba govor na Engleskom kojim će upozoriti američki menadžment firme da čini fatalnu grešku i seče vitalnu granu na kojoj biznis počiva, a koji ovi neće imati vremena ni da saslušaju jer je vreme novac a njega nikad dosta, desi mu se da i njegovo radno mesto biva ukinuto i  čovek sa četvrt veka iskustva rada u papirnoj industriji završava na birou, sa zastrašujućim izranjanjem svesnosti da ovo nije samo kratka pauza u njegovoj karijeri.

Papir je ovde odabran kao idealna metafora za zastarelost. Medijum koji je nekada bio presudan za razvoj pismenosti a time i nauke, sistematizacije znanja i sećanja ljudske rase danas je staromodni, ekološki sumnjivi relikt prošlih vremena pa i industrija hartije u Parkovom filmu biva svedena na par „butik“ kompanija koje rade specijalizovane narudžbine za banknote i slične posebne namene. Man-su nije samo analogni čovek u digitalnom vremenu – a kako će on sebe u jednom ironičnom momentu nazvati – već čovek čija je jedina ekspertiza ali i strast usmerena na medijum sada mrtav kao drveće od koga su ga pravili tolika stoleća.

U originalnom Westlakeovom romanu je glavni junak takođe bio zaposlen u kompaniji koja je proizvodila hartiju, no nepune tri decenije nizvodno Park – koji je potpisan i kao koscenarista filma zajedno sa ljudima kao što su Don McKellar, Lee Kyoung-mi i Lee Ja-hye – ima još bogatiju paletu da njome slika svoju distopijsku crnu komediju. Westlake je pisao u epohi velikog privrednog rasta u SAD a koji je, naizgled paradoksalno, išao uz velike potrese na tržištu rada, sa korporacijama koje će rad kao komponentu svog rasta početi sve više da potiskuju naniže u hijerarhiji vrednosti, sve usmerenije na ideju da je novac ono što proizvodi novac i da su ljudi, često, smetnja daljem rastu. Westlake je svoju horor-satiru ispisao usredsređujući se na srednji menadžerski sloj umesto na proletere, na one koji su sebe smatrali bezbednim delom tehnokratske klase na ime tih par koledž-diploma u fijoci i malo boljih odela koje su nosili a koje će zbrisati nadirući mentalitet rasta-po-svaku-cenu što se bordu mora prikazati u svakom kvartalnom izveštaju pa će onda otpuštanje ljudi postati popularni način da se prikaže „veštački“ rast.

Parkov film, naravno, više od četvrt veka kasnije, ali i dvadeset godina nakon Costa-Gavrasove ekranizacije, ima još čistiju, jasniju viziju i on se dešava u kontekstu robotizacije produkcije koja „običnog“ radnika čini suvišnim, ali onda i prodiranja veštačke inteligencije u diskusije po bordrumovima a zatim i u c-suite prostor čime će i menadžerska klasa iskusiti „odsecanje glave“, kako Man-su u očajanju naziva svoj gubitak posla. Utoliko, Parkov film deluje još aktuelnije, još fokusiranije, pogotovo što njegova dalja radnja – prateći zaplet romana i Costa-Gavrasovog filma – ne stavlja težište na problem već na to do kakvog rešenja glavni junak dolazi onda kada shvati da je projektovani tromesečni period koji je sebi stavio da nađe novi posao odavno prošao, da je otpremnina skrckana, da ni trinaest meseci nakon otkaza nije ni korak bliže nalaženju novog posla, da njegova porodica mora da napušta mnoge podrazumevane udobnosti što im ih je njegova plata obezbeđivala.

Parasite je bio film o klasnom ratu – prljavom, nimalo plemenitom, da se razumemo – a No Other Choice spretno izbegava da ovo bude, već i time da naspram glavnog junaka stavlja ne pripadnike više društvene klase koji će u njemu izazvati zavist ili aspirativni aktivizam već bezlične robote i veštačku inteligenciju. Utoliko, No Other Choice ima, iako sporije kliza u smeru visceralnog horora, možda još mračniju razradu od Parasite jer se ovde glavni junak okreće protiv „svojih“, dakle protiv ljudi iz sopstvene klase, istih kao što je on, strastvenih zaljubljenika u papirnu industriju, posvećenih midl-menadžera koji su svi kao i on izgubili poslove u automatizaciji i kost-kating naporima svojih kompanija i koji se sada svi sa svojim sivijevima nadmeću sa njim na sve ređim konkursima za sve manji broj radnih mesta u Južnoj Koreji.

No Other Choice svoj briljantni žanrovski tvist izvodi brže nego što je to bio slučaj u Decision to Leave gde smo tek sedamdesetak minuta unutar radnje shvatili da ne gledamo samo blago ekscentrični hičkokovski triler. Ovde Man-su već pre isteka tridesetog minuta filma dolazi do sasvim patološkog zaključka da više ne može da igra „po pravilima“ i da je njegov jedini način da povrati svoje poljuljano dostojanstvo to da fizički eliminiše svoje konkurente. Na kraju krajeva, poniženja kojima je izložen tokom intervjua za posao – uključujući to da je njegov nekadašnji podređeni sada u komisiji koja odlučuje o njegovom mogućem zaposlenju, prevodeći kineskim šefovima Man-suove nabubane odgovore na pitanja šta mu je najveća slabost i slične bedastoće – su prikazana tačno na granici realističkog i apsurdnog, tako da film pažljivo gledaoca namešta da bude šokiran kada shvati kako će Man-su prelomiti.

No Other Choice onda postaje VEOMA crna komedija o midl-menadžeru koji pokušava da se reinventuje kao serijski ubica što će lažnim oglasom za posao u novoj firmi u istoj branši – datim samo u novinama i uz napomenu da se primaju samo „papirne“ aplikacije, jer će to biti znak posvećenosti hartiji (i omogućiti mu da ne ostavi elektronski trag) – privući najbolje aplikante sebi a onda ih pobiti, kako bi sebi raščistio put do narednog radnog mesta.

No Other Choice je, da bude jasno, mnogo više film o tome KAKO se ove stvari odvijaju nego ZAŠTO se one dešavaju, komedija bizarnih situacija, fizičkih, gotovo slepstik gegova nespretnog ubice koji se suočava sa ljudima koji su zapanjeni da im se ovako nešto dešava, bizarnih za-dlaku-sinko susreta sa policijskim inspektorima koji zapravo dolaze da Man-sua upozore da ljudi iz njegove branše nestaju. Park ovim materijalom rukuje sa vidnim uživanjem, zabavljajući se u portretisanju Man-suovih žrtava, davanju ovim ljudima, ali i nesrećnom protagonisti mnogo više dubine i ljudskih dimenzija nego što bi bilo ugodno za film koji bi svoju temu tretirao u naturalističkom ključu.

No, Park veoma uspešno pogađa osnovni ton u No Other Choice, štaviše toliko uspešno da mu opširne tangente i digresije, koje bi narativno potopile neki drugi film, uopšte ne smetaju, naprotiv. No Other Choice je, da ponovimo, više film o „kako“ nego o „zašto“, i on se čak i ne bavi moralnim prosuđivanjem činova glavnog junaka, uživajući umesto toga u komplikovanim set pisovima koji su kao neka parodija na scene iz Sympathy for Mr. Vengeance i u kojima obični ljudi prolaze kroz strašne, bizarne katarze.

Ovo je i rizično jer gledalac koji se spremio da gleda sociopolitičku kritiku suočava se sa dinamičnom komedijom u kojoj glavni junak svoju „deksterovsku“ ulogu ne uspeva da oživi na uverljiv način, ne samo na ime izrazite nespretnosti u egzekuciji, već i na ime toga da on naprosto nije psihopata već očajan čovek kome su udarili na sam temelj identiteta.

Ovde se onda i primećuje ta ključna razlika između No Other Choice i Parasite. Iako je No Other Choice po raspoloženju vedriji film, Parasite je zapravo onaj gde klasno potlačeni sloj radi nešto možda ne „pozitivno“ ali makar preduzimljivo, pokušavajući da sebe socijalno apgrejduje kroz preuzimanje identiteta višeg staleža. No Other Choice je, naprotiv, film o fatalnoj krizi identiteta, o ne samo čoveku koji se poistovetio sa svojim poslom, već o MUŠKARCU koji se poistovetio sa svojim nameštenjem i ekspertizom, ali i ulogom hranitelja porodice i koji se oseća najponiženije moguće kada mu se pokaže da njegov posao može da radi AI a i kada mu se priviđa da će mu lokalni zubar povaliti ženu.

Jer No Other Choice nije priča o padu u siromaštvo ili beskućništvo. Porodica Yoo mora da se odrekne „luksuza“, kao što su časovi tenisa za mamu, skupi profesori muzike za ćerku, pretplata za Netfliks za sina. Njihovi retriveri idu kod babe na stan i hranu jer familija Yoo „ne može da hrani tolika usta“, a mama, Mi-ri mora da se privremeno zaposli kod lokalnog zubara kao dentalni asistent. Naravno, Man-su ovo sve doživljava kao tragične sopstvene poraze i opseda se „svojom“ propašću, potpuno nesvestan činjenice da je on duboko usredsređen na sebe, da sa porodicom maltene ne provodi ni malo vremena – najčešće zatvoren u malu staklenu baštu koju je napravio u dvorištu – da je narcisoidno fiksiran na rekonstrukciju svoje uloge (ili samo fasade) „breadwinnera“ i da ne samo propušta da bude otac i muž, već i da ga napadaju sve one standardne toksičnomuške opsesije, uključujući patološku ljubomoru vezanu za zubara za koga Mi-ri sada radi. Štaviše, podzaplet sa Man-suovim bolesnim zubom i njegova parodično martirska insistiranja da će on to sam srediti su mikrokosmos toksičnog muškog stoicizma koji Park u ovom filmu ismeva pa je i scena kada Man-Su samom sebi radi dentalnu intervenciju majstorskim klještima vrhunski Park, istovremeno groteskan, vizuelno impresivan i morbidno duhovit.

Parkov tretman toksične, ranjive ali istovremeno posramljujući infantilne muškosti je raskošan, on glavnog junaka ni malo ne štedi, ali istovremeno uspeva da i najužasnije scene prikaže sa elegantnom, skoro pa kozerskom lakoćom. U jednoj sceni Man-su svoju ženu napada da mu je bila neverna, insistirajući da skine gaćice i da mu ih da da pomiriše jer će po mirisu on „znati“. U drugoj on napija konkurenta, zakopava ga do vrata u zemlju i još uvek živog muči kako bi ovaj umro nečim što liči na prirodnu smrt. Obe ove scene bi trebalo da budu superiorno mučne, ali one su istovremeno i duhovite, elegantne, štaviše lepršave, sa urnebesnim kompozicijama, perfektnim osvetljenjem, briljantnom montažom i fantastičnom „fizičkom“ glumom. Park je ovde na vrhuncu svojih moći i pravi i po koji korak dalje od Decision to Leave, recimo inventivnim korišćenjem ekrana koji često figurišu u filmu kao fokus pažnje likova, pa se tako jedna od scena pred sam kraj film čitava vidi u refleksiji na ekranu tableta, sa minuciozno iskomponovanim cevima oružja na ekranu koje su uperene u lice žene što posmatra ove slike.

Uopšte, naravno, njegove kompozicije, kolorit, pokreti kamere, sve je to na bukvalno drugom nivou od onog što rade kolege, a onda moramo da posebnom istaknemo i montažne bravure koje Park radi zajedno sa veteranom Sang-bumom Kimom. Kim je Parkov verni saradnik još od Sympathy for Mr. Vengeance i njih dvojica su tokom dve decenije razvili tako veličanstvenu radnu simbiozu da Parkovi noviji filmovi imaju jednu neverovatno efikasnu pripovednu energiju koja bi u maltene 100% drugih slučajeva rezultirala u potpuno nerazumljivom haosu. No, on i Kim uspevaju da film praktično bez tranzicionih kadrova, u koji se likovi uvode bez ikakve pripreme, usred akcije, pritom pun „nemogućih“ rakursa i halucinantnih specijalnih efekata (na primer kada Man-suov sin prolazi kroz traumu nagađanja da mu je otac serijski ubica), sa čestim digresijama i vizuelnim gegovima just-for-shits-and-giggles  bude narativno jasan, shvatljiv, lak za praćenje.

Pritom, taj SAVRŠENO pogođeni ton u kome likovi ne trpe nikakvu osudu iako rade straše stvari, to je temelj na kome počiva čitava ova komplikovana građevina a bez koga ništa drugo ne bi imalo smisla. No Other Choice nije socijalna drama, iako se oblači u njenu kožu, niti je psihološka analiza karaktera serijskog ubice koji voli biljke a ne razume ljude, iako kao da crta njegov portret suptilnim gestovima. No Other Choice je satirična, strašno crna komedija o muškarcu koji gubi sve zato što je poverovao da se „sve“ meri brojevima i izražava rečima, i njegovo slepo tumaranje po lavirintu socijalnog ugovora i kulturalnih uslovljavanja je smešno jer JESTE smešno da nam se tako pokaže to da dopuštamo da nas definišu glupe metrike i prevaziđeni maskulinistički stereotipi, ali je i strašno jer dok gledamo shvatamo da i sami to živimo. No Other Choice ne osuđuje svog protagonistu – štaviše nudi mu dosta empatije, slušajte briljantni saundtrak što ga je uradio Parkov česti saradnik Jo Yeong-wook – ali mu se smeje bez ikakve zadrške jer je njegova anksiozna potraga za SMISLOM postojanja unutar mehanizovane utrobe korporativne strukture patetična, ma koliko razumljiva bila.

Možda ništa od ovoga ne bi radilo da glumci nisu ovako dobri. Ye-jin Son je BRILJANTNA kao Mi-ri, dajući nakon Decision to Leave još jedan parkovski moćan portret supruge koja nije samo privezak alfa-mužjaku već preduzimljiva, inteligentna, racionalna žena spram koje su sve te „manchild“ tlapnje oba muška protagonista ovih filmova amplifikovane kao apsurdni atavizmi kojih nikako da se oslobodimo. Ye-jin Son je od najpopularnije mlade glumice u Južnoj Koreji i ranih uloga u romantičnim filmovima i na televiziji izrasla u vrsnu profesionalku i ova uloga joj može biti i neka vrsta krune dosadašnje karijere i moguće pivotiranje ka novim izazovima.

Ali jasno je da film počiva na URNEBESNOJ ulozi koju pruža Byung-hun Lee, jedan od najpoznatijih savremenih južnokorejskih glumaca, čovek koji je radio sa Kimom u Bittersweet Life, I Saw the Devil i The Good, the Bad, the Weird, a sa Parkom je radio Joint Security Area pre tačno četvrt veka, u filmu koji će za obojicu označiti prelazak u prvu ligu. Naravno, Lee će onda raditi i internacionalno, sa, na primer, ulogama u oba G.I. Joe filma (gde je igrao nindžu po imenu Storm Shadow a koji je, naravno, japanskog porekla ali eto…) ali i u nesrećnom Terminator Genisys, u rimejku Sedam veličanstvenih iz 2016. godine, a popularnost mu je dodatno eksplodirala ulogom u seriji Squid Game, pa je onda Lee i deo ansambla glasovnih glumaca u ovogodišnjem Sony/ Netflix animiranom blokbasteru KPop Demon Hunters.

Lee u No Other Choice pred gledaoca iznosi takve bravure da je teško zamisliti kako bi ovaj film izgledao sa nekim drugim glumcem i da li bi njegova „poruka“ bila tako jasna. Da li bi uopšte bio postignut taj osetljivi balans između empatije i podsmevanja koje Man-su dobija od gledaoca? Teško, možda i nemoguće jer Lee ovde u sebi nalazi neslućene rezervoare prefinjene deadpan komike, izmešane sa nepatvorenim očajanjem čoveka kome se srž identiteta razgrađuje u realnom vremenu. Lee je ubica u kome možemo da prepoznamo sebe ali i slepstik-genije koji pada na najsmešnije načine, konstantno biva iznenađen i zapanjen kada njegovi bizarni planovi za likvidaciju žrtava bivaju osujećeni najnormalnijim ljudskim ponašanjem i koji onda prolazi kroz najranjivije momente slomljenog srca dok u trorogom šeširu i gizdavom plesačkom kostimu vojskovođe gleda nešto za šta je ubeđen – sasvim pogrešno – da je neverstvo njegove žene. Njegov Man-su je tragičan i komičan lik iz identičnih razloga, neko koga vidimo u sebi i nadamo se, koliko igda možemo, da nikad nećemo bit OVAKO smešni drugima, ali i da nikada nećemo osetiti očaj i bol koje on oseća jer, posmatrajući Leejevu glumu, odavde, sa bezbedne strane ekrana, shvatamo da su taj očaj i bol besmisleni. Za njega ne manje stvarni zbog tog besmisla, ali BESMISLENI.

Vredi pomenuti i ostatak ansambla koji sav pruža pitoreskne, duhovite interpretacije likova koji su komični ali istovremeno i ranjivi, tačno koliko treba da nam se užas ovog narativ aproda sa osmehom. Hee-soon Park je naravno izvrstan, a tu je i Dal-su Oh koga ste voleli u Oldboy a koji ovde ima malu ali perfektno komičnu ulogu policijskog inspektora.

No Other Choice možda nije najbolji film koji je Park snimio – Decision to Leave je vizuelno još bravurozniji a narativno smelije eksperimentalan – ali je u 2025. godini ovo jedan od filmova koji na najbolji zamisliv način hvataju očaj i apsurd situacije u kojoj se nalazi savremeni muškarac razapet između mitova o svojoj moći i nesporazuma o svojoj odgovornosti, ubačen u žrvanj kapitalističke mašinerije koja melje sve pred sobom baš kao bageri u završnim scenama ovog filma dok čupaju i lome drveće kako bi od njega bila pravljena hartija. Poslednji, elegantni ples koji Man-su izvodi sa mašinama u finalu je poraz civilizacije kojom se muškarac kitio kao svojim najvećim dostignućem tolika stoleća i neobično nežna, optimistična scena za film koji nas podseća da smo svi propali. Veličanstveno.