U drugoj polovini ove godine je Fantagraphics ozbiljno nagazio na gas sa svojim kolekcijama stripova iz kuhinje kompanije Walt Disney, tako da nećemo oskudevati u pričama o patkama i njihovim drugarima. Za danas imamo na jelovniku pravu poslasticu, kolekciju stripova jednog od najvećih italijanskih autora Dizni-stripova ikada, jednog i neponovljivog crtača po imeni Marco Rota. Walt Disney’s Donald Duck: Tales of Andold Wild Duck: Disney Masters Vol. 26, izašla zadnjeg dana Septembra je, kao što joj i i ime kaže dvadesetšesta kolekcija u serijalu Disney Masters i ima neke stripove koji su, iako su stari po pola veka, sada po prvi put publikovani na Engleskom jeziku. Fascinantna je ta činjenica da neke od zaista veličanstvenih dodataka mitosu Diznijevih junaka čitaoci izvan italijanskog ili skandinavskog govornog područja, a pogotovo u SAD, odakle je sve poteklo, nisu imali prilike da vide do, evo, 2025. godine.

Marco Rota je u Italiji slavno ime, partikularno ako ste ljubitelj Diznijevih stripova. Ne samo jedan od najboljih crtača koga je Disney Italia ikada imala, Rota je i čovek koji je praktično čitavu svoju profesionalnu karijeru radio sa Diznijevim junacima i danas, kao krepki osamdesettrogodišnjak on sa svojim sinom, Stefanom zajednički radi na novim stripovima i ilustracijama za magazin Topolino. Rota se takođe, a ovo je meni naročito značajno, smatra autorom koji najviše od svih italijanskih kolega radi u stilu Carla Barksa pa su i neke priče u ovoj kolekciji zaista veličanstveni primeri komedije, akcione avanture i satire u maniru velikog američkog prethodnika, dostojni novi komadi žive istorije stripova o Paji Patku i njegovoj porodici.

Rota nije crtao Paju Patka od samog početka svoje karijere, ali jeste bio veoma važan deo italijanske istorije ovog lika, sa dizajnom igračaka koje su bile bazirane na Paji i njegovoj imovini, partikularno malim kabriolet-kolima sa registarskom tablicom 313, legendarnim porodičnim automobilom familije Patak a koju je igračku Rota su-dizajnirao i onda 1967. godine napravio ilustraciju za magazin Topolino kojom se ta igračka reklamirala.

I pre toga je Rota već radio za Mondadori, kompaniju koja je publikovala Diznijeve stripove i radila merčandajs u Italiji, sa ukupnim osmogodišnjim periodom tokom kojeg je bio ilustrator u firmi, radio kalendare i reklamne ilustracije. Tokom ovog perioda u kome je istovremeno sa strane i za kompaniju Politoys radio i dizajn drugih igračaka (kola za Mikija, Šilju i Zlog vuka, sa sve prasićima koje je ovaj uhapsio), on je i crtao za druge izdavače.

Zapravo, Rota je svoju profesionalnu karijeru počeo već sa šesnaest godina, crtajući za kompaniju Dardo koja je izdavala stripove što su i u Jugoslaviji kasnije bilo veoma popularni pa je sasvim verovatno da je ovdašnja publika čitala epizode Velikog Bleka i Kapetana Mikija na kojima je radio Marco Rota. Rođen 1942. godine u Milanu i zaposlen kao ilustrator već 1958, Rota je već godinu dana kasnije počeo da crta i Trapera Stiva Morgana, a koji je izlazio u magazinu Collana Scudo, u formatu dnevnog stripa od po svega nekoliko kadrova po nastavku, slčnije, dakle, američkom novinskom stripu nego onome što je bio standard za italijansko magazinsko publikovanje.

Ovaj je posao Roti isposlovao pažnju Arnolda Mondadorija pa je počeo da dobija poslove i za njegovu kompaniju a koja je, u to vreme, izdavala Topolino, magazin sa prevodima amerikih Diznijevih stripova i, u šezdesetim godinama, sa sve više domaćih, italijanskih stripova rađenih sa istim junacima.

Ovo je bilo skoro pa sudbinski jer je Rota Topolino čitao od najranije mladosti. Štaviše, dečaku koji je u prvo vreme govorio da će postati inženjer je sudbina bila dramatično promenjena kada je 1949. godine, baš u Topolinu pročitao serijalizovani prevod priče The Old Castle’s Secret iz 1948. godine. Ovaj rani pustolovni rad Carla Barksa (o kome sam pre približno godinu dana pisao na ovom mestu) prespojio je neke sinapse u Rotinom mozgu i stavio ga na put na kome se, evo, sedam i po decenija kasnije on i dalje nalazi.

Rota se nije bavio samo Diznijevim junacima. Radeći za Mondadori u šezdesetima je pre nego što će uopšte dobiti mogućnost da crta Mikija i Paju on raditi na DC-jevim junacima u publikacijama koje su prevodile američke superheroje i radile i sopstvene verzije ovih stripova. Krajem šezdesetih je radio i za magazin Off-side radeći na komičnom vikinškom stripu sa Ercoleom Aresnijem, ali ovaj magazin je bio kratkog daha kao i Rotin rad na slikovnicama sa junacima iz Hanna-Barbera „univerzuma“ koje je takođe publikovao Mondadori.

No, rad za Topolino se paralelno zahuktavao i Rota ne samo da je radio sve više naslovnih strana i ilustracija, nego je počeo da za ovaj magazin radi i stripove, prvo kratke, edukativne radove za decu, a onda i „prave“ stripove prvo o Mikiju a onda i Paji (i njegovom ansamblu) gde je uticaj Carla Barksa bio izuzetno vidljiv u tome kako je Rota crtao figure pačijih protagonista, sa izduženim vratovima i kljunovima, a onda i sa pričama koje su prevazišle geg-format i sve češće bile dugački, pustolovni narativi.

Rota će postati i umetnički-direktor Topolina 1974. godine, a ovu će poziciju zadržati sve do 1988. kada je Mondadori izgubio licencu na Diznijeve predloške i kada je utemeljena italijanska grana kompanije Walt Disney. Jedan deo zaposlenih će preći u ovu firmu ali ne i Rota, koji je ostao u Mondadoriju i onda par godina radio ne-Dizni stripove. No, kako je već od početka osamdesetih on povremeno radio neke projekte za danski Egmont, ovaj mu je veliki izdavač 1991. godine, svestan da Rota više ne crta Diznijeve stripove ponudio redovan rad za njihova izdanja a što će on prihvatiti. Tako Rota već duže od tri decenije radi paralelno za italijanske i skandinavske publikacije koje objavljuju stripove po Diznijevim predlošcima i u ovom periodu je konačno prepoznat i u Americi sa prevodima nekih od njegovih glavnih stripova na Engleski i publikacijama u američkim magazinima. Ipak, kako smo već rekli, neki od stripova iz ove kolekcije se po prvi put objavljuju na Engleskom.

Rotina najpoznatija kreacija je Andold „Wild Duck“ Temerary, odnosno na Italijanskom Mac Paperin, daleki kaledonijski predak Paje Patka a koji se, ako neko ne zna, na Italijanskom zove Paperino. Rota je Andolda kreirao 1975. godine pričom Paperino e il piccolo Krack* a koja i otvara ovu kolekciju, prevedena kao Big Little Bo i ovo je, iako svakako najslabiji strip u celom ovom tomu, svejedno izuzetna demonstracija Rotinog strahovitog crtačkog kapaciteta.

*razni wikiji po Internetu pominju da je njegov ko-kreator pored Rote bio Gaudenzio Capelli, ugledni urednik u Modnadoriju, a koji će od 1980. do 1994. godine biti glavni i odgovorni urednik Topolina, ali Capelli definitivno nije potpisan kao autor ni jedne od priča o Mac Paperinu koje su objavljene u ovoj kolekciji, uključujući tu prvuu

Kao i mnoge druge priče o Paji Patku i njegovoj familiji, Big Little Bo počinje Pajinim preturanje po starim stvarima na tavanu. On će tamo pronaći prastaru knjigu uvezanu u povez od kozije kože i početi da čita dnevnik svog škotskog pretka napisan u desetom veku, a koji govori o vikinškoj invaziji na Kaledoniju. U nekom trenutku se tavanska greda odlomi, udari Paju po glavi i on biva transportovan kroz, jelte, vreme, pa će ostatakl priče, sem poslednjih nekoliko strana, biti prikazan iz subjektivne perspektive samog Andolda.

Ovo je literarni okvir što će ga Rota napustiti za poznije priče o Andoldu, svestan, verovatno, da je njegova kreacija ostvarila dovoljno veliku popularnost među publikom i da nije potrebno da troši par tabli na početku i na kraju svakog stripa kako bi „opravdao“ postojanje Andolda i podsetio na njegove spone sa potomkom Pajom. Ova prva priča, uostalom, najviše i služi da utemelji Andoldov karakter, ansambl koji će se dalje pojavljivati u njegovim stripovima, i taj osnovni motiv stalnih vikinških invazija na Škotsku a koje Andold, postavljen na morsku granicu od strane kralja MacBonusa, treba da u ulozi komandanta utvrđenja predvidi, presretne i osujeti.

Big Little Bo nije naročito suptilan narativ i Rota se ovde pre svega bavio nizanjem fizičkih gegova i postavljanjem komičnih karakterizacija likova. Andold je, tako, verzija Paje Patka koja je prepoznatjivo narcisoidna, ishitrena u odlučivanju*, sklona da laže, pripisuje tuđe uspehe sebi i da zloupotrebljava ono malo moći što ima, ali on i dalje kao svoju primarnu motivaciju vidi odbranu kaledonske domovine od severnjačkih naleta. U ovom prviom stripu se još uvek ne pojavljuje obližnje selo koje će kasnije Andold takođe osećati dužnost da brani i konflikt je fokusiran na zamak koji ima malo vojske – ali je ona takođe nesnalažljiva, plašljiva, sklona hvatanju krivine ali i sarkastičnom komentarisanju odluka komandnog kadra – i na Andoldove pokušaje da lukavstvom, koje podrazumeva i infiltraciju među vikinge, prevaziđe brojčanu nadmoć neprijatelja.

*njegovo englesko „prezime“ Temerary i jeste arhaična reč za „ishitren“

Neki od motiva će se dalje ponavljati u narednim stripovima i Rota zapravo dosta spretno igra na ideju da se u srednjem veku naprosto nije moglo znati kako ko izgleda ako ga ne poznajete lično i da Kaledonac infiltriran među vikinge neće nužno privući ičiju pažnju iako je u pitanju bukvalno vrhovni komandatnt suparničke vojne formacije. No, ključni ponavljajući element ovog stripa je sam Big Little Bo, odnosno u originalu „Krack“, vojnik skromnih kognitivnih kapaciteta ali ogromne snage i moćne fizičke građe koji služi kao jasan kontrapunkt glavnom junaku. Za razliku od Andolda koji stalno smišlja kompleksne planove i pokušava da se osloni na ratno lukavstvo – a što mu ne ide jer, jelte, nije ZAISTA mnogo pametan – Bo je neko ko smatra da je najčasnije da se slušaju komande i da se direktno juriša na neprijatelja i, pošto on ima praktično natrprirodnu snagu i nepovredivost, u stvari je jedino ratno sredstvo koje je Andoldu uopšte potrebno. Naravno, ovaj to ne prepoznaje i dosta komičnog programa proizilazi iz nezgodnih situacija u koje Andold smešta sebe i svoje vojnike a iz kojih ih Bo izvlači na snagu i poštenje.

Big Litle Bo, rekosmo, nije specijalno suptilan kao priča i zaista je samo niska fizičkih gegova, ali već ovde Rota apsolutno DOMINIRA kao crtač, uzimajući barksovski standard kao početnu tačku a onda demonstrirajući sopstveni rad sa svetlom, odličnu akciju, mnogo dobrog dizajna oklopa i opreme. Druga bitna stvar koja se da primetiti je taj „evropski“ senzibilitet koji on ovde uvodi, sa satirizacijom hijerarhije u vojsci (i na radnom mestu), ismevanjem rukovodilaca, ali i prikazivanjem rata kao energične, ali u principu benigne masovne tuče koja duguje svoju inspiraciju Asteriksu isto onoliko koliko i filmovima Buda Spencera. No, prave stvari će tek doći.

The Nightmare Ship je, onda, mnogo vidnije barksosvski pripovedan narativ, kombinacija horor-saspensa, pustolovine i komedije smeštena na okean. Rota ju je uradio 2007. godine za 41. i 42. broj finskog magazina Aku Ankka*, koji stripove sa Diznijevim junacima objavljuje od ranih pedesetih i ovde imamo posla sa narativom zrelog autora koji je dramaturgiju usavršio a crtež doveo do tako visokog nivoa da će i najljućim obožavateljima Carla Barksa malo da klecnu kolena. Ovo je i prvo publikovanje ovog stripa na Engleskom, i u pitanju je zaista tipičan barksovski pristup.

* Aku Ankka je, naravno, i ime Paje Patka na Finskom

Naime, Paja Patak je, kako on to već zna da uradi, kupio jedrenjak. Ali je dao jako malo para za njega jer se radi o VEOMA polovnoj lađi. Toliko da ni motor, koji ona ipak ima, niti radio-stanica kojom je opremljena, neće izdržati susret sa olujom na pučini, ostavljajući Paju i njegove sestriće da bez pogona, bez ideje gde se nalaze i načina da kontaktiraju pomoć, razmišljaju kako da se izvuku iz ove nevolje. Kako je to i običaj, iako su sestrići svog ujaka upozoravali na nevreme pre nego što je krenuo „najgori tajfun tokom poslednjih nekoliko godina“, Paja je, opijen realizovanom fantazijom u kojoj je on kapetan sopstvenog broda, sve ovo ignorisao i insistirao da tih par udara vetra nisu nikakav razlog da se iko brine. Rota uzburkano more, maglu, oluju i padavine crta fantastično a onda je susret sa velikim putničkim brodom – na kome nema ni putnika ni posade – predložak za zastrašujuću priču o duhovima.

Ili da li je baš tako? Rota se igra sa očekivanjima čitalaca, provlačeći pačiće kroz gomilu horor-scena ali onda nudeći racionalno objašnjenje za iste. U vrlo barksovskoj tradiciji, priča se ne završava na brodu i susret sa starim čuvarom kule-svetilje na zabačenom rtu daje čitaocu – ali ne i protagonistima – finalno objašnjenje šta se u priči zaista dešavalo. Vešto balansiranje između horora i komedije je ovde u rezultanti dalo i jednu melanholičnu crtu u samom finalu a iako se u stislkom smislu Rota ovde veoma jako drži Barksa kao zlatnog standarda, njegovo pripovedanje je slobodnije, sa više dekomprimovanim scenama kakve ćemo videti i u drugim stripovima u ovoj kolekciji.

Saved by the Smell (odnosno L’arrosto della salvezza) je naredna priča o Andoldu Temeraryju, objavljena u Topolinu 1980. godine, ali je i prva Rotina priča o Andoldu objavljena u SAD, 1993. godine u magazinu Donald Duck Adventures. I ovde u priči postoji narativni okvir smešten u moderno doba a koji kontekstualizuje dešavanja u srednjem veku, ali je decidno akcenat na Andoldovim avanturama u odbrani Škotske od vikinške najezde.

U ovoj priči Rota značajno proširuje polje borbe i uvodi nove članove ansambla i nove lokacije na kojima će se narativ dešavati. Pandan Pati Patak, Pajinoj devojci iz savremenog konteksta je Aydis (anagram od Daisy, kako se Pata zove u originalu), a koja je u srednjem veku ljupka krčmarica, verena sa Andoldom, ali koju Andold nikako da oženi jer je, kao, prezauzet organizovanjem vojne odbrane ovog dela Kaledonije. Aydis na početku ove priče gosti proždrljivog verenika u svom lokalu u selu Malcot koje se nalazi nadomak vojnog utvrđenja kojim Andold komanduje, i on je više zainteresovan za krkanje nego za njene romantične izlive nežnosti, a kada ga ona zamoli da popravi krov na krčmi gde ona živi i radi, ovaj se najkvarnije izvuče tvrdeći da ima obaveze u tvrđavi.

Rota ovde sa likovima i zapletom radi primetno spretnije i suptilnije nego u prvoj priči. Andold je klasična middle-management jajara, neko ko je svestan da ništa ne kontroliše i da moć ima samo na papiru ali kome projektovanje slike moći, kontrole i muževnosti znači sve za krhki ego. Aydis je dobra, sposobna, vredna i plemenita žena ali njena slaba tačka je što je zaljubljena u čoveka koji je po svemu daleko ispod nje. Neizrečena ali primetna je ta srednjevekovna sudbonosnost u kojoj žena niskog staleža, ma koliko vredna i pametna bila, vidi glupog i pokvarenog vojnika kao sebi superiornog i istinski poželjnog.

I ovde, naravno, „pravu“ dramu u narativ dopremaju vikinzi a Andold i Little Bo su zapravo jedini koji će im se suprostaviti nakon što se ostatak vojske iz utvrđenja „slučajno“ izgubi u katakombama ispod zamka. Rota ovde vrlo snažno varira motive iz Goscinnyjevog i Uderzovog Asteriksa, sa Andoldom koji odlazi u vikinški logor da bi izazvao njihovog vođu na dvoboj, a kako bi ovi onda oslobodili zarobljene seljane među kojima je i Aydis. Rota drži ovaj strip u dovoljno nevinom tonu da se ne sugeriše kako bi zarobljenicima moglo da se desi nešto baš strašno u smislu ubijanja, mučenja ili seksualnog nasilja, ali ne susteže se da prikaže kako su vikinzi iza sebe spalili čitavo selo, čak praveći geg u kome Andold kaže da je sreća u nesreći to da makar neće morati da popravlja krov na krčmi jer krčme više nema.

Onda imamo i izrazito badspenserovski intonirano razrešenje u kome se vikinzi i Škoti, dakle, osvajači i oni koji se od njih brane, zbliže kroz tuču i goste za zajedničkom trpezom razmenjujući anegdote iz starih ratova. Rota ovde demonstrira i odličan verbalni humor* (jedan viking priča o borbi koja je bila toliko žestoka da  je prošlo dva dana pre nego što su oni uošte primetili da se protivnička vojska povukla) a ovi „evropski“ elementi jako lepo rade u kombinaciju sa barksovskim grafičkim programom. Finale stripa ponovo donosi neočekivani preokret i Rota izvlači dosta kilometraže iz ideje da svi ovi ljudi u suštini izgledaju isto i ponašaju se isto, imaju iste motivacije i reakcije na incidente, pa na kraju od otcepljene vikinške frakcije zamak treba da oslobode samo Andold i Bo, ali Aydis je ta koja – preduzimljivo i spretno – dela tako da okonča sukob. Sjajan strip.

*pretpostavka je da je originalni dijalog koliko-toliko očuvan u prevodima, odnosno da su očigledni verbalni gegovi pre svega Rotino delo

Night of the Saracen (Paperino e la notte del saraceno) iz 1983. godine (objavljena na Engleskom prvi put 2007.) je onda jedan od hajlajta ove kolekcije, i priča koju je mirne duše mogao potpisati i Carl Barks. Ovo je narativ izrazito barksovskog zapleta, barksovske pustolovnosti ali i barksovkog osećaja za istorijsku verodostojnost, pa i barksovskog humanizma.

Kao i u mnogim Barksovim pričama i ova kreće „iz kuće“ sa Pajinim pripremama za maskenbal i slučajnim otkrićem koje će njega i sestriće odvesti prvo do strica Baje a onda, nakon što se Baja i Paja dogovore kako da „pravično“ podele blago koje će naći na kraju pustolovine, svi zajedni kreću put egzotičnih lokacija na druom kraju sveta.

U ovom partikularnom slučaju to je prvo Bliski Istok, u potrazi za nekim ko će umeti da protumači mapu do koje je Paja slučajno (ali uz Bajino posredovanje) došao i da pročita tekst na arapskom koji uz nju dolazi. Iako reč fakir ne samo u našem govoru danas kolokvijalno označava indijske religiozne stoike (u pop-kulturi često predstavljane i kao mađioničare koji se penju uz konopce koji nisu ni za šta zakačeni, hipnotišu kobre i leže na ekserima), Rota je upotrebljava u njenom izvornom značenju, pokazujući nam muslimanskog mistika koji će pačićima – naravno uz naknadu – objasniti kuda treba da idu i šta ih čeka kada tamo stignu, dajući im usput snažno upozorenje o tome da se upuštaju u ogroman rizik.

Naravno, pohlepa je moćan motivator i porodica pataka odlazi u primorsku Italiju da pronađe dalje tragove koji bi ih odveli do blaga. Kao i kod Barksa, putovanje je važno kao i destinacija i ovde on odvaja prostor za zabavne vizuelne i verbalne gegove vezane za vrlo dobro predstavljenu patološku štedljivost strica Baje, ali nudi i atmosferičnu, „spooky“ scenu u kojoj stari sufija – preko prevodioca – patkovima daje reči upozorenja.

Ovo uokvirenje je važno jer avantura kroz koju će patkovi zatim proći je impresivna srednjevekovna drama o ratu, ljubavi, tragediji i ljubavi koja taj rat okončava a tragediji prkosi. Saracen o kome je reč u naslovu je zapravo stari Pajin predak, Donaldin, a posredstvom malo „električne magije“ Baja, Paja, Raja, Gaja i Vlaja će maltene iz prve ruke svedočiti napadu njega i njegovih krvožednih mornara na malo italijansko selo, panici lokalnog stanovništva koje beži u brda, ali i ogromnom talasu koji će se te iste noći obrušiti sa okeana.

Rota ne samo da izvanredno crta bes prirode i scene rata, već ima i mnogo osećaja za ljudsku emociju koja se nalazi u ovom vihoru tragedije pa onda i besprekorno ispisuje jednu romantičnu, starinsku – i za današnje vrlo visoke standarde možda i ne sasvim politički korektnu – ljubavnu priču koja se rađa u najneverovatnijem trenutku među osobama koje nikada nije trebalo da se sretnu pod ovakvim okolnostima. Scene straha, strasti, plemenitosti i požrtvovanja su mu izvrsne a i ovde on odvaja prostora koliko Barks SIGURNO ne bi odvojio za scenu čitanja poezije koja je IZVANREDNA, posebno kada autor poezije na kraju kaže da to možda nije ni neka sjajna poezija ali da izražava njegove emocije. Humor da olakša dramu, i to humor samopregornog tipa, kao idealan protivteg moguće pretencioznom momentu stripa.

Ali sa druge strane tu je i simpatičan momenat u kome se patkovi voze iznajmljenim kolima a koja su mala, neudobna i idu sporo. Nagađate da su kola baš italijanski Topolino, Fijatov model za kupce sa malim budžetom od koga će naša Zastava napraviti nešto robusnijeg Fiću, i Rota ne propušta da naglasi – u samom dijalogu stripa – da se model automobila zove isto kao što Italijani zovu Mikija Mausa*, kreirajući simpatičnu metatekstualnu doskočicu.

*“topolino“ je doslovno „mišić“ i kad smo več kod toga, „paperino“ je „pače“

No, da ne bude zabune, ovo je veličanstve strip sa scenama besa prirode koje su monumentalne i ova priča zaslužuje mesto u svakoj antologiji o Paji Patku koja bi pretendovala da sakuplja ono najbolje napravljeno sa njim u glavnoj ulozi.

Sledi naredna priča o Andoldu, Andold Wild Duck and the Runestone’s Curse, originalno objavljena na Islandskom jeziku 1994. godine u magazinu Andrés Önd (a što je, nagađate, islandsko ime Paje Patka)* i ovom prilikom se sve dešava u desetom veku nove ere, bez uokvirujućeg modernog narativa.

*a za slučaj da se pitate, Raja, Gaja i Vlaja su na Islandskom Ripp, Rapp i Rupp

Rota je ovde već iskusan i izuzetno dobro vlada materijalom pa je The Runestone’s Curse akciona komedija zabune na steroidima. Za početak, verbalni humor je na sjajnom nivou, sa početkom zapleta koji se briljantno oslanja na ideje što ih je Rota već koristio u stripovima u Andoldu, naime o tome da je ovo srednji vek i da niko ne zna kako bilo ko drugi izgleda sem ako ga ne poznaje lično jer ne postoje fotografija, novine, televizija, internet itd. Andold zbog ovoga razvija sistem lozinki koji sprečava bilo koga ko lozinku ne zna da uđe u utvrđenje kojim on komanduje, i njegova vojska ovo pravilo onda primenjuje toliko bukvalno da već u prvoj sceni on sam biva odsečen od sopstvene tvrđave iako stražari vide da je u pitaju njihov zapovednik. No, dok ne uspe da se seti lozinke – a koja je ime NEKOG cveta* – Andoldu nema povratka. Na kraju krajeva, kako kaže jedan od stražara, pre izvesnog vremena su u tvrđavu pustili „četiri izgubljena putnika i žgoljavo kuče“ i sebi kreirali nevolju jer su „svi bili maskirani vikinzi“. „Taj pas je uspeo da nas zavarava satima“ kaže on, objašnjavajući Andoldovoj verenici zašto ni nju ne mogu da puste u tvrđavu.

*a Patino ime na Engleskom, Daisy, je bela rada. Pošto je njeno italijansko ime Paperina, dakle „patkica“, pretpostavka je da su ovde prevodioci dosta izmenili sadržaj, ali verovatno ne i smisao originalnog teksta.

No, u barksovskom maniru, ovaj „mali“ zaplet je samo predujam za pravi zaplet, gde Andold, lutajući obalom naleti na vikinšku vojnu silu, ali nije svestan da oni ovde nisu u osvajačkoj misiji. Jedan od njih, mali, preplašen i drhtava glasa, zapravo vodi svoje drugove u potrazi za medaljonom sa ugraviranim runama a koji je njemu, tako malom i uplašenom, davao snagu i hrabrost da bude „pravi“ viking, dakle, bučan, agresivan, neustrašiv, spreman svakog trenutka za akciju i upadanje u berserk. Zvuči kao tipično ukrštanje srednjevekovnog praznoverja i autosugestije, naravno, ali Andold, koji je igrom slučaja ovu amajliju našao i okačio sebi oko vrata, zapravo pokazuje da ona radi baš to što viking tvrdi.

Andold ne samo da postaje drsko odvažan pod uticajem medaljona, već i opasno drzak, objašnjavajući okupljenim vikinzima da su svi kukavice i da će im on pokazati kako se hara, pljačka i osvaja. Iako nisu u osvajačkoj misiji, on ne mogu da odole autoritetu vođe koji im svima podiže adrenalin svojim motivacionim govorom i kreću zajedno sa Andoldom u napad na – njegovo sopstveno utvrđenje.

Rota komični (i akcioni) narativ vodi besprekorno, obezbeđujući da Paja baizmenično gubi i ponovo dobija medaljon i tako kreirajući komediju zabune u kojoj je čitalac svestan šta se dešava ali likovi su u potpunoj konfuziji i njihove reakcije su urnebesne. Little Bo ovde ima manju ulogu ali ga Rota ipak uspešno koristi za akcione scene, no, onda je tu i ceo interesantan erotski podzaplet sa Andoldom koji, izmenjene ličnosti, kidnapuje svoju verenicu i obećava joj da će je na silu oženiti a što njoj donosi uzbuđenje kakvo sa svojim „normalnim“ verenikom nikada nije iskusila. Ni ovo nije nužno politički korektno, niti je nužno nešto što bi stroži među nama davali deci da čitaju, ali Rota se ovim, moguće, prisećao erotskih stripova koje je radio šezdesetih i svakako kreira zabavan rasplet.

Commuter Crisis odnosno Paperino Pendolare koja sledi je možda najbolji Rotin stripov u ovoj kolekciji i šokantno je da je već 1977. godine on imao ne samo ovako veliku narativnu ambiciju (ali i zanat da je sprovede u delo) već i to kako se savremenim i interesantnim motivom on u njemu bavio. Jednako šokantno je da ova priča nikada ranije nije publikovana na Engleskom, pogotovo jer je njena centralna tema veoma bliska i Amerikancima.

Naime ovo je savremeni, urbani narativ o čoveku iz srednje klase koji više ne može da izdrži pritiske gradskog života. Paja Patak na početku ove priče shvata da ga život u gradu ubija, da su gužva, buka, zagađenje i nervoza nekompatibilni sa življenjem onakvim kakvo svi sebi priželjkujemo pa impulsivno kupuje kuću u malom mestu na pedeset kilometara od Patkovgrada gde već sutradan seli sebe i sestriće. On je, naravno, raspamećen čistim vazduhom, tišinom i mirnoćom male, praktično seoske zajednice i mada sestrići protestuju da ovde oni nemaju šta da rade i da su žrtve opsesivno-kompulzivnog ponašanja svog ujaka, vidno je koliko njega ovo osvežava i  inspiriše.

Tu postoji samo jedan mali problem: dolazak na posao svakog jutra podrazumeva voz koji će ga prebaciti do Patkovgrada a zatim i gradski autobus da se sa glavne železničke stanice stigne do zgrade u kojoj Paja radi (i ima nezgodnog šefa koji ne toleriše kašnjenje).

Rota fenomen „commutera“, odnosno ljudi koji na posao dolaze javnim prevozom ovde podebljava na komične načine da bi strip bio dinamičniji i zabavniji, ali njegov narativ je i smrtno ozbiljna analiza apsurdne zamke u koju je sebe uhvatila civilizacija, sa ogromnim gradovima, posrćućim javnim prevozom, opadanjem kvaliteta života čiji nezanemarljiv deo sada ljudi provode zaglavljeni u saobraćajnim gužvama ili stresirani što su prevoz propustili ili on kasni.

U maniru najboljih Barksovih priča, Paja će imati seriju rekurentnih gegova iz dana u dan, a gde će komedija (i komična tragedija) eskalirati sa svakim ponavljanjem, ali Rota je ovde već „svoj“ scenarista sa sopstvenim glasom i dinamikom pripovedanja i način na koji on uspeva da kreirak barksovski akcioni apeks stripa, da ga transformiše u benihilovsku poteru a onda poentira ponovo barksovskim „karmičkim“ zaključkom je FANTASTIČAN.

Kolekciju zatvara još jedna priča o Mac Paperinu, In Love and War, prvo objavljena u švedskom magazinu Kale Anka* 1995. godine a onda publikovanu na Engleskom već 1998.

*tako je, „Paja Patak“ na Švedskom

In Love and War je možda nešto manje ambiciozan narativ od prethodna dva ali ovo je u prvom redu izvanredno nacrtana a onda i zabavna, komična priča sa motivom prisilnog braka iz koga, jer inače ne bi bilo komično, pokušava da se izvuče – muškarac. Andold je ovde za promenu proaktivan i svog sajdkika Boa povlači u pogibeljnu misiju na moru gde će njih dvojica pronaći ostrvo pored kog su usidreni vikinški brodovi, da ih potope, kako vikinzi ne bi mogli da napadnu Škotsku. Naravno, ovo je sulud plan, ali to nije ni bitno jer Andold i Bo naleću na oluju i zamalo gube život na pobesnelom moru. Bo nestaje u akciji a Andolda spasavaju vikinške devojke od kojih jedna, pozivajući se na „zakon“ što vlada na tom ostrvu kaže da on sada mora njom da se oženi.

Andold nema problem što ima verenicu kod kuće, već što je njegova potencijalna supruga krupna, bučna i muškobanjasta, a ima mnogo finiju i erotski privlačniju sestru sa kojom bi on mnogo radije stupio u brak. Rota ne propušta da nam ukaže na to da je glavni junak priličan, jelte, ljigavac, ali je akcenat na bizarnim testovima koje on mora da položi kako bi dokazao da je dostojan vikinške neveste. U jednom ponovo vrlo gošinijveski intoniranom maniru, Andold ne samo da treba da prođe ludačke testove već i njegov aktivni trud da ni jedan od njih ne položi rađa samo neuspeh za neuspehom jer vikinzi imaju vrlo labava tumačenja toga šta se računa u pozitivan rezultat. Kada se u minut do dvanaest na ostrvu pojavljuje i Bo, dinamika se menja i Andold počinje da planira njihovo bekstvo…

Ovo je zabavna, znatno više low-key komedija od prethodnih stripova o Andoldu u ovoj kolekciji, bez scena ratovanja i velikih sukoba, ali je jako dobro vođena i ima neke briljantne vizuelne gegove vezane za Andoldove testove, te jednu dijalošku razmenu od koje se kikoćem svaki put kad pomislim na nju („Ovaj jede kao vepar iz Glastonberija.“ „Tako je! I pojeo je vepra iz Glastonberija prošlog meseca!“). Kao završna priča u ovom tomu ona je izvrsno prizemljenje.

Ali i generator želje da dobijemo još. Čitalac koji voli Diznijeve stripove, voli Carla Barksa i koji do sada nije imao prolike da čita Rotu je ovim dobio samo parčence karijere velikog autora koja je, da podsetimo, počela pre više od pola veka i još uvek traje. Nadajmo se da će Fantagraphics u nekoj doglednoj budućnosti moći da napravi i drugi tom Rotinih stripova jer je ovo suvo diznijevsko zlato. A za ovaj tom, izvolite do njhovog sajta da ga kupite i zauvek posedujete. Nećete se pokajati.