Mad Cave Studios je sa svojim raznolikim portfolijom žanrovskih stripova i programskom odlukom da se radi sa manje etabliranim autorima koji će moći da rastu i sazrevaju radeći u dobrim, ako već ne SKUPIM produkcijskim uslovima, osvojio sebi dovoljno reputacije da sada u ovoj kući viđamo i veća imena. Naravno da se Cullen Bunn ovde već odavno zapljunuo, a ovog smo proleća videli i miniserijal od pet brojeva, Dark Pyramid, a čiji je scenario potpisao Paul Tobin. Izašao u formi kolekcije polovinom Septembra – gde sam ga ja i pročitao – ovo je i debi za Mad Cave Studios za severnoirskog crtača-veterana koga znamo pod imenom P.J. Holden (a što je skraćeno od Paul Jason Holden, što znači  da su ovaj strip radila dva Paula).

Tobin je čovek sa dosta iskustva, kako u korporacijskim rovovima, tako i u creator-owned vodama. Njegov rad za Marvel početkom veka – uglavnom na serijalima izvan glavnog kontinuiteta, namenjenim mlađim čitaocima – bio je dovoljno zapažen da mu to obezbedi mnoge dobre tezge sa strane. Radio je strip-adaptacije i ekstrapolacije mnogih postojećih propertija:  Angry Birds, Plants vs. Zombies (njegov scenario za ovaj potonji strip će kasnije biti adaptiran u zvaničnu priču igre Plants vs. Zombies 3), Adventure Time, Borderlands, Bionic Woman i Prometheus, ali je onda, sa svojom suprugom Colleen Coover kreirao Bandette, serijal objavljivan onlajn koji je tri puta osvajao Ajznera za Najbolji digitalni strip. Bilo je tu još creator-owned rada i nominacija za Ajznera, uključujući za pokojni Aftershock Comics i Tobin, čini se, ima vrlo pristojnu frilensing karijeru, koliko je to uopšte moguće u ovom istorijskom momentu. Dark Pyramid mu nije prvi rad za Mad Cave, pa čak ni prvi horor strip koji je radio za ovog izdavača (videti The Mammoth i String) i čini se da su se ovde autor i kompanija sasvim lepo našli.

No, moram priznati da je Dark Pyramid iznenađujuće haotičan strip, pogotovo kada se uzme u obzir da je ovaj serijal imao pravu urednicu (Christina Harrington, žena koja je u Marvelu uređivala X-Men, posle radila za Aftershock…) i da Tobin i naglašava da je rad sa njom bio uživanje. Smešten negde između horor-stripa i klasične Indiana-Jones-like pustolovine, Dark Pyramid ima interesantno (stvarno) mesto na kome se dešava, interesantnu urbanu mitologiju vezanu za to mesto i zanimljivu inicijalnu postavku. No, ovo je i strip sa neobičnim problemima u tempu pripovedanja, karakterizacijama, ali i često iznenađujuće nemaštovitim grafičkim rešenjima i, da budem iskren, da je ovo bio projekat dvojice relativno novih i neiskusnih autora, kakvih ima dosta u Mad Caveu, rekao bih da se vidi solidan potencijal i da je samo potrebno malo sazrevanja. No, kako imamo posla sa dva veterana industrije koji su u njoj po trideset i kusur godina, nisam najsigurniji šta je ovde to pošlo naopako…

Prva epizoda Dark Pyramid ima interesantan zaplet. Internet-strimer po imenu Hooky Hidalgo se vere po planini Denali na Aljasci i gubi ravnotežu, pada niz liticu i uspeva da ne pogine kada mu pad zaustavi veliki snežni smet. Još bolje, ni telefon mu nije stradao u ovom padu a Hooky shvata da pred sobom vidi pećinu u kojoj su na zidovima urezani – očigledno ljudskim rukama – razni jezički simboli samo na jeziku koji on ne poznaje. Oduševljen što je pronašao nešto neucrtano na kartama, Hidalgo ulazi u pećinu brbljajući veselo svojoj publici na strimu da je otkrio nekakvu starostavnu misteriju i zatim promptno nestaje. Njegova devojka, Becca, nakon što shvata da se strim neće nastaviti, uspeva od Hookyjevih „pratilaca“ da prikupi dovoljno novca da se već sutra sama pojavi u podnožju planine kako bi se bacila u potragu za svojim nesmotrenim momkom. Ispostavlja se, međutim, da ljudi u obližnjem gradiću nemaju baš mnogo simpatija ni za normalne turiste, a kamoli za tamo neke JuTjub* smarače i, naročito kada se vidi da pored Becce u grad stiže i masa neorganizovanih fanova Hookyja Hidalga da ga traži, atmosfera je ne samo hladna i negostoljubiva već i otvoreno neprijateljska.

*strip, doduše, ne specifikuje na kojoj platformi Hooky strimuje svoje stantove i avanture, tako da ovde „JuTjub“ treba shvatiti kao nešto što obuhvata sve moguće slične servise

Ovo je, evo, da kažemo, ODLIČAN setap za strip (knjigu, film, igru itd.) koji ima ambiciju da spoji misteriju, urbane legende, horor, malo akcije i avanture. Kontekst je savremen i ubedljiv, Hooky je taman toliko veliki strimer da verujete da će ljudi spontano dolaziti da ga traže, a taman dovoljno mali da takođe verujete da je u ovu pustolovinu krenuo sam i izložio se besmisleno velikom riziku pentranja po planini na Aljasci usred zime sa idejom da će to podići profil njegovog kanala i obezbediti mu više gledalaca, pratilaca, sponzora itd. Čak i sama Becca kaže da ona nije išla tamo sa njim jer je ideja bila da će nakon što Hooky završi taj neki svoj strim, ona od svog dolaska na planinu napraviti mali putopis, onda ga intervjuisati, dakle, da se cela ova postavka izmuze za što više „sadržaja“ i pažnje gledalaca.

To da je reakcija Hookyjevih pratilaca na njegov nestanak prikazana na čitavom spektru od potpune indiferentnosti (ljudi koji samo slušaju šta on blebeće dok džogiraju ili rade nešto po kući i koji će preći na neki drugi kanal ne razmišljajući dalje zašto se njegov prenos prekinuo) pa do fanatičnog MORAMO SPASTI HOOKYJA aktivizma sa desetinama fanova koji nagrću u malo mesto na Alajsci da – bez ikakvog znanja ili razumevanja situacije – traže nestalog momka, to je veoma lepo uhvaćen trenutak naše savremene istorije. Takođe, to da je Becca na početku prikazana kao prilično obična devojka koja se ovim poslom bavi jer joj je dečko u njemu ali nema neku iluziju o sebi kao o nekakvoj harizmatičnoj medijskoj zvezdi, a da je Hooky, onoliko koliko ga na početku vidimo, neko ko uspešno spaja elemente šarma zbog kojeg biste ga gledali par minuta ali i nepodnošljive JuTjub arogancije zbog koje ljudi vole da mrze tipove poput Logana Paula i Mr. Beasta (dobro i PewDiePie-ja, ako ga se iko danas seća), to je isto odlično posloženo i uspešno utemeljuje strip u sada-i-ovde kontekstu, a naspram koga stoji nešto što deluje kao nikada otkrivena istorija jednog pustog dela aljaskanske, er, pustoši.

Da bude jasno, planina Delali je stvaran geografski lokalitet (stariji među nama je verovatno znaju pod njenim prethodnim imenom, planina Mekinli), najviša planina na celom severnoameričkom kontinentu sa više od šest hiljada metara na koliko se nalazi njen najviši vrh, deo starog masiva na Aljasci i, naravno, dugo vremena neka vrsta opsesije planinara i alpinista koji su već od ranih godina dvadesetog veka pokušavali uspon na njene najviše urvine. Prvi potvrđeni uspon do njenog južnog, višeg vrha desio se 1913. godine, a ovde valja uzeti u obzir da, zbog geografskog položaja planine, vazduh brže postaje razređen sa usponom nego što je to slučaj na, na primer Maunt Everestu. Linija vegetacije na ovoj planini je na svega 900 metara, a visinska razlika od baznog logora pa do vrha je solidnih 500 metara veća nego u slučaju Maunt Everesta.

Negostoljubiva, teška planina (na koju je inače urađeno tridesetak potvrđenih uspona do vrha) koja se nalazi u negostoljubivom, teškom za naseljavanje delu države je onda nekako prirodno i predmet mnogih fantazija i folklornih mitova. I ovde ne pričamo o starosedeocima već o naseljenicima koji ovoj planini pripisuju razna natprirodna svojstva sa takozvaniom „aljaskanskim trouglom“, geografskim lokalitetom u kome je, navodno, nestalo nesrazmerno mnogo ljudi.

Tobin je ovaj serijal i počeo da piše nakon što mu je urednik u Mad Cave, Mike Marts zadao temu, odnosno dao imena glavnim likovima i rekao mu da strip mora da bude o „tamnoj piramidi na Aljasci“. I Tobin je, nakon kratkog protesta kojim je pokušao da promeni ime serijalu, seo i napisao scenario.

„Tamna piramida“ iz naslova će se zaista i videti u ovom stripu i kako sam već pomenuo Indijanu Džounsa, mislim da nećete biti preterano iznenađeni kada do pete epizode budete svedočili raznim paraistorijskim, paranormalnim i pustolovnim elementima. No, kako već rekoh, Dark Pyramid tokom svog odvijanja susreće razne nezgodne probleme vezane za tempo pripovedanja pa i žanrovski šareniš koji mu ne čini uvek najbolje usluge.

Naime, već nakon prve epizode koja ima taj, rekosmo, solidan setap i dosta pametno gradi saspens, sa money shotom u vidu nedvosmisleno paranormalne pojave na poslednjim stranama, i ton i tempo pripovedanja se prilično agresivno menjaju. Od drugog broja Dark Pyramid postaje akcioni horor u kome se vrlo malo radi sa atmosferom i nagoveštavanjem nečeg pretećeg a mnogo više sa masovnim scenama pokolja, potocima krvi i tovarima viscere. Karakterizacija biva stavljena u drugi plan pa Becca i njena slučajna partnerka u ovoj pustolovini, Shailene brzo bivaju transformisane u mašine za ispaljivanje vrlo „corny“ uanlajnera dok ih scenario vodi od jedne do druge smrtne opasnosti. Rekao bih da su i ovde prava čudovišta ljudi – jer je strip već prvim brojem sugerisao da lokalne vlasti i policija nešto OPASNO kriju – ali to ne bi bilo fer pošto su prava čudovišta ovde zaista ČUDOVIŠTA, bizarne himere spravljena od, čini se, nasumično spojenih životinjskih i ljudskih delova, pa i geometrijskih oblika kojima ne biste pripisivali organsku prirodu i Dark Pyramid se transformiše u ’80s VHS film čiji su autori VIDELI Indijanu Džounsa ali su mnogo više GLEDALI Evil Dead.

To da strip sasvim gubi dubinu u karakterima i okreće se horor-akciji je manje strašno od toga da on istovemeno i gubi korak u naraciji, sa neobjašnjivo predugim scenama koje bi trebalo da su gotove unutar jedne table a zauzimaju po 5-6 (čitav deo u drugoj epizodi sa bogataškom žurkom čiji su likovi POTPUNO nebitni za priču), sa likovima kojima nećete upamtiti ime a koji upadaju u dugačke monologe kako bi pružili čitaocu malo ekspozicije i objasnili mu šta se dešava. Naravno da i iskusni scenaristi kao što je Tobin mogu da loše iskroje scenario ali urednici su ti koji treba da im sede za vratom i glancaju stvari dok ne dosegnu barem podrazumevani žanrovski standard. Ovo pogotovo naglašavam jer Dark Pyramid ima zanimljivu spekulativnu premisu, koju neću spojlovati, a  koju nije najbolje iskoristio i to je šteta.

Isto bih rekao i za Holdenov crtež i kolore što ih je radila Sara Colella. Holden je iskusan crtač sa mnogo rada za 2000AD, Warhammer Monhtly itd. (crtao je Judge Dredda, Rogue Troopera itd.) a onda i američkom karijerom koja obuhvata radove za Fantagraphics i Image Comics. Sarađivao je sa uglednim scenaristima kao što su Mike Carey i Al Ewing, no, on definitivno nije neko koga bih uzeo da mi crta horor-akciju. Ove scene su često prilično smuljane, sa malim brojem detalja i Colellinim debelim, jakim kolorom koji treba da prekrije činjenicu da Holden jednostavno ne zna šta da počne sa izuvijanim anatomijama koje treba da crta i masovkama u kojima mu je teško (ili ga mrzi) da posloži perspektive i obezbedi da su razmere i položaji tela i predmeta dovoljno uverljivi. Pomenuta scena sa bogataškom žurkom koja se pretvara u masakr je momenat u kome se baš oseti kako kvalitet grafičkog prikaza pada ali stvari su uglavnom bolje kada se akcija dešava napolju.

Štaviše, najbolji delovi stripa su scene koje se dešavaju napolju, u planini, i u kojima nema akcije. U njima se ne samo vidi da je Holden ozbiljno proučavao fotografije planine na kojoj se stvari dešavaju već i da mu je prijalo da crta padine prekrivene netaknutm snegom, stenovite masive i prevoje. U ovim trenucima se jako oseti ta monumentalnost (jelte) ovog lokaliteta, ta izolovanost od sveta i skoro nezemaljska pustoš i bude vam jasno otkud tolike urbane legende vezane za ovu planinu i njen okoliš.

Taylor Esposito na leteringu radi veoma dobar posao i njegova rešenja za „tuđinske“ glasove i replike koje dolaze od stvari-što-nisu-sa-ovoga-svijeta su veoma solidna. No, šteta je da Tobin nije imao vremena ili volje da scenario prođe finijim češljem i napravi od njega nešto urednije. Da bude jasno, nisam očekivao nekakvu filozofsku književnost kada sam u ruke uzeo da čitam strip naslovljen Dark Pyramid, ali prema kraju se oseća napor da ovo zaista bude strip u žanrovskoj brazdi koju su za sobom ostavili Indiana Jones i Goonies, no ne samo da mu fale dobre karakterizacije već je i žanrovsko laviranje takvo da kad pred kraj stignu NEOČEKIVANI preokreti čitalac više nema nikakvu emotivnu investiciju u sve ovo. Isto tako, ako bude nastavka ovog stripa – a Tobin pominje da je to možda mogućnost – nisam siguran da bi Holden trebalo da ga crta…

Dakle, ne sjajno. Ali ne ni katastrofalno. Dark Pyramid je strip od sorte kakvu sam gutao kao klinac i mada su takvi stripovi kada sam bio klinac, dolazili iz nekakvog vrha svog žanra, a ovaj to ne čini, probavljiv je i nije me aktivno iritirao. Ako ovo deluje kao dovoljan, jelte, endorsment, izvolite do Mad Caveovog sajta da ga sebi priuštite ili uzmite kolekciju na Amazonu.