Evo šta je: Absolute Wonder Woman je ne samo najbolji strip iz DC-jevog Absolute univerzuma o kome sam do sada pisao, već i strip koji gromoglasno  i pozitivno odgovara na pitanje sa kojim sam se u prethodne dve inkarnacije i sam dosta rvao. Dok sam za Absolute Batman i Absolute Superman – o oba sam pisao ovde, stavljajući ih jedan naspram drugog i jednog uz drugog kako i treba uvek da budu – napisao da su u pitanju dobri stripovi, ali da nisam siguran da li su ovo stripovi koji su nam POTREBNI,* Absolute Wonder Woman je PRILIČNO ODLIČAN strip koji nam je istovremeno i potreban i nije mogao da u naše živote uđe u boljem trenutku.

*makar u meri  u kojoj nije sramota reći da nam je superherojski strip smešten u alternativni univerzum ikako potreban u životu

Premotajmo malo unatrag i, za čitaoca koji možda nije pratio dosadašnji razvoj događaja rekapilulirajmo: Absolute Universe je nova DC-jeva inicijativa i jedna od najboljih koje su imali u poslednjih nekoliko godina. Ona predstavlja ne samo pristojno izvođen eksperiment poslednjih godinu dana sa rebutovanjem DC-jevih najpoznatijih superheroja unutar novog univerzuma, već je na neki način i dokaz da je „unutrašnja politika“ u  DC-ju nekako uspela da dođe do kompromisa. Rat koji su do pre neku godinu vodili Geoff Johns i Dan Didio i koji se ticao kontinuiteta, kriza i njihovog kreativnog korišćenja, je, danas se to čini, beznačajan jer ni jedan ni drugi više nisu u DC-ju a Warnerovo rukovanje DC-jem je u postpandemijskom periodu bilo tako grubo da je ČUDESNO to kako je Jim Lee ipak sačuvao nekakvu disciplinu produkcije pa i može da se ponosi da je izdao i neke odlične stripove. Sada je lako zaboraviti celu onu priču da je Didio svako malo ponovo dolazio sa svojom idejom „5G“ u kojoj bi glavni DC univerzum bio zamenjem mlađom i savremenijom verzijom – po ugledu na Marvelov Ultimate univerzum – i da je to jedini način da se uspešno priđe novoj generaciji čitalaca* a scenaristi i urednici se ovome opirali.

*nešto sa čime se i Marvel zanosio a posle napustio kao ideju

Scott Snyder jeste bio na čelu tihog puča nakon kog je Didio i otišao iz DC-ja, ali, eto, njegova ideja o rebutovanom, podmlađenom i blago više „gritty“ univerzumu u kome bi čitalac pratio avanture poznatih superheroja „od početka“, odnosno od novog, reimaginiranog početka, nekako se ovaplotila u Absolute Universe inicijativi i imprintu na čijem je čelu baš Scott Snyder. Snyder je osmislio prirodu ovog univerzuma i sa drugim scenaristima koordinira rad na njegovim stripovima, mada su ovo, za sada, vrlo odvojene priče, bez krosovera, bez ikakvih referenci i naznaka da se sve one dešavaju u istom univerzumu*, i ovde je jedina VELIKA razlika u odnosu na ono što znamo o Didiovim idejama ta da Absolute Universe nije uspostavljen sa eksplicitnom ambicijom da zameni dosadašnji glavni univerzum i kontinuitet DC stripova. No, ako prodaja bude dobra, a za sada je odlična, nećemo se mnogo iznenaditi da krenu preklapanja između dva kontinuiteta i tiha zamena nekih elemenata glavnog kontinuiteta onim iz Absolute varijante.

*što će se, bez sumnje, u doglednoj buućnosti, promeniti

Ovde ću se vratiti tom pitanju koje sam postavio: jesu li nam ovi stripovi POTREBNI? Da me se ne shvati pogrešno, strip je uglavnom, jelte, ZABAVA i ako se neko zabavio čitajući Absolute Batman ili Absolute Superman, ja sam poslednja osoba u multiverzumu koja će mu reći „ali taj strip ti nije TREBAO u životu“. No, na nekom advanced nerd nivou, gde mi, izgubljeni slučajevi volimo da sedimo i diskutujemo ne samo o tome jesmo li se zabavili nego i šta ti stripovi ZNAČE i kako utiču na sveukupnu percepciju ljudskog stanja u istoriji čovečanstva, pa i tome da li možda malo utiču da se čovečanstvo za mrvicu popravi, odgovor na ovo pitanje ni za Absolute Batman ni za Absolute Superman nije bezrezervno, gromoglasno DA. Dakle, dobri stripovi ali možda stripovi koji ne donose nešto supstancijalno važno niti nužno poželjno u tretmanu svojih decenijama starih likova.

Zbog toga sam u Absolute Wonder Woman ne samo uživao, padajući bez greške na sjajan ritam pripovedanja prevejane scenaristkinje Kelly Thompson, njene vrcave dijaloge i moćne a naizgled tako lako ispisane karakterizacije, te na briljatnu grafičku reimaginaciju koncepta Wonder Woman od strane crtača (Hayden Sherman), koloriste (Jordie Bellaire) i letererke (Becca Carey), već sam praktično na pola prve epizode osetio potrebu da ustanem, pokažem prstom na ovaj strip i kažem: to je to, Wonder Woman ne kakvu zaslužujemo već kakva nam je jebeno potrebna, možda ključno, Wonder Woman koja razume sebe i prema svetu se odnosi sa jednom uistinu božanskom blagošću i bezpredrasudnim prihvatanjem, ali onda istovremeno i Wonder Woman koja nije zbog te čistote vizije i svesti o sopstvenoj moći, lišena dilema, briga, strahova, istinske skromnosti pa i jedne fine dimenzije plemenite submisivnosti silama koje stoje iznad nje.

Kelly Thompson je žena koja praktično ne zna da pogreši. Hvalio sam u više navrata njene radove – uglavnom sa ženskim likovima – za Marvel i DC ali i za Image – i radovao se što je ovde dobila priliku da zablista ali sam svejedno bio pozitivno iznenađen sa koliko je energije ali i jedne, opet, čistote vizije, ona ušla u ovaj projekat i dala nam strip koji zrači organskom, prirodnom karakterizacijom glavne junakinje i spektakularnim ali opet nekako prirodnim, logičnim pustolovinama u koje ona upada.

Da ne bude zabune, Absolute Wonder Woman ni slučajno nije konceptualno jednostavan strip. Absolute Universe programski ide na svet koji je „gori“ od onog u glavnom univerzumu (zbog uticaja Darkseida) i u njega stavlja još uvek mlade verzije superheroja, tako da su oni tek na početku svojih karijera. U slučaju Wonder Woman, utisak mi je da je raskid sa nekim klasičnim motivima ovog stripa, makar onim koje danas  smatramo kanonskim, još veći nego u slučaju Betmena i Supermena.

Ova princeza Diana, na primer, nije odrasla na ostrvu Temiskira, okružena Amazonkama i svesna da je pripadnica kompleksno postavljenog društva žena-ratnica ukorenjenog u antičkim mitovima. Ova princeza Diana je umesto toga odrasla u paklu. Svoju majku, Hipolitu, kraljicu Amazonki, nikada nije upoznala, a u paklu ju je podizala čarobnica Kirka, osuđena da tamo okajava svoja sagrešenja spram bogova. Diana nikada nije upoznala nijednu drugu Amazonku i pored maćehe koja je isprva bila rešena da dete pusti da se snalazi samo, društvo su joj pravili samo sitni demoni i druge kreature pakla.

Thompsonova je dobro razumela koncept „goreg“ univerzuma koji je Snyder izložio svojim kolegama, ali umesto Betmena koji je izrastao u mračnog siledžiju ili Supermena koji ima tešku, mučnu „emo“ fazu u svom sazrevanju, njena Diana će se realizovati kao mlada žena prepuna vrline. Snyderovi i Aaronovi radovi nam prikazuju muškarce išarane ožiljcima i mentanim traumama koji UPRKOS iskušenjima istrajavaju, na stisnute zube i mračnu, fatalističku odlučnost – Thompsonova nam daje Wonder Woman koja je još kao dete spavala sa demončićima u istom krevetu i koja čudovišta ubija samo kada mora, izvinjavajući im se što ne postoji drugi način da odbrani one ljude do kojih joj je stalo.

Ovo je i odgovor na pitanje je li nam ovaj strip potreban: JESTE. Zato što niko u poslednjih par decenija nije ovako jasno, ovako organski prikazao tu diferenciju specifiku Wonder Woman u odnosu na ostalo dvoje heroja iz velike trojke. Svakako se uvek potenciralo da Betmena karakteriše odlučnost, Supermena nada a Wonder Woman saosećajnost, ali jedna stvar je kad to napišete (ili date  Gal Gadot da dosta nespretno igra tu ulogu) a sasvim druga kada to PRIKAŽETE kao što radi ovaj strip. U OVOM stripu imamo heroinu koja je zaista drugačija od svih drugih ljudi, ne zato što može da leti i ima laso napravljen od nesvetih materijala i opasne magije ispreden u samom paklu, već zato što je njena saosećajnost gotovo totalna. Već u prvoj priči će Wonder Woman, kao već odrasla mlada žena, ne više u paklu, braniti američki grad od neverovatnog čudovišta iz druge ravni postojanja, bića kome je ubijanje drugih živih bića (i to na četiri nivoa: smrt straha, smrt tela, smrt uma i smrt duše) jedini razlog postojanja, i čak i u ovoj situaciji će se ona ponašati ne kao ratnik koji brani „svoju“ stranu već više kao čuvar u nacionalnom parku koji ne želi da nanese ikome više štete nego što je apsolutno neophodno. Ona će se u ovom stripu boriti i prepoznavaće kada su protivnici nedvosmisleno zli, ali njeno delanje nikada neće biti motivisano ni strahom ni mržnjom ni agresijom, već uvek i isključivo saosećajnošću i željom da umanji patnju za sve umešane što je više moguće.

Ovaj „borilački Isus/ ratnički Buda“ motiv je nešto što drugi scenaristi pokušavaju da kredibilno predstave u svojim stripovima o Wonder Woman, ali najčešće – i nažalost – to deluje usiljeno. Čak ni u dobrim radovima u ovom serijalu, na primer onim kada su ga pisali Greg Rucka ili Brian Azzarello nismo dobijali ovako prirodno MOĆNU i SAOSEĆAJNU Dianu. Thompsonova ne samo da bira prave reči da ih stavi u usta svojoj protagonistkinji, već bira i pravu količinu reči – ni previše ni premalo – bira prave kadence u dijalozima, čini da stvari koje gledamo na stranici ispred sebe deluju prirodno, kao da zaista poznajemo ovu Wonder Woman u ovom stipu, da smo je poznavali celog života i da su ove druge koje smo u međuvremenu čitali sve bile uglavnom nesavršene kopije.

POTREBNOST ovog stripa je i višestruko podcrtana baš time da trenutno imamo veoma popularni mejnstrim serijal Wonder Woman, koji piše Tom King i koji je uglavnom veoma hvaljen a kome sam ja našao dosta zamerki. Kada se on uporedi sa Absolute Wonder Woman, postaje mnogo jasnije gde su sve problemi sa Kingovom interpretacijom sržnih motiva Wonder Woman, da je njena percepcija sveta neobično skučena, da je njeno odmereno i pristojno ponašanje zapravo izveštačenost jer scenarista naprosto nema stvarnu sponu sa tom njenom prirodom apsolutne saosećajnosti, da je njena romansa sa Steveom Trevorom pre svega Tom King koji se vraća na svoj teren jer ga dobro poznaje ali ne nužno kredibilan, uverljiv prikaz ljubavi između praktično boginje i običnog čoveka.

Thompsonova ne samo da bolje razume saosećajnost kao koncept već i bolje razume kako da taj koncept upotrebi u kontekstu univerzuma koji je „lošiji“ i „suroviji“ od DC standarda. U borbama koje Diana vodi njen primarni fokus nije na tome kako da pobedi već kako da nikoga u sukobu ne ubije – bez obzira na to da li se oseća jačom ili slabijom od protivnika – a njena saosećajnost pritom nema ni trunku patronističkog, pokroviteljskog odnosa prema drugima. Naprotiv, ovaj strip EKSTREMNO dobro koristi svoju premisu o tome da je ovo žena koja je detinjstvo provela u paklu, izolovana od sveta, učena o tom svetu od strane samo jedne osobe i njeno poimanje sveta u vrlo jasnim, apstraktnim dimenzijama sugeriše etičku čistotu i moralnu samouverenost koje ne ostavljaju utisak arogantnnosti ili nametljive, imperijalne monoidejističke slike sveta, već naprotiv, baš te čiste, neukaljane, nevine ideje pravičnosti kojoj su svi podučavani ali su svi i naučili da u praksi ona ne može da funkcioniše. To da Wonder Woman iz epizode u epizodu pokazuje da ona MOŽE da funkcioniše i da postoji scenario u kome moć ne kvari je dragocen doprinos superherojskom žanru, preko potreban u ovom trenutku, a naročito Absolute univerzumu gde su i najveći heroji ophrvani traumama i dilemama.

A opet, možda je najveće dostignuće Thompsonove to da njena Diana ne deluje kao veštački, nerealistični skup vrlina neodređeno ženskog oblika. Njena karakterizacija je zaokružena i uverljiva uprkos tome što ona zaista ima vrlinu na daleko višem nivou od nekakvog proseka. Diana u ovom stripu ume da se iznenadi, ume da bude duhovita, ume da muškarcima na pozicijama moći bez ikakve arogancije pokaže da su oni za nju onoliko bitni koliko i maramica u koju je juče izduvala nos i bacila je u kantu za đubre (nikada na travnjak) i da je dobro ako mogu da joj ne smetaju dok spasava svet, ume da kredibilno i snažno pati za drugim Amazonkama koje nikada nije upoznala, ali i da stane na stranu sasvim nepoznatog čudovišta za koga je do pre pet sekundi mislila da je agresor, konačno, ume da pokaže da sebe razume kao oružje koje su bogovi iskovali, oružje sa svojom voljom, ali koje bogovima duguje i svoje postojanje i svoju moć. U mnogo scena se Diana tokom borbe glasno zahvaljuje boginjama koje su joj podarile snagu ili pamet da bude pobednica, a tu je i par momenata upečatljivog simboličkog pokoravanja snažnijima od sebe, koja samu Dianu ni na koji način ne ponižava i samo – vizuelno – ukazuje na hijerarhiju koje je ona deo i koju ona shvata i prihvata kao zadatu u ovom trenutku, ali koja joj ne ograničava ni mišljenje ni volju. Ovo je možda najorganskije korišćenje klasičnih BDSM motiva koje je William Marston video kao sastavni deo kulture Amazonki i stripova o Wonder Woman, urađeno u poslednjih par decenija.

Ima takođe nečeg jako osvežavajućeg u jednostavnosti postavki i radnji priča koje smo videli tokom ovih godinu dana u Absolute Wonder Woman. Na primer, čitava prva priča, dakle, prvih pet brojeva ovog serijala se dešava u nekoliko sati vremena, na jednom istom mestu. Naravno, ovo je presecano brojnim flešbekovima na Dianino odrastanje u paklu i to nam daje bekgraund, ali sam zaplet i radnja su, za razliku od kompleksnih priča u Absolute Batman i Absolute Superman, sa njihovim brojnim likovima i velikim brojem lokacija, skoro devičanski čisti: čudovište iz druge ravni realnosti napada američki grad, Wonder Woman ga štiti. Ovo je skoro pa čist monster-movie rad, sa esklirajućom pretnjom i potrebom da protagonistkinja odgovori na nju većom dovitljivošću, većom snagom, boljim strategijama, ali uvek sa maksimalnom saosećajnošću. I ostale priče čuvaju ovu jednostavnost, gde se protagonistkinja, doduše, kreće na više lokacija, ali gde postoji jedan vrlo tradicionalni pristup praćenju radnje, sa logičnim prelazima iz scene u scenu i fokalizovanjem dešavanja na glavnu junakinju tako da čitalac zna uglavnom ono što ona zna, vidi ono što ona vidi i onda, jer je Thompsonova tako spretna u pisanju, oseća ono što ona oseća: brigu, strah za druge, ali i sigurnost u svoju moralnu (i fizičku snagu), znanje da čini nešto ispravno i da nije bitan „tehnički“ već etički rezultat njenih akcija. Tek vrlo kasno u trećoj priči (koja zauzima brojeve od osam do dvanaest) imamo duže scene u kojima nema same Wonder Woman i u kojima likovi rade neke stvari paralelno sa onim što ona radi na drugom mestu (prethodno smo takve scene imali samo u flešbekovima) ali do tog momenta već i te likove znamo dovoljno dobro da osećamo da smo zajedno sa njima, deo „ekipe“ koju je Wonder Woman okupila oko sebe.

I ovde se potencira ta saosećajnost: Barbara Minerva nije (još uvek?) neprijatelj Wonder Woman već mlada žena kojoj ova izlazi u susret sasvim nesebično i bez ikakvih rezervi. Steve Trevor nije tek američki pilot koga je Diana spasla davljenja već čovek koji je posle smrti dospeo u pakao i koga ona vraća iz pakla u njegov život jer oseća da nije pravično i da nije bilo ZAISTA njegovo vreme da umre, a magija kojom ona poništava njegovu smrt zahteva veoma veliku žrtvu sa njene strane koju ona bez razmišljanja podnosi. Ta žrtva je, da bude jasno, deo njenog tela i ova Wonder Woman je distinktna i po tome što uspešno paralelno šalje signale o moći ali i vizuelnu simboliku osobe sa amputiranim udom/ protezom koja ne deluje kao nešto gde čitalac treba da se fokusira na hendikep ili traumu već naprotiv, na prevazilaženje nečeg ograničavajućeg i dubinsku, nepokolebljivu snagu.

Iako su Wonder Woman poslednjih godina i decenija pisale i žene, Absolute Wonder Woman bi mogla biti „najženskiji“ strip od svih njih. Saosećajnost je ovde, dakle, u prvom planu, oslikana ubedljivije nego ikada u recentnom sećanju, ali i tako da ne bude prikazana kao „meka“ stereotipno „ženska“ karakteristika, već, naprotiv, prikazana kao ISTINSKA snaga, neodvojivi deo moći. Diana u ovom stripu nije devojčica koja se probija kroz neprijateljski svet i uz teške muke uspeva da pretekne sva iskušenja, već neko ko svet prirodno i kroz moć inspiracije tera da bude bolja verzija sebe i saosećajnije mesto nego što je bio do malopre. A onda je tu i magija…

Wonder Woman je već i u mejnstrim stripovima imala saradnje sa magijskim likovima i pustolovine u „magičnijim“ delovima DC-jevog univerzuma, ali u Absolute Wonder Woman ona je u punom smislu te reči čarobnica, i to ne na scenskom spektaklu zasnovani varijetetski tip „mađioničarke“ onako kako je to standard za, na primer, Zatannu, niti je u pitanju gotski arhetip kakva je Raven. Thompsonova ovde ide na jednu mnogo „ženskiju“, tradicionalno za žene osnažujuću varijantu adaptiranu direktno iz folklora i narodne tradicije i njena Wonder Woman je i travarka i veštica i verbalno-tekstualna čarobnica koja stvari rešava zato što poznaje svet oko sebe i razume kolike su cene za ono što želi da postigne, a ne zato što je u dosluhu sa nečim iz drugog univerzuma. Njene magije su zasnovane na tradicionalno ženskim motivima, njihove cene umeju da budu vrlo partikularne i lične za Dianu, a one podrazumevaju i transformisanje u druga bića, nešto što Wonder Woman u drugim stripovima nikada nije radila a ovde sve dolazi kao prirodna ekstenzija njene prirode koja je mnogo bliža, pa, PRIRODI nego ljudskom društvu kome Diana i dalje u epizodama koje smo do sada pročitali, pristupa pomalo i kao istraživačica što se bavi jednim neobičnim, često nelogičnim fenomenom.

Taj spoj strahovite moći, plemenite blagosti i onda naivnosti nekoga ko se zbilja još uvek upoznaje sa ljudima i njenim prirodama je savršeno oblikovan tekstom ovog stripa, ali onda možda još savršenije crtežom Haydena Shermana.

Sherman je FANTASTIČAN crtač, koga sam već hvalio za njegove radove za druge izdavače i koji je sazreo da bude koautor jednog ovako prestižnog tekućeg serijala za DC. Njegov crtež u Absolute Wonder Woman karakterišu ista ta čistota i neposrednost, plemenitost i naivnost u karakterizaciji glavne junakinje, izmešani sa strahovitim bravurama u lejautu i dizajnu stranice. Ovo je strip koji se dobrim delom dešava u paklu a koje izgleda kao MESTO a ne puki koloplet judeohrišćanskih i predhriščanskih vizuelnih motiva, a čija je glavna junakinja nastala na spoju antičke grčke, veštičije magije i grube ali fascinantne retro-futurističke tehnologije. Sherman pritom table često formatira oko prepoznatljivih vizuelnih simbola, koristeći koncentrične krugove ili slovo „W“ kao okvir za svoje panele (ne možemo ih zvati „kvadratima“), pa onda radeći strašne stvari sa putanjama kojima oko treba da ide preko table da isprati radnju a da to nekako nije ni napadno niti proizvodi ikakvu konfuziju u pogledu i njegovom usmeravanju. U pojedinačnim kompozicijama je jasan, čitak i besprekorno ekonomičan tako da strip, zajedno sa tim odmerenim količinama teksta i dijaloga, ima brz, energičan korak i ne zamara čitaoca potrebom da ulaže svestan intelektualni napor da prati radnju (a što mi je bila zamerka na Kingovo pisanje za Wonder Woman u mejnstrim univerzumu). Naravno, onda mu je i akcija MOĆNA a pogotovo je sjajno kako Bellaireov kolor dobro radi uz Shermanov minuciozni a opet ne pretrpani crtež, naročito u kasnijim epizodama koje svesno odvrću psihodelični sadržaj na jedanaest. Ovde imamo vrlo smele kompozicije i lejaut tabli, razuzdane kolorne kontraste i Beccu Carey koja sa leteringom radi neke neočekivano briljantne trikove sugerišući nam bez mnogo „objašnjavanja“ ne samo različite glasove likova već i konfuziju koju oni osećaju, zarobljeni na neobičnom mestu i pod uticajem psihodeličnnih supstanci.

Iznenadilo me je pritom koliko su dve epizode koje je nacrtao sjajni italijanski crtač i kolorist Mattia De Iulis, stari saradnik Thompsonove još iz Marvela, nekako dobro sele u serijal, pričajući kraću priču između dve duže na kojima su radili Sherman i Bellaire. De Iulis je crtač potpuno drugog stila, sa  izuzetno geometrijski pravilnim lejautom, hiperrealističnim likovima, veoma naglašeno digitalnim kolorom, ali je pritom on ovde sjajno ušao u duh stripa i napravio dve veoma memorabilne epizode sa Wonder Woman koja prkosi Hadesu i briljira u njegovoj areni.

Absolute Wonder Woman je, dakle, neukaljani trijumf i možda najbolji argument do sada za postojanje Absolute Universe stripova. Ona nudi jednu pročišćenu, fokusiranu verziju Wonder Woman koju u mejnstrim univerzumu kao da niko ne uspeva da pronađe već dugo vremena, sa karakterom i identitetom koji su jasni, snažni i inspirišući i kao takva veoma se vidno izdvaja ispred Betmena i Supermena koji mi za sada deluju kao puke (i donekle redukovane) varijacije na likove koje već znamo. Ova Wonder Woman je, da kažemo to na najprostiji moguć način, PRAVA Wonder Woman, kakva ova u glavnom univerzumu trenutno samo kosplejuje i možda se nada da će postati. Ako mene pitate, u ovom partikularnom slučaju ne bih imao APSOLUTNO ništa protiv da se Kingov serijal tiho okonča a da Absolute Wonder Woman bude unapređena u pravu, kanonsku verziju glavnog toka. No, videćemo šta nosi budućnost, ali ono što znam da je istina u sadašnjosti je da je ovo odličan superherojski strip sa progresivnim a nimalo didaktički davežnim političkim idejama, sa mnogo duha, imaginacije, moćne akcije i zabavnog humora, i u kome je čak i Steve Trevor prikazan kao kul i zabavan lik a ne puki muški privezak koji se divi Diani. Muškarci koji ga pišu često zaboravljaju da on IPAK mora da bude po nečemu izuzetan da bi se u njega zaljubila tako izuzetna žena ali Thompsonova to ne zaboravlja. Pobeda, dakle, na svim poljima (serijal je dobio Ajznera ove godine za najbolji novi serijal a Bellaire je nagrađen kao najbolji kolorista) i feministički narativ sa zrelošću i dubinom kakve često fale mlađim, usijanim glavama što se okušavaju u ovakvim pričama. Dakle, nezaobilazno. Izvolite do Amazona da pratite avanture najkulje Amazonke u ovom veku.