Perfect Days nije prvi „japanski“ film Wima Wendersa. Još 1985. godine je, nošen velikim uspehom svog kanskog pobednika, Paris-Texas, Wenders, već četrdesetogodišnjak sa povelikim filmskim opusom iza sebe, mogao da prema producentima i kritičarima pogura razne svoje projekte rađene iz čiste strasti a među njima i Tokyo-Ga. Ovaj dokumentarni film, snimljen godinu dana ranije u Tokiju je onda 1985. godine ušao u distribuciju i bio Wendersov portret jednog od japanskih režisera koji su izvršili veliki uticaj na nemačkog autora. Yasujirō Ozu je, nimalo slučajno, i najveća inspiracija i referenca vezana za Perfect Days.

Snimljen leta 2022. godine i pušten u distribuciju 2023, Perfect Days su mnogi požurili da nazovu remek-delom pozne faze rada Wima Wendersa. Guardianov kritičar veli da je ovo „najbolji Wendersov film godinama unazad“, a na domaćem Beforeafter je Marko Jovanović nazvao Perfect Days „najboljim filmom Wima Wendersa u 21. veku“. Nije tako loše kad znate da je u pitanju film o starijem, urednom čoveku koji čisti tokijske klozete.

Ponekada stvari i krenu od klozeta. Još 2022. godine je Wenders, nakon što su pandemijske restrikcije vezane za putovanje popustile, otišao u Tokio na poziv Kojija Yanaija da se upozna sa njegovim projektom „Tokijski toalet“. Koji Yanai je inače sin japanskog milijardera, Tadashija Yanaija, najbogatije osobe u Japanu (i dvadesetosme najbogatije na svetu) u čiji biznis spada i Fast Retailing, majka-kompanija za Uniqlo, firmu koju svi ovde znamo na ime sponzorisanja Novaka Đokovića tokom jednog dugog perioda. Koji Yanai je svoj The Tokyo Toilet projekat osmislio kao, mislim, tipičan napor bogataškog deteta da se nešto da ovom svetu, pa je u njegovom slučaju to bio novi tip javnih toaleta koji je naručila fondacija Nipponzaidan (The Nippon Foundation), a koji bi bili „simbol svetski čuvene japanske kulture gostoprimstva“. Pripremani za olimpijadu 2020. godine koja je onda, sećamo se, bila odložena, ovi su toaleti stigli u Tokio nešto kasnije, na njihovom dizajnu su radili ugledni arhitekti i dizajneri – Tadao Ando, Shiguru Ban, Toyo Ito, Kengo Kuma, Fumihiko Maki i drugi – a vodeći principi su bili „bezbednost, čistoća i inkluzivnost“.

Zvuči veoma ljupko, čak i ako znate da je Nipponzaidan – inače humanitarna organizacija sa fokusom na javno zdravlje – tokom svog šezdesetogodišnjeg postojanja bila upletena u više od jednog problematičnog skandala, od poricanja japanskih zločina protiv čovečnosti u Drugom svetskom ratu – a što je skoro pa standard za Japan u poslednjih pola veka – pa do, ako je verovati izveštajima peruanskih vlasti, učešća u prisilnoj sterilizaciji siromašnih Peruanaca za vreme administracije Alberta Fujimorija.

Ima nečeg tipičnog u tome da projekat iza koga stoje old money milijarde i konzervativni nacionalizam uzima formu prijateljskog, prema turistima okrenutog gostoprimljivog lika. Toaleti koje vidimo u filmu nemaju na sebi Goemon creže ili Hello Kitty ambleme, ali oni jesu napravljeni da deluju možda i stereotipno „japanski“ onako kako Japan zamišljaju zapadnjaci, sa sve transparentnim vratima i zidovima koji se zatamne kada uđete u toalet i iza sebe zaključate vrata.

Wenders je bio pozvan da se upozna sa projektom u nadi da će snimiti seriju kratkih dokumentarnih vinjeta koje bi pomogle da se ovaj projekat promoviše na internacionalnom planu – pričamo o svega sedamnaest lokacija u Tokiju, uzgred, pa je ovde na delu jasna ambicija da se uveća japanski „soft power“ – ali on je nakon obilaska nekog od njih već u glavi imao drugu ideju. Perfect Days je onda snimljen tokom sedamnaest dana, prateći život, iz dana u dan, čoveka po imenu Hirayama čiji je posao upravo održavanje higijene u ovim toaletima. Producent filma sa japanske strane, Takuma Takasaki, je potpisan i kao koscenarista zajedno sa Wendersom čija je kompanija Wenders Images bila partner u produkciji.

Nije ni preteško videti da je Wenders i ovde mudro iskoristio svoju reputaciju i slavu i spretno se snašao u situaciji koja mu se sama namestila. Perfect Days je skoro neizbežno bio projekat koji je on imao u nekoj formi nacrta i pre nego što će ga Yanai pozvati da obilaze tokijske klozete i onda kada su Japanci bili spremni da uđu u produkciju celovečernjeg igranog filma, on je već imao prilično dobro osmišljenu priču. Za glavnu ulogu odabran je veteran Kôji Yakusho, zapadnoj publici poznat iz Memoara jedne gejše, a inače čovek sa mnogo uloga u bioskopskim i televizijskim produkcijama poput Babel, 13 Assassins, Tokyo Sonata, The Last Ronin…

Perfect Days je eksplicitno snimljen kao omaž Yasujiru Ozuu, fokusirajući se na minimalističko pripovedanje i svakodnevnicu običnog čoveka, sve do odluke da se vizuelno uradi u aspektu 4:3. Naravno, ironija je da, ako jedan pored drugog stavite Perfect Days i Ozuov verovatno najpoznatiji film, Tokyo Monogatori iz 1953. godine, osim tih „starinskih“ razmera ekrana, nećete videti skoro nikakvu vizuelnu sličnost između njih. Ozuov film je, kao i većina njegovih prethodnih produkcija, bio serija pažljivo postavljenih kompozicija sa statičnom kamerom* i glumcima koji će pred njom izvoditi gotovo pozorišne komade, dok je Wendersov film Franz Lustig snimio iz ruke, Sonyjevom digitalnom kamerom** i on je urađen sa mnogo rezova koji komprimuju naraciju i, pogotovo, nakon što je gledalac već upoznat sa dnevnim rutinama glavnog junaka, služe da poteraju priču brže.

*u svojih poslednjih nekoliko filmova, snimljenih u koloru Ozu nije ni jedan jedini put koristio švenkovanje, snimajući apsolutno sve kadrove nepokretnom kamerom na stativu

** Sony CineAlta VENICE 2 Camera koju je Lustig koristio iskombinovana je sa Canonovim K35 Prime sočivom i, kad već pričamo o Ozuu, vredi da se podseti i da je on najviše koristo sočivo promera 50 milimetara „jer je ono najsličnije ljudskom oku“ ali da se ova Canonova sočiva ne prave u tom promeru i da mu je najbliži onaj od 55mm.

Ima nečeg, naravno, jako otmenog u tome da se film osmisli kao prikaz života jedne sasvim obične osobe a da se onda u toj običnoj osobi nađu zamamne dubine humanosti i božanski uzleti plemenitosti. Hirayama, glavni junak filma je neko čiju dnevnu a za njom i nedeljnu rutinu film prati disciplinovanim ređanjem aktivnosti tako da gledalac posle pola sata već i sam zna da ujutro prvo ide pranje zuba* pa prskanje biljčica koje ovaj drži u posebnoj sobici na spratu, tako da se orose a da se ne pretera sa „zalivanjem“, onda se sa čiviluka uzima kombinezon sa velikim The Toyko Toilet logom, pa ključevi i sitnina iz ćase pored ulaznih vrata, ubaci se nekoliko novčića u mašinu ispred kuće da iz nje izađe konzerva sa kafom i onda se seda u kombi pa redom od jednog do drugog toaleta iz kojih treba pokupiti kartonska pakovanja od pojedenog ramena, plastične slamke, celofane od bombona…

*ako odaberete da ovaj film gledate kao horor, stravu ćete naći u tome da Hirayama stavlja pastu na četkicu ALI JE NIKADA NE POKVASI

Nećemo lagati, ima nečeg izuzetno umirujućeg u gledanju čoveka koji radi svoj posao profesionalno, efikasno, predano, bez nepotrebnog trošenja energije ili emocija. Hirayamin sajdkik, klinac po imenu Takashi* je, naravno, sve suprotno od njega, momak koji kasni na posao, glasno komentariše kako ga sve ovo smara, drnda telefon jednom rukom dok drugom, kao, riba klozetsku šolju, juri za devojčicama i generalno se ponaša kao normalna mlada osoba koja shvata da je čišćenje javnih vecea simbolički najniže mesto na društvenoj lestvici na kome možete da sebe zateknete.

*igra ga Tokio Emoto koji je u vreme snimanja zapravo imao već 33 godine, mada izgleda mnogo mlađe, a koga možda znate iz neke od brojnih televizijskih serija u kojima je igrao, uključujući House of Ninjas ili prošlogodišnji Baby Walkure Everyday!

Wenders je u ovu priču krenuo sa idejom o bivšem biznismenu-alkoholičaru koji je bio nezadovoljan svojim životom, kontemplirao o suicidu a onda video sunčevo svetlo kako se probija kroz lišće i bio toliko omađijan tim jedinstvenim, nepripremljenim, spontanim i neponovljivim prizorom „slučajne“ lepote da mu je to izmenilo način na koji će razmišljati o životu pa je batalio svoju karijeru da bi prvo postao baštovan a onda čistač toaleta. U Japanu se ovo zove komorebi (uglavnom ga pišu ovako: 木漏れ日) i odnosi se na primećivanje kako sunčevi zraci prolaze kroz lišće a onda na bacanje pogleda na tlo da tamo još vidite kako se senke lišća pomeraju i trepere i nikada dvaput ne ponavljaju isti oblik. Zvuči kao divna „zen“ kontemplacija, i originalno je Wenders i nameravao da se film zove baš Komorebi, ali ovo je zapravo prilično nju ejdž termin koji je postao popularan pre dvadesetak godina na ime istoimenog singla japanskog pop-pevača po imenu Hitomi Takahashi (2018. godine su pesmu istog naziva imali i Irci God is an Astronaut na svom albumu Epitaph).

U svakom slučaju, glavi junak filma, Hiyarama je neko ko epitomizuje komorebi. On svoj posao radi neužurbano, metodično i elegantno, čisteći toalete bez suvišnih pokreta i rasipanja energije, bez nerviranja ili mrštenja. Ovo je profesionalac koji kroz svoje dužnosti prolazi rutinski, pazeći da svaka flekica sa keramike bude uredno obrisana, da podovi budu osušeni, da toalet papir bude namešten pravilno* sa sve presavijenim krajem radi posebnog estetskog ugođaja. Kada sa poslom završi, Hirayama ode da se okupa u javnom kupatilu, pa na večeru u tržni centar, uvek u isti restoran gde ga razdragani kelner uvek pozdravlja bučnim odobravanjem i donosi mu čašu vode sa ledom „kao nagradu za njegov naporni rad“. Poneko veče Hirayama svrati i u lokalni snek-bar da popriča sa simpatičnom „mamom“ koja ga drži, popije piće i malo izbleji sa par matoraca koji tu ordiniraju, a ponekad ide pravo kući, malo čita neku od knjiga koje kupuje kad mu je slobodan dan u knjižari koja prodaje polovne knjige za sto jena komad** pa ugasi svetlo i spava. Ah, da, kad mu je pauza za ručak, sedi na klupi u parku u koji je ušao nakon što se poklonio ispred torii kapije, jede sendvič, klimne glavom devojci koja uglavnom u isto vreme sedi na drugoj klupi i vadi stari Fujijev analogni aparat iz džepa da fotografiše krošnju drveta koja baca senku na tle. Nimalo iznenađujuće, slika na zidu u javnom kupatilu u koje Hirayama ide svakog dana je slika baš planine Fuji. Ova vrsta verbalno-vizuelnog rimovanja, zajedno sa tim ujednačenim, repetitivnim ritmom naracije gledaocu daje da o nečemu razmišlja u odsustvu pravog „zapleta“.

*naravno da „aktivni“ deo stoji gore, NIJE HIRAYAMA ČUDOVIŠTE, ZABOGA

**na početku čita Faulknera pa ga prodavačica malo i dobroćudno se šaleći naziva velikim intelektualcem

Jer, Perfect Days nije film ni velike drame ni velikih preokreta, naprotiv, on jeste film o „malom“. O životu koji se vodi skromno i gde se mir, zadovoljstvo i ispunjenje nalaze u malim stvarima. Hirayama je smiren, ćutljiv čovek koji je svoju sudbinu odabrao i u njoj se – čini nam se – dobro oseća. Crno-beli snovi koje ima dok spava, ispunjeni zrnastim, distorziranim slikama bez konteksta i teksta nam sugerišu da je u njegovom prethodnom životu stojala neka drama, možda i trauma, te da je njegov jednostavni, usamljenički život zapravo terapija izlečenja. On svedoči dramama oko sebe ali se u njih upliće samo koliko je neophodno, služeći kao neka vrsta higijenskog stožera za ljude koje susreće, koji svi imaju probleme, dileme, neki od njih i tragedije, a koje će Hirayamina jednostavnost, sposobnost da zadovoljno ćuti i da bude miran i srećan iako nema skoro ništa biti lekovita. Neće im promeniti živote, ali im hoće pomoći da te nepromenjene živote posmatraju iz drugog ugla. Nimalo, ponovo, slučajno, čovek koji čisti mesta na kojima se izbacuje izmet i čini da ona izgledaju higijenski, udobno, prijateljski i bezbedno je i taj koji ljudima oko sebe pomaže da metaforički izmet po kome gacaju – ljubavni problemi, sukobi sa roditeljima, loši poslovi, maligne bolesti – gurnu u stranu, pronađu svoje parče mira, pogledaju kako sunčevo svetlo prolazi kroz lišće i budu na trenutak zadovoljni.

Hoću da kažem, Perfect Days je hvaljen za svoje pronalaženje duboke humanosti i stoičke plemenitosti u običnim ljudima koji ne dopuštaju da ih nizak društveni status liši statusa veličanstvenih ljudskih bića, za nalaženje smisla u malim stvarima i životu lišenom pohlepe i gramzive strasti, ali Perfect Days je na kraju krajeva i duboko reakcionaran film u kome se proleteru – ili, gore, prekarnom radniku koji nema čak ni stvarne kolege niti mogućnost organizovanja u radnički kolektiv – poručuje da treba svoje momente dostojanstva da gradi unutar konstrukta duboko ponižavajućeg otuđenog rada i da njegov horizont ambicije ne treba da bude ni revolucija niti makar sindikalna borba za bolje uslove rada* već, eto, momenat tihe kontemplacije gde će se u igri svetla, senke i lišća, pronaći nešto transcendentno. Da citiramo pokojnog Malkolma Eksa: „Belac će pokušati da nas zadovolji simboličkim pobedama radije nego da nam da ekonomsku jednakost i  stvarnu pravdu“

*kada Takashi reši da mu je dosta ovog usranog posla i da otkaz bez otkaznog roka, naprosto odbijajući da sutra dođe na posao, Hirayami direkcija saopštava da naprosto mora da preuzme i njegovu smenu dok se ne nađe zamena. Ni jednog trenutka tokom ovog razgovora u kome Hirayama vidno frustriran kaže da to može danas ali da za sutra moraju da se snađu, ne pominje se ni da će dobiti dodatni slobodan dan niti novčanu kompenzaciju za prekobrojne radne sate

Da ne bude zabune, Wendersov rukopis je ovde PRELEP i Kôji Yakusho je sve odigrao veličanstveno. Scene u kojima vidimo da on nije robot i da ima emocije, da će i da muški zaplače, pa da se ponovo nasmeje, pa da ponovo zaplače su fantastične, ali kao celina, Perfect Days je perpetuum mobile ispraznog života lišenog stvarne ljudske konekcije, sa veoma „japanskim“ formalnim odnosima između likova, gde su svi na kraju nekako nesrećni ali neće, iz učtivosti i tradicionalne japanske kolektivističke svesti koja veli da ne smete druge opterećivati svojim problemima, ništa učiniti da se to prevaziđe. I, mislim, moja reakcija na to može da bude samo: zajebite me.

Svakako, Wenders je ovaj film snimao sa skoro punih osamdeset godina, pa je možda i „prirodno“ da je prevazišao diskusije o klasnoj borbi i dijalektičkom materijalizmu i da ga je opčinila jednostavnost i plemenitost života koji je ispisao za Hirayamu, sa sve omažiranjem Ozuovog umirenog, sporog pripovedanja, ali nisam siguran da je ovo prihvatljivo. I George Miller je Furiosu snimio sa skoro osamdeset godina pa je ovo film, jelte, FURIOZNE energije i nepoćudne borbe protiv eksploatatora koji žele da vam skinu gaće, da vas naguze pa da im za to još i platite. Hoću reći, nema ničeg „prirodnog“ u izlasku iz dijalektičkog materijalizma i napuštanju klasne borbe – niti su Ozuovi filmovi bili samo ljupke kontemplacije o svetlu koje prolazi kroz lišće, kad smo već kod toga – već je to naprosto nešto što je Wenders odabrao za sebe i sve umotao u neku vrstu stereotipnog „Japana“, onako kako ga zamišljaju zapadnjaci i onako kako su producenti, svikli inače na snimanje pre svega reklama i reklamnih dokumentaraca, želeli da ga zapadnjacima prikažu.

To ne znači da je Perfect Days nužno LOŠ film, ali znači da je estetski staromodan, pa i blago otužan. I, mada neću sugerisati da je Yugo Sakamoto BOLJI režiser od Wima Wendersa*, svakako mislim da je na mestu da se primeti da njegov serijal Baby Assassins u estetskom smislu dosta dinamičnije priča o proleterskom i prekarnom radu u Japanu i beznađu sa kojim se suočava mlada generacija, te da njegovi likovi nemaju nameru da sebe zavaravaju kako je posmatranje krošnje drveta nekako vrhunac ljudskog iskustva kojim radnici, seljaci i poštena inteligencija treba da se zadovolje.

*bolje snima akciju, to je sigurno

Perfect Days je, kad sam već počeo da vređam, i duboko podmukao na ime svoje praktično veponizovane nostalgije, sa glavnim junakom koji u svom kombiju muziku sluša sa kaseta, uglavnom puštajući stvari stare pedesetak godina: Velvet Underground, Animals, Patty Smith, Sachiko Kanenobu, Sayuri Ishikawu, Vana Morrisona, Loua Reeda… Znate i sami koju pesmu Loua Reeda. Jeste, upravo tu. I, ne, Reed je NIJE napisao ironično.

Problem sa korišćenjem „stare“ muzike u modernim filmovima nije počeo od Wima Wendersa niti će se sa njim završiti, svi znamo da danas praktično ne postoji holivudski blokbaster koji na saundtraku nema pop hitove starije od trideset godina. Ali problem POSTOJI i Wenders ga ili ne prepoznaje ili mu je svejedno, a taj je da se „stare pesme“ u novim filmovima koriste isključivo kao „objekti nostalgije“, signali koji će u vašem endokrinom sistemu izazvati emisije prijatnih hormona, čak i ako su pesme znatno starije od vas samih, proizvodeći privremeni efekat atemporalnosti i povratka u nevinije doba koje je, u gotovo sto posto slučajeva zapravo mit. Teme ovih pesama, njihov značaj za epohu u kojoj su nastale i dijalektička razmena sa kulturom te epohe nisu predmet ovakvog korišćenja muzike u modernom filmu. Za Perfect Days je, dodatno, odabrana uglavnom nepogrešivo „feelgood“ lista pesama slatke melanholije i snažne nostalgije (Pale Blue Eyes of Velveta, Sunny Afternoon od Kinksa, Redondo Beach od Patti Smith, Brown Eyed Girl od Vana Morrisona…) i to da Hirayama izlaže mladu generaciju baražu pesama o bivšim ljubavima i izgubljenim ljubavnicima a da mlada generacija reaguje rečima da im se „sviđa kako kasete zvuče“ i „jel’ ima ovo na Spotifaju“ je, kako bi se to na Srpskom reklo, megakrindž. Film neke od presudnih momenata svog emotivnog emitovanja vezuje za „muzičke“ scene i opasno se klati na ivici neukusa kada nam sugeriše to da eto, ti matorci sa svojim kasetama i starinskom muzikom u stvari imaju mnogo čemu da nauče zabludelu mlađariju.

Wenders je nekada bio suptilniji u izrazu. Još sporiji i minimalniji u pripovedanju, ali ne ovako napadan. Perfect Days insistira na svojoj „japanskoj“ poruci o jednostavnosti i skromnosti kao vrlinama, ali zapravo ne uspeva da vizuelno ili zvučno pokaže da ih sam razume. Zvučno, ovo je toliko bučan film da ne mogu da ga uporedim ni sa jednom japanskom produkcijom koji sam video poslednjih godina – uključujući Godzillu za ime sveta – uglavnom jer je Wenders već dobre tri decenije opsednut zvukom pa je apsolutno svaki kadar u filmu prepun šumova koje prave likovi, ekstremno disciplinovano snimljenih i miksovanih tako da možete i bez gledanja da pratite kako se ko kreće kroz scenu i šta radi.

Vizuelno, on je, pa, hajde da kažemo na pola puta između reklame i arthaus filma. Lustig i jeste direktor fotografije pre svega specijalizovan za video spotove i reklame i to da je zbog skromnosti produkcije sve rađeno digitalnom kamerom, iz ruke, dosta jako obeležava i vizuelni karakter filma. Da ne bude zabune, dobro je to i osvetljeno i kasnije montirano, ali ja u ovom filmu ne primećujem omažiranje Ozuovih karakterističnih pristupa. Perfect Days, rekosmo, već u montaži radi MNOGO dinamičnije od Ozua (da ne pominjem da je elipsa bila jedno od Ozuovih najpoznatijih oružja a da ovaj film, sa svojim disciplinovanim, hronološkim prikazom nekoliko dana u životu čoveka po imenu Hirayama nema ni jednu), ali ovaj film nema ni jedan „tatami kadar“ i, štaviše, kada prikazuje Hirayamu kako leži na futonu i čita ili se sprema za spavanje, to vas podseti da u filmu niste videli ni jednu scenu u kojoj je kamera u visini osobe koja kleči podu i da iz te perspektive posmatrate ljude koji sede ili stoje.

Zvučim veoma kritično ovde ali to je uglavnom jer mi je Wenders OPASNO produvao mozak pre mnogo decenija sa Alisom u gradovima i čini mi se da od tada tražim u njegovom potonjem opusu film koji će na mene ostaviti približno tako jak utisak iako sam već i ja sam MNOGO stariji, ogorčeniji, blaziraniji i MNOGO MNOGO manje sklon tome da mi bilo šta produva mozak. Perfect Days je sa tim svojim oduševljenim kritikama i prijemčivim mizanscenom tokijske Šibuje, te odličnim glavnim glumcem, u meni izazvao možda nerealna očekivanja pa sam onda verovatno i nesrazmerno razočaran filmom koji je narativno elegantan, glumački izvanredan i bravurozno izmontiran. No, njegova na momente neupečatljiva digitalna fotografija, iskombinovana sa za moj račun NEUKUSNIM količinama nostalgije u estetskoj ravni, te tom porukom da je, eto, život čudo i da je dijalektika običan niz slučajnosti a ne način da se ljudi koji žive siromašno i teško ipak nadaju promeni nabolje, to me je sve pomalo žuljalo. Stoik koji trpi životne nedaće bez hroptanja i nalazi kompenzaciju u nematerijalnim, „besplatnim“ momentima lepote što mu ih priušte sunce i lišće pa onda sve nekako bude okej je, razumeću, idealan protagonist za film koji finansiraju kapitalisti i imperijalisti ovoga sveta, ali, uprkos izuzetnom Yakushovom performansu u Perfect Days, on nije i moj heroj. Hvala što ste prisustvovali mojoj TED prezentaciji, moje ime je Karl Marks I SADA ĆU VAS SVE POBITI.