U dobrim vestima za sve kojima nikada nije dosta Carla Barksa, a o kome smo već pisali prethodnih dana, krajem Avgusta je fantagraphics izdao novi tom u svom serijalu The Complete Carl Barks Disney Library, ovog puta nam dajući da čitamo neke od najranijih stripova koje je Barks uradio za kompaniju Walt Disney. Walt Disney’s Donald Duck „Donald Duck Finds Pirate Gold“: The Complete Carl Barks Disney Library Vol. 1, a koji ćemo u nastavku teksta zvati samo Donald Duck Finds Pirate Gold, je dakle, obeležen kao prvi tom u serijalu iako smo ga dobili posle skoro deceniju i po izlaženja ovog serijala i zapravo je dvadesetosmi po redu. Logika je, kako smo to već rekli, ta da su u Fantagraphicsu dosta smisleno rezonovali kako je za prodaju serijala – koji, dakle, zahteva ozbiljnu vremensku i monetarnu investiciju od publike – bolje da se prvo objave neki od najcenjenijih i najpoznatijih Barksovih radova koji će generisati hajp i pozitivne reakcije, da ne pominjem dobro se prodavati, a da će onda kasniji tomovi sa opskurnijim stripovima profitirati od toga što serijal ima već etabliranu reputaciju i postojeću publiku.

U tom smislu, prethodna dva toma o kojima sam pisao, a oba izašla prošle godine – Mystery of the Swamp i Frozen Gold – dala su nam Barksa iz relativno rane faze, sa stripovima rađenim polovinom četrdesetih, u vreme trajanja i neposredno po završetku Drugog svetskog rata i oni predstavljaju drugi i treći tom serijala. Donald Duck Finds Pirate Gold je, onda, ono za šta bi trebalo da smo sada svi spremni, kolekcija najranijih, PRVIH stripova koje je Barks uradio za kompaniju Walt Disney, pokazni primer kako će talentovani animator da se transformiše u jednog od najvećih strip-autora koga je Amerika ikada imala, i prva iskra kreativnog duha što je učinio da njegovi stripovi o Diznijevim junacima budu za prsa ispred svega ostalog što su kolege radile u to vreme, a Barksa, posle decenija anonimnosti (u kojoj je kompanija Walt Disney držala sve autore svojih stripova), gde su ga čitaoci zvali samo „the good duck artist“, pretvorilo u ime koje se poznavalo i slavilo širom sveta.

Barksov uticaj na stripove po Diznijevi predlošcima je naprosto nemerljiv sa bilo kojim drugim autorom – a ovo uključuje i njegovog uzora, Floyda Gottfredsona – i ko god da je čitao moje tekstove o Fantagraphicsovim kolekcijama evropskih autora koji su od pedesetih radili stripove o Paji Patku i ostalim patkovgradskim likovima više je nego jednom mogao da se uveri da bez Barksa maltene ne bi ni bilo evropskog Diznija.

Zanimljivo je onda kako nas Donald Duck Finds Pirate Gold podseća da se lako moglo desiti da Barks nikada ne uzme da radi Diznijeve stripove. Njegov rad u kompaniji Walt Disney između 1936. i 1942. godine, konkretno u odeljenju koje se bavilo produkcijom animiranih filmova o Paji Patku bio je više nego plodan – Barks je tokom ovog perioda radio na čak 36 animiranih filmova i bio jedan od kreatora Pajinih sestrića, Raje, Gaje i Vlaje – ali je bio i kreativno sputavajući za čoveka koji je već prošao sredinu svojih tridesetih godina i koji je osećao da u sebi ima nešto VIŠE i da kreiranje kratkih geg-crtanih filmova o nervoznom Patku kratkog fitilja, a koje je rađeno „komitetski“ njemu nikada neće omogućiti da prikaže svoje veštine, prevashodno u domenu pripovedanja.

Zbog toga je Barks rešio da napusti industriju i otvori farmu pilića. Jedan od najtalentovanijih strip-autora svoje generacije i čovek koji će svojeručno izdići stripove rađene po Diznijevim predlošcima na potpuno novu razinu – filozofsku, tehničku, estetsku pa i komercijalnu – je 1942. godine odlučio da se više ne bavi crtanjem.

Ovo je bizarno iz mnogo razloga, pogotovo što nije da za kvalitetne crtače u SAD četrdesetih godina prošlog veka nije bilo ONOLIKO posla. Rat se bio zahuktao i pored uobičajenog rada koji se odnosio na ilustrovanje dnevne i magazinske štampe, te crtanja komercijalnih reklama, radilo se i mnogo poslova za Ministarstvo odbrane i američku vojsku, uglavnom propagandnog, edukativnog i motivacionog materijala. Nije ni da Barks pre rada za kompaniju Walt Disney nije za hleb zarađivao crtajući. Od 1931. godine, kada se doselio u Mineapolis, pa do 1935. kada je kompaniji Walt Disney poslao svoju aplikaciju – i na osnovu nje dobio posao u animaciji – Barks je bio ilustrator za magazin Calgary EyeOpener, radeći komične stripove od jednog ili dva kadra*. Danas se gotovo uniformno, uz dosta kvaran osmeh, naglašava da su ovi stripovi bili „erotski“, i većina njih i jeste, ali istina je i da su neki od njih bili samo najobičniji humoristički gegovi, bez ikakve erotične dimenzije. Ova stranica na Flickru sakuplja neke od Barksovih radova za Calgary EyeOpener pa se možete ne samo diviti erotskom humoru koji bi u današnje vreme bio vrlo razuman povod za kenselovanje, nego i pokušati u crtežima da prepoznate disciplinu i briljantnu estetiku koje će krasiti njegove kasnije radove za Walt Disney.

*ono što su u SAD u to vreme zvali cartoon, pre nego što će ta reč početi da se koristi i za animirane filmove, a što se kod nas dosta nesrećno zove samo „karikatura“ iako se ne radi samo, ili uopšte, o karikiranju. Naravno, dodatni problem je što se ovo ne može tehnički zvati „stripom“ jer nije nacrtano u formi trake, dakle onome kako su „comic strips“ bili formatirani u dnevnim novinama.

I uglavnom ih nećete prepoznati. Barks je u ono vreme radio u modusu veoma nalik na tadašnje zvezde „cartoon“ medijuma, spajajući artizam Winsora McCayja sa geg-estetikom Fredericka Burra Oppera ili E. C. Segara. U pogovoru za ovu kolekciju se još jednom naglašava da Barks nije imao praktično nikakvu formalnu naobrazbu i da je bio samouki crtač koji se učio poslu tako što je sedeo i imitirao ono što su radili nabrojani – danas legendarni, u to vreme ugledni i cenjeni – autori, njihove radove poput Malog Nema, Happy Hooligana i Popaja. No, jedan od verovatno presudnih uticaja za ono što će Barks kasnije postati bio je Floyd Gottfredson, legendarni autor stripova o Mikiju Mausu a koji je, iako četiri godine mlađi od Barksa ušao u biznis taman dovoljno ranije da njegov rad bude neka vrsta vodilje za Carla. Gottfredson je, da se podsetimo, u animaciju ušao 9. Decembra 1929. godine, radeći za kompaniju Walt Disney, ali je ni pola godine kasnije, Aprila 1930. prekomandovan da radi dnevni strip o Mikiju Mausu. Ovo je trebalo da bude samo privremeni angažman, strip su četiri meseca ranije započeli sam Walt Disney kao scenarista i Ub Iwerks kao crta, pa je Iwerks onda preuzeo pisanje a Win Smith crtež, a onda je Iwerks rešio da napusti kompaniju a Smith odbio da bude i scenarista pa je Gottfredson dobio posao i „privremeni“ status se pretvorio u četrdesetpetogodišnji opus.

Dakle, Barks je imao šest godina rada u animaciji tokom kojih je strahovito istesao ruku i postao velemajstor za crtanje Diznijevih likova, i imao je Floyda Gottfredsona kao uzor, a koji je čitave tridesete radio dugačke, akcijom i avanturom nabijene stripove o Mikiju Mausu koji su izlazili kao dnevni strip u novinama. Sreća je bila da je njegov pokušaj da se reinventuje kao uzgajivač pilića brzo napušten jer mu je već 1942. Western Publishing ponudio da radi stripove o Paji Patku. Ovo je već bilo zrelo doba magazinskog stripa, i Gottfredsonovi novinski radovi su već imali svoje reprinte u magazinskim kolekcijama ovog izdavača, pa će Barks ovde videti šansu za sebe da razigra kreativne mišiće i radi u kontekstu gde mu neće iznad glave sedeti čitav komitet drugih autora, urednika itd. Stripovi u ovoj kolekciji demonstriraju koliko je zapanjujuće brzo on dobio veliku kreativnu slobodu.

Donald Duck Finds Pirate Gold, naslovna priča a koja ovu kolekciju i otvara je onda kamen-međaš na nekoliko načina. Izašla avgusta 1942. godine u magazinu kompanije Dell, Four Color Comics ovo je bila prva priča o Paji Patku originalno napravljena za magazinsko objavljivanje. Prethodne priče koje je Dell publikovao u ovom magazinu (a koji, tehnički, nije ni imao ime i svi su ga zvali Four Color Comics jer je na naslovnim stranama tokom četrdesetih ispisivano da je štampan u četiri boje) su bile reprinti novinskih geg-stripova i onda ima nečeg vrtoglavo ambicioznog u činjenici da je Donald Duck Finds Pirate Gold, prva originalna Pajina strip-avantura zaista bila AVANTURA, raskošna pustolovina od 64 table, nastala od scenarija i storibordova za nikada realizovani dugometražni animirani film koji je trebalo da Paju Patka izvede iz petominutnog geg-formata i podari mu pustolovni format.

Barks je nacrtao samo polovinu tabli ovog stripa – drugi crtač je bio Jack Hannah i obojici je ovo bio debi u magazinskom stripu – a scenario je napisao Bob Karp, čovek koji je u tom trenutku već četiri godine pisao novinske stripove o Paji Patku, adaptirajući postojeći predložak za film koji je poslednje tri godine bio prerađivan od strane više skript doktora i scenarista.

Donald Duck Finds Pirate Gold još uvek u dobroj meri čuva svoje filmsko poreklo. Ovo je strip sa više „kinematskih“ sekvenci u kojima nema dijaloga a akcija je često razvučena na znatno više panela i tabli nego što bi to bilo primereno ovom medijumu. Takođe, ovo je strip u kome još nema solidfikovanog „lorea“ za Paju Patka i njegovu porodicu (koju u ovom trenutku čine samo Raja, Gaja i Vlaja) i oni su na početku vlasnici male primorske krčme, koji tokom dana love ribu a uveče spremaju gulaš za umorne mornare. Jedan od prominentnih likova koji im se pridružuje je papagaj-pirat Yellow Beak, a koji je jedna od onih „životinja koje govore“ u stripu u kome su svi likovi već antropomorfizovane životinje koje govore. Glavni negativac je Mikijeva arhinemeza Hromi Daba a njegovi saradnici su dva pacova vrlo neprijatnog izgleda.

Donald Duck Finds Pirate Gold je, naravno, kombinacija farsične komedije i pustolovne, egzotične akcije. Daba i njegova posada su krvožedni kriminalci spremni da prerežu grkljane i Paji i deci (i Yellow Beaku) čim ih ovi – nesvesni šta se dešava – odvedu do piratskog zlata, ali njihov plan podrazumeva i to da se Daba oblači u žensko i da izvodi čitavu (naravno komično-farsičnu) melodramu oko toga da ne želi da proda brod koji je lažnoj udovici ostao iza navodnog preminulog muža. Ovo potonje je inspirisano Gottfredsonovim stripom u kome Miki Maus traži blago u džungli, ali Donald Duck Finds Pirate Gold već ima nekoliko akcionih sekvenci koje idu dalje od onog što je Gottredson radio sa Mikijem, makar u smislu kadriranja, promenljivih rakursa i „režiranja“ akcije. U jednom od kadrova, kada se papagaj i patkovi penju na brod putem sidrenog lanca dobijamo i klasičnu „barksovsku“ scenu u kontrasvetlu gde su likovi crne siluete naspram pozadine kojom dominira ogromni mesečev disk.

Donald Duck Finds Pirate Gold je, po samim Barksovim rečima, bio demonstracija kompaniji Walt Disney da Paja Patak ne mora da bude permanentno besni, iznervirani agresivac koji upada iz nevolje u nevolju, velikim delom svojom krivicom. Ovaj strip je Paju rekonstruisao kao preduzimljivog čoveka sa ambicioznom profesijom a njegove sestriće, koji su do tada, u animiranim filmovima i novinskom stripu bili gotovo po pravilu Pajini antagonisti u takmičenjima ko će kome više da napakosti, kao inteligentne, snalažljive predstavnike mlade generacije što stvari vide jasnije i često moraju da priteknu u pomoć odraslima kada su ovi u nevolji. Iako Barks nije pisao ovaj strip, mnogi elementi koji će obeležiti njegov opus su u njemu već utemeljeni, ali finale u kome Paja i sestrići uspevaju da zadrže blago što su ga našli svakako nije jedan od njih.

Odmah za ovim sledi još jedan početak za Barksa. Donald’s Victory Garden je prvi strip o Paji Patku koji je Barks nacrtao a koji je bio u formatu kratke komične priče od deset tabli – nečemu što će obeležiti ogroman deo njegovog opusa tokom više od dve naredne decenije. Ovaj strip Barks, tehnički gledano, nije napisao, dakle, dobio je gotov scenario (koji je, tvrde upućeni, verovatno napisala Dorothy Strebe), ali je on onda uspeo da ubedi urednika da taj scenario on značajno izmeni kako bi priča bila bolja. Naravno, Barks ovo nije radio samo iz bezinteresne dobrote. Nameran da bude kompletan autor stripova u budućnosti, Barks je u ovom periodu čitao udžbenike o gramatici i eksperimentisao sa pisanjem stihova i poslovica kako bi stekao osećaj za ritam govora i dijaloga. Sa Donald’s Victory Garden je on onda učinio snažan napor da pokaže uredništvu da je u stanju da sam radi i scenarije i crtež za svoje stripove, kreirajući kinetičku, energičnu humorističku priču u kojoj Paja pokušava da zasadi povrće u svojoj bašti a nestašne vrane dolaze da pozobaju svo seme.

Barks je ovde već radio sa standardnom trodelnom pripovednom strukturom pa tako Paja Patak iz tri pokušaja pokušava da nadmudri vrane, svaki od njih sve bizarniji i udaljeniji od normalnog ljudskog ponašanja (uključujući, i ovde, maskiranje u ženu) da bi četvrti, uspešan pokušaj zapravo bio poraz i za njega. Vrane pričaju svojim jezikom a gde Barks eksperimentiše sa posebnim „fontom“ napravljenim od otisaka stopala ovih ptica.

Tematski, pak, zanimljivo je setiti se da je ovaj strip objavljen usred rata i da je ideja da građani treba u svojim baštama da gaje povrće bila raširena diljem SAD, Kanade, Ujedinjenog kraljevstva, čak i Australije, kao način da svako doprinese ratnom naporu. Rat se u ovom stripu ne pominje ali je Barks, koji je iz Diznijevog studija za animaciju otišao između ostalog i jer nije imao apetita da radi propagandne i edukativne animacije koje su bile naručivane od strane američke vlade, svakako ima rat na umu. Već prvi kadar stripa u donjem desnom uglu ima gomilu potrošenih konzervi ostavljenih u dvorištu, a što sugeriše da se čeka da ih neko sakupi za recikliranje – praksa koja je tokom rata bila posebno naglašena – dok su vrane u jednoj sceni kada se Paja ljuti na njih što mu jedu seme nazvane „saboterima“.

Barksovo lobiranje da mu se dopusti da sam piše i crta svoje stripove donelo je rezultat pa je već idućeg meseca debitovao epizodom The Rabbit’s Foot, prvim stripom koji je kompletno napisao i nacrtao za svog izdavača. Ovo je još jedna kinetička, energična humoristička priča od deset tabli, ali je i u pitanju vidno barksovski narativ. On usvaja standardnu postavku u kojoj sestrići imaju neku ideju ili inicijativu a Paja onda svu svoju energiju uliva u to da im se podsmeva i da im aktivno napakosti, ali je zanimljiva dimenzija to da je ovde u pitanju zečija šapa za koju sestrići tvrde da ih štiti od svakog zla pa Paja ima na neki način opravdanje da se podsmeva njihovom sujeverju.

No, Barksove priče su često priče o tome kako je karma kučka i Paja ne samo da do kraja stripa počne da veruje da zečija šapa zaista štiti sestriće od zla nego onda rešava da istu tu zečiju šapu uzme – bez dopuštenja – i iskoristi je da bi sam ispao heroj. Sestrići pokušaju da ga upozore da to ne ide tako i da samo vlasnici amajlije bivaju pod njenom zaštitom ali naravno da je kasno i kad Paja hladnokrvno izađe na crtu gorili uteklom iz kaveza u zoološkom vrtu, on na kraju biva i povređen i ponižen pred očima sugrađana. Ali ovo nije i kraj i na poslednjoj tabli Paja zaziva svoje roditeljsko pravo da kazni sestriće za nešto što je – objektivno – njegova krivica, da bi u jednoj finalnoj demonstraciji karmičke pravde on bio nokautiran praktično od sopstvene ruke.

Barks je u ovom stripu već gotovo sasvim formiran, sa pripovedanjem koje je britko, očišćeno od filmskog balasta, likovima koji su briljantno ekspresivni i gorilom koji će biti predložak za mnoge njegove kasnije radove sa divljim životinjama koje, uprkos svemu, često imaju više humanosti od „pravih“ ljudi.

Naredna priča, Lifeguard Daze je onda vrtoglava, fascinantna demonstracija ne samo Barksovog sada već izvanredno istesanog zanata već i evoluirajuće filozofije u kojoj je njegovom Paji Patku bilo dopušteno da sazri sa te bazične razine impulsivne zlobe i pakosne kreativnosti, da dobije mnogo plemenitih osobina, ali da uvek do kraja bude i sabotiran svojom pohlepnom, sebičnom ili nestrpljivom prirodom. U ovom stripu u svega deset strana Paja biva i nespretnjaković i heroj, i žrtva ne jedne već dve dobronamerne prevare, i uspaljeni muškić koji pokušava da impresionira privlačnu, samu ženu na plaži i na kraju autentični heroj koji je spasava i osvaja njene simpatije nakon inicijalnog prezira zbog Pajine hvalisavosti, ali tako da su čitaoci svesni da Paja nije ZAISTA učinio herojsko delo i da je ovde erotsku nagradu dobio tehnički nezasluženo.

No, karmički, Barks ovde čvrsto drži dizgine pripovedanja u rukama i mada Paju prikazuje i kao nadmenog oportunistu u jednom momentu, kazne za ovo su poniženja koja trpi u trenucima kada se ponaša zaista nesebično i požrtvovano. Utoliko, njegova finalna pobeda je zarađena ne onim što je stvarno postigao već time da je dao sve od sebe i autentično se žrtvovao za druge. Kako Barks sve ovo spakuje u deset tabli, to treba da se izučava u školama, a iako je Pata Patak već postojala kao lik u crtanim filmovima i novinskom stripu Boba Karpa i Ala Taliaferra, žena koju Paja pokušava da impresionira na plaži NIJE Pata već neimenovana, mnogo erotičnija, pa na neki način i samovlasnija žena. U grafičkom smislu je hajpajt ovog stripa ipak ajkula sa kojom Paja ima vrlo dinamičan sukob i koja taj sukob, a što je nekarakteristično za ove stripove, ne preživljava a njen leš dalje biva korišćen kao motiv u priči.

The Limber W Guest Ranch je prva Barksova priča sa vestern tematikom, a kojoj se on, momak odrastao na farmi u Oregonu u vreme dok su kauboji još postojali kao zanimanje ali i kao romantično aspirativna maskulina figura za mnoge dečake, mnogo puta kasnije vraćao. Ovo je ponovo geg-strip od deset tabli a osnova zapleta je, kao i u gotovo svim kasnijim vestern-pričama koje će Barks uraditi, satirisanje gradskog momka koji čim strupi tri metra izvan urbane sredine počinje da se ponaša kao da je odrastao u preriji. Paja ovde na početku stripa čak i priča – komično usiljenim – vernakularom „granice“ ali naravno da je on gradska šeprtlja na turističkom obilasku pustinje a ne stvarni „kauboj“. On i sestrići kreću u obilazak pustinjskih znamenitosti, i mada dobijaju upozorenja da paze kuda idu jer se turisti lako izgube u pustinji, Paja, naravno na ovo reaguje kao i svaki napaljeni mužjak i insistira da on ima šesto čulo i da se savršeno orijentiše u prirodi.

Razume se da se onda njih četvorica – na dva konja* – promptno izgube ali glavna drama u stripu onda nije preživljavanje u surovoj prirodi, već to kako da sestrići, koji su inteligentni i snalažljivi, prevaziđu ujakovu narcisoidnu sujetu i „mekim“ načinima ga navedu, prevare i obrlate da idu putem za koji su oni, na osnovu položaja Sunca, sigurni da će ih dovesti natrag u civilizaciju.

 *i to dve vrlo ostarele rage, jer čovek koji im ih iznajmljuje kaže da su mlađi konji rekvirirani od strane vlasti zbog rata!

Ovo je već klasičan Barks: roditelj koji je ne samo neodgovoran već koji aktivno radi na tome da ismeje i ponizi svoje štićenike i spreči ih u zdravorazumskoj radnji od koje bi i sam imao koristi (u jednom momentu Paja vezuje Raju, Gaju i Vlaju na njihovom konju i vezuje im oči)  i gde svaki njegov naredni potez vodi svu četvoricu sve dalje od spasa, a sa druge strane snalažljivi i inteligentni sestrići koji osmatraju okolinu oko sebe i donose racionalne zaključke na osnovu kojih preduzimaju racionalne poteze, već u svojim protopersonama „mladih izviđača“ iako će mlade izviđače kao koncept Barks smisliti tek nekih osam godina nizvodno.

The Mighty Trapper je nova varijacija od deset tabli na sličnu temu mada ovde pretnja smrtne opasnosti nije toliko naglašena. Smoreni Pajinim lažljivim hvalisanjem kako je nekada živeo kao traper u teksaškoj divljini i u zamke hvatao dabrove („pedeset u jednom cugu“, kaže) i „dlakave armadiloe“ sestrići će prvo pokušati da nasamare ujaka lažnom lisicom, da bi im on onda uzvratio lažnim vukom (a koji je zapravo pas iz lokalne kafilerije). No, ova igra prevara ima briljantan preokret kada sestrići, zavarani Pajinim trikom odjure da prave klopke kako bi uhvatili svog vuka a onda Paja, sasvim svestan da žive u gradu i da ovde nema vukova, dopusti svojoj sujeti i nesigurnosti u sebe da preuzmu kontrolu nad njegovim postupcima. „Šta ako oni ipak uhvate vuka?“ pita Paja samog sebe, „Pravog vuka. Onda će mi se smejati. To ne sme da se desi!“

I naravno onda ono što se desi je da Paja ponizi samog sebe pred celim gradom, hvatajući se u klopku sestrića ali onda, kada im naredi da ga oslobode, oni se hvataju u njegovu klopku i na kraju ih oslobađaju vatrogasci. Nekarakteristično za Barksa, veliki deo ovoga se dešava u elipsi, odnosno prepričano kroz jedan srazmerno dugački tekstualni deo, i ne može se videti u crtežu što sugeriše da je on ovu priču radio duže nego što je želeo i nije uspeo da sve smišljene scene uklopi u njen format.

Možda i jer je u to vreme već radio na Donald Duck and the Mummy’s Ring, prvoj samostalnoj pustolovnoj priči sa patkovima u glavnim ulogama koja će označiti početak rada što će tokom naredne dve decenije iznedriti neke od najveličanstvenijih priča američkog stripa. Urađena na 28 tabli, Donald Duck and the Mummy’s Ring je raskošna avantura koja ima tipično barksovski razrađen početak što se dešava u urbanom, poznatom okruženju Patkovgrada a onda se nastavlja na egozitčnim prekomorskim lokacijama. U ovom partkularnom slučaju Barks zaplet kreira oko izložbe egipatskih mumija u patkovgradskom muzeju a koja se sutra zatvara jer egipatski bogataš insistira da se Egiptu vrate opljačkani artefakti njegove prošlosti.

Ovaj simpatični post-kolonijalni sentiment, naravno, pozdravljamo iz sve snage, mada vredi da se naglasi da pomenuti bogataš to radi jer ne voli moderni život i pokušava da sve u svojoj provinciji vrati da bude „kako je nekada bilo“ a što naravno nema mnogo smisla, imajući u vidu da moderno arapsko stanovništvo Egipta ne vuče poreklo iz starog Egipta niti deli sa njim ikakve kulturne ili religijske veze.

U svakom slučaju, kriminlac koji nije Hromi Daba ali je nacrtan vrlo slično njemu, zaslužan je za problem koji nastane u muzeju a koji će onda Paju, Gaju i Vlaju odvesti put Egipta, u potrazi za kidnapovanim trećim sestrićem, Rajom. Ovaj trilerski zaplet u kome familija patkova, bez resursa, na improvizaciju, prelazi okean, prolazi kroz brojne nedaće i dolazi u stranu, pa i blago prema strancima neprijateljski nastrojenu zemlju kako bi spasla svog člana je sjajan osnov za tu punokrvnu pustolovinu kojom zajedno sa familijom Patak putujemo uzvodno uz Nil. Barks je, to se zna, bio prilježan čitalac magazina National Geographic i on je inpirisao i informisao mnoge njegove priče što su se dešavale po egzotičnim lokacijama na drugim krajevima sveta (mada je, naravno, priča o prokletstvu mumije bila aktuelna u vreme nastanka ovog stripa i na ime flma The Mummy iz 1932. godine u kome je glumio Boris Karloff), ali veoma je važno primetiti kako je već u ovoj, dakle prvoj prvcatoj avanturističkoj priči koju je samostalno kreirao, on otišao DALEKO preko granice puke dužnosti.

Ne samo u filozofskom smislu – Barks ovde egipatskog „beja“ ne prikazuje kao orijentalističkog divljaka i on je prosvećeni vladalac koji napominje da je studirao na „Jarvardu“ – već i u smislu verodostojnosti prikaza tih egzotičnih lokaliteta što ih 99% Barksovih čitalaca nikada u životu neće videti uživo. Anotacije za ovaj strip u Fantagraphicsovoj kolekciji ističu da je Barks posvetio veliku pažnju tome da redosled piramida pored kojih Paja, Gaja i Vlaja prolaze na svom putu ka Luksoru bude tačno onaj kakav je u stvarnom životu – detalj koji bi u 1943. godini u ovom stripu prepoznao samo naučnik čije je uže polje rada upravo staroegipatska istorija.

Ovo je i još jedan strip u kome će Paja i sestrići na kraju biti nagrađeni „blagom“, dakle ne samo iskustvom i uspomenama, eventualno platom od 20 centi na sat kao što će bti pravilo u kasnijim godinama kada na ovakva putovanja budu išli sa stricom Bajom, ali uprkos toj „anomaliji“, karakterizacije i konceptualizacije likova su već sasvim modernizovane. Paja je ovde odrastao, zreo čovek sa različitim veštinama, interesovanjima i znanjima, sestrići su inteligentni i preduzimljivi, a avantura u kojoj se nalaze motivisana je otetim članom porodice a ne pukim srebroljupstvom ili interesovanjem za egzotične, orijentalističke lokacije. Klasik.

Pluto Saves the Ship je jedini ne-pačiji strip u ovoj kolekciji i jedan od retkih stripova iz ove rane Barksove faze u kojima se on nije bavio Pajom Patkom i njegovom porodicom. Štaviše, ovaj je strip izašao nekoliko meseci PRE Donald Duck Finds Pirate Gold i predstavlja, tehnički gledano, Barksov pravi debi u magazinskom strupu, ali on na ovoj priči nije bio crtač (nacrtao ga je Bruce Bushman) već jedan od ko-scenarista. Zapravo, scenario za Pluto Saves the Ship je neka vrsta kolektivnog rada nekoliko Diznijevih animatora (pored Barksa tu su bili i Jack Hannah i Nick George) koji su jedne noći seli i, krpeći ideje iz postoječih i nepostojećih animiranih filmova napravili scenario za strip koji će, veoma se snažno još uvek oslanjajući na pripovedni pristup karakterističan za animirani film, Mikijevom psu Plutonu dati protagonizam koji on u stripovima do tada nije imao.

Slično nekim već postojećim crtanim filmovima, Pluton u ovom stripu nema veze sa Mikijem i zaplet se tiče pre svega njega i njegovog rivalstva sa velikim, snažnim buldogom po imenu Baron. No, pošto je u toku bio Drugi svetski rat, njihovo rivalstvo dešava se u kontekstu izgradnje velikog broda čije gradilište oni čuvaju, „novog tipa razarača“, kaže nam titl na prvom panelu, „koji ima neverovatnu brzinu i borbenu moć“. Naravno, neimenovani saboteri žele da brod dignu u vazduh pre njegovog svečanog porinuća, a Pluton se sa Baronom bori oko koske u koju je postavljen eksploziv i koja treba da eksplodira za pola sata. Baron je disciplinovan pas koga su naučili da kosku treba da odloži u mašinsko odeljene broda a Pluton je blentava lucprda koja samo želi da veliku kost zgrabi za sebe i onda kroz seriju bizarnih preokreta i fizičkih gegova, sasvim nesvesno i nenamerno na kraju spasava brod i postaje heroj.

Narativno, ovo je i dobro smišljeno i duhovito pripovedano, a grafički imamo na meniju neke neočekivano brutalne scene kada Baron napada Plutona a onda i kada u jednom momentu Pluton za dlaku izbegne smrt od davljenja. Strip je uglavnom nem, sa vrlo malo dijaloga – na većini tabli su psi koji nisu antropomorfizovani – a tamo gde u kadru ima ljudi, vidimo ih samo kao noge i donje delove tela, bez glava i lica, u jednoj vrlo doslednoj ilustraciji „pasijeg“ percipiranja sveta. Sa pedesetjednom tablom, ovo je veoma dugačak strip kakve će Barks kasnije, kada bude radio i scenario i crtež, pakovati na deset, ali ovo je i dinamičan, akcijom nabijen rad koji čitaoca osvoji svojom energijom.

Kolekcija se završava sa četrnaest novinskih stripova o Paji Patku koje je radio tandem Bob Karp i Al Taliaferro, ali za koje se zna da je Barks kreirao zaplete i nekako je onda merak videti ih u ovoj kolekciji. Barks je ovo radio, koliko razumemo, volonterski, dok je bio u studiju za animaciju (stripovi su svi izašli između 1938. i 1940. godine), isprobavajući svoje ideje i razigravajući svoje kreativne mišiće.

Naravno, ovo je vrlo old school Paja Patak, sa stalnim rivalstvom između Paje i sestrića, mnogo fizičkih i vizuelnih gegova, ali Barksove ideje će već ovde prikazati i Paju i sestriće kao preduzimljive i inteligentne, a Taliaferro je toliko vanredno dobar crtač da je pravo zadovoljstvo gledati ove stripove i zamišljati kako je Barks kroz njih spremao svoju slavnu budućnost.

Kolekcija Donald Duck Finds Pirate Gold, pored već uobičajenih suplementalnih tekstova napisanih od strane brojnih poznavalavca Barksovog rada ima i tri table koje je Barks za reizdanje Mummy’s Ring ponovo tuširao kada izdavač nije mogao da nađe originalne filmove, ali i brojne naslovne strane koje nije radio Barks ali koje korespondiraju sa  stripovima što ih ovde čitamo, pa i neke njegove poznije rekonstrukcije nekih od njih. Ovo je, razume se, kolekcija koju ne treba prvu čitati ako želite da se upoznate sa Barksovim opusom ali je ona APSOLUTNO dragocena i briljantno pomaže da se razume evolucija velikog autora od njegovih najranijih početaka do onoga što će on kasnije predstavljati. Pritom, ona ima i nekoliko JEBENO dobrih stripova pa kao takva predstavlja po svim osnovama obaveznu lektiru. Fantagraphics je prodaje na ovom mestu a vi znate šta da radite.