Flight Risk je jedna zgodna stilska vežba iz dramaturgije, film koji je apsolutno tačno predvideo da će, sa svojom bioskopskom premijerom prošlog Januara biti DOVOLJNO dobar da se ne udavi u močvari sopstvene prosečnosti, ostvariti boks-ofis plus, te da će posle toga relaksirano krenuti u počasni krug po kablovskoj televiziji i striming servisima. Stalno govorimo da su „obični“ filmovi nestali, da je, u bioskopima makar, sve svedeno na blokbaster prepun spektakla i specijalnih efekata, na dečije gejming filmove (kad će taj Fortnajt???) ili na teške drame koje rade autori u odmaklim godinama što su rešili da iza sebe ostave i nešto umetnički vredno pa neka ga đavo nosi, ali Flight Risk je tipičan primer „malog“ filma koji ima savršeno funkcionalnu ideju a onda i u egzekuciji on savršeno dobro radi ono što je predvideo da radi, završavajući se na boljoj strani granice od devedeset minuta i nudeći kamerni triler ispunjen dramom, stravom, akcijom i solidnom količinom neumesnog humora. Šta čoveku više treba?

Štaviše, video sam jednu definiciju na redditu koja Flight Risk opisuje na najsavršeniji moguć način, kako je u pitanju „film koji gledate kada je uveče već prekasno da gledate neki dobar film a onda se iznenadite kad on ispadne malo bolji nego što ste očekivali“. Problem je, kao i uvek, u očekivanjima a siguran sam da nisam jedini koji NIJE očekivao da je Mark Wahlberg u ovom filmu tajno ćelav. Takođe, očekivanja su, verovatno, zaslužna i za to da Flight Risk ima mizerno niske ocene po američkim agregatorima skorova, uprkos svojoj sasvim korektnoj premisi i izvedbi.

Flight Risk je scenaristički prvenac Jareda Rosenberga, čoveka  do sada poznatog jedino po tome što je pre dobrih dvanaest godina bio montažer (i jedan od producenata) dokumentarnog filma Money for Nothing: Inside the Federal Reserve. Kao i svaka osoba koja je popila više od jedne kafe u bilo kom holivudskom ugostiteljskom objektu, Rosenberg je napisao i scenario a koji je poslednjih nekoliko godina bio uvršćen na tzv. crnu listu obećavajućih a nerealizovanih scenarija što je već dvadesetak godina radi Franklin Leonard na osnovu ankete sa profesionalcima u Holivudu. Biti na ovoj listi nije mala stvar i sa godinama su naslovi uvršćeni u istu umeli da postani filmovi koje danas cenimo (Argo, The Revenant, Slumdog Millionaire, da pomenemo samo neke). Rosenberg je imao tu čast da njegov skript sa spiska izabere jedan renomirani autor sa decenijskim iskustvom i mnogobrojnim nagradama u vitrini uključujući Oskare, a onda i da u ovom filmu ima najmanje jednu bona fide zvezdu sa iskustvom u skupim produkcijama kao što su Transformers i Uncharted.

No, Flight Risk je zaista mali film, urađen sa budžetom od svega 25 miliona dolara i mada je logotip Lionsgatea na špici tu da označi ko je zadužen za distribuciju, samom produkcijom se bavilo nekoliko sitnijih filmi, a prva među njima Icon Productions, Mela Gibsona. A koji je, da ne okolišamo više, ovo i režirao. Da bismo stavili u perspektivu ta očekivanja koja smo gore pominjali treba da podsetimo da je Gibson nakon filma Apocalypto iz 2006. godine imao pauzu od deset godina kenslovanja i razgradnje svoje reputacije da bi se vratio ratnim spektaklom Hacksaw Ridge 2016, uzeo dva oskara pa opet zaćutao a da mu je onda Flight Risk, devet godina kasnije neka vrsta „novog“ povratničkog rada.

Ne znam da li je mali budžet i niska ambicija koju Flight Risk signalizira već od prve scene u kojoj imamo pomoću veštačke inteligencije napravljeni EKSTREMNO veštački-izgledajući krajolik i EKSTREMNO veštačkog losa napravljenog u kompjuteru, rezultat Gibsonovih javnih sagrešenja i problematičnih stavova koji su bili dovoljno problematični i pre dvadesetak godina da već tada postane jasno da je sa njim raditi malo rizično, ali ima i nečeg primamljivog u tome da jedan autor poznat pre svega po ogromnoj ambiciji u svojim produkcijama sebi nametne ovu vrstu kreativnih ograničenja. Još od Braveheart, a koji je snimljen pre više od trideset godina, Gibson je radio filmove velikih, skupih produkcija, sa kostimima, statistima, scenografijom, konjima, džunglama, brdima, dolinama, masovnim scenama, dijalogom na jeziku koji nije Engleski itd, i videti njega kako režira film u kome se, efektivno, pojavljuju tri glumca (sem u dve kratke scene na početku i na kraju) koji provode 95% vremena u zatvorenom prostoru veličine 15 kvadrata deluje kao u najmanju ruku zanimljiv predlog.

Flight Risk je jeftin film i zbog toga što dve od tri glavne uloge igraju televizijski glumci. Topher Grace (koga najbolje pamtite kao Erica iz serije That ’70s Show mada je igrao i Venoma u trećem Raimijevom Spider-manu) ovde igra Winstona, knjigovođu za mafijaškog bosa koji je godinama potkradao svog poslodavaca i kad je situacija postala isuviše vruća rešio da se pogodi sa saveznim tužilaštvom i da svedoči protiv njega u zamenu za imunitet i „mnogo, mnogo obezbeđenja“. Problem je što je Winston i od bivšeg šefa i od policije pobegao na Aljasku i krio se u brvnari pa kad ga tamo maršalka Madolyn na kraju nađe i uhapsi, dovođenje nestašnog ćate do najbližeg suda znači iznajmljivanje malog aviona koji jedini iz ove vukojebine može da poleti i dobaci do Enkoridža. Madolyn igra britanska televizijska glumica Michelle Dockery u svom sada već srčanom pohodu na Holivud, a avion vozi Daryl, ili se bar tako predstavio, a koga igra Mark Wahlberg sa najseljačkijim zamislivim južnjačkim naglaskom i ponašanjem kao da je taksista iz Vranja koji je pokupio svoje putnike u Mirijevu i obećava im da će ih zabavljati samo najmasnijim vicevima celim putem do železničke stanice u Prokopu.

Flight Risk je, kako su i drugi primetili, skoro kao neka studija slučaja za pisanje vašeg prvog scenarija, koji treba da proučite i pohvatate zanatske fore u letu. Sva tri lika u filmu imaju neke svoje motivacije koje ne otkrivaju odmah i gledalac će ih postati svestan tek kada se oni nađu pod pritiskom. To da su zatvoreni u jednom u svakom praktičnom smislu od ostatka stvarnosti skoro potpuno izolovanom prostoru ima soldnu simboličku težinu, pogotovo kada postane potrebno da ljudi koji, da tako kažemo, nemaju letačku naobrazbu, upravljaju letelicom. U kabini aviona nema previše materijalnih predmeta i oni na koje nam se, bilo kroz dijalog, bilo kroz sugestivno kadriranje, skrene posebna pažnja će odigrati svoju ulogu do kraja filma. Flight Risk je produkovao i mali autothtoni mem („Chekhov’s flare gun“) kojim se ukazuje na to da je ovo jedan od onih scenarija u kojima je sve značajno, ali time i sve predvidivo. Preokreti dolaze, ali gledalac već zna da će oni doći ako ima trunku medijske, jelte, pismenosti. Ali ako i nema, film će mu ih najaviti tim, rekosmo, sugestivnim kadriranjima i informativnim replikama.

Kraće rečeno, Flight Risk je skoro pa stilska vežba iz jednostavne, kamerne dramaturgije akcionog trilera i u njemu se čak ne dešavaju ni SVE permutacijekoje možete da zamislite kada su u zatvorenom prostoru nervozni, nerdi mafijaški knjigovođa, drčni, flertujući rednek i profesionalna, uštogljena US maršalka koja neće da priča i neće da se druži nego samo hoće da obavi posao što pre i dokaže da njena šefica nije pogrešila kada ju je posle duge suspenzije vratila na teren. Umesto toga, dešavaju se samo najjednostavnije, najočiglednije permutacije. Neko nije onako loš kako deluje na početku. Neko nije onako dobar kako deluje na početku. Neko uopšte nije onaj kojim se predstavlja na početku itd.

Greh Flight Riska nije u tome da ovo nije najmaštovitiji scenario svih vremena, iako bi, ako ćemo ovaj film koristiti kao nastavno sredstvo, bilo lako zamisliti da profesor studentima zadaje da pogledaju prvih petnaest minuta filma i onda napišu svoj scenario za ostalih 75 i da bar 3-4 tako nastala scenarija budu maštovitija, kreativnija i zabavnija ekstrapolacija premise o troje ljudi u malom avionu u kome instrumenti kao da se malko i kvare. Njegov greh je više u tome da je i sama egzekucija scenarija vrlo školska, uredna, korektna, zanatski kvalitetna, ali tako da je skoro teško poverovati da je ovo režirao Mel Gibson. Naprosto Flight Risk, ovakav kakav je, nudi nešto što biste očekivali od perspektivnog mladunca kome je ovo prvi studijski film i koji neće da se kurči sa nekakvim umetničkim zanošenjima, već da pokaže da poznaje zanat. Ovo je dinamičan, energičan film smešten na mali prostor a koji on kvalitetno koristi (sa jasnim podelama kabine na simboličke zone koje pomaže da se neki kasniji preokreti prirodnije progutaju), vizuelno čitak, narativno vitak (radnja se dešava skoro u realnom vremenu) precizno izmontiran, sa dovoljno energije u enterijeru kada se u njemu dešavaju scene eksplozivne akcije, a onda sa dovoljno pristojnih spoljnih kadrova u kojima gledamo divlji krajolik Aljaske da nam ne zasmetaju ni momenti koji skoro kao da su prepisani iz onog starog crtanog filma sa Duškom Dugouškom u avionu koji pada.

Takođe, glumci se sasvim solidno trude. Dockeryjeva daje jedan drusni, autoritativni performans žene koja je tu da odradi posao uprkos traumama iz prošlosti. Wahlberg ima praktično slešersku horor-energiju i perverznost koja nije posebno originalna ali je simpatična imajući u vidu da je on u ovom filmu najviše da vrati dug katoličkom pobratimu Melu Gibsonu koji mu je učinio igrajući ćaleta u Father Stu. Grace je ovde u teoriji najveći problem jer ostaje nemoguće da u njegovom liku ne vidite Erica Formana koji je, eto, samo izabrao pogrešnu karijeru kasnije u životu, a i scenario mu u usta ubacuje pošalice koje su po prirodi najbliže lakoj sitkom zajebanciji. No, Grace se u tome makar snalazi kao riba u vodi i ako volite Erica Formana, volećete i Winstona.

Ali na kraju teško je ne upitati se kako to da Mel Gibson režira nešto ovako… obično. Flight Risk se zadovoljava predvidivom tročinskom strukturom, predvidivim preokretima, predvidivom evolucijom negativca* i mada nudi korektnu trilersku tenziju i akciona razrešenja, sve to je puki zanat i ne ostavlja nikakav trajan utisak.

*jedina nepredvidiva stvar u vezi sa filmom je to da  Daryl nosi tupe

Ono gde film ima potencijal da u najmanju ruku bude malo weird i ode preko crte je u komunikaciji koju ljudi u kabini aviona imaju sa kontrolom leta ili kancelarijom US maršala putem satelitskog telefona. Bestelesni glasovi sa kojima oni komuniciraju u svojim rukama drže njihove sudbine i gledalac po prirodi stvari očekuje da se ovde ispolji ta fraktura između dve realnosti – jedne u kojoj su tri osobe na izolovanom mestu u vazduhu i u smrtnoj opasnosti i druge u kojoj su ljudi na zemlji ti koji treba nekako da im pomognu iako ih niti vide niti zaista znaju gde su (avion je premali za radar, vele).

No, ni Rosenberg ni Gibson ovde ne donose neka zanimljiva rešenja i najdalje što idu je da je čovek iz kontrole leta koji treba da neobučenoj osobi za kontrolama aviona pojasni kako da stigne do aerodroma i prizemlji letelicu, neumereno napaljeni Arapin koji se malo zajebava a malo flertuje ne bi li razbio tenziju. Ovo je mesto na kome skoro da se pitate da li ste ne znajući sve vreme gledali dugački Saturday Night Live skeč, ali ni tu Gibson neće dopustiti filmu da ode preko crte i, kao što i očekujete, prizemljiće ga korektno napravljenom finalnom scenom skromnog disaster-movie-spektakla i preokreta u minut do dvanaest da iz bioskopa izađemo sa povišenim adrenalinom.

Ponovo, ništa od toga nije greh i mene je Flight Risk sasvim zabavio kao neobavezni vikend-film koji sam gledao umesto da se pakujem za službeni put, ali Flight Risk je, a ovo su i drugi primetili pre mene, film kao stigao iz 2028. godine, sa scenarijom koji je kao da je napisao AI, glasovnim glumcima koji – iako su pravi ljudi – zvuče kao da ih je generisao AI, scenama  u eskterijeru koje OČIGLEDNO jeste generisao AI i jednom neobaveznošću u odnosu na medijum – i to ne nekakav ambiciozni umetnički medijum filma kao takvog nego puki medijum niskobudžetnog kamernog trilera – koja se graniči sa kuroboljom. A o Melu Gibsonu možete da kažete mnogo toga lošeg, ali ne i da je ikada delovalo kao da ga boli kurac šta snima. U tom smislu, Flight Risk nije samo mali, niskobudžetni rad od 88 minuta u kome će stari as da razmrda mišiće i pokaže da nije ispucao još svu kreativnu municiju nego zabrinjavajući incident koji ne sluti ništa dobro.