Nobody 2 je u bioskope ušao polovinom Avgusta, a u kuće zainteresovane publike ni dvadeset dana kasnije. Imajući u vidu da je u pitanju nastavak-koji-niko-nije-tražio, dočekan nimalo nežnim kritičkim baražom već na prvom koraku, to da je ovaj skoro pa vic-od-franšize u svom drugom pokušaju za manje od mesec dana povratio svoj budžet pa ga zatim i sasvim solidno prebacio (u trenutku dok ovo kucam, film je na zaradi od oko 37 miliona dolara sa budžetom od oko 25) mislim svedoči o tome da postoji kritična masa gledalaca koji su sasvim voljni da pogledaju klasičan popkorn uradak koji im ne troši vreme, koji doprema komiku i akciju na ekran brzim tempom, koji je lak za oko i još umiljatiji za uho sa svojom selekcijom pop, rok i kantri hitova, i koji nema šta posebno da kaže – makar ništa što prvi film u serijalu nije već rekao – ali se i ne pravi da je nekakav dubokoumni, slojeviti tekst namenjen deridijanskim dekonstrukcijama i delezovskim enculage nestašlucima. Ovo je samo jedna skromna akciona komedija.

Nobody 2, naravno, ima jedan veliki hendikep u odnosu na svog prethodnika, film Ilje Naišulera iz 2021. godine koji nam se, baš poput pomenutog Deleza u njegovim interpretacijama tuđih filozofskih opusa, prikrao s leđa i dok smo se mi sabrali napravio nam monstruozno dete.* Taj hendikep je, naravno, da je teško ispričati isti vic dvaput i da on ponovo bude jednako smešan. Kako sam već negde to pisao, ovakav podvig uspeo je da izvede moj drugar Daba koji nam je, tamo negde 1986-7. godine na jednoj žurci triput za redom pričao isti vic i svaki put je kitio priču sve više i svaki put je bilo SVE SMEŠNIJE.

*u ovoj metafori to dete je zabava koju nismo ni očekivali ni za trenutak uspeli da prepoznamo jer smo bili uspred pandemijske traume

Ali Nobody 2 nije, naravno, imao taj luksuz da ga režira isti čovek koji je režirao prvi film pa da ovaj smisli kako da jednu u potpunosti ispucanu foru sada resetuje na početak i napravi nešto još luđe. Naišuler je bio zaposlen režiranjem letošnje akcione buddy komedije Heads of State, tako da je Nobody 2 na kraju bio američki debi za indonežanskog režisera po imenu Timo Tjahjanto. Na neki način, Nobody ovo pretvara u franšitu u kojoj David Leitch – u svojoj ulozi producenta – uzima hipertalentovane „strane“ autore i daje im da se poigraju u džonvikovskoj ogradici, sa srazmerno malim budžetima i posledično sitnim rizikom ako stvari krenu po zlu. Naišuleru Nobody nije bio prvi film na Engleskom, ali je njegov prvenac, urnebesni Hardcore Henry, bio urađen u produkciji Timura Bekmabetova i rađen kao partizanska o-ruk akcija kojom će se talentovani Rus preporučiti Holivudu.

Nobody i jeste mogao onda biti samo probni balon da se vidi da li Naišuler ume da se snađe u holivudskom okruženju i da se drži budžeta, ali to da je on u bioskope ušao taman kada su se oni ponovo otvarali posle inicijalnog zaključavanja planete je proizvelo nesrazmerno mnogo entuzijazma za film u kome već pomalo omatoreli Saturday Night Live komičar (sa doduše ikoničkom dramskom televizijskom ulogom u Better Caul Saul) igra maničnog akcionog (anti)heroja i proizvodi popriličnu količinu R-rejtovane, urnebesne akcije.

Što se akcije tiče, Timo Tjahjanto je čovek koji ima i zanat i viziju i ozbiljnu reputaciju. Njegov brutalni The Night Comes for Us je 2018. godine poslužio kao krunski dokaz da indonežanski akcioni film stoji na svoje dve noge i bez Garetha Evansa – čiji se ovogodišnji Netflixov Havoc meni dopao više nego većini kritike – za volanom, i ovog čoveka odmah preporučio američkim producentima tako da pored rada na Nobody 2 Tjahjanto trenutno radi i na nastavku Ayerovog (i Stathamovog) Beekeepera ali i na američkom rimejku Voza za Busan, južnokorejske zombi-horor-akcije iz 2016. godine. Sasvim je moguće da će Tjahjanto, ovako blatantno percipiran kao čovek za izvođenje radova po tuđim specifkacijama u Holivudu na kraju biti prilično nesrećan i nikad neće steći slavu koju njegov talenat zavređuje, ali kada se sve stavi na svoje mesto, sa Nobody 2 on je odradio više nego častan posao, pretvarajući jednu zaista sasvim izlizanu šalu u korektnih sat i po lake zabave sa nekim odličnim akcionim momentima.

Kako rekosmo, Nobody 2 naprosto nema luksuz da bude iznenađenje kakvo nam je priredio originalni Nobody. Započet kao moderna reimaginacija osvetničkog akcijaša na tragu ’70s mračnjaštva poput Psi od Slame i Death Wish u kojim su obični muškarci postajali brutalne ubilačke mašine kada bi drugi muškarci ugrozili njihov seksualni dominion nad ženama, Nobody je dosta spretno na pola puta morfovao u dejvidličovsku (ne dejvidlinčovsku) akcionu ekstravagancu zasnovanu na pristojno osmišljenim set pisovima i kvalitetnom kaskaderskom radu. To da su Bobu Odenkirku u akcionom apeksu filma društvo pravili Christopher Lloyd i RZA – kao disfunkcionalna ali privržena porodica – je bilo i dovoljno duhovito i dovoljno pitoreskno da se Nobody dokotrlja do kraja u jednom komadu, pušeći se i sav pocrneo od ognja.

No, onda Nobody 2 mora da krene odande gde je Nobody stao i scenario Dereka Kolstada* i Aarona Rabina nema baš MNOGO svežih ideja sem da se odmah od prve scene omažiraju, recikliraju i imitiraju momenti iz pvog filma. Odenkirk je ceo prvi film „objašnjavao“ nadležnima u dugačkom flešbeku, držeći mače u rukama. Nobody 2 kreće identičnom scenom ali je umesto mačeta ovde u kadru dosta simpatičan – mada, avaj, kompjuterski generisan – pas neodređene pasmine.

*scenarista prvog filma ali i Johna Wicka

Mače, da se niko ne uplaši, u ovom filmu vidimo, samo je to sada odrastao mačor po imenu Lazanja, a koji se pentra po stolu u par scena tokom kojih posmatramo svakodnevna dešavanja u familiji Mansell. Nobody 2 je CEO u referencama na prvi film i u tom smislu maltene sve što ste iz njega zapamtili će ovde dobiti svoj komentar, rekonstrukciju, omaž ili parodiju.

Glavna razlika, napravljena po nuždi je naravno to da Hutch Mansell, glavni junak filma, više ne može da bude obični čovek koji živi sa familijom u predgrađu, radi posao koji ne voli i trese ga kriza srednjih godina. Na početku filma Hutch radi za vladinu agenciju specijalizovanu za najopasnije kriminalne i kontraobaveštajne pretnje i koristi svoju ekspertizu iz „prethodnog života“ da svojeručno savladava čitave odrede kriminalaca i neprijateljskih obaveštajaca kako bi američka suburbija – dobro, i ostatak Amerike – mirno spavala i narednu noć. Komična dimenzija je ovde u tome da Hutch, pred familijom, i dalje drži fasadu običnog čoveka, nekog ko ujutro ode na posao, pa se vrati uveče na večeru, sa svežim ožiljcima o kojima ne bi da priča i sa čestim frustracijama što ne uspeva da stigne da se zaista bavi porodicom. Kliše propuštanja sinovljeve utakmice se, nagađate, zaziva već u prvih petanest minuta filma, a Hutchova supruga Becca, jedna ozbiljna, požrtvovana soccer mom karijatida počinje da misli da od ovog braka možda na kraju i neće biti ništa jer je njen muž očigledno adikt nasilja i rizika koji jedino čine da se oseća živim.

No, Hutch nije psihopata i on razume da mora da nađe prostora za „family time“ pa odlučuje da uzme odmor i celu porodicu odvede na kratko letovanje u stari („prvi američki“) akvapark gde je njega i brata njihov otac vodio kad su bili klinci tokom jedinog zajedničkog letovanja koje su ONI imali. Za Hutcha je ovo mesto na kome je stvorio mnogo lepih uspomena pa se nada da će isto biti i sa njegovom decom.

Komedija o suburbanoj upper-middle-class porodici koja ide u provinciju na letovanje i tu onda dolazi do mnogo smešnih situacija, nesporazume, kačenja sa lokalcima itd. je žanr za sebe ali onda se u Nobody 2 ovaj žanr ukršta sa drugim žanrom-za-sebe, konkretno late ’70s/ early ’80s akcijašem u kome se običan, pošten čovek suočava sa brutalnošću lokalne policije u malom provincijskom mestu i umesto da ode natrag u svoj veliki grad i prepusti provinciju tiraniji silnika, on odlučuje da se suprostavi nepravdi. First Blood Teda Kotcheffa je najpoznatiji izdanak ovog tipa i nimalo iznenađujuće, Nobody 2 ima mnogo konceptualnih i vizuelnih omaža Rambovom prvom kinematografskom sočinjeniju.

Tjahjantov prelazak iz (pod)žanra u (pod)žanr je dosta elegantan i postoji jedna opipljiva nepravda sa kojom se porodica Mansell suočava u Plummervilleu gde lokalni šerif i vlasnik akvaparka iskazuju neprikriveni prezir ka „građanima“ (iako njihovo mestašce nominalno živi od turizma) a koji dalje eskalira u smeru ozbiljnog nasilja. No, naravno, svi smo gledali prvi Nobody i razumemo da je Odenkirkov Hutch, uprkos tome što nosi čarape na sandale, neko ko će bez baš MNOGO problema poslati četvoro siledžija u bolnicu i da su za njega lokalni šerif i lokalni biznismen sitna riba. Utoliko, scenario mora da sagradi VEĆU pretnju sa kojom će se naša familija suočiti i tu pretnju čini sasvim iskarikirana mafijašica koju igra Sharon Stone a koja je, kažu, „iskorenjivala čitave krvne linije“ za manje od onog što Hutch u jednom trenutku povišenih emocija uradi, ponovo reciklirajući set pis iz prvog filma. Sranje udara o fen i Hutch i njegova familija protiv sebe će imati likove u vojnoj opremi, sa automatskim oružjem i pasivnim noćnim vizorima…

Problem sa Nobody 2 je zaista u tome što smo sve osobeno za ovaj film već videli u prvom Nobody a sve ostalo je sada već vrlo standardni dejvidličovski program. Ovaj film nema ni prednost stunt castinga koji je osvežavao prvi film, štaviše, Christopher Lloyd je ovde bukvalno mogao da bude i CGI model jer je njegova uloga sasvim bespotrebna (i on ni jednom tokom filma ne skida naočari za sunce) dok je RZA uguran na silu i mada, naravno, čovek emituje svu potrebnu Wu-Tang harizmu, scenario ne uspeva da mu da ni dobre replike niti nešto zanimljivo da radi.

Flm je marginalno upeliji u tome kako kanališe tu sržnu ideju o porodici koja mora da se čuva, brani, da se gleda kao svetinja i drži zajedno. Ovo je vrlo srednjaška, konzervativna nit u sredini filma, primerena komediji o „građanima“ na odmoru u „neprijateljskoj“ provinciji, ali ovde film uspeva da spoji dve porodice iz sasvim različitih konteksta i obezbedi im uverljivu emotivnu i simboličku konekciju.

Dakle, u smislu scenarija i likova, Nobody 2 se nije preterano usrećio. Ali, egzekucija je solidna a onda kad dođe akcija bude na momente i više nego solidna. Tjahjanto, naravno, ovde neće ići u ludačke gory ekstreme kakve smo gledali u njegovim indonežanskim filmovima i njegovi horor-koreni se vide samo u par detalja tokom poslednjeg obračuna. Ali Tjahjanto će pokazati da se dobro uklapa u Leitchovu viziju filma i neće me čuditi ako ga vidimo na nekom budućem spinofu Johna Wicka.

Štaviše, Nobody 2 je u vizuelnom smislu i zanimljiviji od prvog Nobody koji je programski išao na dosadnu jednoličnost suburbije a onda akcione scene smeštao u standardni program skladišta i stovarišta (doduše lepo snimljenih). Zamenjivanje Pawela Pogorzelskog na mestu direktora fotografije Novozelanđaninom Callanom Greenom je, mislim, bio dobar potez jer Nobody 2 ima dobro pogođen feelgood šmek porodične komedije koja samo, eto, nekim čudnim slučajem ima i R-rejtovanu akciju i  Green ovde dobro radi i te neke muzičke montaže sa plavim nebom, dobrim provodom i nostalgičnom muzikom, ali i gritty akciju gde zubi lete unaokolo od snažih udaraca, kamerman je stalno u riziku od dekapitacije,  a Bob Odenkirk treba da kredibilno izgleda kao akcioni heroj.

Tjahjanto čak i u vrlo disciplinovanom (da ne kažem standardizovanom) ličovskom modusu ima šta da pokaže, pa su neke scene gde se kamera rotira da pojača snagu bacanja koja vidimo u kadru vrlo ukusno napravljene – slične stvari smo gledali u Limanovom Road House – a akcija je velikim delom snimana iz ruke, iz dovoljne blizine da gledalac ima utisak da i sam učestvuje u tuči i bez previše rezova koji bi stvari učinili artificijelnim. Štaviše, iako se primete momenti u kojima se Odenkirk mora zameniti dublerom, dobar broj scena tuče je rađen iz dužih neprekinutih kadrova i u njima on sasvim pošteno zarađuje svoj dinar, koliko god delovalo da ostatak filma radi na autopilotu. U jednoj sceni koja se dešava u velikoj garaži imamo dugački, neprekinuti kadar sniman iz kombija gde se sva akcija dešava napolju, u nekoliko planova razdvojenih po dubini i ovo je naprosto briljantan momenat kinematske magije. No, i drugde treba primetiti da Tjahjanto uspešno koristi šarene, zabavne setove sa kojima radi, od kasina u kome Sharon Stone demonstrira svoj badassery, pa do, naravno, zabavnog parka u kojem procesija „Rambo-klopki“ uspešno spaja komediju, akciju i horor. Tu je, na posletku, i jedan sasvim simpatičan omaž sobi ogledala iz Clouseovog remek-dela, U zmajevom gnezdu.

Nobody 2 naravno ne može da umakne svom farsičnom usudu i ovo nije film koji je ZAISTA ikome bio potreban. No, on je kratak, dovoljno zabavan u svom prepakivanju značajki prvog filma, ima dovoljan vizuelni fejslift da bude prijatan za oko i kao Timova lična, holivudska karta, mislim da odrađuje svoj posao bez osramoćenja. Meni je to bilo dovoljno.