Pošto u trenutku dok ovo kucam Marvelov sezonski krosover One World Under Doom ulazi u treću trećinu svog trajanja i sprema se za eksplozivno finale, pravi je trenutak da se pozabavim nečim sasvim drugim i metaforički pospremim kuću pre nego što tamo najesen budem morao da sednem i pišem o događaju koji obeležava ovu godinu. Za početak, mislim, sasvim je idealan momenat da se osvrnem na tekući serijal Avengers, a koji poslednje dve godine i nešto jače piše Jed MacKay i koji mi konzistentno, a možda i malo iznenađujuće, prija na jedan smiren, što bi na Engleskom rekli, low-key način.

Obradovalo me je kada je te 2023. godine kanadski scenarista počeo da radi na ovom serijalu jer sam ja to doživeo kao neku vrstu zasluženog priznanja za njegov dotadašnji rad i bitnu stavku u biografiji što će mu, nadamo se, otvoriti mnoga vrata u budućnosti. Nastavnik književnosti po vokaciji, koji je Marvelove stripove prvo pisao u slobodno vreme pa se ispostavilo da mu dobro ide, je svoju reputaciju u Kući ideja izgradio pre svega kvalitetnim karakternim radom sa likovima iz druge i treće lige, pišući memorabilne stripove o Taskmasteru, Black Cat i Moon Knightu, dajući ovim likovima dubinu i ubacujući ih u dobro isplanirane, dugačke herojske narative kakve skoro da nismo bili svesni da oni uopšte mogu da izguraju. Nakon što se pokazao i da mu solidno ide i rad sa Doktorom Strejndžom, dakle, likom koji je trenutno na A listi, u najmanju ruku zbog dva dosta uspešna filma, MacKay je i posle odlaska Jasona Aarona iz Marvela došao sledeći na red da piše Avengerse.

U trenutku dok ovo kucam, MacKay iza sebe ima dvadesetosam epizoda ovog serijala, ali i krosover Blood Hunt u kome je bio njegov glavni arhitekta i ispisao centralni Blood Hunt serijal, a koji je i sam praktično priča o Avengersima. U današnjem prikazu ću ignorisati njegove radove unutar One World Under Doom i usredsrediti se samo na prve 24 epizode Avengersa, a koje su sakupljene u četiri kolekcije što su već dostupne u prodaji. Preliminarno, već sam rekao da mi ovaj strip konzistentno prija, ali na drugačiji način od onoga na šta su nas Avengersi u poslednjih najmanje dvadeset godina navikli i to je DOBRO.

Naime, Avengers je početkom ovog veka, kada je Brian Bendis preuzeo da piše ovaj serijal, postao Marvelov „glavni“ strip, u smislu da se većina krosovera, „događaja“ i radikalnih promena status kvoa centrirala na Avendžerse. Dobar broj je i direktno poticao iz ovog stripa – partikularno Bendisovi Disassembled/ House of M, te čitava Hickmanova trogodišnja multiverzalna saga koja je kulminirala u Secret Wars. Imajući u vidu da su i na filmu Avengersi postali i ostali stožer oko koga se okreće sve ostalo, ovo IMA SMISLA.

Osim što je to, ako se gleda ostatak Marvelove istorije, više anomalija nego pravilo. Od svog nastanka početkom šezdesetih godina prošlog veka, Avengers su uglavnom bili strip u kome popularni Marvelovi superheroji provode svoje vreme kad nisu u svojim glavnim serijalima, serijal utemeljen na intrinzičnoj, samorazumljivoj „team up“ energiji a ne nužno na ideji da ono što se dešava u Avengersima odjekuje kroz ceo Marvelov univerzum. U sedamdesetima su stvari poput Kree-Skrull War i Korvac Saga bili momenti u kojima su Avengersi imali situacije što su se „osetile“ i izvan njihovog stripa, ali ogromna popularnost X-Men koja je usledila u drugoj polovini sedamdesetih i u osamdesetima sa legendarnim radom Chrisa Claremonta je značila i da kada je došlo vreme „redovnih“ kompanijskih krosovera – nakon velikog uspeha originalnog Secret Wars koji je delimično bio „Avendžers-kodiran“ – većina njih je eksplicitno bila vezana za X-Men i mutante u globalu.

Popularnost Bendisovih Avengersa je ovo promenila i poslednje dve decenije je velika većina sezonskih događaja centrirana upravo na Avendžerse a što onda znači i da je ovo često, odnosno po pravilu strip u kome se ispisuju nova pravila Marvelovog univerzuma i multiverzuma, rade se smeli retkoni koji rekontekstualizuju ono što mislimo da smo znali i mnoge stvari retroaktivno menjaju i generalno Avengersi diriguju pozadinski fon celokupnog univerzuma u kome se ovi stripovi događaju. Videti Hickmanove, Aaronove i naravno Bendisove Avengerse za, jelte reference. Utoliko: onaj koji piše Avengerse smatra se trenutnim „arhitektom“ Marvelovog univerzuma.

MacKayjevi Avengersi nisu ovakav strip. Odnosno, MacKay sa ovim stripom sebi odmah u startu gradi odstupnicu kreirajući jedan uokvirujući narativ u kome može da kaže da sve što njegovi Avengersi rade ima neke veze sa tim svekosmičkim, svevremenskim izazovom što ga je pred njih stavio Kang osvajač, opisanim kroz pregršt kriptičnih natuknica za koje, ruku na srce, ne znamo da li i MacKay zna kako će se u stripu ovaplotiti, ali da njega od tog epskog, grandioznog narativa mnogo više zanimaju manje, svedenije priče u kojima se akcentuje hemija tima, odnosi između likova, njihovo međusobno dopunjavanje i, ako bude mesta, dinamika njihovog uzajamnog poverenja i nepoverenja.

Ne smem da tvrdim da je ovakav pristup Avendžersima ili, uopšte, superherojskom serijalu ono što većina naroda ŽELI da čita, a i ja sam obično naglašavam da je bitno da autor tekućeg serijala ima jednu jasnu temu (ili makar tezu) kojom će se tokom njega baviti i da ta tema/ teza treba da se „čuje“ u stripu sve vreme, no za sada sam iznenađujuće zadovoljan time što MacKay postiže. Štaviše, iako po tonu ovo jeste moderan strip, po nekakvoj strukturi pripovedanja i fokusu na odnose između likova on podseća na originalni Leejev/ Kirbyjev Avengers iz šezdesetih više nego što je to bio ijedan Avengers u ovom veku. A ja sam čovek koji, iako smatra nostalgiju prljavim osećanjem, nije sasvim imun na to kada se scenarista modernih senzibiliteta vrati staroj formuli da eksperimentalno proveri ima li u njoj još neiskorišćenog potencijala.

Ispostaviće se da ipak malo ima. Naravno, MacKayjevo pisanje nije onako utilitarno efikasno kao što je rađeno šezdesetih i, pogotovo u ranom delu ovog stripa on usvaja jedan epski ton, sa pričama koje zapremaju po pet-šest brojeva iako bi mogle da se spakuju i u tri, i dosta meditacija u naraciji dok likovi razmišljaju o svoj težini, jelte, iskušenja koja su pred njima i propituju svoju herojsku prirodu. No, kad se razgrne ta epika, a na koju sam ja inače i pomalo slab, ovo su suštinski jednostavni zapleti čiji je cilj da se Avengersi stave nasuprot velikim, kosmičkim pretnjama i da se pokaže kako tim u ovakvim situacijama funkcioniše. Dakle ovde nema bendisovskih, hickmanovskih i aaronovskih grandioznih mahinacija gde vam pola vremena nije jasno zašto čitate ovo što čitate i nadate se da će se stvari nekako povezati desetak brojeva nizvodno. MacKay, čak i kada koristi stvari kao što je putovanje kroz vreme ili odlazak u neku vrstu drugog svemira, drži stvari funkcionalnim, utilitarnim i jasnim i njegovi narativi su uvek fokusirani na likove više nego na koncepte. Da to tako kažem: ovo je strip u kome je važno kako se likovi osećaju.

Sami koncepti, pak, nisu loši i tu imamo na delu MacKayjev vrlo izgrađeni zanat a koji je do sada tesao na stripovima usredsređenim na po jedan lik, najčešće street-level heroje, i koji mora da primeni na nešto mnogo „kosmičkije“ i bez jednog glavnog junaka već sa ansamblom ikoničkih likova.

Pomenuta uokvirujuća koncepcija za ovaj serijal začeta je u one-shot stripu Timeless koji je izašao krajem 2022. godine,* a koji je, srećom uključen u prvu kolekciju ovih Avengersa, The Impossible City. U Timeless, Kang the Conqueror, jedan klasični, old school Marvelov negativac, shvata da uprkos svim svojim vremeplovnim moćima, i nad njim ima pop, a koji će mu ne samo objasniti da NIKADA neće imati ono što želi da ima – pristup jednoj sekundi u SVEUKUPNOSTI SVOG VREMENA koja mu je iz nekih razloga nedostupna – već će ga gotovo i ubiti. Kang, u očajanju i na samrti, uspeva da nekako dobaci do Avengersa ne bi li ih upozorio da ima neko gori i od njega i da ako ne žele tiranina koji će vladati celokupnim vremenskim tokom, Avengersi moraju da raščivijaju nejasne reference na „nemogući grad“ i još par sličnih egzotičnih sintagmi i nekako pobede neprijatelja koji je em gori od Kanga em za njega niko do malopre nije ni znao da postoji.

*Marvel, naravno, BESKRAJNO zbunjuje čovečanstvo time što je imao one-shot strip sa istim imenom, istim glavnim junakom, koji je napisao isti scenarista godinu dana ranije, ali na to smo valjda već navikli

Ovo se sve dešava paralelno sa okupljanjem nove postave Avengersa, a nakon što je tim sprečio uništenje celog multiverzuma u finalu Aaronovog Avengers Assemble. Naravno, „nova“ postava uglavnom podrazumeva imena koja već znamo, a kako će uredništvo, jasno je, forsirati likove koji su popularni na osnovu filmova onda nije baš VELIKO iznenađenje da ovaj tim predvodi Kapetanica Marvel, da su u njemu i Iron man i Thor, da je tu Black Panther, a da je Kapetan Amerika onaj isti koji je aktuelan i u MCU u ovom trenutku – Sam Wilson. Postavu će zaokružiti omiljeni televizijski par, Scarlet Witch i Vision i mada ovo sve deluje kao najgora vrsta korporativnog kadriranja, bez avanturizma, bez eksperimenta, bez smelosti da se makar MALO šarne preko linije, MacKay od praktično prvog koraka postiže da mu ovaj tim pristojno radi.

Lee je svoje Avengerse pisao kao ekipu nekompatibilnih heroja (pa i antiheroja/ negativaca) ujedinjenu zajedničkim ciljem većim od svakog od njih pojedinačno, koja će onda na terenu, pod pritiskom naći svoju neočekivanu, neobičnu harmoniju. MacKay ovo razume ali i razume da radi sa likovima koji sada imaju iza sebe po šezdeset godina kontinuiteta i da može tu dis/ harmoniju da ispituje po mnogo ukrštenih transverzala. Tako, recimo, ovaj tim ima dva visokotehnološka/ hakerski kodirana lika (Iron man i Black Panther) koji po definiciji imaju i vrlo lične, vrlo važne sopstvene agende izvan Avengersa. Onda ima dvojicu muškaraca afričkog nasleđa, koji dolaze iz sasvim različitih konteksta (jedan je bivši kralj moćne države, drugi njujorški ulični heroj) a koje spaja treća žena afričkog porekla, sa kojom je jedan bio u braku a drugi je sada sa njom veoma blizak*. Ovaj tim ima i Kapetanicu Marvel na svom čelu, a Iron man mu je glavni sponzor i neko ko mu ekonomski omogućuje da radi, a ovo dvoje ljudi su ne TAKO davno bili na suprotnim stranama drugog građanskog rata između superheroja sa vrlo različitim pogledima na preventivno delovanje protiv zločina.

*pričam naravno o Black Pantheru i Samu Wilsonu, te o mutantskoj „klimatskoj veštici“ Storm

Štaviše, ovo poslednje je i u srži filozofskog pitanja koje MacKay uzima na sebe da razreši rano u serijalu. Tokom Aaronovog pisanja Avengersa ovaj je tim eksplicitno presekao svoje veze sa američkom administracijom – oglasivši da su Avengers previše važni i veliki da bi pripadali ijednoj pojedinačnoj državi – i preselio se na teritoriju koja ne pripada ni jednoj zemlji. MacKay onda ide korak dalje i na pitanje kako da tim od sedam ljudi bude „policajac za čitavu planetu“ predvodnica tima jasno ukazuje da je to pogrešno pitanje i pogrešan način gledanja na Avendžerse. Carol već u prvoj epizodi kaže „Avendžersi nisu policajci ili makar ne treba da to budemo. To ne funkcioniše i samo nas vodi u građanske ratove. Avendžersi su VATROGASCI. Mi smo ti koji uleću u bukteći plamen, ma šta da se tamo dešava. Mi smo ti koji mogu, dakle, mi smo ti koji moraju. Mi spasavamo živote. To je to. To je cela naša misija.“

Ovo je dobrodošlo pročišćenje vizije na samom početku i dopušta MacKayju da Avendžerse izvuče iz politike, ali i nekakvog opterećenja dugoročnim strategijama. Ovo je strip koji implicitno prihvata da je svemir tako ogroman i nesaznatljiv da ni najbolji strateg ne može da predvidi šta sutra može da se desi majci Zemlji i čovečanstvu i da Avendžersi nikada neće moći da delaju ZAISTA preventivno te da je njihova misija da deluju reaktivno, najbolje, najpožrtvovanije što mogu.

U stvarnom životu je ovo užasna ideja za bilo koju instituciju koja treba da štiti živote, ali Marvelov univerzum nije stvarni život i u njemu su verovatnoće raspoređene sasvim drugačije. Ovde se vanzemaljske invazije dešavaju bar jednom godišnje, pa iza njih dođe globalna vampirska pošast, pa onda fašistički diktator koji celu planetu ujedinjuje pod svojom gvozdenom čizmom. U ovakvom univerzumu MacKay uspeva da Avendžersima kredibilno povrati delić izgubljene nevinosti time što će ih od starta suočavati sa stvarima sa kojima se do sada nisu sretali i o njima ne znaju ništa. Radije, dakle, nego da retkonuje postojeće istorije Marvelovog univerzuma, MacKay piše materijal za buduće istorije, i to je, pa, OSVEŽAVAJUĆE.

Prva priča The Impossible City, kojoj legitimno mogu da zamerim da je razvučenija nego što treba da bude – Roy Thomas bi njenih šest brojeva strpao u dva a Stan Lee u jedan – tako Avendžerse stavlja naspram SASVIM novih neprijatelja koji dolaze iz svemira i počinju da ubijaju zemaljske gradove zato što je to ono što oni rade. Ovo nije invazija, već brutalan, sadistički pir grupe kosmičkih psihopata ogromne moći i upravo onaj tip pretnje kakve OVAJ tim Avendžersa treba da rešava. Likovi neprijatelja su standardni stripovski arhetipi – svi su psihopate ali jedan uništenje gradova doživljava kao umetnost, drugi želi da bude obožavan kao božanstvo itd. – ali na interesantne načine se stavljaju naspram arhetipa u samom timu Avendžersa i korespondiraju sa njima. Još važnije, C.F. Villa (meksički ilustrator punog imena Carlós Fabían Villa) koji ovo crta je za Ashen Combine, kako se tim neprijatelja zove, uradio izuzetan dizajn i studije karaktera pa oni u neku ruku i kradu ovaj šou. I mada The Impossible City u principu teče kao sasvim generički narativ o Avendžersima koji pobeđuju „menace of the week“, ono što iza ove priče ostaje je sam „Nemogući grad“, veliki, inteligentni kosmički brod napravljen da zaista bude grad za hiljade ljudi a koji ima svoju ličnost i, nakon što ga Avendžersi oslobode služenja sadističkim zločincima odluči da im se priključi i da „bude Avendžer“. Imam utisak da se MacKayju JAKO dopao Ellisov Authority i da je sa svojim Avengersima rešio da ispiše jednu manje ciničnu, svakako mnogo manje „R-rated“ verziju tima koji sedi u orbiti iznad Zemlje i brani je od napada. Nekim čitaocima se ovo, koliko sam video pretražujući internet, ne dopada i smatraju da ovime Avendžersi gube sponu sa tlom. Fer.

Elem, napadi će uslediti. Druga kolekcija, Twilight Dreaming se vraća na zaplet sa Kangom i stavlja Avendžerse naspram neobične rekonstrukcije Vitezova okruglog stola, ali scenarista ovde počinje da vidno komprimuje pripovedanje i postaje jasno da mu epski zahvat nije ambicija koliko su to kraće, energične priče promenljivog tona. Tako ovde dobijamo i zaplet sa invazijom „živih plastoida“ na Nemogući grad, i ovo je kratak, dinamičan, old school akcijaš sa značajnom dozom humora, nešto što smo se potpuno odvikli da čitamo u Avendžersima.

Treća kolekcija, Blood Hunt je ona u kojoj potencijalno nalećemo na prepreku jer MacKay mora da piše stripove koji se prikopčavaju na krosovere što se dešavaju u širem Marvelovom univerzumu, ali moj utisak je da on ovde dolazi na idealnu radnu temperaturu. Prva dva broja su finale rata između organizacije Orchis i zemaljskih mutanata – a koji se uglavnom događao u X-Men stripovima – i ovde ne samo da dobijamo prvorazrednu akciju izmešanu sa hi-tech trilerom već i nekoliko solidnih karakternih momenata u kojima su likovi autentično postiđeni što su dopustili da stvari eskaliraju do tačke kada „Najmoćniji zemaljski heroji“ moraju da se izvinjavaju svojim mutanstkim kolegama što im ponovo preti genocid. Iako je ovaj narativ pisan verovatno dok se aktuelni genocid u Gazi tek pripremao, i teško da je odgovor na njega, izašao je tačno u trenutku kada je njegova poruka dobila najveću važnost.

Drugi deo kolekcije, epizode 14, 15 i 16 su direktno povezane sa Blood Hunt, a Blood Hunt je, jelte, pisao Jed MacKay i u njemu se bavio borbom Avendžersa prptiv vampirskg preuzimanja sveta. Otud je u samom serijalu Avengers ovde ispričana jedna postranična priča sa „B“ timom heroja koji su na brzinu regrutovani da pomognu u ratu protiv vampira i ispostavlja se da MacKay savršeno radi ove visokooktanske, od zida do zida akcijom ispunjene narative u kojima nema vremena da se stane, i heroji praktično u trku jedni drugima dobacuju zabavne prijave. Da ne pominjem da je prelepo ponovo videti likove kao što su Quicksilver i Hercules u Avendžersima, makar privremeno, a dok je C.F. Villa ovde otkačio ruku i nacrtao neke od svojih najboljih, najdinamičnijih tabli u serijalu.

Četvrta kolekcija, Storm, onda manje-više nastavlja u istom tonu. Ovo su tri priče spakovane u osam brojeva stripa i mada su po konceptima one „velike“, po formatu su kompaktne i ekonomične. Thor odlazi iz tima jer ima ozbiljne obaveze kod kuće u Asgardu – pričali smo o tome osvrćući se na izvrsni serijal Immortal Thor – i regrutovanje mutantkinje Storm za tim je zaplet za sebe, a MacKay ovo kasnije koristi da nam podari i jednu epizodu u kojoj Avengersi i X-Men ponovo staju jedni naspram drugih, ali ovog puta da bi igrali bejzbol. Ponovo, ne znam da li moderna publika želi ovakve „primirenije“ momente u Avendžersima, koji ne pričaju ništa veliko ali dobro i prijatno rade sa likovima, ali meni taj old school šmek prija. Mislim, kada u jednoj sceni, nakon teško izvojevane pobede Avendžersi svi ponovo zajedno, kod kuće sede i svi jedu picu, to je nekako divan trenutak koji simbolizije ton čitavog ovog stripa, zajedno sa dirljivim trudom inteligentnog grada u kome žive da im sprema hranu koju najviše vole.

Tu je i kratki, efektni, za mene neočekivani nastavak narativa koji je Jason Aaron pričao u Heroes Reborn a na kraju se MacKay vraća svojoj staroj ljubavi, Black Cat, i u trodelnoj urnebesnoj akcionoj komediji prikazuje Avendžerse, Kanga, Black Cat i gomilu vanzemaljaca kako se u svemirskom kasinu jure oko mekgafina, i ovo je ono proverbijalno razvezivanje kose koje scenaristi rade pred kraj svog rada na tekućem serialu.

Naravno, ja NE ZNAM dokle će MacKay pisati Avendžers. Iz privjua znamo da će napisati bar još jedan broj nakon završetka One World Under Doom ali ovde se vidi da se narativ vraća na zaplet sa Kangom i to mi deluje kao uvod za njegovo opraštanje od Avengers. Ruku na srce, serijal se i ne prodaje naročito sjajno – pogotovo imajući u vidu „težinu“ koju njegovo ime nosi – a ima i dosta čitalaca koji žele serijal u kome će drama biti opipljivija, a posledice delovati teže.

Što je fer. Meni je ovaj intermeco sa Avendžersima koji su zabavniji, opušteniji serijal prijao do sada ali razumem i da ljudi žele nešto sa više, pa, težine. Takođe, ma koliko da volim MacKayja, primetiću i da on postavlja osnove za karakterne studije u ranim brojevima ali se onda u kasnijim epizodama ovo ne naplaćuje. Likovi se ne menjaju, njihov odnosi ne sazrevaju i ovo je objektivno propušten volej koji je scenarista samom sebi nabacio a onda nije poentirao. Zašto i kako, to možemo samo da spekulišemo.

Što se tiče crteža, Villa je uglavnom odličan, i u smislu samog dizajna i u smislu pripovedanja. On hvata taj ikonički, epski dah koji očekujete od Avendžersa, ali mu je naracija jasna, čista i neopterećena „epikom“. Ivan Fiorelli koji crta neke epizode je manje atraktivan za moj ukus ali i dalje pristojan, dok ih Federico Blee koloriše sa razumevanjem i nudi dinamičnu, energičnu paletu. Tri epizode radi i Francesco Mortarino i to je na početku prihvatljivo a kasnije i vrlo solidno, ali se zaista oseti energetski skok kada stvari opet crta Villa. Negov rad na tri epizode tokom Blood Hunt je, da ponovim, ispao i hajlajt njegovog rada na serijalu, iako je očigledno sve rađeno na brzinu, najviše na ime ENERGIJE koju ta priča ima. U poslednjoj kolekciji se onda smenjuju Valerio Schiti i Farid Karami (na kolorima pored Bleeja budu i Bryan Valenza i Andrew Dalhouse) i oni su obojica vrlo dobri preuzimajući Villin ton i dinamiku i čuvajući identitet serijala. Karami posebno lep radi scene u vanzemaljskom kasinu, a letering za ceo serijal radi – očekivano odlično – Cory Petit.

Da zaključim, ovo jeste serijal u kome su priče kraće, manje „važne“ i koji nema jednu bitnu i veliku tezu, dok je karakterni rad imao više potencijala nego što je realizovano. MacKay ipak i u tom nižem režimu rada kreira nešto zabavno i sa ipak dosta duše. Razumem da se mnogima to ne dopada ali meni je, kao predah između velikih priča koje su prethodile i onih koje, ne sumnjam, slede, sasvim pristojno leglo. Amazon kolekcije ima ovde.