Vreme je, sigurno ste i vi bili nestrpljivi, da dam svoje utiske o bezmalo-pa-trogodišnjem-radu scenariste Chipa Zdarskog na serijalu Batman. Pisao sam nešto slično o Batmanu kada ga je pisao Tom King, o Detective Comics kada ga je pisao Ram V i samo je fer da Zdarsky dobije svoju presudu nekih sedam meseci nakon što je poslednji broj Betmena sa njegovim potpisom izašao a nepuna četiri meseca nakon što je izašla poslednja kolekcija kojom se sakuplja njegov kompletan rad.

Batman je prosto takav lik: DC pravi mnogo grešaka i brljotina u svom uređivačko-izdavačkom planiranju i politici ali Betmen je toliko važan strip, toliko važan MIT da se prosto ne događa da jedan od dva glavna tekuća serijala o njemu date na staranje nekom ko nije, znate već, dokazan autor. Posle Rama V na Detective Comics je došao Tom Taylor, a Zdarsky je scenarističke dužnosti na magazinu Batman dobio u nasleđe od Joshue Williamsona a kome ih je predao James Tynion IV, koji je, opet, bio prvi scenarista nakon Toma Kinga, a ovaj je nasledio Scotta Snydera i tako unazad do predratnih dana i zlosrećnog Billa Fingera koji je svoje scenarističke dane (i noći, uglavnom noći) živeo ne u senci šišmiša već u senci snalažljivijeg i, uh, beskrupuloznijeg crtača Boba Kanea koji je decenijama smatran za jedinog kreatora Betmena.

Zdarsky je, da budem iskren, bio i neka vrsta iznenađujućeg izbora za pisanje jednog od najvažnijih likova u superherojskoj kulturi i možda najprepoznatljivije kostimirane figure poslednjih 70-80 godina. Kanadski scenarista je, bez obzira na visokoprofilne mejnstrim radove kod Marvela (gde je pisao izuzetno uspešnog Daredevila, imao sopstveni serijal o Spajdermenu i, uh, radio Howarda the Ducka) i prethodnu istoriju rada za DC, partikularno sa maksi-serijalom Batman: The Knight koji je predstavljao hroniku godina što ih je Bruce Wayne proveo u treningu pre nego što će navući kostim i usvojiti za sebe identitet čoveka-šišmiša, zapravo neko koga ja i dalje doživljavam više kao indie autora, čoveka sa nezaustavljivom bujicom ideja što mogu da se ovaplote samo kroz multiple creator-owned serijale i koji bi se osećao sputano ako mora da se na tri godine veže za veliki i popularni korporativni IP gde će mu i čitaoci i urednici svaki korak posmatrati pod mikroskopom i razapinjati ga sa neproporcionalno ogromnom osvetničkom energijom ako se usudi da ijednu reč napiše onako kako oni smatraju da nije u skladu sa „pravom“ prirodom Daredevila, Batmana ili nekog trećeg…

Zdarsky je svakako morao da smanji volumen svojih indie radova otkada se posvetio prvo Daredevilu a onda Batmanu i jasno je da ovih godina nismo mogli ni da očekujemo išta slično monumentalnom radu koji je sa Mattom Fractionom obavio na Sex Criminals, ali kako je odlučio da posle nepune tri godine sa Betmena (i iz DC-ja) ode jer mu je spisak budućih radova kojima mora da se posveti postao opasno prepun, verujem da ovo donekle podržava moju teoriju da su Zdarskom creator-owned projekti i dalje „pravo“ interesovanje, i da je pisanje velikih superherojskih serijala za korporativne izdavače bio više „side hustle“, da se skupi dovoljno para za dane kada će pisati „svoje“ stripove i neće imati stalni posao, ali i da se cementira njegova pozicija u industriji kao čoveka od poverenja, koji ume da poštuje rokove i isporučuje stripove što ih publika ČITA.

Štaviše, sa Daredevilom sam imao utisak da Zdarsky praktično programski prolazi kroz Daredevilov greatest hits i da je njegov rad na ovom serijalu bio svesno lišen nekakvih smelih novih ideja i usmeren na to da publici pre svega da ono što ona zna da voli, samo upakovano u novo, efektno pakovanje. The Red Fist Saga kojom je dovršio svoj rad na Daredevilu je ipak demonstrirala da je Zdarsky imao u sebi jednu vrlo osobenu priču o Daredevilu koja je smisleno i zanimljivo promenila njegov status kvo i kvalitet ovog stripa u periodu nakon što ga je preuzeo Saladin Ahmed je ne beznačajnim delom utemeljen baš na tom legatu koji je Ahmedu ostavio Zdarsky.

No, o Ahmedovom Daredevilu ćemo drugom prilikom, danas smo ovde da vidimo kako je izgledao rad Chipa Zdarskog na 32 epizode serijala Batman, od 125 do 157 broja, u periodu u kome je DC-jev univerzum pošao kroz neke ozbiljne potrese a scenaristu Batmana su neki prominentni glasovi kritikovali da piše generički, dosadan strip u istom dahu u kome mu je zamerano da je glavni lik odlutao predaleko od svojih fabričkih podešavanja („on je u ovom trenutku kiborg posednut od strane tri demona i sa bekap ličnošću u rezervi“). Mogu li sve ove stvari biti istinite u isto vreme?

Moj utisak je da ne mogu. Batman Chipa Zdarskog je bio, za mene, iznenađujuće propulzivan ali i grandiozan strip sa mnogo visokokonceptualne drame, gotske teatralnosti i moderne superherojske gizdavosti, ali je istovremeno imao jednu jasnu centralnu temu koju je autor kroz pet velikih priča istražio temeljito, pošteno i došao do jasnog i ubedljivog zaključka. Zdarsky je, možda slično svom radu na Daredevilu, sebi u zadatak stavio eksperiment u kome će Betmen biti doveden do same ivice sopstva, do granice racionalnosti kada su u pitanju njegova misija, njegov čitav svetonazor i identitet borca protiv zla, zatočnika pavde, biti nateran da se temeljito preispita, ali je onda u hodu organski u priču udenuo mnoge elemente koji su za Betmena, mislim, mnogo prirodniji i adekvatniji nego što bi to bili u bilo kom Marvelovom stripu. Istina je da na kraju njegovog Daredevila titularni heroj ide u pakao da iz njega oslobodi duše svojih prijatelja, ali mislim da tu neku finu ali postojeću razliku između DC-jeve i Marvelove sržne estetike ilustruje upravo to koliko je Zdarsky u ovom stripu mogao da Betmenov identitet vivisecira, rastavi ga na sastavne delove, tim delovima da posebne, pojedinačne živote a onda sve nekako na kraju uspe da sklopi u LIČNOST koja će traumu što ju je prošla prepoznavati, razumeti, ali je više neće fetišizovati.

Ono što nisam primetio da je prepoznato u mnogim kritičkim osvrtima na Batman Chipa Zdarskog je to da je ovaj serijal izlazeći paralelno sa narativom Gotham Nocturne u magazinu Detective Comics, a koji je pisao Ram V – s razlogom strahovito nahvaljen za ovaj strip – zapravo vrlo kompatibilno sa njim istražio upravo tu ideju traume koja je osamdeset godina vezivana za Betmena kao definišuća tačka u njegovom simboličkom rađanju, istovremeno i motivacija za sve dobro što je uradio ali i balast koji glavnom junaku nikada ne dopušta da zaista odraste, da prevaziđe stadijum adolescenta koji kleči na asfaltu u prljavoj gotamskoj uličici i jeca nad telima svojih roditelja. V je u svojoj evoluciji glavnog lika prevashodno išao na prepoznavanje grada Gothama kao izvora Betmenove snage – dakle ne samo teritorije koju infantilna Betmen-persona smatra „svojom“ i ljubomorno je čuva – dok je Zdarsky, možda prozaičnije, Betmenovu snagu pronašao u porodici, stvorenoj, usvojenoj, izgrađenoj, koja će na zdrav način zameniti onu izgubljenu koja je predugo glavni lik držala u infantilnom grču gubitka i stalno neutažene želje za osvetom.

Ovo možda zvuči jednostavno kad se ovako ispiše, ali put Chipa Zdarskog kroz ovaj narativ je bio sve osim jednostavan. Njegov Batman pleni širinom platna koje je scenarista razapeo da na njemu oslika viziju iz svoje glave i ovo je strip koji možete voleti ili, sasvim legitimno ne voleti, ali mu morate priznati jednu zanatsku sigurnost u kojoj autor nikada ne izgubi kontrolu nad narativom tako da se čitalac oseća kao da više ne zna o čemu je ovaj strip, da se pita kako smo se zatekli na ovom mestu i šta su dođavola motivacije ovih likova koji svi tvrde za sebe da su Betmen.

Ovo je dvostruko važnije isticati u prvi plan jer je Zdarsky morao da svoju priču ispriča vozeći slalom između nekih zaista problematičnih događaja što su se u to vreme odvijali u širem DC univerzumu a u kojima je Betmen, po prirodi stvari, morao da igra značajnu ulogu. Gotham War (o kome nisam pisao) i Absolute Power (o kome jesam pisao) su tipični primeri bombastičnih, nezgrapnih krosovera koji mogu ne samo da vam sjebu tempo pripovedanja već i da vam ozbiljno odvuku fokus priče na drugu stranu i to da je Zdarsky uspeo da se izvuče iz njihovih gravitacionih polja je već podvig za sebe.

Takođe, ni slučajno nije prerano da posle sedam hiljada nakucanih karaktera podsetim da stripovi o Betmenu po pravilu imaju dobru produkciju, vrhunske crtače i koloriste i da je ovaj serijal od tridesetdva broja izgledao naprosto RASKOŠNO. Jorge Jiménez koji je nacrtao najveći deo ovog stripa a svakako mu dao preovlađujući grafički identitet je već mnogo radio za DC i naravno da je u pitanju pouzdani profesionalac, jedan iz generacije vrhunskih španskih crtača koji su svoj karijere nastavili  u američkom stripu. No na Batmanu je Jiménez pružio svoju možda najbolju partiju do sada, uparen sa takođe španskim, takođe fantastičnim koloristom po imenu Tomeu Morey koji za DC radi više od deceniju i po i ovo je, čak i da vam se sama priča ne dopadne, strip kome ne možete da se ne divite, widescreen superherojski spektakl koji istovremeno ne propušta da bude na karakter usredsređen, atmosferični, esencijalno BETMENOVSKI kodiran rad. Clayton Cowles na leteringu je onda samo onaj poslednji bezbednosni protokol koji vam kaže da ne brinete, da se udobno zavalite i prepustite se vrhunski produciranom superherojskom stripu.

Zdarsky je u centar svoje diskusije o Betmenu stavio – Brucea Waynea. A što možda isprva nije jasno. Ovo je strip gde u prvoj priči Betmen mora da se bori protiv praktično neuništivog robota koji zna sve njegove slabosti i nema ni jednu svoju i Failsafe, kako se i prva kolekcija zove je neka vrsta reimaginacije Betmena-kao-Terminatora, u kome očajni glavi junak shvata da vodi borbu u kojoj je gotovo nemoguće pobediti i najbolje što može da se nada je da svog progonitelja ubedi da stvari posmatra iz malo… ljudskije perspektive. Već u prvoj epizodi koju Zdarsky piše, i pre nego što se pomenuti robot pojavi, jedan od unutarnjih Betmenovih monologa kaže „Moram češće da izlazim kao Bruce Wayne“. Ovo je, u ovom trenutku narativa, čisto taktička opservacija: „Dvostruki život ima svoju vrednost, pogotovo u situacijama kao što je ova“, a situacija je ta da Betmen smišlja kako da zaustavi najnoviji Pingvinov plan da pobije najveći deo gotamske elite na grandioznom prijemu, no, Zdarsky je, očigledno neko ko samo projektuje prema svetu personu obešenjačkog zajebanta kome se stvari dešavaju i on ih iznenađeno hvata u letu, a u stvarnosti je metikulozni planer koji razvija srž svog narativa nekoliko godina unapred, znajući već na samom početku koju krajnju poentu želi da napravi.

Otprilike kao Betmen i njegovo pretvaranje da je u stvari on raspusni plejboj, Bruce Wayne? Pa, da, poređenje je fer, pogotovo jer, kako smo to već MNOGO puta primetili pišući o Betmenu, dok je za većinu drugih superheroja njihova kostimirana persona zaista „persona“, dizajnirani lik koga glume, i njihov civilni identitet je zapravo ono što oni stvarno „jesu“, kod Betmena je obrnuto. Bruce Wayne je „persona“, lik koga Betmen igra ne da bi imao malo mira između pesničenja sa kriminalcima, već da bi se lakše infiltrirao na lokacije gde se cene diplomatija i šarm više nego preteća gotska kontura i snažna desnica.

Zdarsky kroz svoj strip metodično – i zapravo samo na retke momente blago razvučeno – analizira ovaj dualitet. Betmen kao ultimativni racionalista, kostimirani heroj čija supemoć nije supersnaga ili rentgenski vid, već nesalomiva volja i strahovito disciplinovani, analitički intelekt je i neka vrsta totema muževnosti koja se poslednjih desetak ili nešto jače godina sve nesrećnije savila u smeru toksičnog resantimana. Moj omiljeni Jutjub komičar, Jake (aka Man Carrying Thing) u jednom od svojih skitova ima lika koji ozbiljno govori o epidemiji „muške usamljenosti“ citirajući ekonomske i sociološke lomove koji su prošli neopaženo i imaju devastirajuće psihološke efekte na više od jedne generacije muškaraca, dok njegov sagovornik kaže „slažem se, žene bi trebalo da se ljubaznije odnose prema nama“. I ma koliko da će vam sada delovati da predaleko zabacujem hipotetičku udicu, totemski značaj muževnih superheroja sa naglašenim stoicizmom i njihova sve prominentnija pozicija u popularnoj kulturi otkada je superherojski film postao stvarno big biznis, zapremio je značajnu količinu prostora u kulturnim ratovima gde mladi muškarci bivaju regrutovani da se bore za svoju „ravnopravnost“ u odnosu na „neprijatelje“ kao što su žene, kvir osobe ili jednostavno nedovoljno muževni muškarci (pežorativne „bete“), a da se klasni deo jednačine koji njih sve zajedno drži ugnjetenim po pravilu nekako nikada ne prepozna i ne bude deo diskusije.

Kada još imate protagonistu kome je definišuća karakteristika identiteta ta da je izgubio roditelje u nasilnom incidentu i, uprkos tome da je nasledio u svakom praktičnom smislu beskonačno bogatstvo, sebe izgradio kao „self made man“ prototip, prolazeći fazu brutalnog odricanja i učenja kroz, jelte, patnju i bol, onda je ta toksična karikatura „pravog“ muškarca kompletna.

I Zdarsky onda provodi tridesetdva broja svog stripa pokazujući da ovo JESTE karikatura, da ovako niko, pa ni Betmen ne bi trebalo da razmišlja i da je ideal stoičkog, usamljenog muškarca koji svetu daje sve a od njega zauzvrat ne traži i ne želi ništa, jer je njegova trauma prevelika da bi išta moglo da je zaleči TOTALNO TOKSIČNO SRANJE. Koje se možda može praštati osetljivim pubertetlijama što se još uvek traže ali je neizmerno važno, unutar kulture kulurnog, jelte, rata, da strip o ovom liku prepozna da je ultimativno nepošteno da se drži status kvo i pravimo se da je stanje redovno.

Ovde svakako moramo imati na umu da je, recimo, Tom King potrošio onoliko desetina brojeva svog Betmena da naširoko razvije ljubavnu priču između njega i Seline Kyle, samo da bi ona pobegla maltene sa same svadbe govoreći sebi da će, ako Betmen konačno iskusi sreću, svet onda izgubiti Betmena i da ona ne želi da svetu tog Betmena, jelte, oduzme.

Ovo je King verovatno zamislio kao nekakvu uber-epsku ljubavnu priču od one vrste kakvu on voli, ali potencijal da publika u tom stripu pronađe samo onu dimenziju koja joj sugeriše da Betmen mora da bude sam, uskraćen, tužan, traumiran, u celibatu, da bi BIO Betmen je naprosto preveliki i to je, da ponovimo TOKSIČNO SRANJE koje će onda Zdarsky rešavati tokom skoro tri godine svog rada na ovom stripu. To da nisam video (mnogo) povika da je Betmen sada „woke“ je delom zahvaljujući činjenici da je Zdarsky ipak suptilniji scenarista nego što on sam dopušta da se vidi u njegovim javnim obraćanjima gde tipično projektuje, rekosmo, tu personu zajebanta koji nikada neće reći ništa ozbiljno pa taman da mu stavite pištolj na čelo, ali delom i podseća da „konzervativni kritičari“ kojih je pun JuTjub i zatrpavaju ga svojim alt rajt smećem popularnu kulturu čitaju samo površno, nemaju ni kritički ni intelektualni alat da je zaista analiziraju i ambicija im je, uostalom, mobilizacija lakovernih da ih slede radije nego podsticanje potencijalno pametnih da razmišljaju.

Već u Failsafe Zdarsky suočava čitaoca i Betmena sa komičnim paradoksom u kome je Betmen samom sebi iskopao jamu iz koje ne može da se izvuče. Kao što znamo, Betmen je čovek koji unapred planira odgovor na sve moguće rizike, kao i na većinu nemogućih, pa je tako, pored detaljnih taktičkih procedura koje je pripremio za neutralisanje svakog živog superheroja na Zemlji* za slučaj da oni nesrećnim slučajem postanu pretnja po čovečanstvo, on pripremio i protokol za samog sebe.

*a, da se razumemo, skoro sigurno i gomile neživih superheroja, i superheroja koji žive negde daleko u svemiru

„Failsafe“ je, dakle, robot programiran da zaustavi Betmena onda kada Betmen postane pretnja za čovečanstvo. Naravno, i mi i Betmen u ovom stripu znamo da on nije ZAISTA postao pretnja za čovečanstvo, i da su mi mangupi smestili, ali ROBOT to ne zna i naš se glavni junak nalazi suočen sa praktično neuništivom mašinom dizajniranom da ubije Betmena – uz svu svest da će u tom poslu morati da prvo prođe i kroz neke Betmenove kolege, poput, jelte, Supermena – a koja će stati jedino kada Betmen bude mrtav. Pa on to i bude na kraju prve priče. Ili bar tako izgleda…

Zdarsky, srećom, nije imao ambiciju da čitaoca tizuje „jeste li ili nije“ nedorečenošću i druga priča, The Bat-Man of Gotham je sa jedne strane priča o „našem“ Betmenu koji se zatiče u Gotamu u paralelnom univerzumu u kome Betmen ne postoji a Bruce Wayne je mrtav, a onda i dekonstrukcija te ideje da je Betmen „prava“ osoba a Bruce Wayne glumljena persona.

Ovo nije možda na prvi pogled očigledno jer je glavna teza ove priče nešto drugo: poreklo Jokera. Kao i veliki broj „velikih“ priča o Betmenu i ova je – posebno što je tokom nje stigao i, agregatno, devetstoti broj ovog serijala započetog 1940. godine – morala negde u svojoj srži imati prostora za istraživanje odnosa Betmena sa njegovim neprijateljem, jangom za njegov jin, psihotičkim ludilom naspram Betmenove hladne, metodične racionalnosti. Univerzum u kome se The Bat-Man of Gotham dešava, interesantno, nema ni Jokera, ali ima čoveka koji je MOGAO biti Joker da su se stvari drugačije odvijale, ima i represivnu, fašističku vlast u Gotamu, koja ekspermentiše na građanima i našeg Betmena koji odlučuje da iako ovo nije „njegov“ grad, to ne čini njegovu dužnost da ga zaštiti manjom.

The Bat-Man of Gotham je, teoretski, manja priča, više street-level orijentisana, ali njen razvoj odlazi veoma daleko u smeru multiverzalne diskusije o tome šta odnos Betmena i Džokera zaista znači za svetove u kojima oni žive. Ideja da Džoker ne bi postojao bez Betmena, kao da na početku dobija svoju potvrdu, osim što Zdarsky zna da ćemo baš ovo pomisliti pa nam brzo izvlači tepih ispod nogu i jednim očinskim šamarom nas podseća da su teze kako, eto, fašisti ne bi bili fašisti nego su ih u to uterale „feministkinje“ i „liberali“ apsolutno sranje i da zlo nije reakcija već fundamentalan izbor, a onda i adikcija.

Na ovom mestu strip kao da odlazi veoma mnogo u širinu sa skakanjem između univerzuma i susretima „našeg“ Betmena sa mnogo svojih alternativnih verzija* – i alternativnih verzija Džokera – no ni u jednom trenutku Zdarsky ne upada u manirizam kakav mi je smetao kod Joshue Williamsona i njegova naracija ima jedan jasan cilj.

*a što je, delimično, sigurno i posledica tog obeležavanja jubileja devetstotog broja

A on postaje jasniji sa narednom pričom, The Joker Year One. Na prvi pogled samo naskakivanje na „Year One“ trend u DC-jevim stripovima gde priču o „prvoj godini“ svog rada nismo imali samo ja i pokojna Rahela Ferari, The Joker Year One je Chip Zdarsky koji počinje da pokazuje koje su razmere mreže u koju je čitalac uhvaćen zajedno sa Betmenom i kako se njene niti povezuju sa nekim velikim prethodnim pričama o ovom junaku.

I to ne samo „klasičnim“ pričama o Betmenu, onim iz, recimo, osamdesetih godina prošlog veka kada je svet odjednom Betmena počeo da shvata ozbiljno nakon decenija komičkog kondicioniranja koje je izvela popularna televizijska serija (mada naravno da ima i toga). Zdarsky ovde pravi dve jake i, u retrospektivi logične spone sa dva važna „novija“ elementa Betmenovog mitosa.

Jedan je njegov sopstveni serijal Batman: The Knight iz 2022. godine (za koji je sada jasno da je napisan kao spretni prikvel za glavnu raspravu koju će o Betmenu Zdarsky voditi u sržnom magazinu) a drugi je opus Granta Morrisona na Betmenu sa kraja prve decenije ovog veka, pogotovo onaj njegov deo poznat pod naslovom Batman R.I.P.

Na ovom mestu je važno da naglasim jednu stvar: na Daredevilu je Zdarsky u dobroj meri prepričavao i reciklirao stare, popularne zaplete iz ovog stripa, iz perioda kada su ga pisali Frank Miller, Ann Nocenti, Brian Bendis, Ed Brubaker pa i Kevin Smith i mada je on to učinio vrlo zanatski kvalitetno, dajući nam zbilja neku vrstu greatest hits dajdžesta, nije suštinski pomerio raspravu o protagonisti na neku novu razinu sve do finala u The Red Fist Saga. Sa Betmenom, međutim, Zdarsky motive koje je u strip prvo uveo Morrison, koristi ne samo kao funkcionalne alatke, da potera svoj trenutni zaplet dalje, a kako to na početku deluje, već kao argumente u daljoj raspravi da je Betmen ZAISTA „persona“ i da je ta persona, to glumljenje stoičkog, nepobedivog martira koji će se UVEK odricati i UVEK će patiti ali će zbog toga UVEK pobediti jer NIKO DRUGI na svetu ne ume da se odriče i da pati i da bude sam kao Betmen, da je to, da ponovimo, TOKSIČNO SRANJE.

Naime, u The Joker Year One se u zaplet vraća Batman of Zur-En-Arrh i ovde je našim mlađim čitaocima potrebna brza digresija u vidu kratke istorijske lekcije:

Batman of Zur-En-Arrh se prvi put pojavio u stotrinaestom broju magazina Batman, davne 1958. godine, a gde je Bill Finger osmislio vanzemaljskog naučnika Tiona koji je, inspirisan Betmenom čije je avanture posmatrao iz, jelte daljine odlučio da postane isti takav, i isti TAJ superheroj na svojoj planeti – naravno, Zur-En-Arrh. Naš Betmen i Batman of Zur-En-Arrh su se tom prilikom udružili za jednu zajedničku avanturu a nedugo potom je Julius Schwartz sa svoje uredničke pozicije počeo da diktira povratak Betmena njegovim „mračnijim“, „uličnijim“ i „detektivskkijim“ korenima i vanzemaljac obučen u šareni kostim je pao u sasvim razumljiv zaborav.

Sve dok Grant Morrison za Batman R.I.P. nije pokazao, na prilično zastrašujući način, ZAŠTO Betmen nije kao drugi superheroji. Čovek-koji-planira-za-svaki-mogući-rizik je tako, shvativši da bi njegovi neprijatelji, a time i neprijatelji čovečanstva, mogli da ga napadnu ne samo fizički već i psihološki, putem hipnoze, kontrole uma ili samo pritiskajući traumatični ožiljak u psihi Brucea Waynea dok se ovaj ne uruši, seo i putem strahovitog napora volje i naprednih intelektualnih vežbi, kreirao DRUGU Betmen-personu unutar svog uma, kao bekap, kao rezervnu ličnost koja će se pojaviti i preuzeti kontrolu kada „primarna“ Betmenova ličnost bude kompromitovana. Ovaj „drugi“ Betmen će biti siromašniji po karakteru i usredsređeniji na misiju, time i nasilniji i beskompromisniji i, pretpostavka je, time otporan na dalje psihološke napade i spremniji da situaciju reši po svaku cenu.

Da bude vrlo vrlo VRLO jasno: Morrison je već u Batman R.I.P. ovu ideju predstavio kao kontroverznu. „Mentalna bolest kao taktičko oruđe“ je problematičan koncept a što je komunicirano već i time da je ime za ovu personu, Batman of Zur-En-Arrh dovitljivo protumačeno kao Bruceova poluupamćena uspomena na veče u kome je izgubio roditelje, nakon gledanja filma o Zorou u bioskopu, a gde je njegov otac, gledajući svog sina kako se oduševljava maskiranim deliteljem pravde sa filmskog platna, prokomentarisao da je sve to lepo ali da bi u realnosti „Zoro bio u Arkamu“, dakle u ustanovi za mentalno obolele (Arkham Asylum) koja je decenijama unazad deo gotamskog folklora. Zur-En-Arrh, kao detinja uspomena na „Zorro in Arkham“ je onda upravo onaj interfejs između detinje traume, infantilne želje za osvetom i, ipak, razumevanja da ta vrsta reagovanja na traumu nije „zdrava“ koji je Morrison majstorski upleo u svoju priču a Zdarsky onda od toga napravio svoju diskusiju o konačnom prevazilaženju infantilne faze i fetišizacije traume, te svih tih fantazama o snazi stoicizma i moći koju daje martirstvo na kojima je izgrađen gori deo Betmenove persone (i fandoma).

The Joker Year One onda postaje dosta komplikovan jer je ovo rasprava o multiplim Betmenima iz alternativnih univerzuma od kojih je svaki u nekom periodu svog života shvatio da mu treba Batman of Zur-En-Arrh na rezervnoj klupi, ali i o Džokeru koji ima tri ličnosti. A što je nešto elegantniji tretman ove ideje od onog što je Geoff Johns uradio u svom dosta problematičnom Black Label miniserijalu Batman: Three Jokers pre nekoliko godina. Štaviše, mislim da je sa The Joker Year One Zdarsky svesno i planski išao na demontiranje Johnsovog stripa – koji je i veoma izrazito fetišizovao Betmena kao martira i stoičku figuru – i ovde u čisto zanatskom smislu imamo maestralno povezivanje sa likovima i motivima iz njegovog maksi serijala Batman: The Knight, gde se čitava ideja multiplih ličnosti unutar Betmena i Džokera razotkriva kao eksperiment koji dolazi iz spoljašnjosti, od strane amoralne, suštinski zle osobe i na taj način se „naš“ Betmen donekle abolira od svoje krivice.

A što nije beznačajno jer se u daljem toku priče dešava mnogo strašnh stvari koje rekontekstualizuju iskonski sukob između Betmena i Džokera, štaviše, dajući smelu tezu koja ide nasuprot onome što smo do sada „znali“. Naime, ideja da su Džoker i Betmen dva pola etike i filozofije, jedan na strani pravde i uređenosti, drugi na strani sadizma i haosa, generalno isti po svemu osim što Betmen uvek pobeđuje jer zastupa društveno zdraviju opciju je u tumačenju Chipa Zdarskog netačna. Haos UVEK trijumfuje nad redom jer je entropija naprosto kosmički princip i svaki sistem teži višem stanju neuređenosti i nikada se neće spontano više „urediti“ – ergo, to da je Betmen uvek pobeđivao Džokera nije svedočanstvo o kosmičkoj ispravnosti njegove misije nego o nečem mnogo zlokobnijem: Džoker NE ŽELI da Betmen izgubi.

Ovo zvuči strašno, ako stvari posmatrate iz „stare“ perspektive: neustrašivi borac za pravdu, pomenuti stoik i martir je zapravo samo igračka u rukama sadističkog manipulatora koji ga pušta da veruje kako je pobeđivao „sam“ iako je uvek mogao da njihov sukob okonča svojom pobedom. Ali unutar onog što Zdarsky argumentuje, ovo je oslobađajuće za Betmena. Džoker je taj koji je patološki opsednut igrom i koji ne može bez nje čak i po cenu da u njoj ikada ne pobedi jer izvan te igre on nema NIŠTA.

Sa svoje strane, Betmen ima PORODICU. Ovo se sugeriše već u prethodnoj priči, gde Betmena iz multiverzalnog kovitlaca spasava njegov (treći) usvojeni sin, Tim Drake, odnosno treći Robin, dakle, neko ko je od Betmena naučio sve lekcije osim one jedne za koju sada vidimo da je pogrešna: da je Betmen najmoćniji, da je uvek sve isplanirao unapred, i da mu nikada ne treba ničija pomoć.

Video sam komentare kako je ovo maltene ponižavajuće za Betmena ali Zdarsky svoju tezu razvija vrlo dosledno. Prikazujući nam Betmenov um već na samom početku kao „veštački“ uređen sistem gde je dugim godinama vežbanja i kompartmentalizacije informacija Betmen sebi praktično snagom volje kreirao totalno, fotografsko pamćenje, a onda razvijajući diskusiju o Batman of Zur-En-Arrh personi kao o očiglednoj grešci jer je u pitanju „čist“ Betmen, bez čovečnosti Brucea Waynea koja je, pogrešno, smatrana za slabost, Zdarsky vrlo jasno ovde argumentuje da je svetu – i unutar fikcije DC metaverzuma, ali i našem svetu – potrebniji Betmen koji je manje nepogrešiva mašina što je pokreću procedure i algoritmi, lišena ljudskih slabosti i emotivnosti koje mogu zamagliti racionalno rasuđivanje, već naprotiv, VIŠE ljudski Betmen, koji će imati sumnje i momente nesigurnosti, a koji onda lek za njih neće tražiti u solipstističkom procesu „razmišljanja“ o problemu već u kontaktu sa drugima, interakciji sa drugim ljudima, ma koliko manje „pametni“ oni bili od njega. Srce koje mora odluke voditi isto koliko i mozak je tako jednostavan zaključak, a Zdarsky nas do njega vodi tako izokolnim putem da smo skoro šokirani kada sami shvatimo nešto što je trebalo da nam bude jasno od samog početka ali smo bili zaslepljeni superherojskom DRAMOM.

A, da se razumemo, Zdarsky DRAMU servira vrlo snažnim pokretima. Rekoh već da je platno na kome ovaj strip nastaje veoma široko i mada je priča verovatno mogla da bude i kraća i kompaktnija, imam utisak da je Zdarsky najveći deo vremena imao finu kontrolu nad njenim podcelinama te da je birao momente u kojima će samo pripovedanje da pređe na zadnje sedište, kako bi kreirao spektakularne set pisove o kojima će se, ako poživimo, pričati još generacijama kao o legendarnim Betmen-momentima.

Svako može da izabere svoj, ali već pri kraju prve priče, Failsafe, u broju 130 imamo sekvencu u kojoj Betmen pada iz svemira na Zemlju, i ovo je situacija toliko ludački apsurdna a za koju čitalac ipak poveruje da čovek ovako snalažljiv i pametan kao što je Betmen može da je preživi da ona u mnogome sažima energičnost i dovitljivost celog rada Chipa Zdarskog na serijalu.

Za poslednje dve priče, Dark Prisons i Dying City, scenarista onda spretno sve svoje komplikovane multiverzalne, multipersonske (!!!), psihološke i filozofske niti povezuje u dve priče koje su „konkretnije“ i vide Betmena u direktnijoj interakciji sa zajednicom, svojim gradom, čak kako rešava neke „prave“ detektivske probleme. Ovo je dovitljiva inverzija uobičajene trajektorije superherojskih priča u kojima prvo heroj brani zajednicu od nasumičnih pretnji (kriminal, korupcija, terorizam) ali se zatim sve svede na sukob između njega i jedne odabrane superzločinačke persone kojoj cilj nije da se obogati ili da vlada nego da uništi junaka. Ovde Zdarsky Betmenovo sazrevanje, odbacivanje disocijacije svoje ličnosti zarad kreiranja „oružja“ za njegovu „misiju“, prihvatanje da su njegova usvojena i biološka deca njegova STVARNA moć – podjednako i Betmenova i Bruceova – provlači kroz zaplet koji ima i političku i vrlo ličnu dimenziju. U Dark Prisons Betmen onda uspeva da se izvuče iz multiverzalnog (i vremeplovnog) ludila i shizoidne disocijacije ličnosti, sa sve dirljivom brigom koju pokazuje za svog ubrzano starećeg klona koji, eto, spojlera, na kraju umire baš da bi „naš“ Betmen mogao da simbolički sahrani celu tu koncepciju alternativnih ličnosti ali i „podmlađivanja“ Betmena. „Ovaj“ Betmen se sada oseća komotno u svojoj ulozi oca porodice koji posmatra svoje sinove kako napreduju (i jednom će ga prevazići) i to je signal DC-jevim urednicima, baš koliko i publici, da je Betmen OKEJ i kada je stariji, i da se poklič „ustaj starče“ kojim sebe i ovaj Betmen povremeno časti (u jasnoj aluziji na Dark Knight Returns Franka Millera) više ne treba čitati kao očajnički vapaj martira koji je na kraju svojih snaga već kao aspirativni, osnažujući poziv samom sebi da ne zaboravi da starenje nije nužno izjednačeno sa samoćom, očajem, mračnim zatvorom sopstvenih refleksija na greške, gubitke i poraze.

The Dying City je onda i najeksplicitnije politička priča ovog serijala, sa spretno iskorišćenom paranojom od ruskog mešanja u politiku drugih država kroz metode jelte, specijalnog rata, ali i neobično dubok zasek u karaktere ovog stripa sa (bivšim) komesarom Gordonom koji dobija šokantno višeslojnu ulogu u narativu. Prosto nisam očekivao da će Zdarsky otići u ovom smeru – niti da će mu urednici to dopustiti – jer je Gordon simultano zreliji, ranjiviji ali i grešniji nego ijedan Gordon koga mogu da se setim iz svoje karijere čitanja Betmena a Betmena čitam, evo, već skoro pedeset godina. Nisam to očekivao, ali Zdarsky svoju završnu priču piše sa izuzetnom sigurnošću, spajajući policijski procedural, politički triler i noar krimić o zločinu iz strasti i mada je mogao biti i sasvim odvojena priča – Betmenovo sazrevanje je, može se reći, završeno u Dark Prisons – on služi kao demonstracija toga šta „novi“, suptilniji, emotivniji Betmen može da učini za svoj grad i svoju zajednicu, plastično pokazujući da će, ako posluša svoje srce radije nego svoj intelekt Betmen NEIZBEŽNO ponekada napraviti greške I DA JE TO U REDU. Greške se nekada mogu ispraviti. Ljudi ljudima mogu da oproste. Čak i kada su to ljudi koji nose sumanute kostime i skaču između univerzuma onako kako vi menjate autobuse žureći na posao.

Već sam pomenuo koliko je ovo DOBRO nacrtan strip, ali nije ljudski da još jednom ne podvučem da, čak i da ste dosta sumnjičavi u pogledu toga bi li vam se sva ova psihološko-filozofka zajebancija dopala, treba da ovo pročitate, MAKAR PRELISTATE, jer je ovo u grafičkom smislu vrhunski superherojski strip. Mislim, kad je „najgori“ crtač na ovom celom serijalu Mike Hawthorne, znate da pričamo o sumanuto visokom proseku kvaliteta.

Jorge Jiménez je ovde u ŽIVOTNOJ formi, nadilazeći svoj prethodni rad na Betmenu u vreme Jamesa Tyniona četvrtog i nudeći prosto neverovatan spoj klasične stripovske stilizacije i filmskih, widescreen set pisova. Jiménez je prosto MAJSTORČINA, neko kome grafičko pripovedanje ide naizgled nestvarnom lakoćom, sa besprekornom disciplinom lejauta tabli ali i kompozicija samih kadrova, neko ko zna da je pretrpavanje slike detaljima besmisleno ako će da uspori tempo čitanja, ali onda i neko ko će scene najveće drame i najveće akcije (recimo pomenuta epizoda 130 u kojoj Betmen prvo pada iz svemira a posle se bije sa robotom usred snežne oluje) uraditi tako da svaki od kadrova možete da pretvorite u poster koji će da ide na zid. Jiménez je naprosto jak u svim mogućim elementima: likovi su mu lepi, ali imaju jasnu razliku u godinama, telesnoj građi, unutrašnjem životu… Kad crta naučnofantastičnu akciju imate utisak da on ZNA šta koja komponenta na robotskom telu radi (Moreyvi kolori takođe MNOGO doprinose „futurističkoj“ dimenziji ovih slika) a onda kada crta gritty detektivski triler, to su sve bolesno osvetljene scene namrštenih, ćutljivih muškaraca u kojima praktično vidite zrno „filma“ koji vam se odvija pred očima. Tuče? Tuče su mu takav spektakl da ćete se samo u Failsafe vraćati pet puta da gledate kako robot bije po Supermenu i Betmenu kao Maksim po diviziji a oni se ne daju i opet se vraćaju u akciju. Jiménez je praktično genije i pitam se dokle će DC moći da ga drži uz sebe i kada će on napraviti sebi ugodnu creator-owned budućnost.

Jiménez je i nacrtao iznenađujuće velik broj epizoda ovog serijala imajući u vidu koliko je njegov crtež studiozan, ali, eto, i Mike Hawthorne je ovde pružio sjajan program nudeći nešto „običnijeg“, prizemljenijeg Betmena a onda se Andrea Sorrentino pojavljuje za neke od najbrutalnijih scena horora i natprirodne strave u The Joker Year One. Za Sorrentina – koga sam ja uvek hvalio za njegove radove u američkom stripu – je vezana i nedavna kontroverza oko navodnog korišćenja AI tehnologije za kreiranje svojih crteža u poslednje vreme i mada se ne zna konkluzivno je li to slučaj i u ovom partikularnom stripu, treba imati na umu bar dve stvari: Sorrentino nije neko ko ne zna da „crta“ i švercuje se koristeći veštačku inteligenciju. On je kvalitetan i ugledan autor koji, čak i da koristi AI, do sada nije pokazao da je to na bilo koji način umanjilo ni kvalitet ni karakter njegovog autputa. Druga stvar je da je naprosto PREVIŠE savremenog superherojskog stripa konstruisano kao prozni narativ sa ilustracijama, gde se, dakle, sva naracija dešava u tekstu a crtač samo dodaje ukrase i onda ne samo da nije iznenađujuće ako vidimo da crtači posežu za AI alatkama jer se od njih ne traži da budu autori već samo da „ilustruju tekst“, već nije iznenađujuće ako mi, kao čitaoci više nismo sigurni gledamo li rad čoveka ili mašine. U stripovima gde crtač mora da scene „režira“ verovatnoća da je AI uradio crtež je eksponencijalno manja nego u onima gde se sve dešava u tekstu a crtač samo treba da nabaci par kostimiranih likova koji stoje u kul pozama.

Nisam očekivao da će ovaj tekst ispasti baš ovoliki ali imao sam tokom celog rada Chipa Zdarskog na Batmanu utisak da nezanemarljiv deo (glasnog) fandoma gunđa da je strip nemaštovit, ili da je previše udaljen od „pravog“ Betmena, ili da samo reciklira stare priče i želeo sam da bude jasno kako mislim da je Zdarsky, pored svake objektivne zamerke koja se može uputiti ovom stripu, u pogledu tempa, u pogledu oslanjanja na stare priče, u pogledu tona itd, kreirao pošten, slojevit, i definitivno SVOJ narativ o Betmenu. Narativ koji ima izražene teze i jasne ideje, koje su zanimljive pa i VAŽNE za Betmena, ali i za širu temu kulture u kojoj živimo i rastemo i razvijamo se. Dobili smo sve to, jasan iskaz o tome da Betmen sveden na falocentričnu infantilnu fantaziju nije sve što Betmen može da bude, i u nekim momentima i mnogo ličniju priču nego što je za Zdarskog, kada piše superheroje, standard (pogotovo u The Dying City sa jasnim refleksijama na privatni život autora). Plus, naravno, dobili smo neke od najboljih tabli Betmena u vizuelnom smislu u celoj njegovoj istoriji. Pa to, mislim, nije malo. Zdarsky je sada ponovo u Marvelu, piše tekućeg Kapetana Ameriku, a o kome ćemo prvo zgodnom prilikom, a u međuvremenu pet kolekcija sa celim njegovim Betmenom možete, putem Amazona, sebi kupiti ovde (mada ih ima i u našim prodavnicama).