Kao što smo već konstatovali, Holivud će da nastavi da rekonstruiše i rekontekstualizuje uspomene koje imam na svoje detinjstvo i tinejdž-godine a ja ću da nastavim da te filmove gledam. The Naked Gun, odnosno Goli pištolj, film Akive Schaffera iz 2025. godine je istovremeno i rebut serijala koji je začet u osamdesetima i svoj poslednji trzaj imao 1994. godine, ali i njegov kanonski i, makar po intencijama, u duhu verni nastavak. Činjenica da je komedija danas generalno žanr u koji veliki studiji nemaju naročito mnogo poverenja čini The Naked Gun jednim od najočiglednijih kandidata za letnju premijeru, uz oslanjanje na ipak poznatu franšizu i neka jaka imena na plakatu. Sa druge strane, činjenica da je originalni serijal, zajedno sa drugim produkcijama iste ekipe iz osamdesetih godina prošlog veka utemeljio jednu posebnu formu komedije*, koja je u dvadesetprvom veku skoro potpuno iscrpela svoj potencijal da bude išta više od umorne reciklaže popkulturnih memova kakvu danas mogu da rade i algoritmi i koju je, uostalom, prevazišla i zastarelom učinila praktično čitava kultura „internet-humora“ znači i da su Schaffer i ekipa koja je ovaj film pravila morali da pronađu poseban ugao iz koga će nešto kao što je The Naked Gun delovati ne samo sveže i nepotrošeno već uopšte na bilo koji način relevantno u modernom popkulturnom krajoliku.

*uz, naravno uvažavanje činjenice da je tu stazu pionirski ipak utro Mel Brooks

Schaffer svakako ima CV koji ga je za ovo preporučio. Kao deo komedijaškog kolektiva The Lonely Island, Schaffer je sa svojim ortacima iz škole bio deo pionirskog talasa internet-komedije koji je na tekstu i stripovima baziran internet-humor što je karakterisao devedesete i početak ovog stoleća pomerio u smeru kratkih filmskih skečeva. Sa angažmanom za Saturday Night Live već 2005. godine i kreiranjem nekoliko ranih onlajn senzacija u vidu skečeva i muzičkih spotova u saradnji sa jakim imenima kao što su bili Justin Timberlake ili T-Pain, The Lonely Island su svojim članovima obezbedili ozbiljnu dalju karijeru pa je Schaffer režirao, napisao i producirao nekoliko „pravih“ filmova pre nego što će ga Seth McFarlane pozvati da bude autor na rebutu The Naked Gun pre neke tri godine.

Ovo je inače praktično treći pokušaj nastavljanja franšize u ovom veku, sa prvim filmom planiranim da u njemu Leslie Nielsen „zvanično“ preda štafetu svom nasledniku, a koji je propao jer Paramount nije mogao sa sobom da se dogovori koliko para želi da potroši i šta uopšte hoće, pa je Nielsen onda umro 2010. godine, i drugim projektom koji je pokušao da uključi i Davida Zuckera kao producenta. Zucker je ovo prvo odbio jer mi se činilo da su rane verzije skripta previše različite od onog što je on sa svojom ekipom radio na originalima, pa se nekoliko godina kasnije vratio da bude saradnik na scenariju, gde su on i Pat Profit zamislili da će glavni lik u filmu biti sin originalnog protagoniste Franka Drebina, ali i da će on biti tajni agent a ne policajac – sa obrazloženjem da je Zucker, uostalom ispravno, smatrao da nema smisla praviti parodiju na policijske filmove kada se „pravi“ policijski filmovi više ne prave. Ovaj Naked Gun je trebalo da se zove samo Naked: Impossible, ali ni taj projekat nije otišao dalje od scenarija i iz njega je u ovogodišnjem rebutu zadržano praktično samo to da je ovaj Frank Drebin Junior sin originalnog Franka Drebina.

Da bude jasno, David Zucker i za The Naked Gun 2025. nije imao mnogo lepih reči, gunđajući da ga Paramount nije ni zvao kada je ovaj projekat ušao u razvoj i insistirajući da on ovaj film neće ni gledati. Pozitivne kritike i reakcije publike kao da su ga malo smekšale jer jer nedavno izjavio, parafraziram, kako je dobro da studiji vide da postoji bioskopsko tržište za komediju, pogotovo za parodične komedije, dodajući i da ga je Seth McFarlane zvao telefonom nakon što je scenario bio završen i da je proveo prvih deset minuta razgovora govoreći mu koliko je voleo Ima li pilota u avionu, te da „ne mogu da budem ljut na nekoga ko mi govori da sam genije“, ali da on to i dalje nema nameru da gleda i štaviše da žali što je video i trejler.

Evo šta je: The Naked Gun 2025 je, nedvosmisleno, slabiji film od originalnog The Naked Gun iz 1988. godine, ne samo na ime potencijalnih slabosti u scenariju i očiglednih slabosti u egzekuciji, već i na ime toga da se pojavljuje u kontekstu koji mu naprosto ne dopušta da bude onako moćna doza anarhije i ikonoklastične parodije kakvu nam je doneo original, zajedno sa drugim Zucker-Abrahams-Zucker produkcijama iz osamdesetih godina prošlog veka. Njegova je vrednost zaista pre svega u tome da će studijima pokazati da postoji taj tržišni – i kulturni, na kraju krajeva – potencijal u pravoj bioskopskoj komediji koja se ne plaši da ide u neke IZUZETNO bizarne ekstreme, da rizikuje sa humorom od kojeg su neki pripadnici malobrojnog gledališta sa kojim sam delio bioskopsku salu imali reakcije refleksnog trzaja unazad, da, na kraju pokaže da „čista“ komedija, dakle, ne akcioni, ne romantični, ne superherojski i definitivno ne child-friendly hibrid, a što je poslednjih godina bio jedini način da komedija dobije podršku studija da uđe u bioskop umesto da ode direktno na striming, još uvek ima karakter, identitet, distinkciju i snagu da bude bioskopski hit. The Naked Gun, metaforički rečeno, predstavlja onog vojnika koji prvi izleće iz rova da primi kuršum na prsa da bi njegove kolege i same pohrlile preko zaklona, sada svesne da postoji nešto veće od njih samih i jurnule ka neprijatelju, primećujući, usput, da su tom prvom vojniku, tom heroju od koga je krenulo sve, u samrtnom ropcu spale i pantalone i sad leži golog dupeta na blatištu.

Da će film u kome u jednoj sceni deluje kako Liam Neeson sodomizira velikog psa dok taj pas oralno zadovoljava Pamelu Adnerson biti baš taj, jelte, neznani junak novog doba „prave“ komedije svakako ne deluje kao nešto sa čime biste ušetali u kancelariju šefa studija i tresnuli mu pič na astal, i ovde je reputacija same franšize morala da odradi najveći deo artiljerijske pripreme.

Iako možda ne najbolji film ekipe Zucker-Abrahams-Zucker – mada je u okviru njihovog opusa skoro nemoguće „objektivno“ reći šta je „najbolje“, imajući u vidu anarhičnu, na gegove iscepkanu strukturu svih njihovih filmova* – The Naked Gun iz 1988. godine je bio komercijalni uspeh koji je znatno prevazišao prethodne radove ZAZ, nadmašujući i veličanstveni performans njihovog prvog pravog filma, Airplane! (odnosno Ima li pilota u avionu), ostavljajući daleko iza sebe u prašini zlosrećni Top Secret! i premašujući i srazmerno uspešnu ali srazmerno „običnu“ komediju Ruthless People, jedinog filma iz ZAZ kuhinje osamdesetih koji nije rađen kao pačvork parodičnih skečeva. To da su David i ostala dvojica pristali da rade i nastavak 1991. godine (sa nastavkom Airplane! Iz 1982. godine nisu hteli ništa da imaju i tvrde da ga do danas nisu gledali) je dovoljan pokazatelj da je i u kreativnom smislu The Naked Gun bio neka vrsta konvergencije ideja i intuicija koje su pokretale ovaj kolektiv još od sedamdesetih godina kada su se bavili alternativnim, komičnim teatrom.

*Top Secret! se, recimo, smatra njihovim najslabijim projektom ali kunem se da ja i dan-danas dobijam KONVULZIJE od smeha gledajući onaj set pis kada Val Kilmer pogrešno razume najavu u restoranu, popne se na binu i krene da izvodi Tutti Frutti Little Richarda uz šlagerski bend koji potpuno poludi od rokenrol energije

Na kraju krajeva, The Naked Gun je bio filmski nastavak televizijske serije Police Squad! koju su ZAZ radili odmah nakon Airplane! i veliki deo tona, vizuelnog identiteta i tematskih interesovanja preneli direktno iz serije na veliko platno. Police Squad! je bio ozbiljan flop, u premijernom emitovanju puštene su samo četiri epizode od šest snimljenih, ali ZAZ su ionako od samog početka želeli da ovo bude film. Kada je Paramountu ponovo ponuđena ova opcija, studio je pristao, verovatno računajući da su VHS i LaserDisc edicije serije pripremile teren, i The Naked Gun je 1988. godine pokorio prvo američki boks ofis a onda i ostatak sveta, uspevajući da proizvede još dva nastavka, a gde je David Zucker režirao i drugi.

Problem sa ovom vrstom humora, pak, počeo je da se pomalja već devedesetih. Treći Naked Gun iz 1994. godine je bio i najslabije kritički ocenjen i komercijalno najneuspešniji iz serijala, a onda je polovinom devedesetih komedija kao žanr počela da se menja. AOL je doveo internet u američke domove ali i na koledže koji do tada nisu bili deo akademske mreže i komedija pravljena „u zajednici“, radije nego u velikim holivudskim studijima postala je neka vrsta kulturnog kamena-temeljca na kome će se graditi narednih trideset godina. Čitave generacije su izrasle čitajući rane web-stripove i šerujući čet-logove legendarnih prenkova (možda pamtite ime Bloodninja?), sprdajući se sa forumskim mall ninja stereotipima i deleći unaokolo skrinšot iz igre Zero Wing sa tekstom „All your base are belong to us“. Istovremeno, braća Wyans će 1996. godine sa filmom Don’t Be a Menace to South Central While Drinking Your Juice in the Hood (kod nas briljantno prevedeno kao Napaljeni uličari) za koji su napisali scenario i u kome su igrali, preuzeti apsurdistički parodični pristup ZAZ filmova i dati mu meru socijalnog i rasnog komentara, podižući tako stvari na naredni nivo.

No, uspeh braće Wyans će značiti i brzo razblaživanje njihove komedijaške ljutine i njihov će talenat za parodiju postepeno biti sve više i više rastezan dok na kraju nije ovaj žanr doveo do stadijuma prezasićenja. Nisam siguran da publika za Scary Movie ZAPRAVO još uvek postoji imajući u vidu da je i „studijski“ horor film, slično komediji, u solidnom deficitu poslednjih godina, ali Wyansi svejedno pripremaju Scary Movie 6 za narednu godinu…

Ovo nas onda vraća na to pitanje konteksta u kome The Naked Gun u 2025. godini izlazi pred publiku. Prvo je dakle to da ona forma komedije koju su ZAZ dovukli u bioskop pre četiri i po decenije – apsurdistički humor, geg-stuktura koja u drugi plan stavlja glavni zaplet filma, karakterizacije itd. – danas prevashodno dominira na internetu, u kratkim formama TikTok, Instagram ili YouTube Shorts komičara gde se relativno lo-fi produkcija (jedna osoba često igra sve likove u skeču, pozadine, ako ih uopšte ima su jeftine chroma key montaže itd.) snimana i možda i montirana telefonom uklapa uz parodični sadržaj.* Produkcija „pravog“ filma, sa budžetom od 42 miliona dolara je na neki način antiteza ove ideje, način na koji bi to radili dinosaurusi.

*za primere komičara koje lično smatram upešnim u ovoj formi videti recimo ljude kao što su Rich Black Buy, Man Carrying Thing, Rudy Ayoub, Senpapi Gabe

Drugo, a možda i važnije je da, kako je i sam David Zucker ukazao, The Naked Gun dolazi pred publiku u 2025. godini kao parodija na policijske filmove kakvi se danas naprosto ne prave. I ovo je prepreka koju Schaffer i njegovi saradnici na scenariju, Dan Gregor i Doug Mand, ne uspevaju da zaista prevaziđu do samog kraja ali je posmatranje njihovih napora zanimljivo.

Osnovni deo strategije ZAZ filmova je bilo prepoznavanje memova/ tropa filmskih popularnih žanrova i njihovo komično gomilanje uz apsurdističke prelaze od standardne filmske naracije u geg-forme. Airplane! je, uostalom pored generalne parodije filmova o katastrofama veliki deo svog zapleta i karakterizacija preuzeo skoro direktno iz Paramountovog filma Zero Hour iz 1957. godine. Top Secret! je ovo isto uradio parodirajući špijunske filmove iz epohe hladnog rata i ratne akcione drame vezane za Drugi svetski rat. Police Squad! je pravljen kao spufovanje televizijskih serija poput M Squad iz pedesetih i Felony Squad iz šezdesetih koje su i dalje, na ime repriziranja bile u svežem sećanju publici u osamdesetim godinama. Ne treba zaboraviti ni da je žanr televizijskog pandurskog procedurala u osamdesetima još uvek bio živ, zdrav i popularan, na ime serija kao što su bile Hill Street Blues, Miami Vice, Columbo ili Cagney & Lacey.

The Naked Gun u 2025. godini nema ovu vrstu „prirodnog okruženja“ ni u bioskopu ni na televiziji i produkcija taj problem rešava na dva na neki način suprotstavljena načina. Jedan je da se gegovi iz originalnog Police Squad!/ The Naked Gun korpusa ponavljaju/ variraju, uz pretpostavku da će i moderna publika prepoznati da su u pitanju aluzije na klasičan „pandurski“ sadržaj, drugi da se rade aluzije na materijal koji izlazi izvan formata i žanra ali koje su po DUHU bliske originalnim ZAZ intencijama.

Primer za ovo prvo je, recimo to kako Liam Neeson tokom filma monološki prepričava radnju koristeći kićeni, palpi jezik kao ispao iz beležnice Mickeyja Spillanea a onda odlazeći korak ili dva dalje u apsurd (ceo monolog u kome se pominju njegov „cop apartment“ i „cop dead wife“) i u nekim momentima ovo je vrlo efektno. Ponovljeni vizuelni geg sa ljudima koji Franku Drebinu Junioru i njegovom partneru dodaju papirne čaše sa kafom gde god da se ovi pojave je prilično efektan i dobija na snazi sa ponavljanjem, a povremeno Liam Neeson u svojim promuklim baritonom promrmljanim monolozima ispali takav biser da ne možete da se ne zapitate WTF JESAM LI OVO STVARNO ČUO (npr. „And she had the type of bottom that would make any toilet beg for the brown.“). Drugde imamo relativno pešadijske fore kojima scenaristi pokušavaju da se bore protiv ideje da citiranje trenutno popularnih popkulturnih referenci znači da će film prebrzo ostariti i njihovo rešenje je da citiraju BAŠ OMATORELE popkulturne reference sa idejom da je Frank Drebin Junior naprosto mator čovek zastarelih shvatanja i interesovanja (na primer razmena: „I’m still upset about the Janet Jackson Super Bowl.“ „That was 20 years ago!“ „Not for me.” ili strastvena proklamacija „Pshhh… Electric!! Back in my day only three things were electric. Eels, chairs, and Cathrine Zeta Jones in the 2002 hit film Chicago.“). Ovo potonje nema naročito visok procenat pogodaka negde, jer se ide preduboko u šalu koja naprosto nije smešna i svodi se na „I understood that reference“ reakciju (geg sa Black Eyed Peas) a negde i jer Liam Neeson, uprkos sasvim korektnom deadpan pristupu izgovaranja replika naprosto nema onu sumanutu energiju koju je imao Nielsen, gde ste svakog trenutka imali utisak da čovek improvizuje konverzaciju jer živi u svetu koji fundamentalno NE RAZUME.

Vratićemo se na to. U međuvremenu, primer za ovo drugo je, pa već to da je Liam Neeson kastovan da igra sina originalnog FrankaDrebina. Neeson je modernoj publici pre svega poznat kao protagonist akcionih filmova nastalih nakon velikog uspeha prvog Taken i već prvi geg u kome ga vidimo je borba gde on golim rukama poražava grupu teško naoružanih pljaškaša banke a koji, pa, naprosto nije smešan. Ili nije smešan onako kako je bio smešan kada je iste scene radio Leslie Nielsen pošto je gledanje matorog kanadskog glumca koji se bori protiv naoružanih protivnika i poražava ih gerijatrijskim karateom supstancijalno SMEŠNIJE od toga da krupan, snažan muškarac poput Neesona koga petnaest godina unazad gledamo kako jebe keve zlotvorima sada radi to isto ali uz mali dodatak vizuelnog humora.

Neeson se svakako prilično jako dao ovoj ulozi ali i stoji da on zaista nema taj Nielsenov jedva skriveni haos u glavi. Frank Drebin Leslieja Nielsena je čovek za koga ste videli da je u svakom momentu na bukvalno korak od panike, od maničnih reakcija na događaje u okruženju koje ne razume i koji ga hvataju nespremnog a gde on onda mora da primenjuje „policijske“ taktike i procedure kojih se, uostalom, ni ne seća jer nije obraćao pažnju na obuci. Nielsenov Drebin je emitovao snažan vajb celoživotnog slackera koji je kroz karijeru „padao unapred“ i kao neko suštinski nesposoban za posao koji radi bio komentar i na korumpiranost cele službe ali i osoba za koju ste navijali jer je živela život koji ste želeli sebi: pobede ostvarene dobrom srećom i feelgood avanture koje se preživljavaju bez trauma i napora.

Neeson, pak, radi sve potrebne stvari ali on prosto nema taj kameni izraz lica kojim je Nielsen – inače do tada karakteran, dramski glumac – sebe tako jako prodao žanru komedije malom ulogom u Airplane! a onda izdominirao kao Frank Drebin. Nielsenova komička veština je bila takva da je nešto što je mogla biti samo neukusna parodija autistične osobe transformisao u ulogu antiheroja punog nepatvorene topline za koga publika navija bez ostatka.

Neesonov Frank Drebin Junior pored toga dobija i neke dodatno upitne dimenzije u scenariju. Jedan dugačak geg bavi se njegovim poremećajem ishrane i posledičnim problemima sa dijarejom i mada je ovo jedna od ambicioznije režiranih scena u filmu sa kombinacijom mahnitog body-cam futidža (gde na kraju imamo first person momenat u kome Drebin puca iz pištolja u vazduh da bi mu se oslobodila kabina u javnom toaletu i, jebiga, MENI je to bilo smešno) i „ozbiljne“ instance pregledanja materijala i isleđivanja osumnjičenog, njene gross out konotacije su nešto što originalni ZAZ filmovi nisu hteli da urade svom glavnom junaku, čuvajući meru njegovog ličnog dostojanstva.

No, novo je vreme, novi su običaji i The Naked Gun makar ima tu sumanutu geg-energiju da će da ređa šalu za šalom, igru rečima za igrom rečima, vizuelne gegove u pozadini, apsurdističke prelaze iz realizma u komediju (na primer scena u kojoj se Drebin Junior bori sa gomilom henčmena i nokautira jednog po jednog a iza njega je digitalni brojač koji imitira brojanje usluženih klijenata kao na primer na šalteru u banci) i set pisove koji u nekom narativnom smisu nemaju opravdanje jer značajno usporavaju tempo filma, ali u pogledu komedije daju sveža, zabavna krešenda, sa originalnim idejama i dobrom egzekucijom. Primeri za ovo drugo su recimo to kada Pamela Anderson izvodi improvizovanu sket tačku sa malim džez ansamblom na bini gde je njen performans SJAJAN i pokazuje koliko je napredovala od, recimo, Stacked, ali i dugačka, videospotovski režirana sekvenca kojom se metaforički prikazuje momenat razgaranja romantičnog plamena između likova koje glume Neeson i Andersonova. Originalni The Naked Gun je imao kratku, efektnu montažu prepunu falusnih i ejakulatorskih vizuelnih metafora, ali The Naked Gun 2025 sa svojim narativom o usponu i padu animiranog golema u formi Sneška Belića uspeva da ode nekoliko smislenih koraka dalje i kreira celinu koja će živetu po JuTjubu i iseckana na gifove još godinama nakon ovog filma.

The Naked Gun 2025 dakle gledaoca generalno izlaže neprekidnom dotoku komičnih gegova trudeći se da ga preplavi i računajući da će bar 51% njih da prorade te da će krajnji rezultat biti pozitivan. Kod mene je ovaj pristup upalio i pored mnogo momenata u kojima se nisam nasmejao, bilo je sasvim dovoljno onih koji su me naterali u kikot pa i glasan smeh, zajedno sa ostatkom malobrojne ali investirane publike u bioskopu.*

*moja žena, koja je, kao i u praktično 100% drugih slučajeva služila kao kontrolna grupa se, u kontrastu sa tim nije ni jednom nasmejala i njoj je gotovo sav humor ovog filma bio infantilan i nezanimljiv

I, mislim, to jeste neka vrsta napora da gledaoca nasmejete praktično na silu, ređanjem svega što vam padne na pamet radije nego kreiranjem dosledne, „pametne“ serije konzistentnih motiva koja će kumulativno biti smešna, ali to jeste pristup dosledan originalnim ZAZ filmovima i tu nemam šta da prigovorim. Neki od ovih gegova su naprosto apsurdističke vizuelne šale, neke su „kompleksnije“ karakterne epizode ali najuspeliji među njima su, za moj groš, oni u kojima će Neeson emitovati tu „drebinovsku“ energiju čoveka koji svet ne razume, ali se od njega brani kako zna i ume, često u tome ispadajući simpatično glup ali i autentično emotivan. Na primer, scenario korektno koristi ideju o komičkom tripletu sa ponovljenim scenama u kojima Drebin Junior lomi telefon nakon korišćenja da ne bi mogli da mu uđu u trag, ali onda ima i jednu odlično odmerenu razmenu u kojoj glavni junak upada u frustriranu, ali uverljivo emotivnu tiradu vezanu za gubljenje pristupa vintidž epizodama serije Buffy the Vamipre Slayer.

U poređenju sa tim, momenti u kojima Drebin ostaje bez pantalona i veša su manje smešni, ponovo jer kod Neesona naprosto ne postoji tako uverljiva kombinacija glumljene hladnokrvnosti i apsolutne panike ispod njene površine koju je Nielsen tako moćno emitovao.

Drugde, pošto je u pitanju nastavak a ne samo rebutovanje serijala, film mora da smisli i kako da tretira ideju da su stari The Naked Gun filmovi i serija Police Squad! deo istorije našeg univerzuma, ali i to da su događaji koje su oni opisali „stvarni“ u univerzumu samog filma.

Ovo prvo se generalno svodi na ponavljanje istih gegova ili njhove blage varijacije. Drebin tako vozeći automobil Malibuom na posao, izgubljen u svojim mislima i monološkim ruminacijama, ni ne primećuje da kolima udara bicikliste na drumu i ovaj prizor, iz razloga koje ću nešto niže obrazložiti naprosto nije smešan onako kako je to bilo u starim produkcijama. Drugde imamo česte varijacije dijaloga u kojima Drebinov sagovornik izgovara pitanje na koje Drebin odgovara kao da je ono postavljeno u bukvalnoj konotaciji ne razumevajući uobičajena dijaloška pravila. Gledatelji starih Naked Gunova pamte „Cigarette?“ „Yes, I know“ koje se ovde pretvara u „Cigar?“ „It looks like that to me“, a onda imamo i stvari poput „You can’t fight city hall“ „Yeah, it’s a building“ ili „My condolences. How did she pass?“ „Great, 50 yards easy. Arm like a cannon. And then, she died.“ Naravno, pored toga da ove malo kompleksnije igre rečima zahtevaju od gledaoca da na trenutak zastane i premota u svojoj glavi konotacije kako bi ispravno razumeo humor – a što je možda mamac za ponovljena gledanja filma – one su i problem za prevodioce i to je TAKOĐE deo tradicije ZAZ filmova i serija. Na kraju krajeva Police Squad! je, ako se ne varam već imao onu razmenu: „They’ve taken him to a hospital.“ „What is it?“ „Big building with doctors inside“.

Ovo drugo, pak, daje neke zanimljive mogućnosti scenariju, od toga da Frank Drebin Junior ima neku vrstu fiksacije na svog oca pa mu onda on, preko spiritualnog „glasnika“ pomaže u finalu filma, pa do toga kako ovaj film rešava legat OJ Simpsona – koji je igrao u originalnom The Naked Gun – na elegantan način. Na nekom manje vidljivom nivou, postoji niz vizuelnih aluzija na elemente starih filmova koje čak nisu ni gegovi već samo deep cut reference za ozbiljno neizlečene geekove, na primer to kako se na ulasku u pominjani ekskluzivni klub u jednom kadru vidi dabar iako za to nema nikakvog „pravog“ narativnog razloga. Kao čovek sa članskom kartom kluba baš ozbiljno neizlečenih geekova, ja ovo moram da cenim.

Ono što, makar za moj ukus ipak The Naked Gun iz 2025 problematizuje i stavlja solidan stepenik ili dva ispod originala nije dakle ta strategija sačmare u ispaljivanju gegova, nije reciklaža originalnog materijala, pa čak ni odlasci u gross out humor, već, pored pomenutog Neesonovog pomanjkanja kapaciteta da uradi taj ekstra korak i ogoli se emotivno onako kako je to radio Nielsen, sama fotografija.

The Naked Gun iz 2025. godine naprosto najveći deo vremena izgleda kao bilo koji srednjebudžetni akcioni triler koji biste gledali u bioskopu ove sezone. Brandon Trot koji je ovde direktor fotografije ima dosta iskustva i radio je stvari u rasponu od drugog Cranka pa do drugog i trećeg Sonica i on savršeno razume kako da osvetli i kadrira scenu tako da dobijemo dispergovanu svetlost, mekane senke i „plitke“, na dva plana jasno razdvojene kadrove, pa onda i kako da se u postprodukciji uradi kolor-korekcija da film odmah dobije onaj „moody“ povišeni ton karakterističan za sve te žanrovske radove od bilo kog novog Mission Impossible, preko recentnih James Bondova, do niskobudžetnih klonova Takena (kao na primer Blacklight).

No, ova atmosferičnost ide direktno nasuprot komičkom efektu koji The Naked Gun treba da postigne u mnogim svojim scenama koje kontrastiraju „realistični“ policijski procedural apsurdističkim, ekscentričnim incidentima koji se događaju oko Drebina ili ih on direktno izaziva. Originalni The Naked Gun filmovi su se oslanjali na televizijsku seriju kao polaznu tačku i njihov vizuelni karakter je u skladu sa tim počivao na jakom osvetljenju, stereotipnoj, „studijskoj“ scenografiji, arhetipskim kostimima čiji su već kolorni kontrasti (Nielsen u crnom ili drap odelu, Priscila Presley* u krvavo crvenoj diva-haljini) davali scenama parodijski naboj a gde su prelasci iz nominalno „normalnog“ procedurala u apsurdistički geg imali daleko snažniji naboj nadrealističkog nestašluka. Ovo je, uostalom bilo karakteristično i za Airplane! i za Top Secret!

*Presleyjeva ima i blink-and-you-miss-it kameo u ovom filmu a tu su i kameo-pojavljivanja od strane ljudi kao što su Dave Bautista, „Weird Al“ Yankovic, Busta Rhymes u maltene „ozbiljnoj“ roli, pa i WWE rvač Cody Rhodes čija dijaloška razmena u filmu možda ima tu distinkciju da je najsmešnija, a svakako je jedina sa eksplicitnim i dobro plasiranim sociopolitičkim komentarom. MMA publika će takođe umeti da ceni pojavljivanje UFC legendi kao što su Big John McCarthy, Michael Bisping, Jon Anik i Bruce Buffer

The Naked Gun 2025 međutim svojim mnogo tamnijim osvetljenjem, kolornim korekcijama i difuznim pozadinama sve blenduje u jednu umirenu smešu lišenu ove potencijalne energije i, pošto film već u startu deluje kao žanrovski rad u kome je sve moguće i nema uzemljenja u „realističnosti“ onda ni njegova odstupanja od žanrovskog realizma nemaju isti efekat kako su to imale ZAZ produkcije iz osamdesetih.

Ipak, u nekoj sumi utisaka, ne mogu da budem specijalno ljut na The Naked Gun 2025 i ekipu koja ga je napravila. Uz sve zamerke koje sam naveo, ovo je film koji, izmešten iz svog „prirodnog“ konteksta i ubačen u tržišnu utakmicu sa vrlo malim šansama da opstane, radi sve što može da bude neprekidni baraž apsurdističkog humora koji će vas osvojiti, pa onda oboriti na patos neumoljivom energijom a onda vam još pride i prdnuti u lice dok pokušavate da uhvatite vazduh. Urađen sa ipak ambicioznijom estetikom i old school „studijskom“ ozbiljnošću, on se jasno izdvaja od parodija koje štancuju braća Wyans (dve od kojih je režirao i sam David Zucker) ali i od danas aktuelnog internet-humora i time nudi jedan romantični treći put koji, imajući u vidu ipak solidan boks ofis uspeh možda znači da ćemo videti još komedija što ih studiji prave za bioskope, možda i još visokobudžetnih, apsurdističkih parodija pa onda, ako nam je dopušteno da sanjamo, možda i konačnu realizaciju projekata poput Star of Malta i Mastercrash koje David Zucker već godinama pokušava da napravi. Čak i da ne bude tako, The Naked Gun 2025 ću rado pogledati još koji put u kućnim uslovima i cerekati se dementno na njegove najbolje fore, te pokušati da vidim celebrity-kameo pojavljivanja koja su mi promakla. Nije to možda neka BOŽANSKA zabava ali i ja sam samo čovek.