Treći film koji je Kensuke Sonomura potpisao kao režiser, Ghost Killer, je konačno postao dostupan i publici izvan Japana ovog Avgusta, dobrih petnaest meseci nakon što ga je tamošnja publika pogledala. Poznavaoci ZNAJU da se radi o čoveku koju u presudnoj meri oblikuje živo tkivo savremenog akcionog filma, pogotovo onog koji u svojoj srži ima kompleksne borilačke koreografije i zasnovan je na zadivljujućoj fizičkoj spremi i požrtvovanosti glumaca i kaskadera. Sonomura je kao kaskader zaposlen duže od dve decenije ali gotovo isto toliko radi akcionu koreografiju i upravlja akcionim scenama, ostavljajući svoj osobeni pečat na desetinama kultnih filmova (The Machine Girl, Ninja Hunter, Resident Evil: Degeneration, Resident Evil: Vendetta, pa čak i na zlosrećnom Manhunt Johna Wooa), ali i akcionih videoigara (Devil May Cry 3 i 4, Metal Gear Solid 4, Metal Gear Rising: Revengeance…). Kao čovek koji uvek svoje stantove i koreografije pokušava da pogura na naredni nivo, Sonomura je tu osobenu viziju suštinski pomerio kada je režirao svoj prvi film, niskobudžetni akcijaš Hydra iz 2019. godine.

Usledio je Bad City 2022. godine, ljubavno pismo V-Cinema talasu japanskog akcionog filma iz devedesetih godina prošlog veka i više nego dobrodošlo vraćanje Hitoshija Ozawe stilu filma koji ga je proslavio. Bad City je bio i nešto visokobudžetnija produkcija, sa kompleksnijim zapletom, više likova, naporom da se kreira priča u kojoj će se klasični „policija protiv gangstera“ trop izgurati kroz više podzapleta i biti opravdanje i za neke impresivno masovne scene opšte tuče i spektakularne grupne akcije.

Sa Ghost Killer se Sonomura, pak, vraća svedenijoj priči i jednostavnijem (mada u filozofskom smislu ambicioznijem) zapletu, naglašavajući ovog puta likove i bazirajući veliki deo utiska koji će ovaj narativ ostaviti upravo na onome što likovi proživljavaju i hemiji koja se između njih formira. Kao takav, Ghost Killer je možda mrvicu manje „akcioni“ film nego što je bio Bad City – sa još uvek mnogo VRHUNSKE akcije – i prvi Sonomurin film koji bi bilo moguće preporučiti i publici izvan tvrdog jezgra akcionih frikova.

Ghost Killer je i prvi Sonomurin film za koji je kredibilno reći da će ga gledati mlade devojke i u njemu pronaći inspiraciju i prvi koji, sa svojim natprirodnim motivom u središtu zapleta, ima naglašeni „young adult“ look & feel. Gledajući unazad, nekako je bilo neizbežno da se ovakav film desi i on, verovatno, predstavlja Sonomurinu vizit kartu za potencijalni prilazak bliže mejnstrimu, ulazak na televiziju, gde je do sada radio uglavno kao kaskader, dobijanje podrške od strane produkcija sa dubljim džepovima.

Neizbežnost o kojoj pričamo sadrži se i u tome da je ovo film koji je, više smišljeno nego slučajno, napravljen da se na njega zakači publika koja je tokom prethodne tri godine odlepila na kombinaciju brutalne akcije i Genz-Z slacker komedije u serijalu Baby Assassins. Yugo Sakamoto, režiser i scenarista sva tri dela ovog serijala, kao i scenarista televizijske serije Baby Walkure Everyday! koja je prošle godine izrasla iz ovog serijala, je, razume se, Sonomurine usluge akcionog koordinatora koristio u sva ova tri filma a njegov omiljeni saradnik, Masanori Mimoto je igrao jednu od bitnijih uloga u prvom delu filma i predstavljao poslednjeg bossa koga je fantastična Saori Izawa u njemu morala da pobedi.

Za Ghost Killer je onda Yugo Sakamoto napisao scenario, Mimoto igra jednu od dve glavne uloge a „prvu“ glavnu ulogu igra Akari Takaishi, jedna od dve „bejbi asasinke“ iz hit serijala. Ovo je onoliko blizu akciono-komedijaškog savršenstva koliko je u ovom univerzumu uopšte moguće prići, a ako imam ikakve zamerke na Ghost Killer, to je da se u njemu Saori Izawa ne pojavljuje ni u kakvoj funkciji, čak ni kao kaskaderka (što ona prvenstveno i jeste). Izawa je jedan od najvećih akcionog talenata modernog filma i njena blistava borilačka ekspertiza je jedan od ključnih razloga za uspeh Baby Assassins.

Naravno, Akari Takaishi je drugi od ključnih razloga. Obdarena slatkom, razoružavajuće ranjivom fizionomijom i multitalentovano ispraksirana u svojoj prethodnoj karijeri pevačice i plesačice, Takaishijeva je ekstrovertna, eksplozivno zabavna polovina dinamičnog dua Baby Assassins, i težište OVOG filma u kome treba da se prelome klišei osvetničkog akcionog filma sa svim onim toksičnomuškim mačo bulažnjenjima ljudi koji žive od kriminala, nanošenja bola i ubijanja sa jedne strane, i onda sa druge moderniji senzibiliteti mlade žene koja ne želi da ima ništa sa tim sranjem i samo pokušava da pregura onu životnu fazu u kojoj para nikada nije dovoljno, sna je još manje, poslovi su privremeni, iznurujući i generalno usrani a studije na koledžu su grajnd koji treba da obeća svetlost na kraju TOG tunela.

Sakamoto ovde spidranuje mnoge motive koje je već obrađivao u svojim prethodnim filmovima i scenario nam daje upečatljiv prikaz života devojke koja ne stiže da ima vremena za sebe, a koja će ipak priskočiti drugarici u pomoć kada vidi da je zlostavlja nestrpljivi, privlačni ali očigledno toksični momak. Fumika Matsuoka je kao Chisato iz Baby Assassins koja NIJE u jednom trenutku kupila pištolj i postala visoko funkcionalni sociopata, devojka sa empatijom, snovima i samo malo nezdravom fiksacijom na televizijske zvezde i internet-influensere.

Naravno, Sakamoto nije neki PRETERANO suptilan scenarista, ali i njegov skript i Sonomurina efikasna, ekonomična režija nam spretno prikazuju Fumikin katastrofalni izlazak sa lokalnom JuTjub zvezdom, muškarcem koji je parodija mačo-nadrkanosti, nudeći nam komediju sa sasvim fino naglašenom crtom društvene kritike. Onda se Fumika razočarana vraća kući u ranu zoru i, pošto je neispavana i nikakva, saplete se, padne i dižući se sa zemlje bez razmišljanja podigne i u džep stavi čauru od ispaljenog metka koja se zatekla u blizini njene zgrade.

Kako to već u ovakvim pričama ide, ovaj je predmet neraskidivo vezuje za duha ubijenog profesionalnog ubice po imenu Hideo Kudo (igra ga Mimoto). Kudo je bio „the best at what he does“ ali je, saznajemo kasnije, išao malo na pičkin živac novom šefu bande za koju je radio – sinu starog šefa, odlučnom da biznis vodi beskrupuloznije i manje sentimentalno nego što je to radio preminuli ćale – i ovaj je na kraju poslao ekipu da ga likvidira. U uvodnim scenama filma vidimo – bez ikakvog konteksta – vratolomnu borilačku koreografiju u kojoj Kudo nenaoružan pobeđuje tri tipa sa noževima samo da bi na kraju poginuo od metka.

Njegov duh se seća mnogo čega ali ne i lica čoveka koji ga je ubio. I on želi, prirodno, osvetu. Fumika naravno neće da ima ništa sa tim, ali kada dodirne duha – koga ona jedino može da vidi i čuje – oboje shvate da je njihova spona više nego spiritualna i da Kudo može, uz Fumikinu dopuštenje, da preuzima kontrolu nad njenim telom.

Ovo dolazi kao jako korisna stvar kada Fumika mora da odbrani svoju drugaricu od nasilnog dečka, a još je bolje kada ode na novi sastanak sa dvojicom internet influensera, nominalno da je oni malo upute u tajne zanata, ali bude vrlo jasno da dvojica ljigavaca spremanu da joj nešto sipaju u piće i da je onda iskoriste za manje časne potrebe. U ovom trenutku Fumika ima priliku da promisli koja vrsta narušavanja njenog telesnog integriteta za nju predstavlja manje poniženje i, naravno, pušta Kudovog duha da preuzme kontrolu pa dobijamo scenu u kojoj devojka od možda 60 kila odvaljuje od batina grupu muškaraca od kojih neki znaju karate. Nećemo je prepričavati ali hoćemo reči da strelice za pikado nikada nisu bile korišćene u plemenitije svrhe.

Priče o dve duše koje dele jedno telo su danas praktično kliše za sebe i, da budemo jasni, Sakamotov scenario ne ide u prevelike filozofske dubine. On je pre svega funkcionalan. Fumika je devojčica iz „civilne“ populacije i ne postoji situacija u kojoj bi se ona dobrovoljno predala Kudu da je kontroliše kako bi izveo svoju osvetu. Kudo onda, pomažući joj, malo pomaže i sebi i Fumika uskoro shvata da nema natrag i da jedino što stoji između nje i sigurne smrti čini Kudova borilačka ekspertiza, te pomoć koju će joj pružiti njegov bivši kolega, Toshihisa Kagehara, profesionalni ubica i sam nezadovoljan svojim statusom u gangu koji prolazi kroz negativnu evoluciju, a koji ima strahovit mancrush na Kudoa i odmah će poverovati Fumiki kada mu ona kaže da ju je njegov duh poseo.

Sakamoto, dakle, ne radi bogznašta novo sa dobro poznatim tropima, ali Sonomura ovo sve sasvim spretno upliće u priču koja, rekosmo, presudno počiva na glumcima i onome što njihovi likovi proživljavaju, te onome kako ih to menja. Dijalozi su, da bude jasno, jednostavni, uglavnom na prvu loptu i bez velike filozofske ambicije, ali su performansi glumaca ono što ubedljivo nosi ovaj narativ i što i pravda nešto duže trajanje filma koji umesto da se završi za sat i po, što bi bio nekakav standard, ide do četrdesetpetog minuta drugog sata.

Mimoto je ovde taj, er, duh mračnog, ćutljivog stoicizma izneo vrlo dobro. Kako se radi pre svega o kaskaderu koji najbolje glumi kada ćuti i izgleda savršeno, tako i njegov Kudo jako profitira od vidno ispošćene fizionomije čoveka kome su godine u lice usekle bore i njegov zabrinuti, izmučeni pogled učinile još ubedljivijim. Kudo, pritom, mora da uz vrlo mali ekspresivni opseg koji mu je dodeljen pokaže i da ga poznanstvo sa Fumikom zapravo menja, da mu, makar i posle smrti otvara nove horizonte i pokazuje mu šta je sve mogao da izabere da bude za života umesto da bira put za koji je smatrao da mu je nametnut. I on to dobro radi, pogotovo što sa druge strane imamo entuzijastičnu glumu gomile mafijaša koji valjaju najgore stereotipe o gang-hijerarhiji u kojoj se ljudi nazivaju psima i tako i tretiraju.

Odlično je i to da u ulozu Kagehare imamo Marija Kurobu, izuzetno lepog fotomodela i glumca kome akcioni filmovi nisu specijalnost i koji je očigledno uložio ozbiljan napor da njegov lik emituje onaj najledeniji muževni led koji Japanci vole da vide kod fikcionalnih profesionalnih ubica a da onda i otopljavanje tog leda bude kredibilno i ubedljivo.

Naravno, Akari Takaishi je, rekosmo, najbitniji element ove jednačine i njena gluma je ovde jedna dobrodošla, efektna ekstrapolacija onoga što smo već videli da ona radi sa hiperaktivnom Chisato u Baby Assassins. Takaishijeva glumi i vrlo fizički, besprekorno šarmantno mašući rukama, i spretno koristi facijalnu glumu da naglasi dualnost Kudo-Fumika i smene njihove kontrole nad jednim telom. Sonomura ovde takođe pokazuje vrlo lepo sazrevanje u domenu vizuelnog jezika i nudi svu silu jasnih, prepoznatljivih kodifikacija koje gledaoca vode kroz transformacije i preuzimanja kontrole od strane jednog ili drugog lika, dajući nam i tečnu koreografiju i jasnu trilersku investiciju u akcionim scenama. Kontrast „ženske“ ranjivosti, podvučen time da je ovo lik koji je zaista civil i ne živi kriminalnim životom, sa „muškom“ agresijom u kojoj Kudo stvari radi manirom čoveka rođenog da se bori i ubija, umetnika nasilja i estete borbe je dobro odmeren i ovde Akari Takaishi ne poseže za readymade klišeima uplašene devojčice koja odjednom onda postaje boginja borbe, već stvari kanališe na svežije, dovitljivije načine. Njena zbunjenost i strah od osećaja da njeno telo više nije (samo) njeno su u najvećem broju scena odrađeni kroz uspelo komička, geg-rešenja koja lik ne ponižavaju i onda ga prirodno vode ka asertivnosti u drugom delu filma gde ona nikada ne postaje bezdušni psihopata koji će se sada svetiti svima što su se o nju ogrešili, ali ni ne beži od neophodnosti da se neprijatelj porazi tako da nikada više neće moći da je ugrozi.

Sonomura ovde ima nekoliko primetnih momenata punktuacije u kojima, iako je sam scenario relativno stereotipan, izbegava kliše-rešenja i apdejtuje model glavne junakinje za treću deceniju 21. veka. U ranoj sceni u kojoj ona brani drugaricu od nasilnog dečka, recimo, razrešenje nije ono što očekujete i njena drugarica, ma koliko da je prethodno delovala kao submisivna, krotka devojčica koja će, ako primi par šamara, na kraju da posluša, igra aktivnu ulogu u tom razrešenju.

Slično tome, u finalnoj borbi protiv izuzetno teškog protivnika, Sonomura se odlučuje da prikazuje Mimotoa umesto Takaishijeve, pogotovo jer je finalni boss Naohiro Kawamoto, do tog momenta bezimeni henčmen u bandi koju predvodi psihopata, ali jasno kodifikovan kao onaj ćutljivi, zajebani lik od koga najviše morate da strepite. Naravno, Kawamoto je i sam vrhunski kaskader, majstor borilačkih veština i neko ko je kao glumac upisao uloge u The Machine Girl, Hydra, Baby Walkure Everyday! i prilika da se dvojica majstora pošibaju u finalu filma se nikako ne bi ni smela propustiti. No, Sonomura ni ovde ne gubi iz vida šta su poente ovog filma – osnažujuće i aspirativne za, jelte, potencijalnu mladu, žensku publiku – i postoji tu jedan presudni momenat u kome Fumika igra glavnu ulogu i nezavisno od Kuda doprinosi pobedi.

Sonomurina režija je, dakle, generalno efektna i funkcionalna. Ovde nema mnogo lepih kadrova i, za razliku od Bad City, veliki deo Ghost Killer se ponovo dešava na mračnim lokacijama koje su nekakva pusta skladišta, ali je dizajn likova sada mnogo naglašeniji, sa više pažnje koja je posvećena frizurama i kostimima, sa dovitljivim stilizacijama, prepoznatljivim konturama, pa i njima odnosnim dizajnom zvuka u borbama, i to je jasan proizvod i nešto višeg budžeta, ali i efekta koji je proizveo Baby Assassins. Naravno, rad kamere i osvetljenje jesu nešto napredniji nego u Hydra, ali ovo svakako emanira šmek niskobudžetnog akcionog filma – sa sve finalnim bosfajtom u prostoriji čiji su čkiljavi izvori svetla prekriveni platnima – u kome se pre svega zapamte dovitljivi kadrovi – na primer onaj sa korišćenjem kugle za bouling kao instrumenta za mučenje – i akciona koreografija.

Ali, naravno da je akciona koreografija najbolja u industriji. Sonomura je neko ko pionirski i vrlo tvrdoglavo istražuje borbu u parteru kao legitimni deo svojih koreografija, uspevajući da je učini ne samo čitkom već i atraktivnom. Kako se to od njega očekuje, kada se ovde poduhvate dva majstora i imamo jedan-na-jedan duele, to je serija zaslepljujuće brzih finti, varki, napada, blokada, sa promenama garda, elevacije, akrobatskim kretanjem u parteru, a da opet sve deluje REALNO, bez očigledno „baletskog“ programa karakterističnog za zlatno doba hongkonške kung fu akcije. Utoliko, Sonomura je neka vrsta legitimnog naslednika ljudi poput Lau Kar-leunga i njegovog prethodnika Chang Cheha, neko ko ne imitira njihove koreografije, ali svoj rad bazira na istim principima izuzetne fizičke spretnosti, divljenju onome što ljudsko telo ZAISTA može da izvede ali i ideji da borba mora izgledati ubedljivo.

No, ima ovde i pucanja, pa će i ljubitelji Baby Assassins doći na svoje sa jednom scenom u kojoj Kuroba i Takaishijeva prolaze kroz čitav gang naoružan noževima i pištoljima koristeći sve one vratolomne tehnike koje je Sonomura usavršio u Sakamotovom serijalu.

Ghost Killer je neka vrta rafiniranja Sonomurinog izraza paralelno sa njegovim postepenim pružanjem ruke ka mejnstrimu, karakterna akciona komedija u kojoj je komika velikim delom u rukama sposobne mlade glumice a da ona i taj karakter, pa i akciju legitimno deli sa starijim, iskusnim kolegom. Ovo je manje spektakularan film nego Bad City i neka je vrsta „pravog“ nastavka Hydre, samo usmerenog ka mnogo široj publici i sa potencijalom, rekosmo, da od Sonomure napravi čoveka koga će prepoznavati i izvan uskog kruga akcionih džankija. Kako ovaj film na američkom tržištu prethodi izlasku trećeg dela Baby Assassins – a tako je bilo i u Japanu – verujem da će zapravo odraditi odličnu artiljerijsku pripremu za ono što jeste vrhunac te trilogije. Svakako, bez mnogo dalje filozofije: ako volite najkvalitetniju akciju, volite Sonomurin stil, ali volite i Sakamotoa i Baby Assassins, Ghost Killer je obavezna lektira.