Ne znam šta radite u ovom partikularnom trenutku ali šta god da je, sem ako nečiji život od toga baš DIREKTNO zavisi, insistiraću da prestanete i da uzmete da pročitate Dr. Werthless, najnoviji strip/ grafički dokumentarni roman (?) tandema Harold Schechter i Eric Powell, izašao pre par nedelja kao jedna od apsolutno najboljih, najbolje istraženih i najbolje prezentiranih biografija čoveka koji je imao možda najveći pojedinačni uticaj na razvoj američke strip-industrije – a preko nje i kulture – u njenoj istoriji. I, ne, ne govorimo ni o Jacku Kirbyju, ni o Stanu Leeju, ni o Billu Gainsu, ni o Juliusu Schwartzu, ni o Joeu Shusteru, ni o Willu Eisneru.

Čovek o kome govorimo, iako i sam Jevrejin i, kao i dobar broj nabrojanih autora, imigrant iz Nemačke, nije bio ni strip-crtač, ni scenarista, ni urednik ni izdavač. Nije bio ni, a što je značajno, posebno pažljiv čitalac stripova. Fredric Wertham – rođen 1895. godine u Nemačkoj kao Friedrich Ignatz Wertheimer – je bio psihijatar, kliničar, u mnogo navrata sudski veštak pozivan da ponudi analizu i stručno mišljenje u slučajevma što su se bavili posebno morbidnim slučajevima nasilja, torture, ubijanja i seksualne devijacije, prolifični publicista ali i prozni autor koji je učinio mnogo na erodiranju političke doktrine rasne segregacije u SAD i njenog „separate but equal“ kredoa što je i u posleratnom periodu zakonski branio posebne škole za afroameričku i „belu“ decu. Ali Fredric Wertham je najbolje, najviše i, u najvećem broju slučajeva JEDINO upamćen kao čovek koji je pedesetih godina prošlog veka maltene ubio američku strip-industriju a svakako joj fatalno promenio evolutivne tokove doprinoseći gašenju čitavih žanrova i ustoličavanju rigidnih „estetskih“ pravila koja su favorizovala druge žanrove i toliko dramatično uticala na popularnu kulturu da nije hiperbola reći kako se uspon superherojskog filma – i superherojske kulture uopšte – kao najprominentniji popkulturni fenomen 21. veka možda ne bi ni desio da Wertham nije bio tako ubedljiv govornik sa istorijom kliničke prakse koja je njegovim, da to odmah kažemo, uglavnom nedovoljno istraženim, proverljivim dokazima nepoduprtim tvrdnjama, dala potrebnu težinu.

Čak i uzgredni ljubitelji američkog stripa uglavnom znaju priču u najgrubljim crtama: podstaknuta Werthamovim javnim krstaškim ratom protiv stripova za koje je doktor tvrdio da dramatično menjaju dečiju psihu i u njima podstiču nasilje i sadizam, a što doprinosi epidemiji maloletničkog kriminala i nasilja, američki Kongres se dovoljno zainteresovao za problem da se organizuju ispitivanja i javna slušanja. Ovo je bilo vreme makartizma i lova na crvene veštice pa je strip-industrija, delajući preventivno, u hodu promenila smer, uspostavljajući esnafsko telo Comics Code Authority (kao organ novoosnovane Asocijacije izdavača strip magazina SAD, Comics Magazine Association of America, a koja je nasledila nekoliko godina staru asocijaciju Association of Comics Magazine Publishers), što je kreirao listu pravila koje će stripovi morati da slede ako magazini u kojima se objavljuju misle da dobiju žig asocijacije kojim se potvrđuje da su podobni za distribuciju na direktnom tržištu.

Ovde se, dakle, nije radilo o državnoj cenzuri pa čak ni o „zabrani“ određenog sadržaja, već o perfidnijoj, ekonomskoj prinudi: stripovi kojima CCA ne bi dao svoj žig su bili odsečeni od prodaje u najvećim distributivnim mrežama u SAD. Izdavači su i dalje bili slobodni da ih publikuju i distribuiraju kako misle da mogu, ali im je ulazak u prodavnice u kojima je gro stripova bio distribuiran ovim bio onemogućen. Samim tim, kao što se desilo nešto kasnije sa filmskom industrijom i njenim rejtinzima – gde ste činili sve da izbegnete R ili nedajbože X rejting jer vas je to odsecalo od ogromnog broja bioskopskih sala – računalo se na autokorekciju, na svesno i pažljio pridržavanje koda, kako bi distribucija tekla nesmetano a američka omladina bila pošteđena izlaganja materijalu koji promoviše sadizam, nasilje, kriminal, golotinju…

CCA kod je bio formalno dobronameran – a što se, istina je, može reći i za mnoge druge totalitarne alatke u ljudskoj istoriji – iako je nastao prevashodno kao čin samoodbrane: industrija  je njime pokazivala državi da može sama da se reguliše i da nije potrebna intervencija vlasti, cenzura, zabranjivanje. Njegova dobronamernost se vidi i u tome da je pored zabrane psovki – ali i „reči ili simbola koje su stekle neželjeno značenje“ – kod insistirao da žene budu crtane „realistično, bez prenaglašavanja bilo kojih fizičkih kvaliteta“, a da su „sugestivni i provokativni crteži ili sugestivno držanje neprihvatljivi“, te da se „zavođenje ili silovanje nikada ne smeju prikazati niti sugerisati“, ali istina je i da kada danas čitamo uputstva mnogo toga deluje kao direktno prepisano iz nekakvog naređenja što stiže iz vrha totalitarnog režima kakve zemlje kojom upravlja komunistički diktator.

Pored insistiranja da kriminal mora biti prikazan u negativnom svetlu a da kriminalci ne smeju biti prikazani kao uspešne, glamurozne osobe koje bi trebalo imitirati, da „preterano“ krvoproliće, mučenje, ljudska agonija nemaju mesta u stripovima, kod je onda naglašavao i da se institucije sistema nikada ne smeju prikazivati tako da se promoviše nepoverenje u njih i njihov rad, da dobro uvek mora da trijumfuje nad zlim a da kriminalci uvek moraju da budu kažnjeni za svoja nedela, da priče koje se bave „zlom“ moraju da ilustruju „moralna pitanja“ i ni u kom slučaju ne smeju da ga predstave „primamljivo“, „ili tako da povrede osećanja čitaoca“. Do momenta kada se podsetimo da je kod eksplicitno zabranjivao „scene koje se bave hodajućim mrtvacima, mučenjem, vampirima i vampirizmom, gulovima, kanibalizmom i vukodlaštvom ili instrumentima povezanim sa njima“ postaje jasno da se radilo više o strategiji sačmare baziranoj na iskorenjivanju recentnih primera koji su predstavljali najnoviji trn u oku američke javnosti a manje o na nauci zasnovanom pristupu kulturnom fenomenu.

Zbog toga je i bitno što ovaj strip, Dr. Werthless – naslovljen po posprdnom nadimku kojim su Werthama zvale stripadžije – pravi vrlo ozbiljan napor da ukaže kako je Wertham bio autentičan naučnik, sa decenijama autentičnog teorijskog i praktičnog rada iza sebe a koji je samo bio tehnički u krivu jer je, iz određenih razloga, napustio rigorozni naučni postupak kada se upustio u svoj krstaški rat protiv stripova i dopustio tom starom i žilavom neprijatelju naučnog metoda, pristrasnosti potvrđivanja, da ga zavede. Ironično, knjiga koja je polomila magazinsku strip-industriju u SAD, Werthamov uticajni publicistički pamflet u kome je sažeo svoje istraživačke nalaze i na njima zasnovane stavove, zvala se „Zavođenje nedužnih“ (Seduction of the Innocent) i predstavlja praktično ogledni primer za situaciju u kojoj naučnik selektivno pristupa podacima prikupljenim u kontaminiranom uzorku i onda, radeći pod pogrešnom tezom, dobija bizarno netačne rezultate.

Ali Wertham je do 1954. godine bio čovek sa izvesnom reputacijom, dovoljno snažnom da ga Američki Kongres dovede na javno slušanje gde će ga staviti naspram Billa Gainsa, čoveka na čelu u to vreme najvažnije strip-magazinske kuće, EC Comics, popularne na ime svojih horor i „true crime“ stripova i da Wertham u ovom, na televiziji prenošenom događaju zazvuči kao ozbiljan psihijatar sa reputacijom čoveka koji dobro poznaje najmračnije tajne ljudske psihe, a da Gains ispadne perverzni gik kome je razlika između dobrog i lošeg ukusa u tome koliko se krvi vidi da kaplje iz presečenog vrata na naslovnoj strani njegovog magazina.

To da se Dr. Werthless čita kao najautoritativniji, najdefinitivniji dokumnt o Werthamu i njegovom uticaju na strip-industriju imamo da zahvalimo kreativnom timu koji ovde nije štedeo na radu i posvećenosti. Harold Schechter i Eric Powell su tandem koji nam je pre tri godine dao fascinantni Did You Hear What Eddie Gein Done?, dokumentaristički (i samo za potrebe sažimanja blago fikcionalizovani) grafički roman koji se bavio fenomenom Eda Geina, jednog od najvažnijih serijskih ubica u istoriji SAD. Schechter, univerzitetski profesor-emeritus u penziji i čovek koji se bavio „true crime“ istoriografijom (ali i fikcionalizacijom) doslovno decenijama je sa ovim stripom napravio besprekorno istražen i briljantno izložen portret Eda Geina koji nam je o američkoj kulturi rekao isto koliko o samom Geinu a Powell, petostruki osvajač Ajznerove nagrade i jedan od najosobenijih crtača u modernom američkom stripu je ovom radu dao fantastičan dokumentaristički izgled.

Međutim, sa Dr. Werthless su autori možda i nadmašili svoj prethodni projekat. Sa nešto manje od dvesta strana stripa, bez ikakve fikcionalizacije – sem kratkih inscenacija u kojima učestvuju sve stvarni ljudi – Dr. Werthless je izvanredna biografija čoveka koji je, ironično, na kraju zapamćen kao MANJE nego što je bila suma njegovih pojedinačnih elemenata. Strip IZUZETNO detaljno ulazi u Werthamovu evoluciju mišljenja, prikazujući paralelno i njegov stručni rad ali i njegov komplikovani karakter koji mu je bio možda i najveći neprijatelj u pogledu ostvarivanja jače akademske karijere. Dr. Werthless predstavlja Werthama kao nezgodnog čoveka za saradnju, nekog ko svoja uverenja toliko snažno brani da je svaka rasprava sa njim na kraju besplodna jer neće odstupiti ni za milimetar, a što mu je značajno usporilo napredovanje u struci i doprinelo njegovoj frustraciji što za razliku od kolega – za koje je smatrao da nisu bolji a da su često lošiji od njega – predugo radi banalne kliničke poslove i nema prilike da se bavi „pravim“ psihijatrijskim radom.

No, Werthamova će se sreća promeniti najpre na ime toga da je kao sudski konsultant bio umešan u par visokoprofilnih slučajeva serijskih ili masovnih ubica koji su imali izražene psihoseksualne poremećaje, a najpoznatiji od njih je svakako bio Vukodlak Visterije, Vampir Bruklina, Mesečev Manijak, Albert Fish, čovek čiji su zločini bili TOLIKO zastrašujue devijantni da je, iako je radio u „predtelevizijsko“ vreme, Fish postao neka vrsta popkulturne legende čije se ime i danas često pominje i koristi.

Ovo čini čitanje prvog dela stripa Dr. Werthless i pomalo mučnim iskustvom jer Schechter i Powell metodično ulaze u detalje (ne samo) Fishovog života onako kako se njima bavio i Wertham. Schechter je, da podsetimo, autor knjige Deranged: The Shocking True Story of America’s Most Fiendish Killer!, a koja se upravo bavila Fishom i lansirala njegovu true crime karijeru pre nešto manje od trideset godina, i ovo je za čitanje težak ali vrlo disciplinovano pripovedan deo stripa u kome Powell demonstrira izvanredan osećaj za dramu, bežeći od eksploatacijskog ili na bilo koji način senzacionalističkog pristupa materijalu.

Wertham je bio uspešan u radu sa ljudima koji su patili od teških poremećaja jer ih je tretirao sa empatijom, kao ljude koji i sami boluju i pate i kojima medicina duguje u najmanju ruku olakšanje bola – a što strip pokazuje u jednoj inscenaciji njegovog razgovora sa afroameričkim intelektualcem i piscem Richardom Wrightom polovinom četrdesetih godina. Werthamovo iskustvo rada sa decom iz marginalizovanih zajednica i njegovo celoživotno ubeđenje da psihijatrija mora u obzir uzimati ne samo somatske faktore – on je bio autor jedne od prvih knjiga koje su mozak tretirale kao „organ“ u kontekstu psihijatrijskog rada – već i socijalno i kulturno okruženje je doktora podstaklo na vrlo požrtvovan rad i, uz podršku Wrighta i drugog crnog autora i intelektualca, Ralpha Walda Ellisona* on je 1946. godine otvorio Kliniku za mentalno zdravlje Lafargue u podrumu episkopske crkve Sveti Filip u Harlemu, a koja je besplatno – ili za simboličnu naknadu od 25 centi – pružala savete, pomoć, terapiju i generalnu psihosocijalnu podršku crnom stanovništvu koje ne samo da je ekonomski bilo odsečeno od pristupa mentalnom zdravlju već je, primetiće Wertham, imalo posebne mentalne probleme upravo na ime svog ekonomskog i društvenog statusa u Americi u kojoj je rasizam i dalje bio u dobroj meri institucionalizovan.

*koji, da pojasnimo, nije ista osoba kao Ralph Waldo Emerson, ali jeste po njemu dobio ime

Klinika je radila dvanaest godina i kroz ovu praksu Wertham će skupiti dovoljno argumenata da vrlo snažno doprinese konačnoj sudskoj odluci koja je rasnu segregaciju u školama 1954. godine proglasila neustavnom. Ovde je veoma značajno da naglasimo kako je Wertham bio, u sumi svih stvari, politički liberalna, socijalno progresivna osoba. Kao jevrejski imigrant iz Nemačke, on je ne samo bio operisan od rasizma već, suprotno, natprosečno sklon da prepozna neravnopravni položaj u kome će se manjine nalaziti u društvima što su nominalno izgrađena na ideji pravde i jednakosti, da ukaže na negativne uticaje rasne diskriminacije na psihu mladih Afroamerikanaca, ne samo u pogledu dobacivanja na ulici ili razdvajanja u školskom sistemu već i unutar pop-kulture koja će i dalje prečesto „crnce“ prikazivati kroz uvredljive stereotipe, sugestije da se radi o intelektualno inferiornoj društvenoj grupaciji koja ne zaslužuje više od toga da proizvodi zabavu za većinsko stanovništvo.

Nažalost, Werthamova u tom trenutku decenijska frustracija time da ga šira akademska ne prepoznaje kao inovatora kakvim je samog sebe smatrao – njegova teorija katatimičke krize kao objašnjenja ponašanja serijskih ubica se i danas pominje u psihijatriji ali istina je i da, uprkos Werthamovoj tvrdnji da je on taj poremećaj lično „otkrio“, literatura termin pominje još od 1912. godine kada ga je svojim radom Katathyme Wahnbildung und Paranoia uspostavio švajcarski (jevrejski, dakako) psihijatar Hans Wolfgang Maier – povela ga je u sve češće koketiranje sa „javnošću“ kroz radove koji su bili manje naučni, više pamfletski a kojima je njegova psihijatrijska pozadina davala privid naučne težine.

Ovo nije bio nov fenomen za Werthama. Još 1941. godine je objavio roman Dark Legend: A Study in Murder, zasnovan na „true crime“ slučaju koji je on onda „objasnio“ svojim psihijatrijskim moćima, a koji je kasnije pretočen u srazmerno neuspešan pozorišni komad, pa su dalji pregovori o filmskoj verziji potonuli jer su producenti insistirali da detalji ubistva moraju da se mnogo ublaže, a do 1954. godine je već imao nekoliko publikovanih tekstova o stripovima u decidno ne naučnim već u najboljem slučaju publicističkim magazinima. Onda je Seduction of the Innocent bio samo detaljno sumiranje njegovog stava o stripovima kao pošasti koja fatalno utiče na dečiju psihu i izaziva nepovratnu štetu koja se u epidemiološkom smislu reflektuje u povećanju stope maloletničkog kriminala i nasilja.

Ovde je nekoliko stvari potrebno imati na umu: danas znamo da su slične kampanje trigerovane novim kulturnim fenomenima praktično periodična pojava. Rokenrol, hevi metal i hip-hop su sve muzički pravci koji su optuživani za identične stvari – kvarenje omladine, epidemiju seksualne devijacije, nasilje – pa su kad je prošlo malo vremena prosto apsorbovani u tkivo mejnstrim kulture i svi su nastavili dalje kao da se ništa nije desilo. Nedavno preminulog Ozzyja Osbournea praktično svi danas slave kao rokenrol sveca i takoreći svačijeg porodičnog prijatelja i niko ne misli da njegov nadimak „princ tame“ ima u sebi ičeg pretećeg. Satanska panika sedamdesetih godina prošlog veka je u dobroj meri na nišan uzimala stone RPG igre, a video igre su pod udar američkog kongresnog ispitivanja stigle ranih devedesetih, u eri Mortal Kombat, sa daljim periodičnim uletanjem u žižu javnosti kada je 1999. godine posle masakra u Kolumbajnu igra Doom bila obeležena kao značajan faktor u formiranju dvojice ubica, pa onda kada su GTA III dve godine kasnije i GTA: Vice City tri godine kasnije bili obeleženi kao „simulatori kriminala“, pa kad je Mass Effect pet godina posle TOGA bio na televiziji razapinjan zbog toga što deci servira pornografski sadržaj, a onda igre poput Call of Duty bile napadane što u njima igrač može da ubija američke vojnike…

Drugim rečima, danas imamo mnogo iskustva sa moralnim panikama koje se odvijaju skoro po identičnom scenariju i lako nam je da prepoznamo tačna mesta na kojima se Werthamova argumentacija raspada. Njegov rad je bio sa decom koja su imala mentalnih problema a to da ih je on onda pitao da li čitaju stripove i da su neka od njih odgovarala pozitivno je klasičan primer brkanja korelacije i kauzalnosti. Bez kontrolne grupe u kojoj bi se lako prepoznalo da ogromna većina mladih osoba koje čitaju stripove – Wertham u jednoj od argumentacija u ovom stripu navodi da se u Americi godišnje proda oko pesto miliona strip magazina – nema nikakve mentalne probleme, njegovi zaključci nemaju nikakvu naučnu težinu čak i pre nego što se pogleda šira slika i utvrdi da se porast u stopi maloletničkog kriminala mogao (i morao) pripisivati pre svega turbulentnim ratnim i posleratnim godinama, krizama vezanim za stanovanje i nove trendove u svetu organizovanog kriminala (partikularno radu sa narkoticima koji su tek u ovom periodu postali interesantni za mafiju), ali i da je on bio deo porasta stope opšteg kriminala i da se nije smeo posmatrati izolovano a nikako kao posledica samo jednog faktora.

Da se ne ogrešimo o Werthama, on jeste isticao da su stripovi jedan od faktora – ne jedini – ali i da budemo jasni: u svojim javnim istupima i pisanju im je davao daleko nesrazmerno veliki značaj, pozivajući se na psihološke posledice koje naprosto nije mogao da kredibilno dokumentuje, ali i propuštajući da javno prizna kako su stripovi u 1954. godini bili medijum namenjen mnogo široj populaciji nego što su bila deca.

To je NAMA danas kristalno jasno jer znamo da je novinski strip od svojih početaka bio namenjen odraslima – pošto su odrasli bili ti koji kupuju i čitaju novine – kao što je i izdavačima magazinskog stripa u pedesetima bilo jasno  da nisu tih petsto miliona svesaka godišnje prodavali isključivo – niti većinski – maloletnicima. Dr. Werthless autoritativno ukazuje da je strip-magazin bio medij za zabavu i punoletne omladine pa i „zaista“ odraslih osoba, da je pogotovo tokom četrdesetih strip na popularnosti dobio zahvaljujući ratu i komparativno lakoj dostupnosti ovog medijuma za ljude u prekomorskim misijama ali i one kod kuće i da je Werthamovo fokusiranje na efekte stripova na decu, ukazujući na horor i krimi estetiku EC Comics i insistiranje da se zbog stripova „devojčice od jedanaest, dvanaest ili trinaest godina za novac prodaju odraslim muškarcima“ bilo u najmanju ruku promašivanje drveća na ime širokog, nedovoljno dubokog pogleda na samu šumu.

Ali i korak dalje, u Dr. Werthless se pokazuje kako je Wertham stripove čitao površno – ako ih je uopšte čitao a, deluje kao da je samo gledao slike – i da su njegova insistiranja na tome da oni promovišu nasilje, sadizam, rasizam i seksualnu devijaciju često dolazila na ime nerazumevanja materijala sa kojim naprosto nije umeo da stupi u pravu komunikaciju. Tako jedna od epizoda u ovom stripu pokazuje upravo da su u EC-ju koristili medijum da ukažu na rasističku nepravdu i diskriminaciju u SAD, čime su zapravo zagovarali iste vrednosti kao Wertham, sa nekim pionirskim primerima promovisanja afroameričke inkluzije u kulturu glavnog toka, ali da Wertham to naprosto nije video, prepoznao, razumeo i insistirao da ovi radovi promovišu rasizam na ime ponavljanja rasističkih termina. Kontekst je, kako to obično kažemo, kralj, a Wertham ga je ovde, nažalost, dosledno ignorisao.

Još jedna stvar je ovde bitna da se ponovi: Wertham je bio liberalna i socijalno progresivna ličnost. Njegovi motivi jesu bili čisti, iako mu je argumentacija bila neutemeljena a zaključci pogrešni, a on nije imao nikakve veze sa makartizmom – u ovom stripu se to eksplicitno razjašnjava – i zapravo je prominentno i javno bio protivnik cenzure.

No, efekti njegovog uskakivanja u žižu javnosti, kad ga već akademija nije dovoljno mazila, su bili strašni za industriju magazinskog stripa koja tek što je ušla u punoletstvo. Ona je sebe preventivno kreativno kastrirala kroz CCA, maltene preko noći brišući čitave žanrove i partikularno EC svodeći na senku onog što je nekada bio.  Dve su ironije iz ovog svega na kraju proizašle. Jedna je da je re-brendirani EC nakon obaveze da napusti horor i krimiće po kojima je bio najpoznatiji udario više akcenta na svoj humoristički magazin Mad, a koji će onda postati najčuvenija satirična publikacija u istoriji SAD, sa legendarnim crtačem Wallyjem Woodom koji nije štedeo Werthama u satiričnim stripovima što su u Madu izlazili.

Druga je još prefinjenija: Wertham je, u svojoj nesofisticiranoj analizi stripova insistirao da nema razlike između brutalnih horora koje je objavljivao EC i herojske, aspirativne superherojštine ispunjene vrlinom. Za njega je DC-jev Supermen bio jednako loš kao i bilo koji deformisani kriminalac iz EC stripova što vadi oči ženama i pali im kosu na šporetu, jer je smatrao da i Supermen probleme rešava samo nasiljem i ispoljava „sadizam“.

No, posle uvođenja CCA, stripovi o kriminalcima, horor-monstrumima ali i ratni stripovi će biti maltene potpuno izbrisani iz magazinske ponude i ovo će kreirati vakuum na tržištu koji će popuniti upravo superheroji, i ranije umiveniji i finiji od svoje EC sabraće, a sada mnogo spremniji da igraju po „finim“ pravilima. Wertham je želeo da Supermen nestane jer ga je smatrao jednako „krivim“ za kvarenje omladine ali posledice Werthamovog aktivizma su direktno odgovorne za novi uspon superherojskog stripa nakon decenije posleratnog posrtanja i proizvele ono što danas zovemo srebrnim dobom ovog medijuma.

Wertham će kasnije okrenuti reflektor svoje pažnje ka televiziji i baviti se njenim štetnim uticajem na mlade umove a mada je u kasnijim godinama imao pokušaje nekakvog pomirenja sa strip-autorima, govoreći da nije on baš sve to tako mislio i da su ga možda malo netačno citirali, oni mu nikada nisu oprostili. Dr. Werthless je besprekorno napravljena hronika celog ovog istorijskog perioda i rad koji u svoj materijal ulazi ekstremno duboko upravo da bi podvukao koliko je Wertham svojim površnim – iako dobronamernim – pristupom naneo štete kulturi. Ovo je jedan častan, koliko god je to moguće objektivan portret čoveka što je izmenio tok istorije medijuma, urađen u Powellovom fantastičnom „grubom“ stilu koji je on sada usvojio za ove dokumentarističke radove. Debele olovke, razliveni tuš i briljantna međuigra teksta i slika koja stripu daje propulzivnu energiju najboljh dokumentaraca čine Dr. Werthless štivom koje se, čak i u najmučnijim njegovim momentima, ne ispušta iz ruku i čita u jednom danu. Iako je ovo nominalno izdao Powellov Albatross Funnybooks, ja na njegovom sajtu ne vidim da se igde pominje pa se, naravno, možete prošetati do Dark Horsea koji je pravi izdavač i distributer ove strip-knjige-sa-ilustracijama i sebe počastiti jednim od najboljih stripova koji su izašli ove godine. Nema na čemu.