Nakon nekih desetak minuta gledanja filma Kraven the Hunter i prve akcione scene u njemu pomislio sam „Oh, lepo, američki akcioni film superherojske provinijencije u kome neko razume da akcione scene treba da imaju koreografiju, zna kako se one montiraju, stavlja ljudsku veštinu i fizički spremnost ispred digitalnih efekata“. Ovo je bilo i poslednji put tokom predugih 127 minuta ovog filma da sam imao šta lepo o njemu da kažem ili pomislim.

Štaviše, već posle prvih pet minuta sam ozbiljno škrgutao zubima slušajući kako glumci koji nemaju veze sa Rusijom kasape Ruski jezik. Produkcija koja će slupati bukvalno milione dolara da se preskupim grafičkim stanicama renderuje svaka od hiljada dlaka u grivi lava po imenu Zar što služi kao endboss prvog čina filma, ali koja neće da plati ruskog statistu u Holivudu petsto dolara da izgovori tri rečenice sa propisnim ruskim naglaskom kako bi islandska polja prekrivena snegom delovala barem malo više kao majka Rusija je produkcija koja kao da je na vrh svoje liste prioriteta lovačkim nožem zakucala to da će Mehmetu ići na pičkin živac u svakoj prilici koja joj se pruži. A i kad joj se ne pruži, ona će tu priliku stvoriti, bilo kroz verovatno najgore napisan scenario za superherojski film u recentnom sećanju, bilo kroz premijum nivo kurobolje za reprezentaciju drugih kultura, tradicija i istorija, bilo kroz varvarsko kasapljenje originalnog strip-materijala. Već kada u prvim kadrovima primetite koliko kolorne korekcije forsiraju bolesno žuti preliv u svemu ispred kamere, znate da je ovo još jedna Sonyjeva eksploatacija Marvelovog materijala iz perioda nakon što im je Disney kidnapovao Spajdermena i ZNATE da se ništa lepo tu neće dogoditi.

Lovac Kraven je, a zaustavite me ako ste me već čuli da pričam ovakve stvari povodom Venoma, Madame Web ili Morbiusa, lik koji jednostavno nema dovoljno LIČNOSTI da bude protagonist sopstvenog filma. Posebnost Sonyjevog položaja, u kome ova produkcija ima pravo na sve moguće minorne likove iz stripova o Spajdermenu, ali ne i na samog Spajdermena (kojeg doslovno ne sme ni da pomene u dijalozima), pojačana time da je Marvel pod Diznijevim patronatom izgradio najuspešniji filmski metaverzum u ljudskoj istoriji uvek je morala rezultirati u filmovima koji će biti pokretani zlovoljom i veponizovanim resantimanom, samo što je, bizarno, žrtva sve te negativnosti na kraju uglavnom bila publika.

Nije danas ni lako napraviti dobar superherojski film – nakon Avengers Endgame koji je doneo neku vrstu prirodnog zaključka na nešto što će istoričari verovatno zvati zlatnim dobom superherojskog bioskopa, i velike firme, stvarni „držači prava“ na sve te IP-jeve koje su kreativni umovi u grozničavom radoholičarskom transu izbacivali kao na traci pre šezdeset, pedeset ili četrdeset godina, kao da su u poslovnom i kreativnom rasulu, sa promašajem za promašajem koji sugerišu da je „superherojski zamor“ zavladao auditorijumom i da tu niko više, ma koliko budžeti eskalirali i ma koliko JOŠ beživotnog CGI-ja bude pravljeno od strane mizerno plaćenih 3D modelera i animatora, neće moći da ponovo osvoji simpatije gledalaca.

Danas znamo da to nije BAŠ tako i Warnerov Superman i Disney/ Marvelov The Fantastic Four: First Steps kao da najavljuju skromnu renesansu superherojskog bioskopa, ali, naravno, Kraven the Hunter je u bioskope ušao prošlog Decembra, daleko DALEKO prerano da bi profitirao od kolateralnog interesovanja novoodobrovoljenog gledaoca, i najbolje čemu može da se nada je da će biti pogledan na ponovo preimenovanom HBO MAXu onda kada ničeg drugog zanimljivog ne bude da se gleda. Kao što sam ja, više po dužnosti nego iz autentične znatiželje, učinio pre par vikenda.

A nije da Kravena ne volim, naprotiv, kao jedan od klasičnih Spajdermenovih neprijatelja (sa premijernim pojavljivanjem još u broju 15 originalnog Amazing Spider-man magazina, davne 1964. godine), Kraven je na svojoj strani za mene uvek imao taj gizdavi dizajn kostima koji mu je podario Steve Ditko i jedan makar delimično relatabilni odnos prezira prema modernoj civilizaciji koja je ubijanje za hranu pretvorila u puku industriju, sa kontrapunktom u nekoj vrsti survivalističkog ekstremizma, života među zverima u džungli, kao njihov vladar, ali i njihov sugrađanin, učesnik u – srazmerno poštenijoj – jedi ili budi pojeden igri preživljavanja. Kravenu je ovo dalo dovoljno vitalnosti da ne samo preživi lude šezdesete, već da ima nekoliko bitnih momenata u stripovima i u narednim decenijama – priča Kraven’s Last Hunt iz osamdesetih se smatra jednom od najupečatljivijih u istoriji Spajdermena i moderni scenaristi je BESOMUČNO recikliraju – a Kraven je i bio jedan od antagonista u Sonyjevoj blokbaster-igri Marvel’s Spider-man 2 pre dve godine.

Naravno, Sony je sa svojih prethodnih nekoliko filmova iz ovog partikularnog Spajdermen-bez-Spajdermena-univerzuma pokazao da mu izvorni materijal ne znači apsolutno ništa i da će rekombinovati imena, motive, istorije, karakterizacije i situacije isključivo onako kako to producenti odluče, bez ikakvih obzira ka tome kako ove stvari zaista stoje u odnosu jedne sa drugima i razvijale se tokom poslednjih šezdeset godina strip-publikacije. Kraven će tako za svoju šezdesetogodišnjicu pretrpeti neka sramna poniženja.

Drugim rečima, ako ste došli da u ovom filmu gledate nekakvu meditaciju o zapadnjačkom kolonijalizmu i eksploataciji egzotike i magije trećeg sveta, a gde se on, taj kolonijalizam, zaogrće u pseudoničeovsku filozofiju i pokradeni misticizam kako bi sebi dao malko jalove legitimnosti – nemate sreće. Ako ste se makar ponadali da gledate uspon i pad lovca koga opsednutost svojim najželjenijim plenom vodi prvo do disocijacije identiteta a na kraju do (pobedonosnog!) samoubistva* – ni tu nemate sreće.  „OK, Mehmete“, kažete vi, „moje su ambicije sa ovim filmom stvarno skromne. Tu sam da bih video gizdav, cheesy kostim glavnog junaka i slušam loše ruske naglaske.“ Well, drugovi, sapatnici i velikomučenici trećerazredne superherojske produkcije, od te dve stvari dobićete, zaista, samo ovu drugu. Aaron Taylor-Johnson praktično tokom čitavog filma na sebi nosi nekakav neugledni kožni lovački prsluk koji, istina je, ima zgodne džepove i futrole za noževe i razne druge lovačke sitnice, ali nema krzneni okovratnik (koji ćete na nekoliko sekundi videti samo u poslednjoj sceni filma) niti, AVAJ, stilizovano lice lava kojem bi taj okovratnik bio griva.

*spojler! Mada, Kraven’s Last Hunt je star skoro četiri decenije u ovom trenutku i fer je reći da ste imali dosta vremena da ga pročitate

S druge strane, ako vam je dosta da vidite zaista OPSCENO seksi muški torzo sa takvom definicijom pločica na stomaku da bi se i Nindža kornjače malo trgle i zapitale se kada će prestati da budu tinejdžeri i postati MUŠKARCI, Taylor-Johnson će biti ljubazan da usliši sve vaše mommy porn sanjarije skidajući majicu sa oznojenog tela već u petnaestom minutu filma. No, posle toga sve ide nizbrdo.

Kraven the Hunter uzima najosnovnije osnove karaktera i zapleta iz stripova i glavni junak, Sergej Kravinov je sin moćnog ruskog, jelte, bogataša Nikolaja Kravinova, koji sina od malena uči da bude lovac, da traga, vreba, nalazi, ubija umesto da okleva i preispituje se, a sve u sklopu njegovog plana da prvencu ostavi svoju poslovnu imperiju. Za razliku od stripova, Nikolaj Kravinov nije plemić koji je na zapad prebegao posle Oktobarske revolucije u carskoj Rusiji, nego братва-veteran koji će u Londonu nastaviti svoju kriminalnu karijeru – vezanu za prodaju ilegalnih narkotika – a svoje sinove, kako je i red, dati da studiraju na privatnom koledžu u SAD. No, da sinovi ne bi postali svileni peterčići, on će ih povremeno voditi u lov po kojekakvim afričkim savanama, sa sve kolegama-krimosima, kako bi ovi okusili uzbuđenje, strah i vrtoglavicu suočavanja sa velikim životinjama i oduzimanja života.

Nikolaja igra Russel Crowe i on pruža jedan sasvim solidan, mada klišeiziran, portret teškog, neprijatnog oca koji emanira toksični testosteron i svoje sinove nimalo ljupkim metodama uči da budu muškarci. Jedan od njih, Sergej, će na kraju da popizdi i pobegne od kuće i postane lovac Kraven, drugi, Dimitrij, će da ostane sa ocem, duvoko u njegovoj senci i nikada neće imati svoje ja.

Ovo je, da se razumemo, solidna dinamika među likovima i scenario, prepun klišea kakav jeste, makar postavlja te osnove kako treba. Oba sina izrastaju u men-children, samo što ovaj stariji odlazi u ultramuževnom smeru, dokazujući svom ocu da mu nije ni nalik tako što će biti VIŠE muževan, BOLJI lovac, NEMILOSRDNIJI ubica od njega – samo će, kao, imati nekakav kodeks časti koji poštuje – a ovaj drugi će biti submisivni boy toy koji je odustao od ideje da ikada u svom životu može nešto samostalno da postigne i svojevoljno će se podvrgnuti ponižavanju od strane oca, samo da bi žnjeo benefite nelegitimno stečenog bogatstva.

No, film onda ovo razmotava nespretno, nezgrapno, gubeći kontrolu nad narativom već od samog početka. Režiser J. C. Chandor nije neki priučeni ćaci koja je do sada radio samo reklame, već čovek koji je uspešno sa reklama prešao u polje igranog filma, napravio nekoliko cenjenih naslova, imao nominacije za oskara. No, verovatno zahvaljujući producentskom pritisku i scenariju koji je, ne sumnjam, mutirao na dnevnom nivou (tri potpisana autora, od kojih su dvojica zloglasni Art Marcum i Matt Holloway), on sa ovim filmom naprosto nije mogao da se izbori.   

Kraven the Hunter je za početak u koliziji sa svojim predloškom na fundamentalnom nivou. Glavni lik decidno NIJE lovac koji je svoje dobro ime izgradio loveći najopasnije zveri na planeti pa sada žudi da overi i čoveka*, iako činjenica da Kraven koristi noževe, luk i strelu, duvaljku i otrovne strelice služi kao simbolička prečica do karakterizacije koja ga vezuje za prirodu, zemlju, predcivilizacijsko, divlje čovečanstvo. Naprotiv, on lovi ljude, kako sam naglašava, birajući da bude neka vrsta ruke poetske pravde što stiže prodavce oružja, droge i druge omega-level kriminalce koji se zakonu smeju u lice zaklonjeni iza svojih falangi advokata i privatnih armija. To da Kraven živi u nekoj vrsti lovačke kućice u istočnom Sibiru onda naprosto nema nikakvog jebenog smisla i film ima motivsku distorziju u svojoj osnovi, prikazujući nam čoveka koji je izvesnim mističnim putevima stekao i određene natprirodne sposobnosti, pa u akcionim scenama Kraven često vere kao majmun, šunja kao mačka, trči kao jelen itd, ali koji se zapravo roka sa neprijateljima po skupim kancelarijama u londonskom sitiju i ima posla sa gangsterima koji furaju ruske vojne tetovaže i nose Serđo Takini trenerke, radije nego sa nekakvim šarenim ansamblom superzločinaca.

*originalna inspiracija za Kravena koji želi da ulovi Spajdermena jer je on opasniji od svakog plena iz njegove dotadašnje karijere je priča Richarda Connella „Najopasniji plen“ tj. The Most Dangerous Game iz 1924. godine u kojoj ruski aristokrata Zarov lovi ljude na egzotičnom ostrvu na Karibima.

No, baš kad pomislite da bi to mogla da bude preskupa ali korektna stivensigalovština ili dolflundgrenovština – film apsolutno ima taj lo-budget look & feel direct to video produkcije sa malo glumaca koji imaju govorne role, te bliskim kadriranjem scena koje se dešavaju na ulici kako publika ne bi provalila da Bukurešt izigrava Njujork ili London – u kombinaciju stiže gomila bez razumevanja, bez reda, bez plana i programa utovarenih motiva pokupljenih neselektivno iz Marvelovih stripova o Spajdermenu. Sony je odavno imao plan da snimi Sinister Six film o ekipi Spajdermenovih neprijatelja koji se okupljaju u tim ne bi li mu kvalitetno doakali i još kvalitetnije činili nekažnjene zločine, i kada se taj plan raspao nakon što su izgubili samog Spajdermena, restlovi su, vidimo, na kraju utovareni u OVAJ film. Još je Sam Raimi planirao da stavi Kravena u svog četvrtog Spajdermena – koji se onda nikada nije dogodio – a serijal koji je Raimijevu trilogiju nasledio, Webbov The Amazing Spider-man je u finalu svog drugog filma imao pitoresknu scenu u kojoj se Spajdermen suočava sa Rhinom, sitnim ruskim kriminalcem utegnutim u egzoskelet koji mu daje snagu – i izgled i šarm – nosoroga.

Kada nam Kraven the Hunter pokaže SVOJU verziju Rhinoa, pak, u njoj nema ničeg pitoresknog. Aleksej Sitsevič u ovom filmu je mafijaški bos-psihopata i sam opsednut toksično-muškim percepcijama o tome kako se pokazuje snaga i kako se zarađuje poštovanje svojih, jelte, kolega i rivala, i utisak da gledamo nekakav Warnerov film rađen po predlošcima DC stripova je snažan čak i pre nego što nam u jednoj neprijatnoj sceni on pokaže kako može svojom voljom da kožu „otvrdne“, pretvori je u neprobojni oklop, ali po cenu strašnog bola koji trpi i celoživotne adikcije na hemikaliju koja je od njega napravila, jelte, alfa muškarca. Alessandro Nivola ovu ulogu odrađuje čak i solidno, ali ona štrči u ovom filmu kao ne samo neprijatni višak već i kao tonalna aberacija.

No, Rhino je MILA MAJKA u odnosu na ono što scenario radi sa Calypso Ezili, dajući Ariani DeBose ponižavajuće rudimentaran lik da ga igra, još gore, sav utemeljen u kolonizatorskoj opsesiji egzotičnim dimenzijama nativnih kultura u Africi. Ali onda, da bude JOŠ još gore, umesto da se film makar zaustavi na pripisivanju Calypso, i njenoj babi, nekakvog vudu misticizma onako kako je to strip radio, u sve se dodaje i prstohvat tarota, kao da NEKO u produkciji nije imao poverenja da će publika shvatiti da Kraven dobija mističke moći ako se u kombinaciju ne ubaci četrnaestovekovni evropski sistem predviđanja sudbine korišćenjem karata za igranje. Nije da, jelte, zapadnoafrička Vodún tradicija već nema BOGATU vizuelnu i simboličku paletu sa kojom je film mogao NEŠTO da uradi.

Ali, uopšte, film ovde VEOMA MALO radi sa bilo čim. Pomenuo sam već da je akcija pristojno koreografisana i zapravo scene u kojima Kraven skače kroz prozore, vere se po fasadama, trči po zidovima i jebe keve kriminalcima izgledaju dobro. Ovo je R-rated produkcija pa je akcija pritom i visceralna, sa kopljima koja probadaju negativce uz zadovoljavajući krvopljus i strelama koje vade oči, a Aaron Taylor-Johnson – ili njegov dubler – izgleda dobro, pa čak i prirodno kada pravi neverovatne skokove od po dvadeset metara u dalj i noževima pogađa baje u čelo sa isto tolike distance. Ali čim treba da se sugeriše nešto „superherojskije“ od toga, Kraven the Hunter apsolutno tone. Pojačana čula koja glavni junak ima su rešena jeftinoizgledajućim zumovima i zamagljivanjima svega sem centra ekrana, mističke vizije koje on ima kada se bori da preživi napad lava a Calypso mu spasava život serumom što ga je dobila od babe su slupane montažom simbola-koji-ništa-ne-znače, i niko od „imenovanih“ superzločinaca u filmu nema zanimljiv kostim ili demonstraciju svojih moći.

Jer, pored Rhinoa, tu su i Chameleon pa čak i Foreigner i ako je ovaj prvi predstavljen sasvim out of place, više vizuelno podsećajući na DC-jevog Killer Croca nego na Rhinoa, ako je ovaj drugi BOLNO nategnuta metafora koja pritom eksploatiše izlizani evil-twink kliše za koji sam čak i ja, koji nisam gej, razjaren što i dalje opstaje na filmu, ovaj treći nema nikakvog smisla ni da bude u ovom filmu. Foreigner niti pripada istoj epohi Marvelovih stripova – kreirao ga je Peter David 1986. godine i, pošto je, avaj, preminuo Maja ove godine, poživeo dovoljno dugo da vidi kako mu ga kasape na filmu – niti je na bilo koji način vezan za Sinister Six, niti, a što je svakako i najbitnije, uopšte ima ikakvu funkciju u scenariju koji je istovemeno i prekomplikovan, sa previše likova i previše zapleta unutar zapleta za svoje dobro, a onda i banalno prost, sa najtrivijalnijim dijalozima koje likovi treba da izgovore i da pritom ne izgledaju kao da im je glupo da se tu nalaze.

Taylor-Johnson se, to se vidi, u nekom momentu isključio. Valjda je i njemu jasno da je posle Avengersa trebalo da izađe iz superherojskog posla i on ovde praktično nikada ne pogađa kada treba da zvuči dramski ozbiljno a kada treba da ispaljuje žovijalne stripovske onelinere. Što je, mislim OK za glumca, čak i kad Britanac treba da glumi američki naglasak sa samo najblažom aromom ruskog akcenta*, ali, jebem mu mater, valjda za to služi režiser. Da zaustavi. Da vrati. Da objasni šta je liku u toj sceni motivacija, o čemu misli ali to ne kaže, koji ton treba da ima ta konverzacija. No, slutim da je Chandor ovo radio tako da samo što pre završi snimanje, i sam svestan da ni on ne zna šta koji kurac producenti hoće od njega, pa Kraven the Hunter izrazito pati od lošeg tempa kao celina ali onda i od loših rešenja unutar samih scena, sa čestim kadrovima koji deluju kao da su se glumci tek zagrevali i vežbali tekst. U ovom kontekstu, Crowe i Nivola, koji svojim likovima dodaju meru stripovske gizdavosti, ma koliko da su stereotipni u svojim izvedbama, deluju kao bardovi šekspirovskog glumišta u odnosu na Taylora-Johnsona koji ne zna šta će ali i Arianu DeBose koja pruža goli minimum i u svakoj sceni u kojoj treba da izgovara neverovatno banalne replike verovatno u glavi sebi ponavlja da će ova tortura uskoro biti gotova i da će moći da se vrati kući gde u vitrini ima Oskara, Zlatni globus, BAFTA nagradu… Christopher Abbott svog Foreignera odrađuje bez strasti, čak i interesovanja za lik, a Fred Hechinger izgleda kako treba i dovoljno se ulaže u Dimitrija, onoliko koliko mu banalni tekst dopušta, iako je njegov lik, rekosmo, jedan otužni, odavno prevaziđeni kliše.

*o tome kako Taylor-Johnson govori Ruski bolje da ne krećemo… ako su za Dimitrija, makar u pevačkim delovima filma, mogli da se zadovolje lipsinkovanjem onda je stvarno trebalo ovako da rešavaju i scene u kojima se priča Ruski

Znate šta je još prevaziđeno? Vizuelni karakter filma i kvalitetni specijalni efekti, reklo bi se. Kraven the Hunter ima Bena Davisa iza kamere, čoveka koji je snimio već dovoljno superherojskih filmova – od niskobudžetnog Kick-Ass pa do Guardians of the Galaxy, Avengers: Age of Ultron, Kapetana Marvela i Eternals – da se može zvati stručnjakom za ovo sranje, ali Davis očigledno ni sam neće pružiti svoj maksimum kada film nema jasnu viziju. Deo filma koji se događa u „divljini“, snimljen u Engleskoj i Škotskoj dosta impresivno izgleda i nudi atraktivni otvoreni prostor ispunjen energijom i mogućnostima, no kako se dobar deo radnje odvija u Londonu tako i slika počne da deluje skučeno, zarobljeno u suženim kadrovima siromašnih kompozicija i osvetljenja. Odluka da se snima u jednom od najskupljih gradova na planeti je već sama po sebi morala biti dovedena u pitanje od strane NEKOGA u studiju pre nego što se slupalo stodvadeset (ili tu negde) miliona dolara u ovu produkciju, ali to da se u filmu od Londona – sem u establishing-shot panorami – jedva vidi par fasada, parče mosta, jedna i po ulica je prosto neobjašnjivo. Za iste pare ste film mogli snimiti u Beogradu ili Sofiji, da urbane scene izgledaju ISTO i da vam još ostane ONOLIKO para da unajmite i dresirate krdo vodenih bivola da ne samo uverljivo trče kroz kadar nego i da na sebe preuzmu neke manje kompleksne zadatke tokom produkcije, na primer ketering ili otvaranje klape.

Hoću da kažem, ja sam VELIKI fan toga da se životinje NE maltretiraju za potrebe snimanja filmova, ali ako već hoćete da imate ne jednu već nekoliko scena sa vodenim bivolima u stampedu, JEBENO IDITE U AZIJU i snimite krdo vodenih bivola u stampedu a onda digitalno umontirajte glumce AKO BAŠ MORA u te scene da izgleda kao da će ih ovi pregaziti. Neko iz publike će sigurno pokazivati prstom na platno i insistirati da se iz aviona vidi da je glumac premali ili preveliki za ovu scenu i da su specijalni efekti „krš“, ali i to je, čini mi se, bolje nego ovo što Kraven the Hunter nudi sa doslovno kopipejstovanim bivolima koji svi izgledaju kao da ih je izbljunuo AI, istih dimenzija, iste građe, iste boje.

Chandorova režija makar uspeva da scene akcije, rekosmo, oživi do mere kada gledalac veruje da, eto, neki ljudi, od kojih neki imaju supermoći, jure po polju, bacaju jedni na druge džipove i izvode neverovatne stantove, dok se vezuju sajlama, ali Kraven the Hunter je do te poslednje, dinamične scene u istočnom Sibiru (gde, BTW, nema snega, i sve podseća na afričku stepu, zaključno sa pomenutim krdom digitalnih vodenih bivola koji u Sibiru generalno ne žive i jedini „autentični“ deo ovog habitata je beli amurski leopard) odavno pogubio sve svoje konce i neće mu pomoći ni CGI krvopljus niti psovke u tom finalu. Avaj, filmu onda JOŠ nije dosta i ide ne jedna već dve scene koje kao da konstruišu osnovu za nekakve nastavke iako ne mogu da zamislim nikoga ko ovaj film pogleda i posle njega iznemoglo ne zavapi moleći Sony da već jednom stane, vrati Marvelu licencu i milosrdno pohrani svoj superherojski „univerzum“ u zaborav.