Možda je do mojih godina, a možda je i što mi to daje auru otmenog poznavaoca američkog stripa koji će svaki put kad krenete da penite o Supermenu da prezrivo šmrkne i krene sa nadmenim objašnjavanjem kako je Captain Marvel bio mnogo popularniji od Supermena u ono vreme i da PRAVI ljubitelji stripa znaju zbog čega je tako bilo, tek imam u svom srcu posebno mesto za te neke „manje poznate“ DC-jeve superheroje i likove koji i nisu, tehnički gledano, nastali u okviru ove kompanije već su u njen portfolio dodati raznim akvizicijama i kupovinama prava od manje uspešnih, propalih izdavača.

Plastic Man No More!, miniserijal od četiri broja koji je DC izdavao od Septembra do Novembra prošle godine, sa kolekcijom izašlom u Maju ove, me je onda malo i štrecnuo sa svojom kombinacijom „black label“ oznake i očiglednim apetitom da se Plastic Man dekonstruiše – doslovno – i u poslednjoj (or is it?) priči o šašavom antiheroju u punoj meri analiziraju njegova kriminalna prošlost i moralno sivilo skriveno iza klovnovske fasade. Marvel je svoje dekonstruktivne ćudi nekako uspeo da iživi pre dvadesetak-dvadesetpet godina sa raznim projektima koji su unutar Ultimate, MAX, X ali i mejnstrim univerzuma išli na taj „odrasliji“ ton i „konačnije“ narative. DC je sa Black Label izdanjima poslednjih godina nekim svojim autorima dao odrešene ruke da rade iste takve stvari i bio je tu, da se razumemo, i poneki dobar strip, no utisak mi je da firma koja je taj dekonstruktivni pristup praktično učinila prvorazrednim kulturnim fenomenom još osamdesetih godina prošlog veka, sa Dark Knight Returns i Watchmen, danas nekako te stvari radi neplanski, stihijski, sa često beskrvnim, a u nekim slučajevima i katastrofalnim rezultatima, svakako bez jasne ideje šta Black Label stripovi treba da ZNAČE. Ovde kao da nema ujedinjujuće filozofije sem te da su ovo stripovi u kojima likovi mogu da budu „stvarno“ ubijeni i ako je to delovalo kao revolucionaran pristup pre trideset ili četrdeset godina, danas je u pitanju tek konfekcija.

No, ja Plastic Mana volim, a ovo je i prvi veći projekat koji je Cristopher Cantwell uradio za DC pa sam se nedavno privoleo čitanju kolekcije i rezultati na kraju nisu bili TAKO rđavi. Plastic Man nije oskrnavljen ovim stripom a Cantwell se nije izbrukao. Ipak, ima i određenog implicitnog cinizma u tome kako je ovaj projekat realizovan a za koji mi se čini da malo zagađuje generalni DC-jev pristup stripu u poslednje vreme, partikularno tim „ozbiljnijim“, Black Label projektima i to takođe vredi primetiti. Poslednji put sam o Cantwellu pisao povodom Marvelovih miniserijala Namor the Sub-Mariner: Conquered Shores i Gold Goblin i moj je utisak da je scenarista drage serije Halt & Catch Fire sa Marvelom nekako pronašao dobar modus rada nakon dosta dugačkog perioda na Iron Manu, kroz kraće projekte koji imaju konfliktne, antiherojski, vrlo sivo kodirane protagoniste i jasno su narativno zaokruženi, dakle, pričaju priču sa tezom, dokaznim postupkom i zaključkom, sa početkom i krajem.

Plastic Man No More! je onda Cantwell koji isti princip preslikava i u DC, ali Patrick „Eel“ O’Brian je lik drugačijeg porekla, svakako drugačijeg senzibiliteta nego što su to Marvelovi likovi sa kojima je Cantwell radio (uključujući i Hellcat, Doctora Dooma, pa i samog Tonyja Starka) i kolizija ozbiljnog, „gritty“ tona sa apsurdističkom estetikom Plastic Mana je nešto čega je Cantwell svakako bio svestan i učinio ozbiljan napor da na toj koliziji izgradi zaokružen, tragičan narativ i u njega udene i iskupljujući luk za samog glavnog junaka.

A što je, da se razumemo, sasvim ljudski iznerviralo jedan solidan deo čitateljstva. I nije teško razumeti zašto. Plastic Man je lik koji nikada nije bio mnogo popularan. Čak i u originalnom periodu izlaženja za Quality Comics četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka on je bio „onako“ popularan kod publike koja je radije čitala likove kao što su Black Condor, Blachawk ili Phantom Lady, deleći srednji deo tabele sa, recimo, likom koji se zvao Bozo the Iron Man. Ni u DC-jevim stripovima nije imao neku pobedničku sudbinu nakon što je ova firma ostvarila prava na Quality Comics likove i njegova kopija, Elongated Man (a koja je nastala 1960. godine jer DC-jev urednik Julius Schwartz nije bio svestan da firma već četiri godine poseduje prava na Plastic Mana) je imao prednost u tretmanu.

Ipak, Plastic Man je bio popularan kod nekih, prilično uticajnih autora koji su voleli činjenicu da je Jack Cole, originalni autor priča o ovom junaku spretno spajao humor i superherojsku akciju na načine koji u četrdesetima nisu bili uobičajeni, pa je zahvaljujući Grantu Morrisonu i Alexu Rossu Plastic Man srazmerno često bio u rotaciji devedesetih godina. U ovom veku su mu onda Tom Taylor, Scott Snyder i Gail Simone dali bitna mesta u krosoverima ili dobre individualne priče i mada je dan kada ćemo Patricka O’Briena videti u nekakvom Warnerovom filmu od 250 miliona dolara verovatno još uvek dosta daleko u budućnosti (mada… Superman je imao Metamorpha, NADA POSTOJI), ovaj lik je imao pristojno prisustvo i, jednako važno, ljude koji ga RAZUMEJU da ga pišu i crtaju poslednjih desetak-petnaest godina.

Hoću reći, u svim ovim stripovima je činjenica da je Patrick O’Brian u prvo vreme bio sitni kriminalac i da je i nakon transformacije u superheroja bizarnih anatomsko-fizioloških kapaciteta zadržao deo svoje street-smart persone i sebe video kao neku vrstu večitog marginalca unutar mejnstrim superherojske zajednica bila tretirana kao poznata, podrazumevana veličina o kojoj nema potrebe da se eksplicitno diskutuje, i Plastic Man je imao slobodu da raste, razvija se i radi bez konstantnog podsećanja na balast svoje prošlosti.

Cantwellov pristup je onda da sve resetuje na početak. Uvodne scene Plastic Man No More! se bave neuspelom pljačkom juvelirnice koju je Patrick izveo sa svojim drugarom Woozyjem*, posle čega su obojica otišli u zatvor, te njegovim kasnijim akcidentom u kome je stekao moći, sa akcentovanjem dve činjenice koje su i dvadeset godina kasnije nepromenjene: Patrick O’Brian je, privatno, potpuni gubitnik, neko ko je uspeo da upropasti brak sa ženom koja je I PREVIŠE trpela njegov akcijom ispunjeni život superheroja tokom koga je on temeljito zapostavljao i nju i sina Lukea, a Plastic Man je, poslovno, pa, uh, isto gubitnik koga cela Liga Pravde tretira kao alatku radije nego kao ličnost, neko koga podmetnete ispred sebe kada superzločinac na vas uperi oružje iz kog će poleteti zraci smrti jer ste prilično – mada ne i stopostotno – sigurni da on to verovatno, dobro, MOŽDA može da preživi.  

*stari ortak koji je sa Patrickom delio stranice magazina Police Comics još četrdesetih godina prošlog veka

U jednom takvom akcidentu na poslu Plastic Man zapravo pretrpi takvu ozledu da njegova telesna struktura živog polimera krene da se raspliće i on po prvi put otkada je dobio supermoći shvata da ne može snagom volje da regeneriše svoje udove. Ostatak Lige Pravde ovo uopšte ne shvata ozbiljno, čak i kada Patrick krene da unaokolo svoju ruku nosi u kesi kako ne bi curila po podu i nakon posete ne lekaru već hemijskoj inženjerki specijalizovanoj za polimere Plastic Man shvati da mu je jedina nada to da kontrolisanom nuklearnom reakcijom resetuje svoju fiziologiju i, pretpostavka je, ponovo stekne potpunu voljnu kontrolu nad svojom molekularnom strukturom.

Ovo je sasvim pristojan ali istovremeno i vrlo generički zaplet za superherojske stripove, čak i izvan nekakvog „Black Label“ continuity-geta i Cantwell sve onda dodatno začini time da se Patrick baca u očajnički projekat spasavanja svog života pre svega motivisan strahom da slična sudbina može da zadesi i njegovog sina Lukea koji je od njega nasledio „plastične“ supermoći i trenutno je član tima Titani.

Da je ovaj strip nastao osamdesetih godina prošlog veka ova priča bila bi uzbudljivo lomljenje kalupa i disruptivno proširenje horizonta filzofoske diskusije o superherojštini. No, u 2024. ili 2025. godini Plastic Man No More! je jedna pristojno vođena ali klišeima nabijena pripovest o čoveku koji je počeo kao loša osoba, decenijama radio na tome da bude bolja osoba – uz dosta neuspeha, sin mu negde u tragičkom finalu priče kaže da je sve druge šanse koje je dobio on ionako upropastio – a na kraju, kad treba da uradi nešto požrtvovano i makar svom detetu da šansu da vodi lepši i bezbedniji život, mora da postane gora osoba nego što je ikada bio. Plastic Man u ovom stripu laže druge superheroje, kidnapuje neke od njih, sarađuje sa superzločincima i na svoju stranu pridobija i civile koji znaju da rade lošu stvar ali ih je on vezao za sebe zloupotrebljavajući njihove emotivne ožiljke što su ih pred njim nesmotreno ogolili.

I, da se razumemo, KO želi da čita takvu priču? O Plastic Manu? Only fucking assholes, that’s who! Još kad se prisetim da JOŠ JEDAN vrlo drag DC-jev trećepozivaški lik ovde gine zbog Plastic Mana – i to potpuno bezrazložno, samo da bi priča imala „gravitas“ – sasvim mogu da razumem što su neki ljudi ovaj strip otpisali kao eksploatacijski misery porn.

Činjenica da on to ipak nije, ili nije u fatalnoj meri može se pripisati tome da je Cantwell ipak dobar pisac i neko ko ima poštovanja za svoj glavni lik. Plastic Man se ovde ne ponaša „out of character“ niti se ijednog momenta pretvara u proračunatog, hladnokrvnog negativca koji grozne stvari koje radi objašnjava nekakvim kvaziracionalizacijama. Sve vreme tokom stripa Patrick je neko kome verujete da istinski žali zbog loših stvari koje je uradio pa onda i kada u finalu razume da decenije lošeg ponašanja prema svom sinu ne može da izbriše jednim „požrtvovanim“ činom za koji uostalom niko sem njega nije siguran da će uopšte dati željeni efekat, to je časniji, lepši pančlajn za njega nego što sam se plašio da ćemo na kraju dobiti.

Cantwell, dakle, ovde radi mnogo stvari koje bi slabiji scenarista smatrao pukim zanatskim alatom i ostavio stvari uredno zaokružene da čitalac na kraju psuje i po internetu piše besne paškvile o tome da DC mora da prestane da likove daje scenaristima koji ih ne razumeju OR ELSE, i njegova priča je manje uredna ali ima više srca i ljudskiji, humaniji završetak i to mu moram priznati u uspehe. Takođe, ima ovde i humora kada ga čovek najmanje očekuje a koji efektno razblaži tu zaoštrenu tragičku atmosferu. Jedna razmena između Betmena i Supermena u kojoj Supermen briljantno tupavo ne uspe da razume idiom što ga Betmen koristi mi je i na prvo i na drugo čitanje izazvala glasan kikot i to je svakako vredno isticanja.

Takođe, ima ovde dobrih grafičkih rešenja. Cantwell je za Plastic Man No More! sarađivao sa dva crtača. Gro stripa nacrtao je Alex Lins koji je sa Cantwellom već radio u Marvelu ako se ne varam, i njegov crtež priča najveći deo priče, dok je Jacob Edgar korišćen za scene u kojima je Plastic Man u glavnom štabu Lige Pravde i tamo ima kontakte sa Supermenom, Betmenom itd. Ova podela posla je zapravo iznenađujuće efektna, Lins crta više atmosferično, više kinematski, modernije i više realistički, sa kolorima (Marcelo Maiolo) koji su i sami atmosferičniji, realističniji, kinematičniji, često pomalo i impresionistički razuzdani dok je Edgarov deo stripa više „cartoony“ i više „old school“ sa likovima rađenim više konturama i karikaturalno i Maiolovim kolorima svedenim na primarne nijanse. Tu se onda taj balans između tragedije – glavni deo stripa – i komedije – scene u Ligi Pravde gde vidimo da Plastic Mana niko ne shvata ozbiljno i likovi često govore dok on govori, sasvim ignorišući šta je hteo da kaže*– spretno vizuelno podvlači i strip ne posrće zbog tonalne diskrepance, zapravo tvoreći jednu logičnu, doslednu celinu.

*Becca Carey je radila letering i našla vrlo lepa rešenja

Istina je, doduše, da Lins na nekim tablama ne uspeva da ostvari dovoljno jasnu naraciju za moje (priznajem perverzno visoke) standarde jer, čini mi se, više forsira atmosferičnost i upečatljivost slike nego čisto pripovedanje, ali ovo ne narušava fatalno iskustvo čitanja Plastic Man No More! a i atmosferičnost mu IDE od ruke, sa čestim bliskim kadriranjem detalja, pažnjom koju obraća na teksture, osvetljenje, senke, ekspresivnost likova. Da bude jasno, Lins je JAKO dobar crtač i posebno treba da se pohvali to kako ono što on prema kraju stripa mora da uradi – dakle da Plastic Mana crta kako sve više gubi ljudskost i deformiše se u bezobličnu masu, prateći simbolički njegov moralni pad – Lins radi sa istim onim razumevanjem za lik koje ima i Cantwell. Čak i kada Plastic Man glavu mora da drži u kofi na kraju stripa, njegova ljudskost nije ponižena i, čak, on nju kredibilno ponovo zaslužuje u poslednjim scenama.

Plastic Man No More! je dakle strip koga iz ambisa misery porn eksploatacije i gritty klišea izbavlja tih nekih par ekstra koraka što ih je kreativni tim napravio. Dakle, ovo je strip koji je na kraju DOBAR ili u najmanju ruku DOVOLJNO DOBAR da preporučim čitanje, posebno ako ste kao i ja slabi na Plastic Mana, a posebno se nadam da je izazvao dovoljno pozitivnog fidbeka na strani čitalaca da nam možda obezbedi NOVE stripove o Plastic Manu u kojima on neće morati da bude dekonstruisan i moći će da radi nešto NOVO. Kolekciju na Amazonu možete pronaći ovde.