Iz nekog razloga sam u poslednje vreme čitao dosta Oni Pressovih izdanja, pa sam tako stigao i do prošlogodišnjeg miniserijala Toxic Summer a koji je negde u Aprilu ove godine dobio svoju kolekciju. Taman da čoveka pripremi za letnji, jelt, provod. Ako koncept letnjeg provoda uopšte opstaje u poznijim decenijama života. A, da vam kaže Mehmet: ne opstaje.

Srećom, protagonisti Toxic Summer su mladi ljudi, takoreći stariji tinejdžeri i za njih je letnji raspust jedna od velikih životnih privilegija a i narativ ovog stripa odvija se u ranim devedesetim godinama prošlog veka, dok mobilni telefoni još nisu bili sveprisutna pošast koja čitavom svetu javlja gde se nalazimo, a internet je bio domen samo najljućih nerdova što ionako ne izlaze iz kuće osim u slućaju napada Godzile.

Toxic Summer me je i podsetio na to da je Oni Press, nekada dok je bio stvarna i samostalna kompanija koja se izdvajala osobenom uredničkom vizijom, prioritizovao rad na stripovima koji će biti „pravi mejnstrim“, notirajući kako se jedino u strip medijumu, partikularno u SAD, superherojski radovi podrazumevaju kao sadržaj glavnog toka, i da sigurno negde tamo napolju postoji publika koja stripove HOĆE da čita u svojim zrelijim godinama, ali je ne zanima beskrajna reciklaža likova u helankama. Oni Press je tako kao svoju misiju postavio to da kreira brojne više ili manje žanrovske radove izvan superherojskog domena. Pričamo o periodu pre četvrt veka i, dakle, vremenu pre nego što će „Peak TV“ paradigma ovako nešto uraditi za televiziju, preotimajući bioskopu popriličan deo kulturne, jelte, relevantnosti, ali treba  da prepoznamo i da su u međuvremenu superheroji postali de fakto deo mejnstrim kulture, svakako mejnstrim industrije zabave, sa poplavom „sadržaja“ na televiziji, u bioskopu, na „igranim“ podkastima, da ne pominjem sekundarni merčandajs – ta jutros sam u izlogu knjižare merkao okom brendiranu Spajdermen šolju i tiho joj šaptao da će uskoro biti moja.  

Utoliko, Onijev recentni udvojeni napor da izdaje stripove koji neće biti superherojski kodirani jeste možda i važniji i relevantniji nego ikad, ali naravno da se u međuvremenu desilo mnogo toga u strip-industriji i da su firme poput Imagea, BOOM!-a i Dark Horsea dosta uspešno preoblikovale krajolik američke industrije, legitimizujući nesuperherojski (i postsuperherojski) sadržaj isprofilisan kroz nekoliko distinktnih žanrovskih identiteta. „Young Adult Fiction“, strogo uzev nije „žanr“ ali veliki broj stripova koje ovi izdavači izbacuju deli svetonazor, etiku i estetske vrednosti koje ih čine srodnim iako oni nominalno pripadaju žanovima naučne fantastike, fantazije, steapmunka itd. Pa nisu džabe superiorni Japanci odavno svoje mange krenuli prevashodno da klasifikuju na osnovu uzrasta kom su namenjene.

U svakom slučaju, Toxic Summer je zato zanimljiv rad jer on DEFINITIVNO upada u kategoriju „young adult“ fikcije, ali onda i u njenu subkategoriju koja je orijentisana pre svega na mladu (ali ne i nužno samo mladu) queer publiku. Ponovo, Japanci su ovde decenijama ispred Amerikanaca sa čitavim fenomenom Yaoi mange, ali i u tradicionalno, jelte puritanskoj Americi se poslednjih godna primećuju zanimljiva gibanja. I sam sam poslednjih godina više puta pisao o stripovima izašlim za velike izdavače koji su eksplicitno queer kodirani – a ovde ne mislim na stvari poput Midnightera, dakle na nešto što je NASTALO u mejnstrimu i zapravo nije bilo queer kodirano koliko queer friendly u svojoj osnovi – i rade ih pripadnici queer zajednice, a takvih stripova zapravo ima sve više i više sa BOOM!-ovim imprintom Boom Box smo dobili nimalo stidljive queer romanse sa mladim muškarcima u glavnim ulogama kakve bi do pre samo deceniju ili deceniju i po bile zamislive samo kao stripovi za nekakve male, andergraund izdavače ili publikacije na internetu. Queer identitet se, hvala, jelte, svemu nečastivom, sa protokom vremena ipak dosta normalizovao, postalo je jasno da se ne radi o nekakvoj socijalnoj devijaciji koja decu nužno vodi u propast a Amerikanci su shvatili da već duže vreme publika kojoj su mogli da prodaju SVOJE stripove, guta mange.

Sa Toxic Summer dobijamo dalju legitimaciju ove vizije, jer je u pitanju strip koji po svojoj estetici dosta podseća na jedan od decenijskih stožera američkog decidno NE-superherojskog stripa i time dodatno ukazuje na to koliko je queer dimenzija čovečanstva prisutna, neraskidiva od tog nekog „glavnog“ tkanja kulture i da čin priznavanja, prihvatnja i podrške ne da nije negativan i loš po čovečanstvo, već sve suprotno.

Derek Charm je vrlo uspešan američki crtač i animator sa karijerom tokom koje je radio gotovo isključivo na velikim licenciranim propertijima a da je nekako uspeo da na njima ostavi lični pečat tako da ćete ga prepoznati gdegod da vidite njegove crteže. Charm je crtač zabavnog, „crtanofilmovskog“ stila (trenutno mu glavni posao i jeste rad na animacijama za Warner), i kao takav možda vam ne bi bio prvi izbor za rad na superherojima ili na nečem poput Star Wars, ali činjenica je da njega mejnstrim publika zna upravo po takvim stripovima. Star Wars Adventures je crtao još dok je ova licenca pripadala IDW Comicsu a za Marvel je bio crtač fenomenalno uspešnog indie-stripa-unutar-Marvelovog-univerzuma, The Unbeatable Squirrel Girl, u partnerstvu sa Ryanom Northom. Naravno, partnerstva tog tipa se ne raskidaju lako pa je Charm sa Northom radio i Star Trek: Lower Decks, strip-spinofom jednog od najoriginalnijih Star Trek radova u ovom veku.

No, možda je najvažnije da se podsetimo da je Charm radio i za Archie Comics, konkretno na serijalu Jughead koji je pisao Chip Zdarsky, i za ovo dobio Eisnera 2018. godine. Ovo jeste bila „New Riverdale“ faza Archie stripova u kojoj je Mark Waid koordinirao neku vrstu rebuta celog Archie univerzuma, i gde je dosta talenta iz sfere superherojskog stripa jedno vreme crtalo i pisalo Archie stripove, pa je Charm bio pravi čovek na pravom mestu da propertiju aktivnom od četrdesetih godina prošlog veka da neku vrstu modernog identiteta i time se nametne kao čovek sa briljantnom vizuelnom, er… vizijom.

Ovo sve nadugačko naglašavamo jer je Charm za Toxic Summer – koji je potpisao i kao scenarista i kao crtač i kao kolorist, samo sa leteringom koji je dodao Frank Cvetković – u velikoj meri radio upravo u vizuelnom modusu Archie stripova, ili makar sa vidnim aludiranjem na ove stripove i kreirao neku vrstu „nezvaničnog“ queer spinoffa za jedan od najvoljenijih američkih strip-propertija. Uzbudljivo!

Da bude vrlo jasno, Toxic Summer nije ni pornografski ni erotski strip, ovde nećete videti scenu u kojoj bi se dva muškarca poljubila ili išta slično i on je erotizovan na mnogo elegantniji način, znalački se obraćajući queer čitaocu sa svojom premisom da dvojica svršenih srednjoškolaca odlučuju da svoje leto provedu na moru, kao spasioci na plaži kako bi mogli bez velikih troškova – zapravo zarađujući – da mesec i kusur dana šmekaju oznojena, lepa muška tela u šorcevima za kupanje.

Ben i Leo su, da bude jasno, dva najbolja ortaka a ne par. Ben – koji je nešto niži, lepši i ima kosu ofarbanu u tirkizno plavu nijansu – na sugestiju da su par sa dosta nadmenim osmehom kaže da je on značajno iznad Lea po rangu, ali oni su BAŠ DOBRI ortaci koji leto treba da provedu spavajući kod Leove bake i spasavajući kupače od davljenja a onda, svake večeri, orgijajući sa turistima po žurkama i sklapajući eksplozivne letnje romanse.

Ovaj plan kolabira doslovno čim njih dvojica dobace do plaže koju treba da čuvaju jer ih na njoj dočekuje znak da zbog hemikalija koje su se prosule u vodu zaliva kupanje nije dozvoljeno. Njihov „šef“, jedan drčniji, stariji brkajlija po imenu John će ih svejedno zaposliti, da im, jelte, vreme ne propadne, na skupljanju ribe koju je ova lokalizovana ekološka katastrofa pobila i odlaganju DESETINA KILOGRAMA ribljih leševa na bezbednije mesto nego što je plaža. Savršeno leto što su ga dvojica napaljenih pubertetlija sanjala pretvorilo se, dakle, u KOŠMAR. Koji pritom smrdi na mrtvu ribu.

Toxic Summer sam video da opisuju i kao „Riverdale sreće Biće iz Crne lagune“ pa je, mislim, važno da napomenem: pored svog tog queer kodiranja koje je u prvom planu i ugrađeno je u osnovu zapleta, ovo je zapravo strip koji prevashodno kombinuje omladinsku komediju i šloki, old school naučnofantastični horor i tako mu treba i prići. Ako mislite da vas queer teme ne zanimaju, ali niste na njih GADLJIVI, Toxic Summer pruža ekstremno pitku, spretno vođenu zabavu u kojoj klinci postepeno otkrivaju da se u malom obalskom gradiću događa nešto, reklo bi se, gore od prostog pomora ribe. Ovo je standardni omladinski pustolovni narativ u kome mlade osobe moraju da istupe iz svoje svakodnevnice i prilagode se ideji da od njihovog delanja mogu zavisiti životi, a tu onda zabavna dinamika koju imaju Leo i Ben pruža odličnu osnovu. Ova dva lika, zasnovana na momcima koje Charm poznaje u stvarnom životu, su naravno zamajac ne samo radnje već i tona stripa, matori tinejdžeri koji misle da sve znaju a i dalje se ponašaju kao deca, i njihove interakcije prvo sa drugim mladim (i starijim) osobama u gradiću su organske, žanrovski pismene i zabavne, a ulazak u „creature feature“ horor dimenziju stripa je spretan. Štaviše, Charm elegantno prepoznaje neke od žanrovskih klišea i znalački ih preokreće u pogodnim trenucima, držeći taj trilerski narativ primereno uzbudljivim a uspevajući da ga osavremeni bez nekakve „veštačke“ modernizacije.

Naravno, jedno od najjačih oružja koje Charm ima je taj „arčijevski“ crtež i vedar, svetao kolor stripa. Autor napominje da nije išao na kopiranje estetike koju je uspostavio dok je crtao Jugheada i da se zapravo više ugledao na crtače koji su Arche stripove radili u nekim klasičnim periodima (Dan DeCarlo i Harry Lucey) kao i na komični horor serijal Archie’s Madhouse iz šezdesetih godina prošlog veka. U svakom slučaju ovde dobijamo perfektnu kombinaciju prepoznatljivo arčijevskog grafičkog identiteta sa modernim „kinematskim“ pripovedanjem i to izgleda savršeno. Likovi su karakterni i ekspresivni, karikirani a opet ne pomalo groteskno izobličeni kako je Charm radio na Lower Decks i Squirrel Girl, čudovišta su briljantno dizajnirana a lejaut stripa je istovremeno i geometrijski veoma uredan ali i dinamičan, maštovit, uvek vizuelno uzbudljiv. Charm je i izvrsno kolorisao Toxic Summer nudeći tople, prijatne boje ali i jasan kontrast sa zeleno-plavim hororom koji vreba u dubinama zaliva i ovo je naprosto strip koji izgleda BRILJANTNO na svakoj svojoj tabli. Ako volite vedre, uzbudljive omladinske letnje avanture sa dosta humora i old school creature feature horora, Toxic Summer je apsolutna lektira. Evo kolekcije na Amazonu.