Da li se može napraviti ljubavni film u kome se ljubavnici ni ne poljube? Režiser i scenarista Kohei Igarashi pokazuje da može u svom četvrtom filmu, japansko-francuskoj koprodukciji Super Happy Forever od prošle godine, a to je samo jedna od impresivno kreativnih stvari koje on radi u okviru pričanja ove priče. Super Happy Forever je inventivan, kompaktan i strahovito ekonomičan film u kome kao da je ne samo svaki minut futidža morao da pred komisijom dobro opravda svoj ulazak u konačni rez već je i svaki predmet u kadru tamo stavljen s razlogom, da se kreira jedan zaokružen, origonalan umetnički iskaz.

Da odmah bude jasno, ponudite  mi da gledam „ljubavni film“ bilo kog zapadnog režisera – ili režiserke – i mašiću se pištolja a zatim opsovati kada shvatim da ga ne nosim i da moram da se sa vama obračunam golim rukama, onako kako su stari Sloveni lovili jelene po šumama i ostvarivali pravo prve bračne noći,* smatrajući, uostalom s razlogom, da me provocirate. Ali japanski film od sat i po, smešten u sanjivo priobalsko letovalište gde muškarac kome je žena iznenada preminula prolazi sve tačke na kojima je sa njom nešto značajno radio pre pet godina, kada su se njih dvoje tamo upoznali, kontemplativan, ali ne spor, duhovit ali ne spadalački šaljiv? Samo napred, drugovi, priključite me na malo TE infuzije!

*ne sa jelenima

Kohei Igarashi je diplomac tokijskog univerziteta Zokei i jedan od onih savremenih autora koji lako i prirodno rade na intersekciji između video-arta, klasičnih video spotova, modne fotografije i arthouse bioskopa. Svoj prvi film snimio je još 2008. godine, sa 25 godina a njegov diplomski film, Hold Your Breath Like a Lover iz 2014. godine bio je zanimljiva mešavina blago futurističkih halucinacija, fantastike i kontemplacije. Ako odete na njegov sajt videćete mnogo videospotovskih produkcija i fotografije i bilo bi vam oprošteno ako biste se onda iznenadili što je Super Happy Forever jedna smirena, disciplinovana neorealistička pripovest koja ne govori ništa GLASNO ali svojim ćutanjima i nemim sugestijama uspeva dosta toga da kaže i pokaže.

Da je ovo vrlo efektan pristup filmmejkingu pomislili su i razni žiriji na uglavnom evropskim festivalima gde je film imao možda i natprosečnu pažnju na ime toga da je u produkciji učestvovala i francuska kompanija MLD Films, pa je Super Happy Forever svoju premijeri imao Avgusta prošle godine na Venecijanskom filmskom festivalu a onda dobio po jednu nagradu na festivalima u Gentu i Rejkjaviku. Trenutno je dostupan za striming, ja sam ga gledao na MUBI-ju ali iako se radi o jednom sporom, nimalo „akcionom“ filmu vredi reći i da bi ovo valjalo, ako je ikako moguće, videti u bioskopu a gde će gledalac od ukusa umeti da ceni briljantno ukomponovane kadrove, pažljiv, diciplinovan rad kamere, vrlo odmereno korišćenje muzike. Super Happy Forever je gotovo kao nekakava dugačka rečenica Thomasa Bernharda koju počnete da pratite i što duže ide sve više zadržavate dah jer se pitate kako će (i da li će) autor da je završi i šta će sve to značiti. Samo, naravno, bez bernhardovske obešenjačke razuzdanosti. Igarashi i koscenarista Kochi Kubodera su napravili film sa relativno malo dijaloga i generalno, malo DOGAĐAJA, bez dramatičnih eksplozija ekspresije i teške glumačke artiljerije, a koji uprkos tome – a malo i ZBOG toga – pogađa jače nego bilo koja melodrama u recentnom sećanju.

Sano i Miyata su dva prijatelja (igraju ih, sasvim adekvatno, Hiroki Sano i Yoshinori Miyata, ovaj prvi uglavnom televizijski glumac, ovaj drugi sa filmskim kreditima od kontemplativne drame Hamaguchijevog Drive my Car do rebuta tokutatsu legende Ultramana sa Shin Ultraman iz 2022. godine) koji na početku filma bleje u odmaralištu negde na japanskoj obali, pretpostavka je negde na jugozapadnom kraju, provodeći letnji odmor uglavnom u standardnom programu cirkanja i flertovanja sa turistkinjama. Bude tu i spontanog dabl-dejtovanja ali i ponoćnih povrataka u hotel nakon povraćanja na sred ulice, trežnjenja pod tušem i jedenja sladoleda iz automata u sitne jutarnje sate. No, ovo nije boys will be boys narativ, a što nam se sugeriše u jednoj od ranih scena kada urednik magazina za koji je Sano pozirao na foto-sešnu pre nekoliko nedelja ljubazno pozove Sana na mobilni i zamoli ga da kontaktira fotografkinju koja je ovaj sešn radila, pošto im se ona nikada nije javila sa gotovim slikama. Sano ne odgovori ništa nego samo baci telefon najdalje što može u more.

Super Happy Forever je film iz dva dugačka dela sa kratkom kodom na kraju u kojoj se ni jedno od dvoje ljubavnika o kojima je ova priča ne pojavljuje. On je sentimentalnosti lišena ali zdravom, organskom romantikom do očnih jabučica napunjena priča o dvoje ljudi koji su se našli a zatim izgubili, jedna od onih priča o bolu gubitka u kojoj autori ni ne pokušavaju da gledaocu – ili glavnom junaku – sugerišu da će na kraju ipak sve biti okej, i da prihvatanje praznine u obliku voljene osobe i „moving on“ predstavljaju „coping mechanism“ ugrađen u sva živa bića. Ovo nije film o TOME. Ovo je film o prvim danima nakon gubitka, onima u kojima još uvek sve svoje navike što ste ih izgradili oko zajedničkog života sa nekim ne umete da razgradite i ne ŽELITE da ih promenite, u kojima vas sve u šta usmerite pogled podseća na nju*i u kojima svaki korak koji napravite predstavlja odjek koraka koji ste do pre svega nekoliko dana pravili zajedno i sada zvuk samo jednog para stopala nema nikakvog SMISLA.

*ili njega, naravno, ali u ovom slučaju nju

Igarashi i Kubodera ovaj osećaj, ovaj stadijum gubitka u kome sve poričete i ne umete da razmišljate racionalno jer vam to deluje kao izdaja sopstvenih emocija, majstorski razvijaju kroz Sanovo insistiranje da on i Miyata odu u isto odmaralište u kome su bili pre pet godina, pre pandemije, i u kome je Sano i upoznao Nagi, svoju buduću ženu, a u 2023. godini u kojoj se prvi deo filma događa, pokojnu suprugu. Sano čak i uspeva da uzme istu sobu u kojoj je Nagi odsedala kada su se upoznali ali naravno da u istu reku ne možete ući dva puta niti možete isto zaljubljivanje proživeti više od jednom ma koliko da verno pratite svoje korake od pre pola decenije.

Pandemija se ovde ni ne pominje, ali se vidi, ne samo u maskama koje još uvek nose neki stariji pripadnici osoblja letovališta, već i u tome da neki od lokala u kojima su Sano i Miyata (i Nagi) provodili vreme sada više ne rade, sahranjeni krahom turizma koji se dešavao tokom najžešćih meseci zaraze. Čak i hotel u kome ponovo odsedaju na kraju meseca prestaje da radi i osećaj prolaznosti, i još važnije, propadljivosti prošlosti koja nam je najdragocenija svojina što je imamo je ovde savršeno posredovan kroz taj širi, socijalni podtekst.

Druga savršena stvar u filmu je kamera. Wataru Takahashi je iskusno ime japanske kinematografije, doduše, više u domenu animacije gde je radio i na takvim remek-delima kao što su Howl’s Moving Castle ili Princess Mononoke. Režirao je tri animirana filma a sa Igarashijem je kao direktor fotografije bio već na Hold Your Breath Like a Lover. U Super Happy Forever on demonstrira jednu praktilčno zenbudističku disciplinu u postavljanju kadrova, odabiru sočiva, pažljivom raspoređivanju predmeta unutar kompozicije i brizi o tome kako će se kamera kretati kroz kadar ako je to neophodno. U jednoj sceni Sano i Miyata dolaze do restorana koji više ne radi a Sano onda kroz prozor na pultu ugleda nešto za šta pomisli da je relikvija koju traži kao zalog ljubavi što je umrla – crveni kačket izgubljen pre pet godina. U nekom drugom filmu ova scena bi bila urađena iz više kadrova, sa kamerom koja bi pratila dva druga dok isprobavaju vrata pa kruže oko zgrade i traže pomoćni ulaz, ali Igarashi i Takahashi se odlučuju da cela scena bude iz jednog kadra, snimana iz praznog lokala i ovo je remek-delo vizuelnog pripovedanja. Zatim, kada Sano uđe unutra i gledalac iz njegove perspektive vidi predmet na pultu, on ZAISTA izgleda kao crveni kačket.

Iako naravno nije. Korišćenje „običnih“, svakodnevnih predmeta da se filmu podari interna vizuelna simbolika je ovde izneseno na razinu majstorije i film zaista JAKO profitira od te vizuelne discipline u kojoj gledalac uvek opaža u kadru ono što je bitno za naraciju, bez potrebe da mu kamerman ili montažer na to „veštački“ skreću pažnju.

Ne treba, doduše, podceniti izuzetan rad glumaca. Sao i Miyata su izvanredni ali kada film skoči pet godina unatrag i pokaže nam i Nagi, glumica Nairu Yamamoto naprosto pokupi svu pažnju na sebe i prikaz procesa zaljubljivanja između nje i Sanoa je besprekoran. Umireni neorealistički pristup koji Igarashi usvaja počiva pre svega na prirodnosti glumaca i „običnosti“ teksta i ovde se „drama“ i „romansa“ pronalaze u najmanjim gestovima, izrazima lica, pogledima, položajima tela dok dvoje ljudi za koje znamo da će postati supružnici, da im brak ni neće biti sjajan – Igarashi odbija da sentimentalizuje film i u jednoj sceni iz „sadašnjosti“ Sano suvo kaže da Nagi nije bila srećna a da je on sam bio sebičan i kukavica – i da če se završiti tragedijom, jedno u drugo padaju tako jako da gledalac ne može i sam da ne padne zajedno sa njima.

Vijetnamska glumica Hoang Nh Quynh, a kojoj je ovo jedini profesionalni rad, ako je verovati IMDb-u, onda dobija priliku da bude neka vrsta iskupiteljke. Njen lik je naoko nebitan – sezonska radnica koja je došla iz Vijetnama da bude sobarica u letovalištu u Japanu pa se zadržala nekoliko godina – ali ono što ona radi do kraja filma je neka vrsta jedine čiste, plemenite stvari koja će ostati iza veze Nagi i Sanoa, neiskvarena NEREALNIM očekivanjima koje svako od nas ima od romanse, jednostavna, dobra, PROSTO KORISNA i lepa sama za sebe. Igarashi finale filma obeležava osećajem završetka, konačnosti, sahranjujući romansu koja nikada na kraju nije bila lepa onako kako letnje zaljubljivanje sugeriše da je moguće, ali izvlačeći iz nje jednu slučajnu lepu stvar koja živi i dalje. Podsećajući se da su po japanskom verovanju plaže mesta na kojima se svet živih i svet duhova dodiruju, Super Happy Together bez puno govorancije, bez „proizvodnje“ drame i bez romantizovnja same romanse nudi dirljivu, dostojanstvenu priču o ljudima koji su, kako je to Niče sa dosta žuči insistirao, odveć „ljudski“, i pokazuje da je to jedna od njihovih najlepših osobina.