Uvek je prijatno vratiti se malo korenima pa sam ja to i uradio čitajući strip-album Robert Silverberg’s Belzagor, dvodelnu, podugačku priču koju je pre nekih godinu dana na Engleskom izdao Humanoids u jednom tomu. Prvi deo te priče je već izlazio u dva navrata za istog izdavača, prvo kao francuski original 2017. godine a onda kao prevod 2018. i 2019. U tom nekom procesu je originalno ime – Robert Silverberg’s Downward to the Earth – promenjeno u Robert Silverbgerg’s Colonies: Return to Belzagor, da bi onda, sa kreacijom nastavka 2023. godine sve konsolidovano pod ovim integralnim naslovom a gde se pojedinačne priče zovu Return to Belzagor i The Children of Belzagor. U pitanju je ne samo adaptacija jednog od uticajnijih romana Roberta Silverberga – a što čini prvi deo priče – već onda i nastavak te adaptacije, urađen, dakle, bez postojećeg književnog predloška ali uz Silverbergov blagoslov. Ako ovo do sada nije bilo dovoljno komplikovano, reći ćemo i da su ova dva stripa, postavljena na istu planetu, sa istim likovima i generalnom istom temom, radili različiti ljudi. No, u krajnjem produktu smo dobili prilično ujednačen izraz i interesantno ekstrapoliranje Silverbegrovih originalnih motiva u nastavku.

Kad kažem da se ovde radi o povratku korenima, mislim na to da je Robert Silverberg jedan od meni najdražih autora naučne fantastike čiji neki romani spadaju u štivo što mi je presudno oblikovalo ukus i interesovanja kad pričamo o ovom žanru. Dying Inside i The Book of Skulls, oba sa početka sedamdesetih a koje sam čitao u srpskim prevodima u tada još mladoj ediciji Znak Sagite Bobana Kneževića su za mene bili neka vrta paradigme novotalasne naučne fantastike, romani pisani kvalitetom i jezikom glavnotokovske proze, sa spekulativnim motivima koji jesu bili presudni za njihovo postojanje ali bez nekakvog robovanja žanrovskim tropima. Oba romana su, iako sam ih čitao krajem osamdesetih, delovala relevantno, savremeno, uključena u NAŠU realnost koju su samo spretno osvetljavala iz drugih uglova svojim spekulativnim pristupom.

Downward to the Earth, međutim, nije ni nalik na ove dve knjige. Izašao samo godinu dana pree The Book of Skulls, ovaj Silverbergov roman je po svojim motivima i ikonografiji mnogo bliži tradicionalnoj naučnoj fantastici, makar utoliko što u njemu figurišu druge planete, svemirski brodovi, egzotična biologija i tuđinske civilizacije. Da ne bude nikakve zabune, Silverberg je svakako i sa ovim romanom bio priključen na glavni energetski vod bujajućeg novog talasa američke naučne fantastike i njegovo korišćenje nekakvog klasičnijeg mizanscena i motiva bilo je u cilju eksploracije neklasičnih ideja. Silverberg je za ovu knjigu bio inspirisan putovanjem po istočnoj Africi a koje ga je onda podstaklo na ukrštanje uticaja dva važna, velika autora, Rudyarda Kiplinga i Josepha Konrada koji su napisali ključna dela proze što se bavila britanskim kolonijalnim realnostima i najavljivala postkolonijalni period. Silverberg je sa Downward to Earth sebi u zadatak stavio kreiranje narativa koji će imati istu snagu, isti kritički pogled na kolonijalizam, samo će koristiti svemir i tuđinske planete, te zemaljsku kolonizaciju kao univerzalnu metaforu, i na tom zadatku, po sopstvenoj percepciji, bio sasvim neuspešan.

To da se danas Downward to the Earth smatra jednim od obaveznih sastava Silverbergovog opusa je, kako sam autor kaže, dokaz da su pisci veoma nepouzdani čitaoci sopstvenih dela. Već kada je rukopis završio, Silverberg je ovaj roman smatrao za neuspeh, nategnut i nefunkcionalan pokušaj spajanja klasične naune fantastike sa postkolonijalnom kritikom pa su ga sjajne reakcije prvih urednika koji su imali priliku da rukopis vide ali i potonje nominacije za prestižne nagrade zatekle nespremnog. On veli da je u međuvremenu promenio mišljenje o ovom romanu i da ga vidi kao ipak uspelu knjigu a to da je posle pedeset godina radosno, posle strip-adaptacije aminovao i kreiranje njenog nastavka je za njega potvrda da ovaj tekst i dalje ima relevantnost i šta da kaže u modernom vremenu.

Adaptaciju romana, dakle, ono što čini prvi deo ove kolekcije, a pod naslovom Return to Belzagor potpisali su Phillipe Thirault kao scenarista, Laura Zuccheri na crtežu i koloristkinja Silvia Fabris. Ovo je pristojna reprezentacija evropskih autora, počev od Thiraulta koji je uspešan francuski romanopisac i strip-scenarista što radi u raznim žanrovskim poljima (krimići, vesterni, socijalna satira), preko italijanke Silvie Fabris koja već deceniju i po radi u francuskom stripu i, kao mali kuriozitet, u nekim svojim projektima sarađuje sa našim Leonidom Pilipovićem, danas uspešnim strip-crtačem a nekada gitaristom u Džukelama i Goblinima, pa do njene zemljakinje Laure Zuccheri koja je posle početka na Bonellijevim stripovima napravila skok u francusku industriju, radeći pre svega za Humanoids i u međuvremenu uspevajući da bude nominovana i za američkog Ajznera.

Return to Belzagor je, dakle, postkolonijalni narativ u kome nekadašnji vojni oficir zemaljskih jedinica dolazi na planetu Belzagor skoro deceniju posle svog odlaska sa nje, ali ključno, u vremenu kada je zemaljska vlast donela političku odluku da se povuče iz svojih kolonija i prepusti lokalnim civilizacijama pun suverenitet nad svojim teritorijama. Edmund Gunderson, koga zovu Eddie ili Gundy, je, vidimo to iz flešbekova, tokom svog službovanja za kolonijalnu administraciju, imao ozbiljnih sukoba sa svojim nadređenim, jednim korumpiranim, svojeglavim oficirom po imenu Jeff Kurtz* a koji se navukao na „venom“, prilično čudesnu izlučevinu jedne (prlično opasne) sorte lokalnih životinja koja kod ljudi, doduše, izaziva adikciju, ali je i izuzetno efikasna u lečenju povreda i obnovi tkiva. Kad se Gundy, dakle, vrati na Belzagor, sa kog je otišao bez mnogo lepih uspomena, ostavljajući iza sebe i ženu u koju se zaljubio ali ona nije želela da napusti planetu na kojoj je rođena, to nije sa previše entuzijazma. Domoroci koje je ranije mogao da tretira kao praktično roblje su sada suvereni građani i tu su silna pravila koja on sada mora da poštuje. No, posao je posao, Gundy je ovde unajmljen da bude vodič bračnom paru naučnika sa Zemlje koji su došli da istraže – i ako mogu da snime – jedan od najsvetijih rituala domorodaca o kome Zemljani imaju samo nepouzdane informacije iz treće ruke i on će stisnutih zuba izigravati lokalnog stručnjaka i praviti se da je profesionalac.

*istina je, Silverberg sam kaže da je učinio sve da spona između njegovog romana i Konradovog Srca tame bude što je moguće jasnija

Naravno, Gundy nije VELIKI profesionalac i kada shvati da se žena u koju je, eto, još zaljubljen u međuvremenu udala za pomenutog Jeffa Kurtza, to ga IZLUDI. Ne dovoljno, dodao bih, da odoli kad simpatična zemaljska naučnica krene da mu šalje signale da je suprug zapostavlja i previše se bavi, jelte, naukom, pa se Gundy sa njom povalja u senu. Da stvari budu komplikovanije, kada se i krene na ekspediciju zbog koje su naučnici i došli na Belzagor, pridružuje im se ne samo jedan od Kurtzovih starih saradnika (i ovisnika o venomu) već i Kurtzova zakonita supruga a Gundyjeva, jelte, nepreboljena ljubav života.

Svi sastojci za komplikovani interpersonalni narativ su tu i return to Belzagor je sasvim funkcionalan splet ljudske drame i antropološke naučne fantastike. Naravno, što se više Zemljani udaljavaju od urbanog dela planete i zalaze u nedostupne divljine gde će se održati pomenuti ritual, sve su veće napetosti među njima i sve više vidimo da su svi oni na ovoj planeti na neki način da bi pobegli od stvari koje ih muče, uključujući one rođene na Belzagoru.

To je, naravno, stadnardni deo ovakve priče. Onaj manje standardni, spekulativni, tiče se posebne kombinacije biologije i religije koju zatičemo među domicilnim stanovništvom. Za dve dominantne rase, koje na prvi pogled nemaju mnogo zajedničkog u biološkom smislu, se do kraja pokaže da ih povezuje interesantna spona i da je zapravo čitava autohtona kultura planete posvećena ciklusu ponovljenih reinkarnacija njenih stanovnika koje nisu puka „religijska“ koncepcija već doslovno biološka realnost. Zemljani, suočeni sa ovim saznanjima mogu samo da pokušaju da shvate implikacije funkcionalne besmrtnosti – uz određena pravila – na razvitak društva koje su do pre koju godinu tretirali kao skoro životinjsku zajednicu ali ni oni nisu spremni na konačno otkriće koje sledi u furioznom apeksu narativa.

Return to Belzagor danas, pola veka nakon Silverbergovog originalnog romana, malo pati od toga što je roman bio popularan i uticajan i novom čitaocu će zaplet i radnja, ali i karakterizacije delovati i malo familijarno, kao da su sklopljeni od samih tropa. Naravno, nije sve ovo Silverberg SAM izmislio, i on se oslanjao na prethodnike, ali u domenu naučnofantastične književnosti ovaj narativ jeste jedan od utemeljujućih modela i služi kao snažan iskaz o kolonijalizmu i (ne)razumevanju DRUGOG. Thiraultov scenario je, doduše, možda i prenaglašeno staromodno konstruisan, sa vrlo odmerenim, pa i sporim tempom pripovedanja koje, pretpostavljam, treba da asocita na stare romane i filmove. Crtež je veoma korektan, pogotovo u rešenjima koja se tiču vanzemaljskih rasa i druge biologije ali ovo je jedan od retkih slučajeva u kojima mislim da bi stripu godilo da mu je lejaut dinamičniji, nemirniji, da je umesto vrlo pravilnih kadrova iste veličine i postavljanjem gledišta čitaoca uglavnom u iste rakurse autorka išla na jače nesrazmere i energičniji rad „kamere“.

U tom nekom smislu rekao bih da je nastavak, The Children of Belzagor nacrtan uspešnije, sa dinamičnijim kadriranjem i, generalno, više mašte u pripovedanju. Adrien Villesange ima iskustva sa radovima za Delcourt i Humanoids i mislim da je bio odličan izbor za ovaj strip jer je njegov rad sa predlošcima koje je dobio u amanet od Zuccherijeve demonstrira mnogo mašte, razigranosti, kreativnih novih rešenja koja se organski nadgrađuju na osnovama koje je ona ostavila. Kolore je radio Alexandre Boucq, takođe dinamizujući paletu i osvetljenje originala – a u skladu sa tim da ekspedicija u ovom nastavku ide u još dalje, egzotičnije krajeve, gde će doživeti još šokantnija otkrovenja – a scenaristi, Bruno Lecigne i Sam Timel su smućkali zapravo jako intrigantan nastavak. U dosluhu sa nekakvom SF istorijom ali i sa Konradovim (a posle i Copollinim) predloškom, Gundy u ovoj priči, koja se događa deceniju kasnije, neka vrsta gurua (mada on tu reč ne voli da koristi), čoveka konvertovanog u duhovnu tradiciju domicilnog stanovništva koji turistima što dolaze sa Zemlje pomaže da sebe pronađu na ovoj planeti, povezujući ih sa sveprisutnom podsvešću čitavog ekosistema. Takođe, scenaristi dosta srećno kreiraju logičan naredni korak u otkrivanju toga kako ZAISTA funkcioniše biologija kod domorodačke populacije i kraj stripa uspeva da bude i nešto više „akcionog“ tipa nego što je bio original a da opet ne izda njegove antropološke i post-kolonijalne osnove.

Robert Silverberg’s Belzagor nije strip baš za svakoga – on je dugačak, ide sporo i dosta duguje tropima koji su bili sveži pre pola veka – ali je za ljubitelje pravog, tvrdog SF-a koji se pritom ne bavi tehnologijom nego biologijom i psihologijom, ovo pravo štivo. Ono govori o kolonizaciji na još uvek relevantne načine i obdareno je nadahnutom grafičkom reprezentacijom koja mu daruje miris klasičnog, old school dela što mu, valjda, i priliči. Humanoids će vam ovaj album prodati na ovom mestu a na Amazonu možete kupiti digitalnu verziju.