A Minecraft Movie je interesantan eksperiment iz merenja pulsa savremene popularne kulture. Prezren od strane kritike, obožavan od strane publike, ovo je jedan od najvećih filmova ovogodišnje sezone i za sada druga najuspešnija filmska adaptacije videoigračkog materijala svih vremena. Ona prva, film urađen po motivima igračkog serijala Super Mario Bros. je poučna lekcija o tome kako se Holivud menjao tokom decenija, sa originalnom adaptacijom SMB iz 1993. godine rutinski navođenom kao jednim od najgorih filmova ikada snimljenih. Trideset godina akumulirane nostalgije, rast Super Mario Bros. franšize do neslućenih razmera, priprema terena koju su napravili drugi slični filmovi, napredak digitalne tehnologije i, možda ključno, direktno participiranje kreativnih individua iza Super Mario Bros. u produkciji filma proizvelo je svakako ne kinematsko remek-delo ali legitiman blokbaster.

Međutim, Super Mario Bros. je na svojoj strani imao ne samo tri i po decenije narastale mitologije, vizuelni identitet ugrađen u kolektivno pamćenje nekoliko generacija gledalaca odrastalih igrajući se na Nintendovim konzolama, doslovno stotine nastavka i derivativnih radova unutar videoigračkog medijuma a onda višedecenijski merčandajsing koji je obuhvatio sve od igračaka, preko ovsenih pahuljica do tematskih parkova, već i nešto esencijalno: priču. Truizam da je „Super Mario prepoznatljiviji od Mikija Mausa“ je dovoljno sveobuhvatan da objasni zašto je film iz 2023. godine bio tako sigurno plasiran pančlajn u narativu začetom još polovinom osamdesetih, ali upravo to što je serijal Super Mario baziran na narativu, ma koliko taj narativ rudimentaran bio, uvek ga je činilo prirodnim kandidatom za translaciju u medijum u kome nema interaktivnosti i koji odlikuje pasivno praćenje linearnog pripovedanja.

Shigeru Miyamoto, „otac“ – ili makar jedan od očeva – Super Marija je poznat po mnogo ikoničkih izjava koje su gejmeri tokom decenija pretvorili u nešto analogno citatima iz digitalnog Svetog pisma, neretko mu pripisujući i stvari koje nije rekao, ali njegova opservacija da „nije protiv priča u igrama“, ali da je „kad neko završi sa igranjem, njegovo iskustvo igranja priča te igre“, to je jedan od najvažnijih elemenata njegove filozofije i, konsekventno i pojašnjenje zašto je Holivudu trebalo tako dugo da iz pukog zametka narativa u Super Mario Bros., narativa baziranog na samim tropima i u velikoj meri prepuštenog igraču da se o njemu stara, napravi nekakav „pravi“ film.

To da je Warner Bros. pokušavao da Minecraft – jednu od najvećih videoigara svih vremena – pretvori u film najmanje od 2014. godine, da je prošao nekoliko development hell krugova, menjao ekipe i na kraju stvari realizovao sa Jaredom Hessom za kormilom – polovinom bračnog para koji je zaslužan za Napoleon Dynamite – je valjda i potvrda da je teško napraviti dobar film na osnovu videoigre, ali da je MNOGO teže napraviti film na osnovu videoigre koja praktično nema narativ i u kome je „iskustvo igranja“ igrača jedini narativ koji joj se retroaktivno može nalepiti.

Minecraft je postao najprodavanija videoigra svih vremena* ne uprkos odsustvu narativa već, naprotiv, zahvaljujući tome da je eksperiment Markusa Perssona sa spajanjem proceduralnog dizajna igre kao što je Dwarf Fortress i na vokselima baziranog „kopanja“ iz igre Infiniminer, porodio svet u kome su igrači mogli da budu istovremeno neustrašivi istraživači, ali i praktično demijurškim moćima obdareni graditelji.

*sa oko 350 miliona prodatih kopija je više od sto miliona ispred narednog takmaca, igre GTA V, dok igre poput Fortnite i Roblox sa svojim free to play osnovama i proizvodnjom „sadržaja“ unutar konteksta samih igara podsećaju na to da puka količina „prodatih kopija“ nije više ni jedina a često ni glavna metrika za uspešnost igre

Igrač je Minecraft započinjao praktično bez ikakve opreme i usred netaknute prirode, uskoro svestan da ako sebi ne pomogne, neće preživeti ni prvu noć sa paucima i zombijima koji će krenuti u lov nakon zalaska Sunca. Korišćenje drveta, zemlje, kamena i drugih priručnih materijala da se sagradi primitivno sklonište bio je svačiji prvi odgovor na paniku koju je izazvalo nestajanje sunca sa neba i pojavljivanje kockastih, vokselskih čudovišta. Svako je u ovoj igri, pritom, bio sam. Svako u svom svetu. Originalna alfa verzija Minecrafta iz Maja 2009. godine, pisana u Javi i distribuirana direktno od strane Perssona prodavana je za deset evra i svako je u njoj dobijao svoj svet, proceduralno generisan, jedinstven i neponovljiv. Igranje onlajn biće dodato već par nedelja kasnije ali klasični Minecraft će u dobroj meri obeležiti upravo taj osećaj da je svako gospodar svoje domaje, vlastan da radi u njoj sve što poželi. Odrasli igrači su hvalili kreativnost koju je sloboda omogućavala a autori igre postepeno proširivali uvođenjem novih materijala i alata, ali su uglavnom posle nekoliko meseci eksperimentisanja produžili dalje, tražeći druge igre da se njima zanimaju. Ali deca su ostala.

Za njih je Minecraft bio sve što im je potrebno, pogotovo kada je, nakon „zvaničnog“ izlaska igre 2011. godine ona dobila svoje portabilne verzije na Android i iOS platformama, pretvarajući tako svaki smartfoun i tablet u beskonači set Lego kockica kojim ste klinca mogli gotovo magično privezati za jedno mesto, da on na njemu sedi satima, bez pravljenja buke i iritantnih zahteva da ga se zabavlja.

Deca su i onaj deo publike koji je film Minecraft pretvorio u aktuelni kulturni fenomen, sa potpunim ignorisanjem zaudarajućeg Rotten Tomatoes skora i pretvaranjem projekcija filma u memetičke rituale ponavljanja stvari koje su videli u trejleru filma, uživo, tokom predstave, kako bi se snimili i zatim te iste stvari, memetički dalje šireći preko TikToka među svojom generacijom na čitavom globusu.

Ima neke logike u tome da će film napravljen na osnovu intelektualne svojine koju sada poseduje Microsoft zaraditi skoro milijardu dolara za nepuna tri meseca prikazivanja – ne zaboravimo da je Majkrosoftova kupovina IP-ja od Markusa Perssona 2014. godine, za dve i po milijarde dolara tada delovala kao možda i rizično bacanje do tada nečuvene količine para za studio koji je u tom trenutku iza sebe imao jednu jedinu uspešnu igru i šefa sve manje zainteresovanog da se dizajniranjem igara uopšte bavi – ali ima i neke ironije u tome da je Minecraft vlasništvo kompanije poznate pre svega po operativnim sistemima i aplikativnom softveru, sa sada već tragikomičnom istorijom gubitaka u hardverskoj sferi i gejming krilom koje je uvek gađalo „stariju“ publiku, a da ovaj film tako snažno komunicira sa decom a promašuje odrasle.

A Minecraft Movie je dobio uglavnom loše ocene od strane tradicionalne kritičarske populacije, sa isticanjem pre svega činjenice da film koji manifestno slavi ljudsku – partikularno dečiju – kreativnost, sebe drži čvrsto unutar generičkog pustolovnog narativa, i maštovitost mu se sastoji uglavnom od referencijalnog humora i ne-uvek-sasvim-direktnog kopiranja mehanika iz igre u svojim set pisovima.

Današnja deca, naravno, nisu ista kao deca od pre deset, trideset ili pedeset godina. Odrastaju igrajući Minecraft i Roblox, Fortnite i GTA online, desetine drugih manjih „igara-platformi“ koje nemaju tradicionalnu narativnu strukturu niti formu u kojoj je jasno – ili bitno – gde je početak ili kraj. Štaviše, iako Minecraft, sama igra, ima obrise narativa naknadno dodate u paket,* za najveći broj igrača ovo je nebitan, opcioni sadržaj u odnosu na ono što je pravo „meso“ igre: eksperimentisanje sa materijalima, bolje razumevanje njihovih svojstava i kapaciteta za njihovo kombinovanje, građenje kompleksnih struktura i sprava unutar sveta igre.

*Minecraft: Story Mode je, pak, sasvim odvojena igra, spinof rađen u drugoj kompaniji, specijalizovanoj za igre snažno zasnovane na narativu

Današnje dete, dakle, kada igra Minecraft nema utisak da negde postoji početak, a negde kraj, i njegova priča o Minecraftu je smeša pogledanih videa koje su napravili drugi igrači, sopstvenog istraživanja i eksperimentisanja, razmene iskustava i trikova sa vršnjacima – fizički ili putem interneta – započetih projekata i otkrivenih mogućnosti u igri koja je, u svakom praktičnom smislu, beskonačna.

Hessov film, naravno, ne može da bude beskonačan i ono što gledalac sa njim dobija je jedna brza, šarena, svakako zabavna isekai-priča* o grupi ljudi iz stvarnog sveta koja biva usisana u „kockastu“ stvarnost Minecrafta. Originalna ideja da se film završi borbom sa „Ender“ zmajem, koji čini nominalnog „finalnog bossa“ u igri – i koga većina igrača nije ni videla jer ne igra igru „da je završi“ – ovde je napuštena na ime negativca koji ima jasniju motivaciju i pitoreskniji dizajn a Hessova kompenzacija za odstupanje od „kanona“ je to da će svaki deo „magije“ i „tehnologije“ koji se vidi u filmu biti baziran na nečemu što se stvarno i može uraditi/ napraviti u igri. Ne uvek na identičan način – na primer lava-piletinu je u igri nešto komplikovanije pripremiti od onog što se vidi u filmu – ali u dovoljnoj meri blisko da igrači osete kao da im film pokazuje da ih razume, da zna ono što oni znaju i da su oni u ovome zajedno, a suprotstavljeni grupi kritičara i analitičara koji će se mrgoditi i ukazivati da je film prepun generičkih rešenja, glumatanja i kreveljenja.

*da ne kažemo Jumanji-plagijat

Ako ništa drugo, kada vam trebaju odrasli muškarci i žene da se krevelje i glumataju, mogli biste da prođete mnogo gore od onog što nudi ansambl ovog filma. Jack Black, Jason Momoa, Danielle Brooks i Jennifer Coolidge TAČNO znaju u kakvom filmu igraju i daju nam te prenaglašene, farsične likove koji deci treba da potkažu odrasle kao ljude koji samo glume da su sazreli. Black i Momoa, kao ipak najveće zvezde, dobijaju najviše prostora da se razmahnu, Black sa jednim vrlo solidnim nerd-cum-hero performansom a Momoa sa zabavnim, manirističkim ali zabavnim dekonstruisanjem toksičnomuških stereotipa baziranim na nostalgičnoj aproprijaciji mitologije popularne kulture osamdesetih.

Zapravo sa Momoinim likom, film pokušava da Minecraft kao fenomen smesti u nekakav kanon istorije videoigara, oslikavajući portret minornog lokalnog selebritija koji je trenutak slave imao krajem osamdesetih postižući rekordne skorove u igranju klasične arkadne beat ’em up igre* i koji je taj svoj „hajlajt karijere“ pokušao da protegne na sledeće tri i po decenije gradeći personu izuzetno kul šmekera čiji besmisleni rekord u opsesivnom igranju jedne jedine igre treba da znači da je on neka vrsta stručnjaka i gurua za današnju omladinu.

*izmišljene za potrebe filma ali jasno bazirane na Technosovim, Capcomovim i Konamijevim predlošcima iz onog vremena

Momoin lik, naravno, i sam kasnije priznaje da je niko i ništa, bez stvarne ideje kako da se dokotrlja do kraja svog života, i njegov karakterni luk je sasvim predvidiv ali i sasvim zadovoljavajući, jedino što film ne uspeva – niti, čini se, pokušava – da njegovu veštinu u igranju klasičnih videoigara dramaturški upotrebi u dramatičnom finalu kada se „naši“ sukobljavaju sa silama zla u krešendu akcije i, jelte, kreacije.

Film ovde akcenat u dobroj meri stavlja na Blackov lik i on dobija duhovito i zabavno herojsko finale, a dečak Henry (Sebastian Hansen) koji bi trebalo da je „insert“ za dečake što film gledaju* zapravo igra najodsudniju ulogu jer njegova kreativnost otključava kapacitete da se zlo porazi onako kako to odrasli ne bi mogli.

*nažalost stavljajući u zapećak devojčice koje čine približno trećinu populacije koja igra Minecraft

Ili nam film bar to sugeriše, ali ne čini dovoljno da ga prikaže. Zapravo dobar deo A Minecraft Movie otpada na likove koji nam prepričavaju šta se desilo ili šta će se desiti – videti petominutnu uvodnu montažu u kojoj Blackov lik, Steve* mora da nam približi i svoju  životnu priču i koncept sveta – i to je jedna od njegovih dramaturških slabosti.

*“Minecraft Steve“ je, naravno, ime default skina sa kojim igrači igraju Minecraft od 2009. godine i predstavlja mem sam za sebe, pogotovo jer planski i programski nema nikakav personaliti i treba da bude zaista samo koža u koju će se igrač useliti

No, sa druge strane, ovo je film koji je u vizuelnom smislu prilično uspešan sa ne samo kvalitetnim dizajnom likova, setova i propova a koji, taj dizajn, pravi jasne i smislene aluzije na originalne vokselske „kocke“ ali i na aktuelnu verziju Minecrafta sa sofisticiranijim teksturama i RTX osvetljenjem, već i sa iznenađujuće dobrom režijom „fizičkih“ sekvenci. Kao akciona komedija za mlade, A Minecraft Movie predstavlja Jareda Hessa na čelu ekipe koja ume da spremi i pristojnu akcionu koreografiju – gde čak i Jack Black deluje kao kredibilan fajter – sa iznenađujuće „fizičkom“ prezentnošću borbe, ali i da nam predstavi svet kao razumljivo, mada psihodelično, mesto što ima svoje zakonitosti i pravila po kojima funkcioniše. U okeanu savremenih filmova koji svoji akcioni program često smeštaju u namerno nedovoljno osvetljene prostore, sa drmusajućom kamerom i previše rezova, vedra, „fizička“ i pristojno koreografisana akcija Minecrafta čoveku svakako donese osmeh na lice, pogotovo što film vizuelno insistira na tome da je sve što gledamo suštinski „fejk“ – poraženi ljudi-svinje se odmah pretvaraju u kotlete itd. – pa je tako i ideja da u istoj borbi ravnopravno učestvuju deca i odrasli vizuelno prihvatljiva.

Komični program koji u ansambl donose Momoa, Black, Coolidgeova i Brooksova je dovoljno dobar i za nas odrasle, makar ako volimo farsični, solidno režirani humor glumaca koji preglumljuju i izvode pristojne fizičke gegove. Sam narativ teško da će iko od nas pamtiti već pola sata po završetku filma, ali najveći greh A Minceraft Movieja je u tome da on o dečijoj kreativnosti govori, ali ne uspeva da je pokaže. Strimlajnovanost produkcije koja je dobro poslužila u domenu dizajna setova i režiranja poluanimiranih, poluglumljenih scena u njima ovde, nažalost, onda znači da se preko ovog centralnog motiva pretrčava automatski i Henry je samo predodređen da bude „Minecraft genije“, bez dovoljno (ili uopšte) prostora posvećenog procesu eksperimentisanja i kognitivnog sazrevanja koje se dešava u detetu dok se igra kockama i materijalima a koje je – u nekim slučajevima – dovelo do toga da isti oni koji su na početku igranja gradili primitivne kuće od kamenih blokova, nekoliko meseci ili godina kasnije u istoj toj igri kreiraju funkcionišuće digitalne procesore na kojima je moguće igrati jednostavne igre kao što su Tetris ili Snake. U ovom slučaju, čini se da je taj „majkrosoftovski“ deo Minecraft istorije odneo prevagu i sve je predstavljeno kao lako, vođeno tutorijalima i dostupno sa par banalnih poteza, bez mukotrpnog skupljanja materijala i eksperimenata da se vidi kako i šta oni zajedno mogu da rade.

Ovo je šteta, naravno, jer je film sebi nabacio dovoljno voleja da bar jednom ili dvaput zabije gol i pokaže da makar prepoznaje po čemu se to stvarno Minecraft razlikuje od igara koje su Momoa i njegovi ispisnici igrali osamdesetih godina prošlog veka po bučnim arkadama. Ali to se nije desilo. Ono što smo dobili je pitka i zabavna, generička priča i ultimativno površna i površinska rekonstrukcija Minecratfovog identiteta, idealna za dalju memefikaciju ali bez nekakve autentične umetničke dimenzije. Milijardu dolara ili ne, možda će i ovde biti potrebno da prođe trideset godina pre nego što ova igra dobije adaptaciju kakvu zaslužuje?