Vicarious, petodelni serijal koji je BOOM! Studious publikovao krajem prošle i početkom ove godine je neka vrsta idealnog pokaznog primera za naučnu fantastiku koja jasno i direktno korespondira sa sadašnjim trenutkom i to što je pomerena proverbijalnih pet minuta u budućnost joj garantuje neke prečice u pripovedanju i efektne metafore o ljudskom stanju, a da istovremeno jasno govori o društvenim fenomenima sa kojima se SADA suočavamo i zapravo korespondira sa onim aforizmom (za koji sam zaboravio ko je autor…) da posao naučne fantastike nije da budućnost predvidi nego da je spreči.

Ali tako nešto bismo i očekivali od Ryana Parrotta, scenariste koji je posle relativno niskoprofilnog ali uspešnog rada za televiziju pre desetak godina, pivotirao na stripove i pišući Power Rangers za BOOM! izgradio za sebe ime ali i prostor da u ovoj industriji radi autorske projekte. On i Kyle Higgins, dvojica ljudi koji su praktično sa svoje četiri ruke sagradili savremeni Power Rangers univerzum su kasnije, predvođeni Higginsom, u Image Comicsu napravili sopstveni superherojski unverzum – Massive-verse – krećući od serijala Radiant Black (Higgins) i Rogue Sun (Parrott) i konstruišući stripove za publiku koja je zainteresovana za superherojštinu, ali je istovremeno umorna od komplikovanog decenijskog kontinuiteta unutar Marvelovih i DC-jevih stripova, i više je interesuju na likove usredsređeni stripovi u kojima je superherojska komponenta zapravo deo naglašenije interpersonalne drame.

Ovi stripovi su pravljeni kao readymade predlošci za televiziju sa svojim metodično postavljenim likovima i njihovim odnosima pa je onda malo i ironično da je jedini Massive-verse projekat koji je za sada potvrđen u smislu adaptacije (doduše filmske) maksi-seriijal No/One, koji je Higgins pisao sa Brianom Buccellatom a koji sam ja ocenio (i ocrnio) kao kvalitetan rad ali daleko najdosadniji strip iz cele ove inicijative. No, verovatno je tu presudilo što je u pitanju priča sa početkom i krajem i time ultimativno manji rizik za producente koji ne vole da se kockaju sa nesigurnim predlošcima.

Vicarious, o kome danas pričamo nema veze sa Massive-verseom – na kraju krajeva izlazi za sasvim drugog izdavače, onog kod koga je Parrott već stekao jako poverenje radeći mnogo različitih Power Rangers serijala – ali jeste u pitanju očigledan kandidat za transformaciju u film, pošto je ovo jedna kompaktna priča koja ima početak i kraj, upečatljive likove – a koji dobijaju i prostora za evoluciju – i jasnu dramsku srž, a da je vizuelno angažujuća za oko i duh, bez nužde da se grade nekakvi skupi setovi ili upošljava masivan CGI.

Naravno, ne škodi ni što Parrott ovde koristi premisu koja je već isprobana na filmu i to, reklo bi se, sa dosta solidnim uspehom. U najavama serijala scenarista je objašnjavao kako je ovaj strip nastao na ime jedne od onih ideja koje vam se motaju po glavi godinama i ne možete da ih se otarasite i stalno razmišljate kako bi ta jedna tehnološka inovacija fatalno izmenila društvo, pitate se ko bi je koristio, na koje načine itd, a da je onda uz pomoć crtačice Eleonore Carlini sve to ovaploćeno u formi „seksi, futurističkog neo-noira“. Drugim rečima, Ryan Parrott je gledao Strange Days kad je bio tinejdžer i Vicarious je njegova varijacija na istu temu, zanimljiva, sigurno ispisana, intrigantna ali definitivno ne sad nešto specijalno originalna.

Pomenuti film Kathryn Bigelow po priči i scenariju Jamesa Camerona ostaje jedan od onih kultnih žanrovskih radova čiji je uticaj na popularnu kulturu DALEKO prevazišao njegov ne skroman nego katastrofalan učinak na bioskopskim blagajnama i podeljena mišljenja kritike u vreme premijere. Film je u svojoj bioskopskoj distribuciji zaradio svega 17 miliona dolara – u odnosu na budžet od 42 – i bio hvaljen za vizuelnu maštovitost i dobre glumce, ali i kritikovan zbog prikaza uznemirujućih scena (seksualnog) nasilja, no stoji da je danas teško naći nekog dovoljno matorog da je na ovaj film naleteo u bioskopu ili na televiziji a koji ga neće smatrati delom korpusa kultnih klasika žanra iz devedesetih zajedno sa Starship Troopersima i Fight Club.

Biće ironično ako Vicarious dobije filmsku ili televizijsku adaptaciju i ta adaptacija bude srazmerno finansijski uspešnija od Strange Days ali dešavale su se i veće nepravde u istoriji popularne kulture. Za sada, dok je ovo još uvek samo strip, možemo da kažemo da je u pitanju jedan siguran, kvalitetan žanrovski rad sa dosta vrlina a kome odsustvo originalnosti u toj njegovoj sržnoj premisi možemo da praštamo na ime solidnog rada sa likovima, ali i generalno dobre obrade te premise u društvu koje se, za trideset godina koliko je prošlo od premijere Strange Days, zapravo značajno promenilo.

Naučnofantastični novum u centru priče stripa Vicarious je „proxy“ tehnologija, način da se, korišćenjem neuralnih implanta* i bežičnog broudbend interneta senzorna iskustva jedne osobe u realnom vremenu prenose drugoj. Ljudi koji ugrađuju ove implante i strimuju svoje senzacije drugim ljudima za novac („linkerima“) se i sami zovu proksiji i ovo je bujajuća polulegalna industrija gde uglavnom mladi ljudi ugrađuju implante kod priučenih hirurga – kad ih startuje murija kažu da je implant sasvim legalan i da su ga dobili zbog epileptičkih napada – a onda se povezuju sa agentima (što je malo lepša reč od reči „makro“) koji im onda pomažu da iznjamljuju svoje vreme drugima, spremnim da plate MNOGO kako bi iskusili svet kroz tuđe oči, uši, i ostala čula.

*svestan sam da srpska verzija ove reči ima još jedno „ta“ na kraju, ali to mi deluje kao posve neekonomično korišćenje mojih resursa pa ostajem uz originalni latinski format

Parrott na početku uspostavlja jasne limitacije ove tehnologije, pa strip pojašnjava da linker ne može da „čuje“ misli proksija koji strimuje, već samo da oseti iste senzacije, ali se brzo – verovatno radi udobnosti same dramaturgije – vidi da linker i proksi mogu da komuniciraju voljno odaslatim, verbalizovanim mislima. Onda se u jednom momentu pominje da postoji „hardjacking“ mod u kome linker zapravo preuzima kontrolu nad motorikom proksija i doslovno njime upravlja sa daljine kao marionetom ali ovo se smatra narušavanjem ličnosti koju većina agenata nije spremna da uključi u svoj portfolio i na ovakve stvari pristaju samo proksiji koji već imaju izvesne, jelte, emotivne ili mentalne deficite ili devijacije, pa im čak ni rizik od trajnog oštećenja neurona nije problem ako su pare dovoljno dobre.

Ovo je zanimljiv centralni motiv i za istraživanje široko polje jer teme telesne autonomije, ličnog identiteta i integriteta, eksploatacije ljudske intime unutar divlje, neregulisane kapitalističke džungle organski spaja sa mnogim stvarima koje su nama poznate iz NAŠEG vremena i okruženja. Industrija striminga, Vlogginga, Instagramašenja i Tiktokovanja, ASMR video-radova, generalnog pretvaranja svog privatnog života u „sadržaj“ za deljenje i konzumaciju je još uvek divalj i neregulisan deo ljudskog preduzetništva i tek će se u nekakvim budućim vremenima videti koju su cenu platili ljudi koji su taj sadržaj proizvodil podvrgavajući se radnim obavezama koje daleko prevazilaze neki normalan „work-life balance“ ali i šta je to učinilo za percepciju industrije zabave od strane generacija koje su odrastale uz ovaka, jelte, „content“.

Vicarious uspeva da prilično spretno sažme mnoga od ovih pitanja dajući čitaocu da prati mladića po imenu Justin koji u proksi-biznis upadne praktično slučajno, više zato što nema šta da radi a trebaju mu pare nego zato što ima dobar plan i, uopšte, harizmu. Onako kako Parrott ovo piše, rad sa proksi tehnologijom je nešto između nedužnog video-striminga i seks-rada, sa sve nezvaničnim hijerarhijama agenata koji diktiraju koliko zarađujete i kada radite, ali i uspešnih, popularnih proksija koji se smatraju „kapetanima industrije“ i veoma su spremni na to da vam zabodu nož u leđa onog sekunda kada im se učini da pokušavate da stupite na njihovu teritoriju.

Parrott dobro prikazuje Justinovo navigiranje – i slepo tumaranje – kroz biznis koji je delom prostitucija ali delom i sofisticirano kreiranje fantazija i iluzija za korisnike, koje mogu biti sasvim nedužne pa i na neki način plemenite. U jednom svom poslu Justin je povezan sa linkerom koji od njega traži da ode u kuću devojke sa kojom se ovaj već godinu dana „viđa“ na internetu, i njih dvoje imaju vezu-na-distanci, kako bi kroz Justinova senzorna iskustva razgovaranja sa devojkom, a zatim i dodirivanja te iste devojke na neki nalčin ispunio nedostajući, taktilni deo te veze.

Da je nastala pre četrdeset godina ovo bi bila „čista“ cyberpunk priča – i Strange Days je u vreme premijere smatran cyberpunk filmom – jer njena srž suštinski predstavlja interfejs preko koga komuniciraju spekulativna ali plauzibilna tehnologija, ljudsko društvo koje evoluira oko te tehnologije, i karakteri glavnih likova. Štaviše, Justin je i sam skoro pa tipičan lik iz ranih radova Williama Gibsona, Brucea Sterlinga, Michaela Swanwicka, mladi muljator bez, jelte, stalnog zaposlenja, sa željom da nekako glamur koji oko sebe viđa u velikom gradu učini SVOJIM ali sa malo marketabilnih kapaciteta sem mladalačkog šarma, bezobrazluka i gladi da bude bogat i uspešan, skoro pa po svaku cenu.

Parrott ovde ipak ide nekoliko koraka dalje i Justin je dublji lik od onog što se čini na početku, sa nekoliko misterija što ih za sobom vuče dok pokušava da se probije u svetu proksija i vredi naglasiti da ova višedimenziona priroda protagoniste a koja se postepeno razmotava pred čitaocem dosta pomaže da Vicarious ne bude samo stilska vežba iz cyberpunka i rekonstrukcije Strange Days. Trilerski zaplet koji se razvija kada Justin shvati da su ratovi uspešnih proksija za naklonost platežnih klijenata STVARNI i da on na kraju možda mora da žrtvuje mnogo više od svoje intime ako želi da opstane je intrigantan i predstavlja dobrodošlu nadgradnju osnovne premise stripa.

No, ovde može da se govori i o činjenici da iako veoma pozdravljam to kako Parrott i njegov tim unutar pet brojeva postave premisu, istraže dosta njenih dimenzija a onda upletu i raspletu triler, Vicarious na kraju malo deluje i kao strip koji je inicijalno imao plan da traje deset ili dvanaest brojeva pa je spakovan u pet epizoda, možda malo i na silu. Posebno deo u kome se otkriva Justinova prošlost a onda on pravi plan kako da izigra moćnije igrače od njega u ovoj čitavoj igri na ivici legalnog deluje više kao sinopsis nego kao punokrvna razrada kakvu biste očekivali ne samo na osnovu onog što ste čitali kod Gibsona i njegovih ispisnika već i na osnoovu samog tempa pripovedanja u ranim epizodama.

Nije ovo prevelika zamerka i zapravo sam srećniji kad imam strip koji možda svoje finale malo zbrza, nego da smo dobili predugačak, prenapuhan narativ sa sedam dodatnih podzapleta i detaljnim bavljenjem sporednim likovima za koje nas boli dupe. Kompaktno je dobro.

Zamerki praktično uopšte nemam na ono kako ovaj strip crta Eleonora Carlini. Inicijalno ilustratorka dečijih knjiga pa koloristkinja, ova je Rimljanka već dobrih desetgodina zaposlena u američkoj strip-industriji, praveći uspešne korake od Zenescopeovih Grimm Tales of Terror, preko Titanovog Doctor Whoa pa do superheroja u DC-ju i Marvelu. Radila je i creator-owned projekte (Backways sa Justinom Jordanom za pokojni AfterShock) a u BOOM! je došla da crta spinofove Power Rangersa i Buffy.

Carlinijeva ovaj strip crta „dekorativnim“ stilom, naglašavajući ne samo lepotu i glamuroznost likova koji od prodaje svog tela prave biznis, već i kreirajući jednu intrinzično psihodeličnu dimenziju stvarnosti u kojoj se distanca i „prirodna“ razlika između dva tela i dve ličnosti poništavaju. Njene kompozicije su dinamične, sa naglašenim, prijemčivim geometrijama – likovi često podsećaju na modne crteže po svojim konturama i pozama – a tu je i sva sila zaista „tehnički“ dekorativnih elemenata kao što su odeća, nakit, tetovaže – i same geometrijski interesantne – što stripu daje posebnu dimenziju karaktera i taj „fututistički“ osećaj posreduje prirodnije i elegantnije nego da smo dobili nekakve komplikovane dizajnerske zahvate u domenu tehnologije (telefone, automobile, implante).

Ovo je jedan uverljiv svet, od našeg zaista pomeren samo malo u budućnost i Justinova želja da od momka koji spava po tuđim gajbama i u kafiće švercuje sopstvenu bocu pića kako bi mogao duže u njima da sedi, postane vrhunski proksi se reflektuje i u tome kako se on oblači, kako hoda, kako izgledaju ljudi sa kojima provodi vreme dok se trudi da izgradi personu strimera po imenu Amon koji ljudima garantuje unikatna iskustva. Kulminacija priče sa izrazito psihodeličnim prelivom nastupa kada se Justin upusti u nebezbedne striming prakse sa klijentima koji ne igraju po tuđim pravilima i ovde Carlinijeva uspešno dinamizuje i lejaut i kompozicije da čitaocu posreduje Justinov strah i konfuziju ali da i njega i čitaoca provede neoštećene kroz najrizičniji deo naracije. Kolori koje su radili Mattia Iacono i Luca Mattioni su primereno snažni i dinamični, dajući stripu atmosferu urbane, glamurozne noir priče koja ne mora da se zaogrće u tminu i crnilo da bi bila mračna po svom tonu. Becca Carey je radla letering i to je profi, nenametljiv funkcionalan, za oko vrlo prijatan dizajn koji na sebe ne privlači posebnu pažnju ali daje estetsku zadovoljštinu kada god svesno na njega tu pažnju obratite.

Vicarious je daleko od revolucionarnog stripa i mogu da kažem da je možda njegova premisa zaista nudila i više mogućnosti nego što je kvalitetna ali na kraju žanrovski verna i po formatu svedena razrada pružila, no, ovo je istovremeno i vrlo pristojan naučnofantastični triler koji se bavi zanimljivim temama i uspeva o njima nešto značajno i da kaže. Kako ne može baš svaki strip da bude revolucija, tako i Vicarious preporučujem vašoj pažnji bez mnogo rezervi, pogotovo ako volite taj patinirani cyberpunk šmek (pre nego što je devedesetih to postao sinonim pre svega za modu) i razrađen, odlično odmeren „ženski“ crtež i kolor, pa ga izvolite na Amazonu sebi priuštiti putem ovog linka.