Današnji je pregled nešto kraći jer sam bio na putu i shrvan obavezama. No, kvantitet nije primaran kad je kvalitet ovako dobar, pa izvolite da poslušamo kako to zvuče budući klasici poput novog Cryptopsy, drugog albuma Helms Deep, prvog albuma Raw Addict, četvrtog albuma Imha Tarikat, debija za Ravine, ali i pregršti sjajnih italijanskih blek metal izdanja…
Deo 1: BLACK METAL
Blek metal sekciju započinjemo u sprintu jer je Demo 2025 sastava Stormdemon iz Kalifornije paketić nestašnog war metal prebijanja po uzoru na black-death prethodnike kao što su Angelcorpse ili poljski Infernal War. Ovo su tri pesme rađene u visokom tempu, pune demonskih vokala i brijućih, žestokih rifova i, mislim, sve je SAVRŠENO. Iako je produkcija jeftina, sve se čuje solidno a energija i bes koje ova muzika emituje se prosto mogu OKUSITI. Plaćate koliko hoćete, naravno:
Švedski bend Korp (jedan od dva sa tim imenom a koje inače znači „gavran“) aktivan je skoro trideset godina ali su poslednji album snimili pre bezmalo četvrt veka. Poslednjih par godina su počeli da se vraćaju u studio pa evo imamo i novi EP, Feast Upon the Spineless koji ima dve pesme solidnog švedskog blek metala. Sve je pod konac, disciplinovano, sa produkcijom koja je okej i mada ove dve pesme brzo prolete, obećavaju da se bend vraća u kreativnu formu:
Iz nekog razloga dopada mi se novi album francuskog jednočlanog projekta Answer from Cygnus, a treći u njegovom opusu, Des Cendres. Ovo je atmosferični, melodični, post-blekmetalski blek metal, pa još iz Francuske, ali je nekako… duševan. Produkcija nije onako razmazana kako to na ovakvim pločama zna da bude, čuje se bas gitara, gitare su oštre, bubnjevi imaju pristojnu definiciju i to je već u startu prednost ploče. A onda su i pesme melodične i energizujuće iako, naravno, mnogo minutaže otpada na ponavljanja istih fraza. No, često su te fraze lepe, pamtljive, štaviše prilično optimistične i pored podrazumevane melanholije a bubnjevi su dovoljno živi da stvari ne budu monotone. Povrh toga, Mist, jedini član ovog benda, iznenađujuće dobro peva i ovo je onda zaista ugodnih sat vremena mekog, prijateljskog metala:
Iz Francuske su i Cénotaphe, dvojac sa, evo, drugim albumom, Chimères a koji me je osvojio svojom konceptualnom čistotom i žustrom egzekucijom. Naime, ovo je vrlo „francuski“ melodičan materijal, prepun slatkih i melanholičnih harmonija a odsviran u visokom tempu i sa poštenom količinom znoja prolivenom da se ove pesme privole na traku ili harddisk. Zvuk je prilično živ i organski, pevanje očajnički snažno, a te naglašene melodije su lepe. Fino:
Dosta su simpatični Đenovljani Malignance na svom petom albumu, The Death and the Dice – Rime of the Unredeemed. Njihov blek metal je konceptualno jednostavan, dosta klasičan po formi, u dobrom rifu ali i u solidno napisanim pesmama. Malignance se ne mažu farbom po licima niti prave preterano mnogo teatra oko svoje prezentacije, ali muzika je oštri, kvalitetni blek metal koji nas inicirane treba da energizuje a civile da malo poplaši i sve je to dobro producirano i vrlo prijatno:
Nizozemski Hellevaerder sviraju moderniji blek metal na svom drugom albumu, Fakkeldragers ali ne u smislu da je ovo sad neka naglašeno atmosferična muzika. Naprotiv, ploča je puna oštre, agresivne svirke ali je ona posredovana gitarskim radom koji je često disonantan ili se makar oslanja na tritonuse i slične „zle“ harmonije pa čovek ne zapamti baš mnogo rifova. I sam zvuk je moderniji, svetao a agresivan i mada ja u principu više preferiram blek metal koji se više oslanja na nekakve pamtljivije teme, ovo je svakako vrlo solidno, sa užasnim, neljudskim (a ženskim) vokalima i posvećenom svirkom čitavog kvinteta koja zbilja na momente zvuči kao da dolazi iz pakla:
Unholy Crucifix su danas kalifornijski bend ali poreklom su iz Norveške i njihova muzika je sačuvala izvorni nordijski, jelte, hardkor. Novi EP, Eternal Excruciation stoga nudi šest pesama prečišćene, nihilističke blek metal agresije, snimljene sirovo, odsvirane perfektno i skolopljene uglavnom od oštrih, zloslutnih rifova i brzog tempa. Meni je ovaj svojevrsni povratak benda u rotaciju – posle praktično decenije pauze – vrlo dobar i nadam se nastavku diskografske aktivnosti, a daunloud se plaća koliko hoćete:
Norveški je i Adversus Semita, jednočlani projekat iz Trondhajma, a koji ove nedelje ima treći album, Forgangen Helligbrøde. Za razliku od preprodukcije uobičajene za jednočlane blek metal bendove, Adversus Semita ne snima često, ovo je treći album za petnaest godina rada, ali to onda rezultira i značajno višim kvalitetom muzike i generalno čistotom koncepcije. Ovo je, dakle, prilično „atmosferična“ ploča ali sa dosta poštenog rada na kompozicijama i zvukom koji nije razmazan preko granice besmisla, pa meni to zvuči dobro i angažuje me kao slušaoca u priličnoj meri.
Rimski Patristic imaju debi album, Catechesis i, pošto je ovo trio sastavljen od muzičara koji sviraju u dosta death metal bendova (Hideous Divinity, Mass Carnage, Chronic Hate…) nije neko čudo da pričamo o black-death projektu sa vrlo izraženom „tehničkom“ ambicijom. No, ovo je prevashodno u domenu komponovanja, sa pesmama koje su podugačke i pred suve tehnike demonstriraju ambiciju da se metal spoji sa klasičnijim orkestarskim konceptima ali na način koji je mnogo manje banalan od onog što najčešće slušamo unutar „simfonijskog“ blek metala. Drugim rečima, Patristic pišu vrlo impresivne kompozicije koje blek metal agresiju i oštrinu spajaju sa kompleksnim aranžmanima što još jednom podsećaju na to koliko je ovaj žanr ekstremne muzike slobodan za eksperimentisanja i hibridizaciju. Pritom i sam koncept albuma i čitave grupe je interesantan, sa orijentacijom na patrologiju, tj. onu granu hrišćanske teologije koja se bavi ranohrišćanskim tekstovima i krosoverom između filozofije poznog rimskog carstva, paganizma i ranog hrišćanstva. Odličan album koji možete da pokažete i ljudima što misle da je ova muzika samo za decu i da ih ubedite kako tu ima nečeg kredibilno dubljeg:
Iz Italije su i Tenebrae In Perpetuum čiji peti album, Vacuum Coeli stiže šest godina nakon prethodnika (doduše, bilo je kraćih izdanja tokom pandemije) i nudi beskompromisan spoj agresije i avangarde. Ovo je blek metal koji izuzetno sigurno radi unutar jedne vrlo hermetične zvučne palete, sa puno disonanci i „bolesne“ harmonije, ali je istovremeno propisno žestok i energičan , i mada ugodno oslobođen obaveze da se drži strukture rok pesme, u dobroj meri nudi energiju ekstremnog metala neštedimice polivajući blastbitovima i vriskom. Meni je ovo odlično i želim da istaknem koliko zrelosti se čuje u zvuku benda koji već četvrt veka krči svoj avangardni put i sa njega ne odstupa:
Odlični su mi Nemci Imha Tarikat na svom četvrtom albumu, Confessing Darkness sa veoma lepim, suvim miksom i muzičkim programom koji praktično drsko beži od repliciranja uobičajenih blek metal formula. Da termin post-blek metal nije već ozbiljno kodifikovan, valjalo bi ga izmisliti da se opiše zvuk ovog benda koji zadržava blekmetalsku energiju, oštrinu i ekspresivnost, ali istovremeno ne oseća nikakvu obavezu da imitira ono što rade drugi bendovi iz žanra, radeći i na harmonskom planu više i šire ali i u generalnoj strukturi pesama razmišljajući drugačije od kolega. Ovo je sveže, pametno a opet sasvim telesno i visceralno, sa zvukom koji je jako ugodan za uho i zrelošću kompozicija – i generalnog poimanja stila u kome se svira – na kakvoj kolege legitimno treba da zavide. Sjajno je:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Italijani Sonne su izbacili demo, naslovljen samo Demo, sa svoje, kako kažu „prve tri pesme“ i simpatično je to. Ovo su spori, melanholični a HEAVY komadi smešteni između doom metala i post-metala, sa debelim, jakim gitarama, gruverskim ritmom i solidnom pevačicom zvonkog, prijatnog glasa. Dosta je emotivno a opet zvuči pošteno epski tako da su pokrivene sve varijante, IZVOLITE:
Nizozemci Les Mazoetans imaju debi album, Merry Christmas From Hanoi i ovo je lo-fi psihodelija koja prija iz sve snage. Pošto je izdavač Forbidden Place Records, znate da materijal ni ne može da bude normalan, ali Les Mazoetans su BAŠ dobri i zvuče kao da je 1976. godina, oni su zgutali NEODGOVORNO mnogo pečuraka, odvrnuli sve analogne efekte koje imaju u garaži na jedanaest i sviraju ROKENROL kako bog zapoveda. Odlično je za sve pare, a te pare su i svega dva dolara za daunloud. Ako volite Chrome, Oblivians itd. onda ovo treba da čujete:
Klasičan, prljavi, napušeni sludge-stoner rok stiže na novom EP-ju kalifornijskih Bong Wizard, koji su se u međuvremenu preselili u Teksas. Sa godinama im muzika nije postala suptilnija niti je produkcija postala skuplja pa je Clones procesija tri sirove, bluzirane pesme sa promuklim krkljanjem umesto pevanja i mnogo faza. Simpatično je, nije revolucionarno ali pitko je. A cena je koliko date:
Vinnum Sabbathi imaju novi minialbum instrumentalnog, svemirskog psihodeličnog džemovanja. Nema na Intersatelital nikakve velike nove ideje ali je muzika prijatna, kombinacija psihodeličnog gruva i govornih semplova na Španskom radi šta treba da radi a omiljeni Meksikanci ovim izdanjem pričaju i jednu zanimljivu priču o prvom meksičkom astronautu koji je išao u svemir 1985. godine. Fino je a daunloud plaćate koliko želite:
Mooch su iz Montreala a Kin im je četvrti album i to je ugodna kolekcija heavy psych halucinacija i plutanja u oceanu fuzza, psihodeličnih melodija i stihova koji će iz sve snage nastojati da vam daju iskustvo bestelesnosti. Da ne bude zabune, Mooch su i dalje ROK bend i njihov album ima energične ritmove i teškorokerske rifčine, ali je on pre svega jako prijatan i sluša se relaksirano, zatvorenih očiju i sa osmehom na licu:
Barren Altar iz Kalifornije udaraju žestoko i bez milosti. Njihov blackened doom metal je spakovan u četiri jako dugačke pesme na albumu Bound by Impermanence a koje uspešno prevazilaze rizik monotonije i nude interesantnu, zrelu muziku čija brutalna spoljašnjost krije višedimenzionu, ambicioznu nutrinu. Jako solidno, a kasetu izdaje Transylvanian Recordings, što je pouzdani žig kvaliteta:
Chaos and Catastrophes je naslov debi albuma portlandskih Ravine i, kako to sa bendovima iz ove oregonske prokletije već biva, ovo je moćno, žestoko, karakterno, praktično neodoljivo. Ravine izdaju za Ripple Music i njihov odabrani stil je rođen ukrštanjem uticaja poput Corrosion of Conformity, Eyehategod, Down itd, ovaploćujući se u formi teškog, rifaškog sludge metal rokanja. Ali ne bez suptilnosti. Članovi benda dolaze iz već pedigriranih postava kao što su Robots of the Ancient World i SkullDozer pa je i muzika Ravine zrela i ambiciozna, sa pesmama od po deset minuta koje svoju težinu i brutalnost raspoređuju pažljivo, tako da slušaoca uhvate u zamku u koju je voljno ušetao i neće pokušati da pobegne dok ne bude prekasno. Moćno je, pitko je, zabavno je i treba da se sluša!
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Prilično je zanimljivo čuti prog-thrash bend koji NE zvuči kao Voivod. A Kaptain Kollnot iz Mičigena su možda više kao da slušate Devina Townshenda nego Voivod? Enivej, novi EP, The Aquarius Shift pored Jeffa Kollnota na gitari, basu i kompoziciji ima i propisnog bubnjara ali i dobrog sešn pevača i ovo su kompleksne a opet pitke pesme koje bestidno guraju melodiju u prvi plan, često sasvim izvan harmonskog opsega koji biste očekivali u thrash metalu, a da opet dobijamo i puno znojavog rokanja.
Deathblow iz Solt Lejk Sitija imaju iza sebe dva albuma a novi EP, Open Season, je komad vrlo lepog, klasičnog skejterskog thrasha odsviranog sa razumevanjem, snimljenog kvalitetno, ispunjenog karakterom. Ovde imamo četiri kratke pesme propisnog mošerskog rif-rada i pankerske spontanosti, sve odrađeno tehnički perfektno, ali uz jednu dobrodošlu uličnu dimenziju u zvuku i etitjudu koja sve oplemenjuje. Odličan materijal:
Rodent, a poznati i kao Rodent (with glasses) su krosover-treš duo iz Nemačke čija je muzika kompleksnija i ambicioznija od krosover proseka. Nisam, odmah da kažem, siguran da je raznovrsnost koju treći album, People Must Die demonstrira, vrednost za sebe jer je ovo dosta svaštarski a pesme, iako su kratke, mogu da zazvuče podugačko na ime toga da su aranžmani praktično nasumični i da nekakvog prirodnog, organskog toka kompozicija nema, a da nema nužno ni energije koja dolazi iz spajanja nespojivog i naglih skretanja pod pravim uglom. Rodent su me podsetili na Mordred koji su i sami imali sličnu ambiciju da prošire krosover-treš osnovu ali nisu iza sebe ostavili mnogo muzike koja se meni dopala. S druge strane, Rodent apsolutno moram da hvalim za trud i širinu vizije, pa sugerišem da poslušate album i vidite kako se to vama dopada:
Od četiri odlična izdanja koje je nemački Dying Victims Productions izbacio ove nedelje, nažalost, samo jedno može da se čuje u celini bez plaćanja. Tako da ćemo ostala tri pokriti kada bude vreme a za sada onda da kažemo da je debi album Poljaka Lucille, Dawn of Destruction odličan. Naravno, poljska metal scena je u žestokoj ekspanziji i mada navalu godinama predvode blek metalci, treba se setiti da je poljski thrash još osamdesetih i devedesetih imao da ponudi vrlo dobre bendove. Lucille i zvuče prilično starinski, što nije neko iznenađenje kad vidimo za koga izdaju, pa je Dawn of Destruction kombinacija moderne discipline sa jednom retro patinom. I to fino radi, sa puno zujećeg, ugodnog rif-rada, žestokom svirkom, vokalima što garažnu operu izvode sa svom teatralnom energijom koju volite, puno mošerskih momenata, ali i žestine i brzine… Lepo je:
Neglect iz Kentakija drljaju solidan pank. Album/ demo I Let Everybody Down je garažnog kvaliteta ali i pankerske, andergraund estetike i to se sasvim lepo uklapa jedno uz drugo. Pesme imaju autentičnu prljavštinu i zlo i mada nisam siguran da cena od deset dolara nije malo PREAMBICIOZNA, materijal je prijatan:
Mossfire su iz Kalifornije i sviraju, kako sami kažu „post core“. Ovo je svakako bučan, energičan ali i emotivan posthardcore, čvrstih gitara, snažnog zvuka, mošerskog ritma sa dovoljno melodično-melanholičnuh elemenata da se proširi ta „metal“ matrica i da sve ima neki svoj osobeni karakter. Minialbum Mossfire ima sedam pesama, odlično je snimljen i vredi vašeg vremena i para. A pare sami određujete jer ih bend traži samo koliko ko da:
Third Degree su beatdown hardcore ekipa sa Havaja ali to što dolaze sa mesta koje nama ostalima deluje kao raj ni malo ne otupljuje njihovu, jelte, estetsku oštricu. EP (ili demo) Brick by Brick ima dve pesme ozbiljnog udaranja, solidno snimljenog, sa dobrim zvukom i pravilnim etitjudom pa će vam ispuniti sve potrebe vezane za gruv, ples i loženje tokom tih nepunih šest minuta koliko traje:
joliette iz Meksiko sitija rade solidan posthardcore/ screamo sa tekstovima na španskom i finom kombinacijom ekspresivne, prštave energije i kontemplativnije, melanholičnije fatalističnosti. Album Pérdidas Variables ima pesme i od po šest i po pa i skoro devet minuta, ali je pitak, tečan i prija uhu, pa od mene ima dobre preporuke:
Kalifornijski Haggus su jedan od onih grindcore bendova koji svoju muziku programski nazivaju mincecore, insistirajući na kritičkoj sociopolitičkoj komponenti u svom izrazu, ali i u muzici koja je estetski primitivna. Dakle, ovo je negde na sredini između goregrinda i panka, sa pičšifterom na vokalu i relativno sporijim, gruverskim grindcoreom koji dosta zajmi od pijanog crustpunka. Ima mnogo takvih bendova, pogotovo u Evropi, ali Haggus izdvaja nešto skuplja produkcija i ambicija da se pišu duže pesme. Za novi album, Destination Extinction je meni i najveći problem što Haggus svoje dvoipominutne komade sklapaju na relativno nezanimljiv način, napuštajući grindcore jezgrovitost i sažetost u ime nekakvog „kompleksnijeg“ izraza koji je, za mene, dosta monoton. No, da ne bude da ovo ništa ne valja, ima tu lepih rifova, finih mošpit-startera, i mada pesme kao celine često nemaju mnogo smisla, delovi su im sami za sebe neretko vrlo kul:
Uhritoimitus je jedan čovek iz Helsinkija koji pravo mnogo buke. Album Varjo ima osam pesama ali ne traje ni osam minuta, sa grindcore formom zaoštrenom do maksimuma. Nije da ovde nema rifova ima ih, ali nećete ih mnogo zapamtiti jer je sve jako brzo, spastično i brutalno. A tako i TREBA:
U poslednjem trenutku pred zaključivanje ovog, jelte, broja, dobio sam i dojavu od Žareta da je izašao prvi pravi album američko-kanadskih Raw Addict i to je APSOLUTNO ZAKIVANJE. Dakle, bend, koji čine Isaac Horne i Joe Warkentin, a koji među sobom imaju jedno dvadeset aktivnih bendova i projekata, posle gomile split izdanja i EP-jeva ima album Swarm Decomposition, sa petnaest pesama praktično savršenog grindcore/ goregrind materijala koji sakuplja sve što je bilo dobro u devedesetima i apdejtuje ga za novi milenijum. Naravno da se ovde čuje malo Morticiana, dosta Regurgitatea, malo Hemdalea itd, ali Raw Addict imaju svoj zvuk, svoj karakter, nisu ničija kopija i nastupaju sa takvim autoritetom da ih treba isticati kao pozitivan primer u žanru koji se često zadovoljava pukim omažiranjem slavnih prethodnika. Swarm Decomposition ima odličan, sirov ali istovremeno disciplinovan zvuk, perfektnu a opet živu, organsku svirku i pre svega odlične pesme pa URGIRAM da se ovo kupi, sluša, SLAVI. Sa donjeg linka ćete uzeti digitalno izdanje a za vinile se možete javiti Žaretu na: bloody_psychotic_disease@yahoo.com
Oh, haha, jebote, ne znam ko su i odakle su Pigworm (iz Amerike su, valjda) ali njihov drugi (?) album, Woodvegas je, pa, neodgovorno zabavna ploča. Ovo je kombinacija death metala, slama, deathcorea, nešto malo i grindcorea, tehnički iznenađujuće kompetentna, pogotovo kad vidite kakvi su tekstovi. Da kažemo to ovako, ako komentari na JuTjub kanalu Slam Worldwide jednom steknu samosvest i počnu da pišu poeziju, to će izgledati kao tekstovi Pigworma. Ali mislim, duhovito je to na jedan mračan, bolestan način a muzika je solidna i eto.
Danski Wrath Of Belial su i malo melodični u svom death metal izrazu na albumu Embers of Dead Empires, njihovom drugom za desetak godina rada. No, to mi ne smeta preterano jer je ovo generalno solidno agresivan i dinamičan death metal koji melodiju koristi kao fini dodatni preliv na svoju čvrstu konstituciju i abrazivne teksture. U to nekom smislu, ovaj album generalno sadrži dovoljno elemenata death metal ekstremizma koji su MENI važni, a da ima i potencijala da bude prijemčive nešto široj publici. Što je OKEJ:
Dubrovčani Ukhel sviraju skoro deceniju i upravo su izdali debi album, Bred to Conquer, sedam godina nakon dva demo snimka kojima su oglasili svoje postojanje. I dosta je to impresivno, sa devet pesama dinamičnog, mišićavog death metala koji ima i lepu black metal komponentu, tako da se tehnička, mošerska i agresivna svirka upari sa malo „blackened“ epike i teatra. Fino to zvuči, sa kvalitetnim muziciranjem koje bend demonstrira, prijemčivim melodijama i generalno agresivnom, napadačkom dispozicijom a u skladu sa naslovom albuma. Vrlo lepo a to da se daunloud daje po ceni koju sami odredite je posebno kul:
Under the Ashes uz Londona i sviraju vrlo pristojan deaththrash. A što i ne bi, kad je u pitanju postava već vrlo iskusnih muzičara? Debi album Sacrifices Heaped im je energičan, solidno snimljen i nisko naštimovan, pun pretećih rifova i solidnog tempa. Ovo je muzika u kojoj se traži pre svega materijal za fizičku, jelte, aktivnost, no, Under the Ashes čine ekstra napor da na rifčine i mošerski gruv dodaju i interesantne, melodične harmonske delove na gitarama i komponovana soliranja i to se mora pozdraviti. Sedam pesama, puno sreće:
Death Rift iz Džordžije sviraju gruverski, mošerski death metal sa solidnim rifovima, solidnim zvukom, solidnom svirkom. Debi EP, Death Rift ima četiri vrlo fine pesme, napisane sa dovoljno invencije da ne budu stilske vežbe a odsvirane veoma dobro i ovo je odlično prvo izdanje i ukusan obrok za svakog poštenog death metalca:
Pa imate Ruse Dig me no grave i njihov četvrti album za petnaest godina rada, Necrocosmic Ceremony. Ovo je vrlo udobno rasvirano i DMNG ubedljivo isporučuju ono što obećavaju svojim manifestom („Ancient Death Metal since 2010“), spajajući ktuluovski mitos sa muzikom koja je teška, nominalno agresivna ali suštinski prilično topla, prijemčiva, sa lepim rifovima, lepim zvukom, puno hedbenging momenata. Ugodno:
Entity Of Chaos su u principu iz Teksasa ali im bubnjeve svira Hannes Grossmann, nemački maestro koga možda znate po sviranju sa Obscurom, Triptykonom ali i sa američkim Hate Eternal. Sa Grossmanom za bubnjevima znate da će ovo biti agresivna, zahtevna muzika ali najlepša stvar kod Entity Of Chaos je što visoke sviračke kvalitete stavljaju u službu apsolutno razaračke old school death metal zabave. Drugi EP za ovaj projekat – u kome su i drugi muzičari dosta iskusni i zaposleni – zove se Spectral Echoes i to je tech-death ali bez opsednutosti tehnikom već samo strahovito brzo i precizno sviran KLASIČAN death metal koji hrani dušu i raduje emociju. Odlične pesme, sjajan miks, svirka za desetku, sve savršeno pa ko ima ikakvu sumnju neka je otera, ovo je perfektno:
A Cat In The Brain su italijanska postava „malformirana“ prošle godine od strane dva čoveka sa puno iskustva u drugim bendovima i dvodecenijskim tekućim dijalogom da bi trebalo da sviraju zajedno. Debi EP, isto naslovljen A Cat In The Brain ima tri pesme energičnog, jednostavnog i prijemčivog death metala inspirisanog horor filmovima i mada je činjenica da ovde nema neke velike invencije ni u rifovima ni u generalnim kompozicijama ili aranžmanima, zvuk je uslužan a strast opipljiva pa sve to lepo legne; a plaća se koliko sami date:
Heretic Warfare su iz mesta Münster u Njemačkoj i njihov death metal je jednostavan, pravolinijski, trešerski prijemčiv. Drugi album, naslovljen Perpetual Fire, dakle, ne filozofira mnogo nego nudi energičan, brz death metal, solidne rifove, čvrstu svirku, tvrdu, nedinamičnu ali pristojnu produkciju. Heretic Warfare nisu neki veliki eksperimentatori ali umeju da pišu ukusne, zabavne pesme koje nisu banalne po sadržaju već samo pretpostavljaju pitkost svemu ostalom i to meni savršeno prija:
Smouldering Tomb iz Brajtona su mnogo prljaviji, garažniji, više, dakle, andergraund, sa EP-jem Maledictions upon the Wretched koji u četiri pesme rekonstruiše jedan prijatan old school, jeftin zvuk koji mogu da trasiram unazad do Carcassa iz poznih osamdesetih. Jeftin, dakle, ali ne PRETERANO jeftin metal, već šarmantno sirov, okrenut bolesnom gruvu i gadnom imaginarijumu ali sve to sa ambicijom dobre zabave. I ona ne izostaje:
Pa su tu onda Infesterror iz Gvadalahare sa svojim debi izdanjem, albumom La Muerte Viene Por Todos koji ide brzo, traje kratko i RAZVALJUJE. Infesterror su na idealnoj poziciji između old school death metala, old school blek metala i grindcorea, sa pesmama koje su kratke, rifovima koji su jednostavni i prijemčivi i jednom prefinjenom prljavštinom i u zvuku i u generalnoj filozofiji koja je meni neodoljiva. Da su Blasphemy i Impetigo imali dete, ono bi možda ovako pevalo o smrti:
Lisabonski Grog sviraju od 1991. godine i nisu, a što bi neko na osnovu imena mogao da pomisli, nekakav pirate-metal bend već je to jedna zla mašina stručno osposobljena da poliva brutalnim death metalom svakog voljnog da sasluša. Peti propisni album benda, Sphere of Atrocities je jako solidan opus tehničkog ali u isto vreme i dovoljno neposrednog, grajnderskog brutal death metala u kome se zna koliko eksperimentisanja sa formom je potrebno i dovoljno da se žestoka, ekstremna metal svirka uobliči u nešto originalno i sveže a da se ne izgubi osnovna dimenzija brutalnosti. Sjajno je ovo i odsvirano i producirano i bukvalno je šteta što izlazi u istoj nedelji kao i novi Cryptopsy jer će možda nezasluženo ostati u zapećku na ime vrlo sličnog albuma poznatijih Kanađana. Ako volite inteligentan, a beskompromisan brutal death metal, ovo nemojte da propustite:
Cryptopsy kuju gvožđe dok je (relativno) vruće, pa su posle pauze duže od deset godina koju su napravili, sada u manje od dve godine izdali dva albuma. I to SOLIDNA dva albuma. Već povodom prethodnog, As Gomorrah Burns sam primetio da je uz svu tehničku ekspertizu i solidan kvalitet pesama, muzika zvučala pre svega kao Cryptopsy-sviraju-Cryptopsy, dakle kao nekakav matematički izračunati prosek onoga kako bi bend trebalo da zvuči i da je to bilo, da se razumemo, sasvim zabavno, ali da se po prvi put u zvuku benda nije čula ambicija da se ide napred, da se eksperimentiše i rizikuje. Novi album, An Insatiable Violence je u dobroj meri sličan osim što ovde ipak ima gestova u smeru razbijanja kalupa i makar malo šaranja preko crte koje veoma pozdravljam. Na primer, već prva pesma ima kratki melodični pasaž kakvih naprosto u muzici ovog benda ranije nije bilo. No, najveći deo albuma je brutalno bombardovanje, rađeno u strahovitom tempu, sa tenzičnim, oštrim Donaldsonovim rifovima i ludačkom lomljavom koju izvode Mounier i Pinard menjajući i ritam i smer na svakih par sekundi. McGachy je na vokalima našao vrlo udoban format u kome razgovetnost i brutalnost sede u finoj ravnoteži međusobnog uvažavanja i nenapadanja a miks i master su odlični a što od Donaldsona naravno očekujemo po definiciji. An Insatiable Violence ne pomera Cryptopsy predaleko od fabričkih podešavanja iz poslednjih deset godina, ali je, slično As Gomorrah Burns, ovo album koji zvuči POŠTENO. Pesme su kratke, odsvirane na granici ljudskih fizičkih kapaciteta i ono što možda nemaju u domenu nekog kreativnog rizikovanja – a ima i toga, na kašičicu – kompenzuju suvom tehničkom ekspertizom i nepatvorenom brutalnošću. Za jedan od najvažnijih bendova u istoriji death metala ovo je, posle solidnih 37 godina rada, sasvim korektno i za prsa je ispred 90% death metala snimljenog ove godine:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Winterblind kao jedan od tagova da opišu svoju muziku koriste i „post-progcore“ pa vi sad vidite. Minialbum ovog belgijskog benda, nasloveljen Ego, snimljen je deset godina nakon prvenca i kombinuje razne alternativnije moduse metala i roka, sa progresivnim elementima, posthardkor elementima, djent elementima… No, sve je to stručno uklopljeno, sa puno progresivističkog egzibicionizma sa metrikom ali uz ipak estetsku kontrolu i prilično dobar, dinamičan zvuk. Dopalo mi se ovo poprilično a daunloud plaćate po želji:
Nisam neki veliki fan benda Alestorm, njihova muzika je onaj, za Napalm Records tipični, preproducirani blend populističkog i modernog koji meni, starom i ogorčenom, ne leži, ali, mislim, kad se malo izmestim iz te svoje stare i ogorčene pozicije, osmi album škotskih pirata, The Thunderfist Chronicles je zabavna porcija folk-metal hrane sa harmonikama, violinama i kafanskim refrenima koja će, mislim, svakom ljubitelju biti sasvim po meri.
Španski Fighter Records imaju respektabilan katalog izdanja koja se odavno ne bave samo bendovima španskog govornog područja, pa tamo imamo i Šveđane, Grke, pa i naše Jenner, a onda i nešto Amerikanaca. U tom smislu, evo nam novog albuma losanđeleskih Ninth Circle, jedne lepe, pitke ploče melodičnog heavy/ power zvuka. Anthem of the Immortal je prvi postpandemijski a ukupno peti album za ekipu što radi od sredine devedesetih i ovo je užasno prijatan, pitak materijal sa pesmama koje su kompaktne, zabavne, melodične i na svoj način epske a da ne zamaraju nekakvim prenapuhanim teatrom i nekontrolisano preambicioznim aranžmanima. Ninth Circle naprosto prže dobar hevi metal sa puno harmonija na vokalima, produciran prijatno i odsviran žestoko, bez glume, bez smaranja, časno, u znoju lica svog, sa puno lepe melodije i dobrog tempa. Pa sjajno:
Grci Reflection prave poprilične pauze između albuma pa je The Battles I Have Won, njihov peti, stigao osam godina nakon prethodnika. Ali nudi mnogo sreće ljubiteljima njihovog epskog heavy zvuka. Ovo je melodična, teatralna muzika prepuna herojskih tema i zvučnih slika koje vas vode na nekakva fantastična bona polja i u mitološke kontekste gde ćete imati izvanredne pustolovine i vratiti se kao pobednik. Reflection imaju skoro idealan odnos heavy metal cheesea i jedne ozbiljne kompozitorske i aranžmanske ekspertize i ovo je sjajno napisan, karakteran album uz koji se pije, bije, voli i uživa:
ALBUM NEDELJE
Oh, Helms Deep imaju drugi album! I on je vrlo sličan prvom, dakle, u pitanju je prvoklasan heavy metal koji sviraju neki vrlo iskusni muzičari, na čelu sa Johnom Gallagherom iz Raven. Za drugi album, Chasing the Dragon, na bubnjeve je došao novi čovek, Hal Aponte, a tu je, pored pevača, gitariste i glavnog autora, Alexa Sciortina i drugi gitarista, Ray DeTone, koji je svirao sa Paulom Di’Annom, i Helms Deep ima ozbiljan meni kvalitetnih heavy rifova, svirke dobrim tempom i puno propisnog heavy metal cheesea da sve začini. Miks je prilično old school i možda moderniji slušalac malo na to mora i da se navikne jer ovde nema „veštački“ napucane glasnoće i kompresija, ali pesme su toliko dobre da zaista treba da napravite mali napor čak i ako vas na početku sam zvuk malo začudi. Helms Deep su počeli sjajno i, evo, dve godine kasnije, nastavljaju sjajno. Najtoplije preporuke:
