Dakle, u jednoj sceni ovogodišnjeg akcionog trilera The Accountant 2 u kome Ben Affleck ponovo igra genijalnog Aspergerovca – ali makar je njegova produkcija platila solidan broj ljudi koji su stvarno na spektru autizma da se u njemu pojave – lik koga igra Jon Bernthal vodi razgovor sa preplašenom ženom za vreme neurednog obeda. On jede i mrmlja, ona se trese i odgovara najkraće što može sa primetnim istočnoevropskim naglaskom. Na kraju on nezadovolajn izlazi iz sobe i kaže joj da razume jezičku barijeru ali da je mogla malo više da se potrudi dok kamera pokazuje nju kako drhti, još uvek nesigurna da je on neće povrediti, a onda i telo muškarca koji mrtav leži na podu.

Lik Jona Bernthala je pritom najsimpatičniji u celom filmu, štaviše jedan od dva o kojima bi vredelo da se snimi film. Drugi je latinoamerička asasinka sa strahovitim talentom za prepoznavanje obrazaca i borilačkim veštinama koje je naučila gledajući MMA mečeve na televizoru dok je bila u bolnici na terapiji posle strahovite ozlede, između ostalog mozga, a koja joj je izbrisala većinu pamćenja, ali otključala taj neki „sindrom stečene genijalnosti“ koji ona sada koristi u svojoj profesiji da uvek bude tamo gde je ne očekuju i ne bude tamo gde je traže. Anais, kako je njoj ime, igra Daniella Pineda koja emituje dovoljno DTV harizme da bude zvezda sopstvenog filma.

Nažalost, ona je ovde sporedan lik, praktično višak kao i pola ansambla u jednoj neurednoj, dosta zbrljanoj produkciji koju potpisuje dobar – i najrelevantniji – deo ekipe originalnog filma, a pod patronatom Affleckovog i Damonovog Artists Equity, pa nekakvog opravdanja da se ovde studio mešao i kvario originalnu autorsku viziju baš i nema. Utisak je više da je The Accountant 2 rađen predugo, paralelno sa drugim projektima i da se vizija naprosto zaturila usput. Na kraju krajeva, originalni The Accountant je film još iz 2016. godine, a razvoj nastavka je krenuo već 2017. sa sve ambicijama da se u nekom momentu dogodi i televizijska serija. Do toga još nije došlo ali The Accountant 2 je ponovo napisao Bill Dubuque a režiju ponovo potpisuje Gavin O’Connor koji je između originalnog Accountanta i nastaka napravio samo The Way Back, takođe sa Benom Affleckom. Ovo je onoliko čvrsta i nedeljiva grupa dobrih ortaka koji se znaju i vole da rade zajedno koliko možete da zamislite u budžetskoj orbiti od osamdeset miliona dolara i time je neshvatljivije kako je The Accountant 2, koji je dobio i distributerski dil sa Amazonovim Metro Goldwin Mayerom da debituje ekskluzivno u bioskopima Aprila ove godine, ovako neusmeren, smuljan, pa i nejasan film.

Ne i negledljiv, da odmah dodamo, ima ovde poštenih glumačkih momenata i par solidno montiranih scena, ali utisak je da The Accountant 2 ne igra u dovoljnoj meri na svoju diferenciju specifiku i zapravo sasvim zaboravlja na nju do kraja, kulminirajući u jednoj osrednjoj shoot ’em up sceni u Meksiku koja je kao nekakav mehanički repliciran, malodušan omaž slavnim momentima akcijaša osamdesetih kakvi su bili Carverov Lone Wolf McQuade ili, dakako, Hillov Extreme Prejudice, svaki od njih na svoj način posveta Peckinpahovom Wild Bunchu. Ne kažem da O’Connor ovo režira loše, štaviše ovo je jedna od BOLJIH akcionih scena u filmu, samo da je minimum kompetentnosti nedovoljan kada su gledaocima još uvek u živom sećanju Furiosa, Road House, četvrti Bad Boys, da ne pominjem The Prosecutor i nepravedno ocrnjeni Havoc…

Ta pomenuta diferencija specifika The Accountant je od početka bila neka vrsta mača sa dve oštrice, naravno. Autizam-kao-prečica-do-genijalnosti je žestoko izraubovan koncept i iako danas imamo zaista široku ponudu filmova i televizijskih serija sa likovima koji su na spektru autizma, od animacija poput Finding Dori ili Inside Out, preko fantazijskih filmova kao što je Fantastic Beasts pa do protagonistkinje serije The Queen’s Gambit, The Accountant se drži jedne dosta klasične matrice u kojoj je glavni junak zapravo kriminalni genije koji, evo, već dva filma za redom maltene slučajno radi „dobre“ stvari. U ovom partikularnom slučaju, makar mu je motivacija čistija…

Originalni The Accountant je ne bez razloga poređen sa Betmenom utoliko da je glavni junak – koga je igrao glumac što je u tom momentu i bio DC-jev Betmen – bio muškarac strahovitih deduktivnih sposobnosti, maltene neograničenog bogatstva, socijalno blago izopšten na ime svoje posebnosti, a sa inklinacijom da čini društveno korisne stvari bez obzira da li se tokom tog činjenja krše tamo neki zakoni. The Accountant 2, međutim kao da stvari više pomera u smeru Marvelovog X-Men, prikazujući glavnog junaka, Christiana Wolffa kako se sada oslanja na podršku čitave škole mladih neurodivergentnih osoba koje će, kada njemu to treba, hakovati i javne i privatne mreže, pronalaziti poverljive podatke, manipulisati sistemom gradske ulične signalizacije, slati lažne informacije policiji. Pomenute dobro montirane scene odnose se baš na ovakve momente filma i njih dodatno mogu da pohvalim za to što je produkcija stvarno dovela neurodiovergentnu decu da u njima igra, ali ovo postavlja The Accountant 2 u maltene fantazijsku ravan, sa armijom patuljaka ili vilenjaka spremnom da skače na svaki mig glavnog junaka a što se onda tonalno prilično kosi sa osnovnom pričom filma, gritty dramom o trgovini ljudima u kojoj stradaju migranti iz Latinske Amerike što su bolji život pokušali da pronađu u SAD. Već i politički ovo ima standardni betmenovski problem da protagonist koji je u svakom praktičnom smislu beskonačno bogata osoba svoj novac ulaže u kreiranje ilegalne mreže prismotre i manipulacije kako bi na kraju – između ostalog – pomogao ponekom migrantu umesto da, jelte, radi u korist boljeg zakonodavstva i bolje primene zakona, no, makar je glavni junak ovog filma zvanično autističan i njegova je motivacija ličnija.

Da apstrahujemo to da je The Accountant 2 izabrao politički najgori trenutak da govori o ovoj temi imajući u vidu Trumpov trenutni urnebesno protivzakoniti napor da izgura što više može migranata izvan granica SAD a nek se sudovi posle pitaju kako da ih vrate, ostaje i da su trgovci ljudima, kao negativci koje je lako mrzeti i etički ubijati u filmovima ovog tipa, u The Accountant 2 neobično nezanimljivi, bez ličnosti, harizme, ičeg po čemu bi ih gledalac upamtio i navijao da ih do kraja sustigne najgora sudbina. Scenario jedva da sugeriše da oni rade neke loše stvari, oslanjajući se na to da će par kadrova dece u kavezima biti dovoljno, spuštajući se tako na nivo DTV produkcije niskih ambicija. Vođa cele te ekipe, „Burke“, je nekakav bledunjavi lik koji izgleda kao da tri dana nedeljno uzme po par soma dinara da odsedi smenu u Ćacilendu i film ga dosta nespretno postavlja za „glavnu“ metu gneva glavnih junaka, pogotovo imajući u vidu da se oko njega pojavljuju karakteri sa znatno više stripovske energije i harizme.

Ali to je samo jedna u nizu nejasnih odluka donesenih u toku produkcije. Najnejasnija je naravno upravo ona da se daleko iznadprosečni dar glavnog junaka, Affleckovog lika, za prepoznavanje obrazaca i povezivanje detalja koje „običan“ čovek ne bi prepoznao stavlja u drugi plan i češće koristi kao puki gimik nego što presuđuje u finalu filma koje je, rekosmo, prevashodno akcionog tipa i ne počiva na dedukcji.

Za moj račun i originalni The Accountant je imao izvesnu tenziju između želje da se osloni na tu supermoć Christiana Wolffa i neophodnosti da ima akciona razrešenja, ali je sve radio značajno bolje. No, taj je film bio u tom trenutku jedna, jedina priča o ovom liku i njegovom ansamblu i dobar deo vremena se bavio postavljanjem i dokazivanjem teza. The Accountant 2 ima već razrađene te osnovne koncepte i ležernije se oslanja na sada uspostavljen „lore“ pa to donekle onda šteti i pripovedanju. Na primer, to da se sam Christian Wolff pojavljuje tek u jedanaestom minutu filma, nakon što su prošle dve velike scene najavljuje dramaturgiju u kojoj je on sam više ekscentrična pojava oko koje se dešavaju stvari nego de fakto protagonist. A što je možda bila i namera, upravo da se akcentuje njegova socijalna isključenost, no Cynthia Addai-Robinson koja je onda neka vrsta „straight“ osobe što treba da nas vodi kroz priču, nosi gledaočevu perspektivu i reaguje na neobične stvari koje Wolff radi naprosto nema ni karakter ni, da se razumemo, zanimljive replike da bude noseći stub ovog filma.

Srećom, kasnije se u priču uvodi Bernthalov lik, Braxton, Christianov brat, koga znamo već iz prvog filma i on do kraja preuzme ovu ulogu od Addai-Robinsonove. Bernthal Braxtona glumi razuzdano, na momente i preteruje – čitava uvodna scena u hotelu gde se priprema za telefonski razgovor sugeriše da je i on na spektru autizma i da su njegove prizužbe da je uvek morao da čuva svog „weird“ brata u najmanju ruku nepravične – ali uspeva da oživi film i nekakva evolucija odnosa između njega i Affleckovog lika je ono gde se „stvarna“ priča The Accountant 2 dešava.

Ali tim gore što je ona smeštena u jedan potpuno besmisleno komplikovan scenario sa trgovcima ljudima, mentalno oštećenom asasinkom, viškom likova a manjkom kvalitetne montaže. Pripovedanje je na makro planu smušeno sa nesrazmerno mnogo pažnje posvećene, na primer jednoj od pomenutih scena hakovanja ali i meksičkoj asasinki od koje gledalac očekuje da odigra mnogo veću ulogu nego što na kraju dobije, dok na mikro planu neke dobro vođene scene na kraju imaju neobično uzdržane pančlajne. Ovde najpre mislim na scenu u baru gde Affleckov lik koristi svoje, jelte, napredne sposobnosti prepoznavanja obrazaca da u realnom vremenu nauči narodni ples koji se igra u kafani i impresionira lepu kaubojku, pa kad dođe njen dečko (ili makar čovek koji se drugima predstavlja kao njen dečko), i krene da mu se unosi u lice, a Bernthalov lik je celo veče čekao da nekome polupa facu, gledalac sa pravom očekuje scenu kafanskog redneck-bashinga koja se nikada ne desi. O’Connorovo razrešenje ove scene je zapravo dosta duhovito, ali i skreće pažnju na to da on najveći deo vremena akciju snima dosta loše. U ovom filmu je kombinacija drmusave kamere držane u ruci i apsolutno previše rezova u akcionim scenama takva da sam zamalo iščašio oči od prevrtanja pa je onda srazmerno elegantnije kadriranje i koreografija koju dobijamo u tom pucačkom finalu u Meksiku ipak nekakav korak napred.

The Accountant 2 je neuredniji i nefokusiraniji nastavak filma koji je makar bio usredsređen na glavnog junaka i otvarao nam ga sloj po sloj dok nismo stigli do usijane, predcivilizacijske srži koja je ipak, na kraju dana uradila pravu stvar. U ovom nastavku karakterizacije su već postavljene pa glumci samo treba da održavaju temperaturu i to neki rade bolje a neki lošije. Affleck i Bernthal su previše dobri likovi da među njima hemija ne bi proradila – scena dok sede na krovu parkirane prikolice je vrlo efektna – ali je film fatalno opterećen sa previše „lorea“ i previše likova (koje mora da postupno uklanja iz ansambla ili, još gore, da ih tretira kao puki alat a što je slučaj sa neurodivergentnom ekipom na akademiji), ima prekomplikovan zaplet na čijim ambicioznim tačkama čak i ne poentira (pomenuta asasinka i njena sudbina), i akciono razrešenje mu je kompetentno ali daleko od najboljeg u klasi. Za nešto što treba da franšizi da novi vetar u jedra, plašim se da je The Accountant 2 nezadovoljavajuće izveden i da ću ga brzo zaboraviti.