Ovog vikenda kreće pad SNS-a i kriminalne klike koja nam pije krv i sere nam u tanjir već, evo solidnih trinaestak godina a u svojim alternativnim formama i duže od tri decenije. Neće se dati, otimaće se, može da bude i JAKO mučno, ali nas je ipak više. Svako nek da svoj doprinos i biće dobro, a moj će biti i saundtrak. Ove nedelje neke divne stvari, poput novog Gruseome, Inhale ili Fuzzriders a to što sam preskočio Katatoniju je iz čiste MILOSTI. Ajmo:
Deo 1: BLACK METAL
Bogobes je ruski satanistički black-death metal sastav čiji je treći album, Ex Carnie Dei, tehnički vrlo impresivna ploča. Ovo je napisano, snimljeno i producirano sa puno osećaja za spektakl, nudeći ozbiljno lomatanje po instrumentima, ali i dovoljno drame i teatra da ovo ne bude samo muzika-za-druge-muzičare. No, pesme su napisane ambiciozno, sa mnogo promena ritma, tempa, uvođenjem tema i melodija kojima se narativ kreće u drugom smeru i to je svakako i rizik jer u trudu da muzika ne postane repetitivna i time dosadna, možete da je pretvorite u nešto što zvuči kao nasumičan niz motiva koji jedni s drugima nemaju veze. Bogobes se za dlaku izvlače i nude pesme koje ipak imaju karakter pa ovaj album prilično impresionira:
Turci Cataclysmic kažu da su svoj debi album, Mors Incipit pisali ulivajući mržnju i bes u svaku notu i ređaju još nekoliko rečenica ispunjenih satanskim pretnjama. No, publika sa malo kilometraže ovde će se sasvim lepo provesti. Cataclysmic su sirovi, njihov blek metal je old school utoliko da u njemu nema trunke modernih melodičnijih tema i zapravo, jedva da ćete zapamtiti ijedan rif sa ove ploče jer je sve tako prostački, sa puno ponavljanja i liči jedno na drugo. No, u tome je i poenta, ovo je muzika koja i treba da vam sabotira tu naviku traženja teme u pesmi ili razlikovanja pesama na albumu i da vas na kolena baci čistom neumoljivošću svoje poruke. I, mislim, ako TO volite, ovde ćemo se nauživati. Jednostavno je, glasno je, priprosto je i to mu je glavni deo šarma:
Nemci Banshee na svom novom EP-ju idu dosta kontemplativno, sa sporijim pesmama koje nose melanholične teme. No, ovo je i dalje blek metal naklonjeniji starijoj školi, sa sve namazanim licima, kožnim jaknama i prslucima bez rukava prekrivenim prišivačima, pa i muzika odgovara mojim potrebama. Todgeweiht ima pet vrlo solidnih antihrišćanskih pesama i to je to:
Tu su onda i Poljaci Chanid koji imaju iza sebe jedan studijski album, izašao pre sedam godina a u međuvremenu se tu menjala postava, snimani su EP-jevi… Sada je izašao živi album, Głośniej niż piekło II snimljen u Aprilu i to je, standardno za poljski blek metal, jako ubedljiva ploča agresivne svirke i mračne, satanistički inklinirane tematike. Zvuk je solidan, izvedbe su moćne, pesme mračne a zavodljive, sve je kako treba i nadamo se da bendu ovo daje vetar u jedra da spremi novi materijal:
White Baroness je nestašni finski blek metal projekat začet, pretpostavljam ove godine. Ne znam koliko ljudi je u ovoj grupi ali EP Lonely Cold Grave / Melindra’s Blood ima dve pesme vrlo solidno napisanog blek metala okultno-vampirske sorte, sa dosta inventivnosti u temama i melodijama, ali i ozbiljno energičnom svirkom. Pristojan zvuk, takođe pa se ovo preporučuje iz sve snage:
Nema ničeg posebno maštovitog u zvuku švedsko-poljskog blek metal dvojca Trucizna, ali novi, drugi EP, Devil’s Glory Among Us, nakon prošlogodišnjeg prvenca, donosi dovoljno satanističke energije da niko kući ne ode nezadovoljan. Ovo je kompetentna, agresivna a opet slojevita muzika koja ne komplikuje preterano sa kompozicijama i aranžmanima ali opet svaka pesma ima neki svoj karakter, i spoj švedske agresije i poljske suptilnosti radi odlično. Pevačica Joanna Jaromira Kaim je SUHO zlo a to mislim u najpozitivnijem smislu, dok Jonas Carlén, koji svira u još milion bendova i projekata piše sasvim korektne pesme i roka kako nečastivi miluje.
Belenos je francuski jednočlani projekat koji njegov, jelte, vlasnik, Loïc Cellier, s ljubavlju vozi još od 1995. Čovek je svirao i u drugim bendovima, naravno, ali Belenos je njegova beba i zaključno sa albumom Egor koji je upravo izdao, ima devet studijskih dugosvirajućih ploča. Ovo je blek metal sa spretno umešanim elementima doom i death metala tamo gde je to potrebno, ne PREVIŠE komplikovan, ali taman toliko ambiciozan u aranžmanima koliko je potrebno da pesme budu zanimljive. Zvuk je malo kavernozan, odjekuje i sve to, ali podnošljiv je, a muzika ima zaista zanimljive ekstreme između blek metal rokanja i tihih resitala na klaviru. Fino je:
Pošto Francuzi Darkenhöld izdaju za Les Acteurs de l’Ombre Productions već na neviđeno imate dobru predstavu kako zvuče. Ako vam još kažem da se bend tematski fokusira na srednji vek, zamkove, pećine, i da je u pitanju iskusna ekipa, aktivna od 2008. godine, te da im je Le fléau du rocher šesti album, imate praktično sve potrebne informacije da znate hoće li vam se ova muzika dopasti. Naravno da u muzici Darkenhöld ima pompe, ali ona je i prijatno svedena, bez nekakvih produkcijskih preterivanja, vrlo organska i u zvuku i u svirci, pošteno blekmetalska u rifovima, krljačkom bubnju i vrištavom pevanju, pa tu onda to pompezno „srednjevekovlje“ ima finu protivtežu. Užitak:
Imamo dosta dekadentnog, ekscentričnog blek metala ove nedelje a ne najmanje dekadentan i ekscentričan je novi album norveškog Gaahls Wyrd. Gaahl (aka Kristian Espedal) je generalno zanimljiva faca i on je sa svojim trenutno glavnim projektom zvuk klasičnog norveškog blek metala evoluirao u vrlo sobenom smeru. Braiding The Stories je tek drugi pravi album za bend koji radi desetak godina, ali ovo je istraživačka, ambiciozna muzika, negde između folka, psihodeličnog roka, heavy i black metala. Veoma je to ličan izraz a opet maštovit, žanrovski agnostičan a ipak dovoljno „metal“ da se niko ne zajebe, zaslužuje poštovanje i slušanje:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
The Outlourdes iz Bostona gaze nemilosrdni sludge metal sve do koske pa onda još malo dalje. Njihov treći album, Humanity Is Killing Us All je jako sirov, prepun ponavljajućih rifova, ali i močvarnog, prljavog gruva, obeležen brutalnim vokalima bubnjarke i pevačice Deb Dire. Iznenađenje je da je ovo vrlo solidno producirano, sa zvukom koji je korektno studijski zabeležen i miksovan sa razumevanjem da se prava prljavština čuje tek kad je razdvojite na komponente i svakoj posvetite dovoljno prostora. Prijatan album neprijatne muzike:
Teksašani Wax Wizard svoje drugo izdanje nazvali su Volume 1.5 pošto je u pitanju nastavak prošlogodišnjeg debi albuma ali je i samo EP od četiri pesme. Dovitljivo! A i muzika je lepa, sa sporim, okultnim doom metalom sirove, neprskane forme, lepih, drogiranih rifova i kvalitetnih ženskih vokala. Ovo je kao Black Sabbath na opijumu, sa bluzom i satanizmom umešanim u nargilu i pušenim polako, sa uživanjem i razumevanjem da ovako ne možete večno. Kvalitet:
Mad Chicken su kvintet iz Brazila sa karijerom od sada već dvanaestak godina i novim EP-jem, Ab ovo. Ovo je blago psihodeliziran stoner rok, sa sporim tempom, urednim rifovima, malo tripoznih efekata na gitarama, sasvim pogodan za zagrevanje pred noć ispunjenu akcijom. Solidan zvuk i sve:
Iz Čilea dolaze Devs Mortvorvm sa EP-jem vrlo ružnog, mučnog death-doom metala. The Oldest Crypt je prvo pravo izdanje benda nakon demo snimka istog imena iz prošle godine i ima tri studijske autorske pesme, jedan kaver Goatlorda i jedan živi snimak. Vrlo je sve to prljavo, sporo, napravljeno da se osetite neprijatno i ako baš volite taj podrumski, iznurujući doom metal, u ovome bi trebalo da uživate:
Čak i da niste čuli za norveški sastav Funeral, intuitivno će vam biti jasno da je u pitanju doom metal grupa. U početku jedni od pionira funeral doom verzije ove muzike, Funeral su sa godinama dodavali gotske elemente u svoj rad, pa je novi EP, The Funereal kombinacija funeral doom sporosti i mrtvačke epike sa melodičnijim, veoma dramatičnim gestovima. Odlično to funkcioniše, sa kombinacijom brutalnih death vokala i melodičnih klinova koji su dostojanstveni, isprskani folk prelivom, a tu je i violina koju bend ima u stalnoj postavi. The Funereal ima četiri pesme koje nisu PREDUGAČKE već lepo odmerene, napisan je impresivno dobro, produciran odlično i ovo je apsolutno jedno od najboljih doom metal izdanja koje sam čuo poslednjih nekoliko meseci. Eto!
Kome ipak treba muzika uz koju će malo da iskulira i opusti se, tu su mu Peruanci Rifle i njihov album Beyond Paranoia. Ovo je ugodno drogiran, sanjiv stoner rok sa psihodeličnim prelivom, sporog, ležernog gruva i neagresivnog zvuka. Bend kaže da je na albumu radio predugo i prenaporno ali ono što se čuje je samo cool psihodelični rok uz koji možete i da kvalitetno dremate. Trip:
Još drogiranosti donose Španci Lucifernaga sa svojim albumom Mala Bësta. Ovo je satanističkija, doomerskija muzika, ali spora, gruverska i prilično relaksirana tako da će u njoj svakako uživati i oni kojima nije na pameti ljubljenje nečastivog u guzicu i uključivanje okultizma u svoje dnevne aktivnosti. Zvuk je razliven, bučan, ali zdrav, pesme su hipnotičke, sve je kako treba:
Slično nekako možete da se opustite i uz debi album bolonjskih Waste Cult. Sastavljeni od muzičara iz punk i thrash metal bendova, Waste Cult su programski odlučili da istražuju sporiju, kontemplativniju muziku pa je Blame, posle nekoliko singlova, album finog, odmerenog, elegantnog doom metala sa malo psihodeličnih začina koliko da zamiriše. Sa osam pesama i 45 minuta ovo je i sasvim korektno napravljen paket, lepog, bogatog zvuka, velikih, toplih rifova, odličnog a jednostavnog pevanja. Prijatno je:
Njemački Obsidian Scapes za svoj prvi album, Death Chants Echo from Aphotic Void, kažu da je to „52 minuta čistog dooma“ pa ako vam srce i duša žude za šest podugačkih pesama u kojima se doom metal i death metal sudaraju sa dosta eksplozivnim rezultatima i ima mesta i za melodiju i za krljanje, nećete se ovde loše provesti. Ovo jeste mučno i teško u osnovi ali ima dovoljno melodije i ekspresivnosti da ne bude dosadno, pa navalite:
Italijani Aganoor su dosta originalni na svom debi albumu Doomerism. Ovo je gruverski stoner-doom, naravno, ali nije čisto kopiranje Black Sabbath, kao što je nekakav standard, i mada bend ne luta predaleko od centra, luta DOVOLJNO daleko da ima neki svoj zvuk. Kad sam video naslov albuma zabrinuo sam se da ovo ne bude nekakav bezidejni materijal, no Aganoor imaju sasvim dovoljno ideja da to spase i generičkije delove:
MoldEra su pola Belgijanci a pola Italijani i to je okej. Album Colonize izlazi za Argonauta Records i ovo je sanjivi, distancirani blend stoner roka i post metala. Bend navodi King Buffalo, Yob, Earth, Sleep, Isis kao uzore, i mada nisu dobri kao ijedan od njih – a i kako bi, pričamo o legendama – imaju dosta potencijala i zvuče dobro. Hoću reći, zvuk na Colonize im je zanimljiv, pesme još treba da se krčkaju i biće odlično:
Woodhawk su negde između hard roka, grandža i stoner roka. Pitka je to kombinacija pa se album Love Finds a Way lepo posluša uprkos prilično glasnom masteringu. No, svirka je zaista dinamična, pesme su melodične a imaju težinu i meni je prijalo:
Sa Z-Cocoon iz Montreala nema mnogo premišljanja, EP Angel ima tri pesme čistog rokenrol kidanja u power-trio formatu kome je bluz sveta zemlja a garaža raj. Nema greške, ne propuštajte:
Ladyship Warship su takođe vrlo sveden kombo, sa samo dvoje ljudi u bendu, ona da roka po bubnju, on da prangija u džitru i njihova muzika je između bluzerskog pank roka i alternativnog, psihodeličnog roka. I zvuči sjajno. Njihov treći EP Lacrimosus Intolerantem ima pet pesama napisanih odlično, sa vrlo stručno aranžiranim i otpevanim vokalnim linijama od strane oboje članova, i jednom neposrednošću u izvedbi koja malo i maskira da su ovo pametno, promišljeno urađene pesme. Ovi ljudi nisu neki početnici već iskusne, stare kajle detroitske scene i vredni su svake pažnje:
Rusi Inhale su mi bili vrlo korektni sa svojim drogiranim posrtanjem još na debi albumu pre dve godine. Korektnost ne popušta ni ovom prilikom pa iako drugi album, At The Bottom Of The Lake forsira pesme od po deset minuta, to je nekako kul i nije ni dosadno ni monotono. Inhale tačno kapiraju kako da voze spori, iznurujući narko-gruv a da to bude zavodljivo, sa tvrdim ali ne pretvrdim zvukom, dobrim, idealno melodičnim vokalima, generalnim zakonskim minimumom melodije i dinamičnosti. Fino je. Plaća se koliko želite:
Sardinijski izdavač Electric Valley Records ima novi Fuzzriders i ovo je, naravno, savršeno. Ako volite ovu etiketu, tojest, jer pričamo o sirovom, garažnom, jako faziranom stoner/ fuzz rock albumu nazvanom prosto I Like It. No, Fuzzriders, koji su i sami sa Sardinije, znaju da je nekada neposrednost idealan pristup pa je ovo ploča šarmantnih rokenrol komada odsviranih srcem, dušom, u znoju lica svog, ali sa osećajem za dinamiku i to da sve zvuči kao da ste popušili BAŠ MNOGO hašiša i ležeći na patosu čujete bend koji na bini trese bez mnogo obzira za vaše zdravstveno stanje je sve DEO PLANA:
Ripple Music me nije razočarao ovonedeljnim izdanjem, novim albumom benda HolyRoller iz Severne Kalifornije. Rat King je idealna kombinacija klasične psihodelije i stoner roka, onako sporo, teško, a opet višeslojno, pametno miksovano da sve bude glasno a da se sve ipak čuje. Idealno, mastering je mogao da bude i dinamičniji, ali HolyRoller sviraju dovoljno sporo i drogirano da se muzika ne pretvori u gomilu buke i ovo su veoma simpatično napisane pesme zapaljivih melodija, dobrog gruva i jedne plemenite sirovosti:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Hell Priest iz Vermonta sviraju melodičan, prilično nostalgičan speed metal. Njihov debi album, From the Abyss je jedna punokrvna, energična ploča old school metala koji voli razrađene, melodične teme na gitarama i razgovetno, takođe melodično pevanje, te puno finog gitarskog soliranja. Sve je rađeno u brzom tempu, rifovi su ložački, a produkcija iako ne sad nešto skupa je zapravo vrlo pristojna, sa dobrim miksom, zdravom dinamikom, taman da se odvrne i da ceo komšiluk uživa. Odličan debi album:
Obediencia Cero su sa Kanarskih ostrva a Mundo Caos je EP kojim nastavljaju diskografski rad nakon debi albuma iz 2023. godine. Ovo je gruverski thrash metal, manje usmeren na brzinu, više na mošerski ritam i geng vokale. No, rifovi su propisno trešerski, solaže su dobre, zvuk je solidan i lepo to curi:
Ne znam kakva bi to tačno bila „mašina za rolanje“, ali Argentinci Rolling Machine valjda znaju. Njihov treći album, Only Way ne zvuči kao ploča ljudi nesigurnih u sebe, naprotiv. Ovo je stamen, produkcijski sveden ali svirački i koncepcijski kao klisurina čvrst thrash/ deaththrash koji se ne loži na nekakav teatar i nadrkane plaginove nego piči brzo, pankerski, ložački. I ima solidno napisane pesme, solidan miks (slušajte ala bas grmi) i generalno je jako prijatan:
Solidno trpaju Austrijanci Silius na svom trećem albumu, Beneath the Flesh. Ovo nije thrash metal SASVIM po mom ukusu, ima tu malo groove metal elemenata, ali na ovoj ploči kontaminacija nije fatalna i dobar deo muzike je strejtforvard trešina. Zvuk moderan, bend NE TOLIKO, sve na gomili pristojno (i mali protip: bend daunloud prodaje za 15 evra a izdavač Running Wild za svega tri pa vi vidite):
Sword of Damocles su Kanađani i sviraju nekakav blackened crust. EP nazvan S/T 2025 ima četiri pesme korektne muzike, dobre produkcije, solidnog nastupa u celini. Nije specijalno originalno, ali je DOBRO i ako volite da se blek metal i crustpunk ukrštaju u iznenađujuće hi-fi uvjetima, uživaćete, A plaća se po želji:
Blu Blaz iz Portlanda u Oregonu su straight edge hardcore ekipa koja poziva na uništenje civilizacije i peva o „hardcore ponosu“ Sve to puca od testosteronske napaljenosti ali Promo 2k25 ima tri stvarno dobro napisane pesme, odsvirane neumereno besno i dobro producirane. Valja:
A Withdrawal iz Vinipega su čekali, evo, petnaest godina da objave svoj EP Black Circle, a nije bilo razloga. Ovo je besan, solidan metalizirani hardcore sa finim odnosom sirovosti i sofistikacije. Dobra produkcija takođe;
Imamo ozbiljnu pank proslavu ovog vikenda sa ne jednim nego DVA albuma obrada Ramonesa od strane nekih jako dobrih savremenih muzičara. Naravno, ovo pripada serijalu albuma koje radi sjajni njujorški izdavač Magnetic Eye, i na Marc Urselli’s Best Of Ramones (Redux) ćete čuti umetnike u rasponu od Foetusa, preko Ihsahna pa do Zeni Geva, u zanimljivim kombinacijama sa drugim ljudima i sa izborom od sedamnaest pesama. Ali pošto to nije DOVOLJNO, imamo i Marc Urselli’s Ramones (Redux) sa JOŠ sedamnaest pesama i likovima poput Ufomammut, Napalm Death (sa Thurstonom Mooreom), Mondo Generator (koji sviraju Blickrig bop), Imperial Triumphant, pa se čak pojavi i pokojni Wayne Kramer. Tribjut albumi su, naravno, jedna uobičajena stvar u današnjoj pop-muzici, ali niko osim Magnetic Eye ne ume da napravi ovakav spoj avangarde, eksperimenta i čistog rokanja, pa nemoj da je neko ovo SLUČAJNO zaobišao:
Imamo i Racket Corp, duo iz Lila u Francuskoj sa albumom Mutations koji je… perverzan. Ovo je muzika tačno na razmeđi nestašnog pank roka i poremećenog nojz roka, brza, lepršava, energična, ali fatalno oštećena GOMILOM efekata na gitari i vokalima, prepuna disonanci i zajebane tenzije. Efekat je da se istovremeno i ludo zabavljate ali vam se čini i da vam je neko stavio nešto u piće i da se veče neće dobro završiti. Idealno, dakle. Forbidden Place daunloud prodaju za malo manje para nego sam bend:
for your health svoju muziku opisuju samo kao „violence from Columbus, Ohio“, ali album This Bitter Garden je na stvarno zanimljivom mestu između emoviolencea, mathcorea, ali onda i shoegazea, pa pop-panka… Čovek sa svakom sledećom pesmom, od trinaest koliko ih ovde ima, mora da se pita šta će ga sledeće sačekati i često je to potpuno iznenađenje. Ne uvek PRIJATNO, ali to ovaj album čini jako uzbudljivim. Bend sa mnogo ideja i vizija:
Za nešto slično pomereno imamo album filadelfijskih Kaonashi. Ovo izdaje Equal Vision Records i ja i dalje ne mogu da prestanem da se divim kako je ta etiketa sa decenijama evoluirala u zanimljivom smeru, držeći se hardcorea i andergraunda ali izbegavajući da samo štancuje metalizirane veganske straight edge bendove kakvi su je proslavili. Kaonashi su blend svega i svačega, disonantnog mathcorea, metalcorea, sanjivog emoa, tako da i album I Want To Go Home. (sa sve tačkom) profitira od iznenađivanja slušaoca i nepredvidivosti, ali bend pritom ima i jasan karakter i dobar zvuk:
Turian su imali JAKO dobar album 2022 godine, naslovljen No Longer Human a sada smo dobili nastavak, Blood Quantum Blues i on takođe izuva. Njihov izdavač, Wise Blood naziva bend iz Sijetla „melodičnim hardkor sastavom“ ali da se razumemo, Blood Quantum Blues je možda 0,2% melodičniji od prošlog albuma i generalno je napravljen da vam podiže pritisak i da vas zabrine. Dakle, veliki deo muzike je ovde disonantan, polomljenog gruva, brutalnih ženskih vokala, negde između hardkora, posthardkora, matkora ali i nojz roka, sa vrlo fokusiranom vizijom da slušalac sve vreme bude na optuženičkoj klupi. Što je primereno za ploču koja se bavi istorijom kolonizatorskog nasilja nad nativnim stanovništvom Amerike a kome pevačica Vern Metztli-Moon i pripada. Klanje, ali ELEGANTNO:
Evo ga i novi xTHEOPHILUSx, album sa solidnih petnaest pesama i to kad krene, lepo gazi. 59 Blitzkrieg ne pomera ovaj poljski jednočlani thrashcore projekat u bilo kom novom smeru, ali ovo je i dalje vrlo stamen, kvalitetan metal/ kor, sa dobrim trešerskim rifovima, no-nonsense tekstovima na Poljskom, poštenim tempom. Zvuk je odličan, muzika staromodna u najboljem mogućem smislu i ovo se preporučuje od sveg srca, duplo ako ste hrišćanin i hrišćanska roda, trostruko ako vam se sviđa pesma u kojoj se objašnjava da je blek metal za devojčice a treš metal za prave muževe:
Superdeaf su njujorški thrashcore bend sa novim EP-jem Subversions a koji sadrži remikse njihovih već postojećih i objavljivanih pesama. Ova praksa je bila popularna devedesetih, ali ovo nije nekakav ozbiljan blast from the past i ovo nisu remiksi koji RADIKALNO transformišu muziku. No, ni ne moraju, Superdeaf su bučan, energičan latino-bend i ova muzika je zabavna kako god da je okrenete:
Versus God su iz Regensburga i Demo 2025 im je negde između sirovog thrash metala i prilično heavy crustcorea. Nije to loša kombinacija i mada su ove tri pesme jednostavne, dosta jako udaraju i ostavljaju utisak. Ima još da se brusi ovde, al obećava:
Za mnogo tvrđi, siledžijskiji zvuk idemo u Novi Južni Vels da čujemo Demo ’25 benda Mocked. Mocked tresu jeben beatdown ali imaju šmeka i nisu nemaštoviti gangsteri, pa su ove četiri kratke pesme prilično dobre, sa finim gruvom i osećajem za, jelte, plesni korak. Posle bude i malo „bri bri“ slemerskih vokala, da svi budu zadovoljni. Dobar zvuk, solidan demo, cena koliko date:
Pèrfid su Španci a sviraju tvrdu kombinaciju D-beat hardkora sa death metalom. Zvuk je vrlo heavy, štim je nizak, a pesme su pankerske, žestoke, poletne i dobro dođu na ovu vrućinu. EP La Fita ih sadrži komada šest i pružiće vam mnogo odličnog provoda:
Payasa su beatdown hardcore ekipa iz Ilinoja ali imaju ženu na vokalima, i generalno IZGLEDAJU kao mnogo više queer postava nego što je nekakav standard za ovu podvrstu muzike. No, debi album, Baptized In Blood im nije ni malo pripitomljen zbog toga i ovo je kombinacija pankerske rokačine sa slem i bitdaun rifovima koja za moj račun funkcioniše odlično, producirana je vrlo dobro, da zvuči žestoko a da ne umara uši, a i tekstovi su pametniji od uobičajenog beatdown gangsteraja. Na kraju, i omot je odličan, dakle, pobede na svim poljima:
Iako XBONGX sa Rod Ajlenda imenom prizivaju pušenje, jelte, kanabisa, muzika im je energični, nervozni spoj hardcore, grindcore pa i melodeath (!!!) rokanja. Album Resin im je prvi i zapravo je i svirački i kompozitorski mnogo zreliji nego što čovek na prvi pogled može da pretpostavi sa melodičnim elementima koji se fino kombinuju sa žestinom i abrazivnošću. Lepo je a plaća se koliko želite:
Ovi Poljaci… čak i kad rade powerviolence, to je hiperkvalitetno producirano, kvalitetno odsvirano, jednom rečju napravljeno da TRAJE. Smola su iz Poznanja, a album Nigredo im ima osamnaest pesama koje se protežu od kratkih, brzih prskanja poput Full Shit Alchemist (hehe) pa do srazmerno epskih komada kao što je završna Pandemic. Sve je dobro, sa odličnim, teškim a opet ne prepucanim zvukom, dobrim vokalima, maštovitim rifovima i puno energije. Ne propušta se ako znate šta valja:
Blüddypŏp su Australijski grindcore/ deathgrind sastav opsednut skatološkim temama. Novi EP, Poops Bloody Poops, ipak, nudi dosta visok nivo muzičke ambicije, sa pesmama dužim od tri minuta, srazmerno kompleksnim aranžmanima, pa i tekstovima koji se ne vrte ekskluzivno oko izmeta i čina pražnjenja, jelte, creva. Štaviše, naslov prve pesme je jedan od najduhovitijih koje sam video ove godine (Sexually Transmitted Idiots). Muzika je old school, produkcija solidna, vredi da se čuje:
Kad smo već kod skatologije, evo i albuma koji ima klozetsku šolju na omotu. Handsome Prick su dva tipa iz Indijane koja cepaju vrlo solidan deathgrind. Entry Level Blood Excretion im je četvrti album za dvanaest godina rada i ovo je eksplozivna, energična a gruverska muzika, nešto kao kada bi se Dying Fetus spakovali u duo-format i zapalili. Ljudi sviraju vrlo dobro, pesme dobace i do skoro šest minuta, a produkcija je kvalitetna tako da, samo napred:
Sincere iz Los Anđelesa imaju na svom demo snimku naslovljenom Demo pesmu I hate math, a što je ironično jer je ovo ČIST mathcore. I to dobar. Tri pesme koje se ovde čuju su u izlomljenim, nervoznim aranžmanima sa stalnim promenama ritma i tempa, disonantnim gitarama, puno vrištanja. No, sve je VEOMA kvalitetno, a čak je i zvuk iznenađujuće prirodan i dobar. Vrhunski program za svakog ko voli mathcore/ false grind/ grindcore i te lepe ekstremne forme, a cenu sami određujete:
Imamo još nekakvog mathcore/ grindcore zakucavanja. Obliterate su Slovaci a Svine im je ozbiljno impresivan EP sa šest pesama surovosti. Ali pametne, maštovite surovosti. Svirka je izrazito kvalitetna, aranžmani su ambiciozni a produkcija je profi pa ovo od mene dobija najjače preporuke čak i pre nego što vam kažem da je cena koliko date:
Mnogo klasičniji grindcore sviraju kazahstanski Ajal na svom četvrtom EP-ju, World Outcast. Ovo je šest kratkih, agresivnih pesama inspirisanih ratom, u stilu Rot ili Carcass Grinder, dakle, jednostavno, a upeglano, sa finim crusty rifovima, dobrim tempom i generalnim subjektivnim utiskom da vas neko šutira u jaja pet minuta. Kul!
Poljake EverdeaD smo već slušali pre par godina na njihovim, sasvim solidnim, demo snimcima. Njihov debi album, Re-AnimateD, je onda taj isti materijal sa demo snimaka ali snimljen profi, produciran kvalitetno i, što se kaže, ready for prime time. EverdeaD ne filozofiraju mnogo, vozeći gruverski death metal inspirisan horor filmovima, napunjen do vrha rafiniranim mošerskim gorivom. Ako volite Bolt Thrower i Cannibal Corpse, ovo će vas poradovati. Ako ne volite, imate problem:
Španci Thyrant kombinuju dosta toga za svoj treći album Anabasis. Prethodni se, naravno, zvao Katabasis. U osnovi, ovo je melodični death metal, ali ima ovde i progresive i blek metala, pesama od dvanaest i trinaest minuta i ambicije NE MANJKA. Nije sve po mom ukusu, ali ima u šta da se zagrize i bend zaslužuje pažnju:
ScumRot iz Indijane još nemaju album ali imaju nekoliko singlova i jedan EP. Najnoviji snimak im je Demo ’25 sa tri pesme teškog, nabijačkog slamming death metala izmešanog sa malo beatdown hardcore sastojaka. Nije ovo nešto specijalno maštovito ni inovativno ali ScumRot imaju hrskav, napržen zvuk i pesme su pošten materijal za pokolj u mošpitu, kako bog zapoveda, tako da, ako volite slam i beatdown, ovo je vrlo pristojno, sa okej tekstovima i jednim obećavajućim nastupom. A plaća se koliko hoćete:
Monstrology iz Solt Lejk Sitija nemaju još ni jedan album ali novi EP, Observing Madness/As You Wish nudi dve pesme vrlo solidnog mošerskog ugođaja. Ovo je old school death metal, nezainteresovan za bilo kakve moderne, progresivne, krosžanrovske itd. eskapade. Ovde se poliva gadnim rifovima, vokali zvuče kao da izlaze iz usta osobe na svom samrtnom odru, a ritam je iznurujući i težak. Drugim rečima, ODLIČNO je:
Za značajno agresivniji ugođaj tu su Fleshmass iz Njujorka sa svojim debi albumom, Spawn of Impious Savagery. Ovo je nekakav pančlajn na poslednje dve godine rada benda koji je izbacio gomilu demoa i kraćih izdanja i sada se predstavlja dugosvirajućim prvencem koji je TEŠKA sirovina. Fleshmass prže primitivan, ružan black-death odnosno war metal koji ne želi da bude shvaćen, voljen i slušan već samo želi da vas demolira. Nije ovo SASVIM bez suptilnosti, autro je, recimo, vrlo lep, ali većina muzike je rafalna paljba po slušaocu, inspirisana mržnjom prema svemu avramskom i, generalno, ljudskom, spakovana u vrlo jeftinu produkciju ali time autentičnija:
Gouted Corpse su iz Klivlenda a EP Blighted je jedna prijatna, old school ponuda mošerskog mlevenja, sa sve ukusnim kratkim solažama, debelim, teškim zvukom i pošteno krljačkim nastupom. Produkcija je vrlo solidna, takođe, i Gouted Corpse su za svakoga ko voli Dismember, Unleashed, Bolt Thrower i njihove naslednike:
Imamo još old school death metala, a pritom iz Vermonta. Rotting in the Chapel su za sada tri čoveka (mada je bubnjar ovo uradio više kao uslugu, plus snimio i producirao materijal), a EP Rotting in the Chapel ima pet odličnih komada čukanja kao da su devedesete i to BESNE devedesete. Rokanje:
Jalapeña su španski trio (?) koji ima bubnjarku, čime su već simpatični. Debi album, Virus je zanimljiva mešavina death, black i thrash metala, ne uvek sasvim sigurna kuda je krenula, ali disciplinovano odsvirana i sa solidnom produkcijom. Sveže je:
Remains su relativno nov (osnovan 2019. godine) death metal/ deathgrid bend iz Australije u kome sviraju članovi nekih tamošnjih legendi poput Captain Cleanoff, Arseripper, Blod Duster i Fuck.. I’m Dead. Sa takvim pedigreom je za očekivati da i drugi album, Grinding From The Grave, bude dobar i, naravno, SOLIDAN JE. Ovo je energična ali ipak i minimalno melodična, svakako razgovetna i – imajući u vidu žanr – pitka muzika spakovana u pesme od po dva minuta sa dobrim tempom, pamtljivim rifovima i ne sad mnogo nekakve filozofije u aranžiranju. Remains svoj melodični, grajnderski death metal ne žele da opterećuju sa previše koncepata i komplikacija i on hvata na prvu loptu i to hvata dobro. Šesnaest pesama, šesnaest HITOVA:
Ko žudi za slamming death metalom posle koga je obavezno tuširanje, Truckstop Dickpill iz Noksvila su ove godine vrlo aktivni. Buc-eeverse Beatdown im je samo najnoviji EP u nizu kratkih izdanja koja su imali i mada ovo nije ni naročito maštovit ni naročito inspirisan slem, muzika je svakako korektna a bend zna šta njegova publika traži – naime tekstove o drogiranju, drumskim krstaricama, jeftinim zamenama za vijagru itd, tako da, osećam da na koncertima ovo radi posao:
Impotence and Strain je debi EP za kostarikanski death metal duo Seroma i ovo je sirovi old school brutal death metal, za koji biste verovali da je i iz 1992, ako bih baš insistirao. Nije supermaštovito, ali je zabavno, zvuk uopšte nije rđav i fino se posluša uz hedbeng. Cena koliko date!
Imamo više tih old school brutal death metal izdanja ove nedelje a jedno od njih je i novi album brazilskih Ophiolatry. Naslovljen Serpent’s Verdict, ovo je tek treći album za ekipu koja svira duže od četvrt veka, ali je simpatičan, sa dosta modernih disonanci i kontemplativnih momenata međ egzotičnim harmonijma. Zvuk disciplinivan, oštar ali ne pretvrd, bend nadahnut u pisanju pesama, sve na gomili jako dobro:
Venomous Human Concept je, pak, treći album za Finski Refusal i ovo je death metal prebijanje bez mnogo prenemaganja. Refusal sviraju čvrsto, udaraju jako i vole old school gruvčinu pa album počinje napadački a onda nastavlja da eskalira agresiju, držeći se formula iz devedesetih ali zaoštravajući sve do granice incidenta. Jako glasan zvuk, jako negativan stav benda, ali sve to tako i treba:
Bludgeoned By Deformity iz Baltimora sviraju death metal sa MALO hardcore elemenata ali to u proizvodu nije deathcore. Debi EP, Epoch of Immorality ima brutalnost death metala i hardcore gruv i napravljen je samo za najizdržljivije, koji vole da ih slemovi zakucavaju u patos a da im DR vrednost mastera koja se asimptotski približava nuli uništava sluh u realnom vremenu. Meni je odlično a sluh mi je odavno otišao:
Ne znam koliko žica imaju gitare koje sviraju Dissonant Seepage iz Njujorka ali njihov drugi album, Dystopian Putrescence zvuči kao da je svaka debljine olovke. Ovo je brutal death metal gde nećete zapamtiti ni jedan rif jer su svi disonantni a zvuk je takav da čujete samo perkusionističke efekte i NULA melodije. Zajebano je, nije za svakoga, brzo umori uho monotonijom dinamike (koju, jelte, nema), ali nije i rđavo i pravljeno je za ljude koji cene ovakvu doslednu brutalnost:
Invocation Ritual iz Sijetla mnogo dobro sviraju a čoveku treba malo napora da to čuje jer je demo snimak, Demo, produciran prilično dobro ali opet ipak jeftinije od toga kako bi ovaj KVALITET zaslužio. Enivej, pesama je dve, ovo je old school brutal death metal razvaljivanje za sve pare, a pare su samo dva dolara! Pa ako toliko ne možete da date za komad autentičnog andergraunda, onda ste VI krivi za krizu avangarde.
Bear Mace iz Čikaga sviraju vrlo jednostavan death metal. Ali efektan. Njihov treći album, Slaves of the Wolf ima dobre rifove, solidan tempo, energiju i mada su pesme jednostavne, ovo je rađeno sa dušom i gruvom kakav svi volimo. Iako ne eksplicitno oslonjeni na rani švedski zvuk, Bear Mace sasvim solidno rade baš u toj tradiciji:
E, pa i bilo je vreme za novi Gruesome. Silent Echoes je tek treći album u karijeri benda koji zvuk i filozofiju grupe Death rekonstruiše dostojanstveno i sa dovoljno mašte da ne budu puki tribjut (mada su članovi svirali i u tribjut bendovima, naravno) i već duže od decenije ne razočarava. Ovo je old school progressive death metal čvrsto na pozicijama na kojima je pokojni Chuck bio pre tridesetpet godina, napisan sa razumevanjem, odsviran besprekorno i produciran pristojno, nudeći neprolaznu formulu u novom ruhu. Ali ne preterano novom, ovo je zaista toliko blisko Death da se na momente zapitate šta zapravo slušate. Meni je odlično ali uvažiću i ako je nekome isuviše derivativno:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Rothco su iz Hulla u Ujedinjenom, jelte, kraljevstvu a debi EP, Fools Gold im je ODLIČAN. Ovo je vrlo disciplinovan a opet organski, spontan noise rock sa puno iznurujućeg gruva i bez preterivanja sa, jelte, bukom. Gitare su tu više da provajduju efektne detalje, dakle, nego da polivaju sve vreme kofama lave, bas i bubanj su moćni a pevač je odličan. Ono, kao David Yow, samo BRITANSKI. Sjajno je:
Za pankerskiji, sprženiji noise rock idemo u Švedsku. Bacon Wagon imaju album naslovljen Trauma Cake i ovo je deset pesama ozbiljnog krljanja. Ali sa stilom, sa gruvom, sa šmekom, tačno onako da bude i rokerski i pankerski a da poplaši konzervativnije rokere i pankere, ako ih ima. Vama će se dopasti jer vi ste osoba od ukusa:
Pa onda imate Holy Scum, takođe noise rock ekipu iz Mančestera u Njujorku, sa svojim drugim albumom, All We Have Is Never. Pričamo o ljudima koji su svirali u Gnod, ali i sarađivali sa leftfild hip-hop ekipom Dälek, pa je ovo noise rock koji u sebi ima i meru mehaničke repeticije, i time se ukršta sa industrialom tačno na mestu gde to pravi najveći efekat. Odličan album, agresivne a istovremeno neobično kontemplativne muzike, produciran pametno, podešen da vam pomeri mozak iz ležišta i vrati ga u njega pročišćenog:
Poljaci Witch Hound imaju jako prijatan debi album, Mountain Knows, splajsujući doom metal zvuk, teme i harmonije sa heavy metal svirkom. Kombinacija je potentna, sa albumom koji je ekstrovertan, energičan a da opet ima tu epsku, dostojanstvenu doom metal težinu. Neke pesme, poput Face of Our God su baš hitčine, ali sve je uglavnom prilično dobro.
Kanadski duo Living Evil svira vrlo simpatičan starinski, okultni, blago „blackened“ heavy metal. Demo Curse the Cross je ipšak dosta melodičan pa i himničan ali na jedan decidno garažni način, sa miksom koji je kršina ali sa rifovima, energijom, ženskim vokalom i generalnim stavom koji čoveka šarmiraju. Plaća se koliko hoćete:
Sabaton sviraju onaj pompezni, napucani, usiljeni power metal kakav ja ne volim, ali ako VI volite, pa, oni imaju novi EP, Hordes of Khan, sa dve pesme. I ne zna se koja je epskija, napucanija, pompeznija. Čini mi se da će obožavatelji uglednih Šveđana biti zadovoljni iako meni ovo zvuči kao AI smeće prvog reda…
ALBUM NEDELJE
No, najbolji album ove nedelje dolazi iz Los Anđelesa i iz death metal ponora. Darkness Embraced je debi album za Putrescent i to je jedna divljačka, a elegantna procesija old school rifčina, organskog blastbit zakivanja i dobre atmosfere. Nekako, kao da smo izašli iz istorijske epohe u kojoj death metal bendovi misle da je kompjuterski popeglani, hiperkomprimovani metal ono što se traži (naravno, verujem da će novi Archspire doneti BAŠ TO), i da naprosto imamo sve više bendova kojima je ideal da zvuče kao horda demona što kulja iz pećine na koju je slušalac neoprezno naleteo lutajući šumom jedne noći. Putrescent zvuče BAŠ tako, kanališući kavernozne, old school sile koje su devedesetih na ovu ravan zazvali Incantation i Immolation i mogu praktično da garantujem da naredni album ove ekipe neće izdavati Rotted Life iz Delavera nego neka velika etiketa. Ali upravo OVOJ etiketi dugujemo zahvalnost što je Putrescent stavila na mapu. Respekt:
