Priznajem da mi se poslednjih meseci izrazito gledao nekakav staromodni mafijaški film sa glumcima koji ulaze toliko duboko u likove da na drugu stranu izađu kao degenerisani etnički stereotipi i gde je saga o sicilijanskim seljačinama koje se od bukvalno prosjačkog štapa vinu do vrha sveta a onda se s njega strmeknu jer su, jelte, neprskane sirovine koje ne znaju da prepoznaju dobru stvar ni kada im ona sama skoči na malog Đovanija, nabijena do očiju nostalgičnim uličnim glamurom, neodređeno italijanskom muzikom i krvoločim pogubljenjima usred dana pred zapanjenim Njujorčanima. I svemir je, jelte, isporučio.

The Alto Knights je neka vrsta povratka „novog Holivuda“ za još jedan počasni krug oko stadiona, još malo pa A reprezentacija autora koji među sobom imaju toliko oskara i BAFTA nagrada da bi vam trebala komično predimenzionirana vitrina da ih po njoj rasporedite. The Alto Knights je rutinski odrađena priča o gangsterima većim od života što su period prohibicije u SAD iskorstili kao odskočnu dasku da sagrade, kako film podseća, multimilijarderske biznis imperije pred nosom policije i političara koji su ih tokom naredne tri decenije praktično pustili da rade šta hoće, zadovoljni time da se ulično nasilje svede na prihvatljivi minimum a mesečne kontribucije njihovim nezvaničnim penzionim fondovima ne prekinu. Ovo je epska saga o stvarnim gangsterima sa stvarnim imenima kojih se matoriji među nama još uvek dobro sećaju, napravljena od strane najcenjenijih autora u biznisu.

Scenarista Nicholas Pileggi je duže od trideset godina bio novinar u Associated Pressu i magazinu New York baveći se pre svega kriminalom. Polovinom osamdesetih napisao je knjigu Wiseguy, neku vrstu biografskog narativa o Henryju Hillu, mafijašu koji se pogodio sa državom da postane zaštićeni svedok, a onda je Martin Scorcese od ovog materijala napravio jedan od svojih najvoljenijih filmova, Goodfellas. Goodfellas je toliko cenjen rad da je fer reći kako je nakon 1990. godine baš on postao predložak za buduće filmove o mafiji – uključujući radove samog Martina Scoresea – zamenjujući na toj poziciji Copolline Kumove. Iz ovog su semena, po rečima Davida Chasea, na kraju krajeva izrasli i Sopranosi.

Producent Goodfelas je bio Irwin Winkler, čovek koji iza sebe ima neke od najvažnijih američkih kinematografskih radova, uključujući rani hit sa They Shoot Horses, Don’t They? a onda pravu nisku apsolutnih klasika kao što su Nickleodeon; New York, New York, Author! Autho! Raging Bull, The Right Stuff, čitave serijale Rocky i Creed, pa onda i The Irishman od pre neku godinu.

Naravno, glavnu ulogu u Goodfellas igrao je Robert De Niro, praveći direktnu sponu između Kuma i Scorceseovog filma, na neki način i podvlačeći tranziciju od jedne skoro gotske, dvorski intonirane sage ka filmu koji će više prikazivati perspektivu radničke klase.

Pileggi, Winkler i De Niro su, naravno, ključna imena i u slučaju The Alto Knights. Pileggi je bio i scenarista za Scorceseov Casino polovinom devedesetih i mada se u ovom veku jedva bavio scenarističkim radom, ostao je aktivan unutar filmske industrije, velikim delom se baveći istom tematikom – uključujući to da je bio izvršni producent na The Irishman. The Alto Knights je bio u raznim fazama pripreme još od ranih sedamdesetih, praktično odmah nakon što su protagonisti bezbedno poumirali i to da ni jedan studio tokom pola veka nije ovom projektu hteo da pokloni poverenje i novac možda govori nešto i o tome zašto je Winkler, čovek koji je odavno prešao devedesetu i verovatno ne želi više da čeka, doveo Pileggija da napiše ovaj scenario, računajući da će star-power odraditi šta je potrebno.

Režiju potpisuje Barry Levinson, neka vrsta „malog Scorcesea“, a koji u svojoj filmografiji ima najmanje jedan propisan mafijaški film (Bugsy), koji je u bioskope stigao nekih godinu dana nakon Goodfellas i mogao da se pohvali Morriconeovim originalnim skorom.

Konačno, naravno da u The Alto Knights igra i Robert De Niro, predvodeći ansambl prepun odličnih italijanskih (i nekih neitalijanskih) imena, uključujuću Njujorčanku Kathrine Narducci koja se specijalizovala za uloge u „mafijaškim“ produkcijama, uključujući i The irishman ali i veliku rolu u The Sopranos.

Uz sav ovaj talenat na okupu, The Alto Knights  je neka vrsta definitivne priče o životima dvojice legendarnih njujorških mafijaških bosova, nazvan po klubu u kome su se pre rata okupljali italijanski imigranti i njihovo potomstvo i iz kog su potekli brojni šefovi bandi koje će kasnije biti strah i trepet za Njujork, ali i legendarne face širom sveta. Frank Costello je, recimo, lik koga je Mario Puzo uzeo za predložak lika Vita Korleonea kada je pisao svoj roman što će poslužiti kao predložak za prvog Kuma i kada mu je bila potrebna plemenita, praktično kraljevska figura na čelu njujorške mafije. U tom filmu igrao ga je Marlon Brando i praktično preko noći izmenio percepciju mafije ne samo u generalnoj populaciji već i u samoj mafiji – više puta je pisano o tome da su tek nakon ovog filma njujorški mafijaši počeli da nose crna odela, da zalizuju kose i da se pretvaraju da su gospoda iako su do juče sedeli u flanelskim košuljama i suknenim pantalonama sa kačketima na glavama – a u drugom filmu će mladog Vita igrati Robert De Niro.

Ima, dakle, nečeg sasvim simboličnog u tome da Franka Costella pedeset godina kasnije igra isti taj Robert De Niro, sa prostetičkim nosem i elegičnom, skoro budističkom melanholijom koja ne može a da snažno ne asocira na The Irishman. Kako je onda moguće da je The Alto Knights od strane kritike popio seriju divljačkih banana i da se radi o surovom finansijskom promašaju za Warner Bros. koji, kad se svemu pribroji i katastrofalan učinak Mickey 17 u bioskopima može da se zahvali samo Minecraftu što nema najgore zamislivo finansijsko proleće?

Jednim delom, u pitanju je svakako baš to da je ovo jedan staromodni mafijaški film o ljudima čija imena danas nemaju onakvu mitološku težinu među običnim svetom kako je to bilo krajem osamdesetih kada su ljudi još uvek živo pamtili ko su bili i šta su radili Vito Genovese i njegova bratija, a Lucky Luciano je još uvek imao auru italijanskog Robina Huda u Americi koji je davao svojima ono što im je establišment zakidao. Drugo je i to da imena kao što su Irwin Winkler, Barry Levinson, Nicholas Pileggi pa, nažalost ni Robert De Niro danas nemaju star power kakav jesu imala pre trideset ili četrdeset godina. Čak i da je ovaj film režirao Scorcese veliko je pitanje kako bi on finansijski prošao imajući u vidu performanse The Irishmana i Killers of the Flower Moon. No, na sve ovo dolazi i činjenica da Warner naprosto nije ni reklamirao ni marketirao ovaj film kako dolikuje, verovatno se odlučujući da ga upiše u gubitnike još pre premijere kada su im fokus testiranja nesumnjivo pokazala da je ovo film pretežno za matorce.

The Alto Knights je, da odmah kažemo, sasvim solidan film. Snimljen na 35-milimetarskoj filmskoj traci, sa puno mekog fokusa i indirektnog osvetljenja, on na momente veoma uverljivo prikazuje mafijaše pedesetih godina kao gomilu džangrizavih matoraca u staromodnim sakoima i kariranim košuljama, sa ružnim šeširima, kako sede po kafanama i svađaju se ili vise ispred istih tih kafana i šmekaju žene po komšiluku kao da su trideset godina mlađi. Kao rekonstrukcija epohe on ima svoj identitet i jasno se vizuelno razdvaja od The irishmana i Goodfellas sa kojima po prirodi stvari mora da dobije najviše komparacija.

Njegov možda najosnovniji problem je što ovo nije trosatna epska saga po uzoru na svoje prethodnike već vitkiji, dvosatni film u kome se veliki deo pripovedanja odvija kroz montaže što treba da sažmu protok vremena i ispovedne momente u kojima Frank Costello direktno u kameru prepričava delove svog života kako ne bismo morali da ih gledamo. Ostatak futidža je standardna ali i standardno ubedljiva niska glumačkih bravura u kojima pogotovo De Niro dopušta svom unutrašnjem Italijanu da se razulari i kreira neke od najsmešnijih ali onda i nepretenciozno najelegičnijih scena koje sam video ove godine.

U tom smislu, The Alto Knights je kao spidranovana verzija Goodfellas, film sličnog tona, sličnog pripovednog postupka, sličnog sklanjanja režisera u stranu da ne smeta glumcima dok gaze po pedali za gas iz sve snage i na površinu izbacuju ITALIJANČINU kakve majka više ne rađa, ali sa apsolutno VRATOLOMNOM montažom koja treba da nas provede kroz brzake komplikovanog odnosa između dva njujorška mafijaška bosa što su odrasla zajedno, onda se odrodila jedan od drugog i zatim se posvađala na krv i nož.

Video sam neke, sasvim neutemeljene, kritike da je priča nejasna, ali to naprosto nije tačno. Film počinje pokušajem atentata na Franka Costella u atrijumu zgrade u kojoj je ovaj živeo 1957. godine i ovo je halucinantno montiran prizor Roberta De Nira koji pada okrvavljen na pod, ogledala naprslog od metka što mu je izleteo iz lobanje bez da napravi ikakvu ozbiljniju štetu, zamagljenog pogleda nesuđene žrtve kojim Costello ispraća mladog, nespretnog ubicu što beži u njujoršku noć ne mogući da veruje da je PUCAO ČOVEKU U GLAVU a ovaj ostao živ.

Costello ovaj atentat prima sa fatalizmom čoveka koji zna da je dugo vremena imao mirno more i prostora ne samo da razvije posao sa kockom i „osiguranjem“ privatnog biznisa već i da postane cenjeni filantrop – i „donator“ brojnih političara i javnih službenika – ali da će dugovi iz divlje – i divljačke – mladosti kad-tad doći na naplatu. Srž konflikta u ovom filmu seže još u predratni period kada je Njujorški cappo di tutti cappi, Vito Genovese morao da pobegne u Italiju na ime dvostrukog ubistva za koje je bio osumnjičen (sećate se ONE scene iz restorana iz prvog Kuma i toga kako Pacino posle beži na Siciliju?), da tamo malo prilegne dok se stvari ne smire, a da bi u Americi stvari radile kako treba, predao celu svoju kriminalnu imperiju na staranje najboljem drugu iz detinjstva, sa kojim je zajedno upadao u prodavnice i tražio da se sav pazar ubaci u kesu da ne bi neko nastradao, Franku Costellu.

No, Drugi svetski rat se desio, Vito Genovese je u zavičaju proveo više vremena nego što je iko predviđao i kada se on posle rata vrati u Njujork zatiče Franka kao neprikosnovenog vođu svih mafijaških porodica, čoveka koji je okončao ulične gangsterske ratove, razradio biznis tako da su njime zadovoljni i kriminalci i civili, podmazao gde treba da mafije nema ni u medijima ni na sudovima. Vito je, prirodno, došao da uzme natrag ono što je njegovo ali film jasno prikazuje da ono što je Frank u međuvremenu izgradio nije isto ono što mu je Vito ostavio. Čak i drugi mafijaški bosovi nervozno sugerišu da – Vitu svaka čast – ali ako se primopredaja desi, to ima da bude sasvim realan povratak u bad old days sa pucnjavama po ulici i murijom koja svima sedi za vratom.

Vito dobija deo Njujorka od Franka i obećanje da će još da pričaju i dobar deo filma otpada na tenziju između čoveka koji oseća da mu je učinjena nepravda i čoveka koji oseća da bi svima učinio nepravdu ako bi ovu jednu nepravdu pokušao da ispravi. Vito je, naravno, old skul dripčina, rođen ispod Vezuva, sasvim nesklon  slušanju ikakvih saveta ili, uopšte, prepoznavanju rizika. Levinson ga u više scena prikazuje kao čoveka narcisoidne, manijakalne energije koji se hvata za detalje što drugi o njima ne bi ni razmišljali i percipira nepravde prema sebi tamo gde nikakve zle misli, a kamoli čina nije ni bilo. Sa druge strane je već pomalo umorni Frank koji bi zaista samo da se penzioniše i da ode sa ženom da živi u Evropi ali ne zna kako da izađe iz ove priče a da ne osudi Nujork na gangsterski rat.

Veliki marketinški adut filma je, naravno, to da Robert De Niro igra oba ova lika i, nažalost, ne samo da Warner na ovome nije ni malo kapitalizovao svoj ulog nego je De Nirova dvostruka glavna rola odvukla skoro svu pažnju kritike, sa brutalnom vivisekcijom svakog njegovog tika, gesta i mrmljanja na italijanskom da se insistira kako De Niro „preteruje“ i pravi cirkus.

Ali, mislim, De Niro’s gonna De Niro i The Alto Knights je daleko od nekakve njegove „najpreglumljenije“ produkcije. Štaviše, on je elegantno uzdržan kao Frank Costello, sa glumom koja je prevashodno facijalna, izrazito minimalna i nudi solidan portret čoveka koji je izgradio carstvo i žali što je ono sagrađeno na nepravdi, tako da su „etničko“ kreveljenje i gestikulacija (koje zbilja podsećaju na Joa Pescija iz Goodfellas) u ulozi Vita Genovesea dobrodošli protivteg ali i komični predah. Štaviše, par scena u kojima De Niro kao Genovese, Joe Bacino kao Joe Profaci i Cosmo Jarvis kao Vincent Gigante imaju vrlo „mediteranske“ rasprave sa puno psovki i mahanja rukama su naprosto jako smešne bez obzira na to što su očigledan omaž sličnim scenama iz Scorceseovih filmova.

Uopšte, Levinson ovde ide utabanom stazom koju je Scorcese napravio i mada ne prikazuje nekakve osobene ideje niti svoja rešenja, on je jako kvalitetan u hvatanju energije svojih glumaca. Kamera ovde pritom nije statična u ovim scenama, niti je montaža umirena, naprotiv, film sve vreme ima vizuelnu nervozu odmerenu da loži tenziju i gura tempo unapred, ali Levinson veruje svojim glumcima i daje im prostora da se razmahnu. Cosmo je posebno urnebesan kao Vinnie Gigante, čovek kome je – i film ovo pominje – Genovese ostavio njujoršku mafiju na staranje kada je otišao u zatvor a ovaj, svestan da se obruč sklapa i oko njega, proveo deset godina javno se šetajući u bademantilu kako bi svi mislili da je mentalno oboleo i na taj način ih ubedio da je bezopasan. Cosmo nam prikazuje ovaj lik u nastajanju i odličan je.

Kao što je i Narduccijeva koja pali sve apeninske vatre što ih ima kada njena Anna treba da bude dostojna partnerka sumanutom ali šarmantnom Vitu Genoveseu. Od besa prezrene žene – nakon što se njihov strašću i ljubomorom nabijen brak raspadne – kreće i razmotavanje klupka koje će, pred očima državnih organa željnih da isteraju mečku iz rupe, Franka Costella naterati da konačno uđe u mafijaški u rat…

No, ovo je takođe konstruisano vrlo elegantno, sa Costellom koji apsolutno odbija da se vrati na bad old days praksu pucnjave po ulicama i javnih egzekucija – čak i kada sam preživi pokušaj ubistva ali i kada jedan od njemu vernih šefova porodica bude u vrlo na-Coppolu-nalik sceni brutalno ubijen kod frizera – i njegov izlazak iz mafijaškog kola je ovde povezan sa čuvenim događajem krajem 1957. godine u mestu Apalčin na ruralnom severu države Njujork kada su drumski policajci pohapsili glavešine italijanske Mafije iz gotovo celih SAD, a koji su od zakona panično bežali kroz šumu gazeći skupim italijanskim cipelama po blatu i padajući po vlažnoj zemlji. Levinson nije sad nešto SUPTILAN sa vizuelnim metaforama – pored ovog gaženja blata, imamo ranije u filmu i momenat kada Costellova žena (koju igra Debra „Grace iz Will and Grace“ Messing) gleda naprslo ogledalo sa Frankovom krvlju u prizemlju zgrade – ali ovo i nije suptilan film. On treba da bude teatralan i dramatičan na onaj stari, pomalo cheesy način, sugerišući nam to otvoreno kada se prikazuju scene iz još-više-old-school mafijaških filmova sa Jamesom Kegneyjem na crno-belom televizoru paralelno sa stvarima koje vidimo da se sa „pravim“ mafijašima dešavaju „sada“.

Takođe, jako mnogo montaža novinskih naslova, crno-belih snimaka i fotografija iz mladosti, sa Frankovim voiceoverom preko, to možda zaista može da bude iritantno za gledaoca koji ima utisak da film premotava manje zanimljive delove da bi stigao do nove scene u kojoj De Niro radi nešto zabavno, ali moj je utisak da je zanat na delu veoma izbrušen i da ovde vidimo možda rutiniranog ali i dalje jako solidnog režisera kako sigurnom rukom vodi priču do jasnog kraja. U kome je sugerisano ali ne do kraja prikazano da je Costello, koji nije prisustvovao sastanku u Apalčinu, ne samo planski zakasnio da ne bi bio uhapšen, već i da je on preko ljudi od poverenja policiji diskretno prijavio skup posle koga je američka javnost imala nepobitan dokaz da je Mafija nacionalna organizacija a ne samo gomila izolovanih bandi po odvojenim gradovima.

The Alto Knights je u jednoj stvari uspešan. On pokazuje italijansku Mafiju u SAD kako je od gomile zaista neotesanih seljačina – često iz prve generacije doseljenika – izgradila multimilijarderski nelegitimni biznis time što je razumela političku klimu i iskoristila nesmotreno prekoračenje „umetnosti mogućeg“ od strane vlasti da, u doba prohibicije da narodu ono što je narod želeo. Kada u pedesetima Vito Genovese počinje da radi sa heroinom na očigled zgroženih ostalih šefova porodica koji su odavno izašli iz najgorih priča i bave se kockom, „zaštitom“ i raznim legitimnim biznisom, a što na kraju dovodi do rata i rušenja do tada efikasne strukture koja je bila na dobrom putu da se kroz generaciju ili dve potpuno legitimizuje, teško je nemati utisak da nam film prikazuje istorijsku prekretnicu koje niko u tom trenutku nije bio svestan a da, za razliku od svojih glumaca (tj. oba De Nira) ne skreće iz sve snage pažnju na sebe, i pušta nas da u refleksiji sami sklopimo kockice i osetimo poštovanje. To je nekako okej.