Pošto nas već u Julu čeka premijera filma The Fantastic Four: First Steps, najnovijeg holivudskog pokušaja da od „prve Marvelove porodice“ napravi makar gledljiv film – ali ovog puta pod budnim okom samog Marvela – ljude koji ne čitaju aktuelni tekući serijal stripa Fantastic Four, a koga piše Ryan North, treba osvestiti, informisati, uputiti. Zadnji voz upravo polazi a vi još u staničnom veceu istresate poslednje kapljice poslednje krigle piva koju ste popili u staničnom baru koji je, rekao bih „neočekivano“ ali šta je tu neočekivano, prljaviji od pomenutog vecea. Posle ćete da odete u bioskop jer, objektivno, nemate ništa pametnije da radite sa svojim životom do da odlazite na projekcije filmova koji vam se neće dopasti i da onda po internetu džvanjkate kako Marevl više nema pojma šta radi i kako je superherojski film propo i kud ne odoste da gledate onaj film sa Bredom Pitom koji vozi formulu jedan i nekako je SVE MLAĐI I MLAĐI a mi ostali starimo, a mogli ste sebe da počastite stripom koji će ne samo da vas podseti zašto je Fantastic Four tako važan koncept za Marvelovu istoriju, već i zašto uopšte volite stripove.

Čujte, ne znam da li će The Fantastic Four: First Steps išta valjati ili ne. Ni režiser ni scenaristi uglavnom uzgajani u Disney+ striming štalama mi ne ulivaju previše poverenja i plašim se da će film koji treba da bude svež, nov početak, ipak biti fatalno opterećen svim mogućim poveznicama sa serijama pravljenim za ovaj servis na kojima su ovi ljudi radili. Naravno, film ima jak adut u liku Pedra Pascala koji igra Reeda Richardsa, ali s druge strane, Pedro Pascal je igrao u najgorem DCEU filmu koji je Warner napravio… S DRUGE druge strane, Pedro Pascal je bio najbolja stvar u tom filmu tako da je proverbijalna porota i dalje, jelte, napolju. No, ono što znam je da ako ne čitate aktuelni Fantastic Four, a o kome danas pišemo, vi propuštate jedan od najdrskije najboljih tekućih serijala koje Marvel uopšte ima u ovom trenutku, ali i jedan od najboljih serijala o „Marvelovoj prvoj porodici“ koji je ikada rađen. A što je verovatno najbolji poklon koji je ova porodica mogla da dobije u okviru (malčice zakasnele) proslave svog ulaska u sedmu deceniju postojanja.

Fantastic Four je, naravno, strip od neizmerne važnosti za Marvelovu istoriju i identitet. Pokretanje ovog serijala 1961. godine od strane besmrtnog tandema Jack Kirby-Stan Lee je označilo osvit moderne ere Marvela i praktično tektonsku promenu u superherojskom stripu i strip-industriji u SAD generalno. „Realizam“ i „savremeni ton“ nisu stvari koje će vam prve pasti na pamet kada DANAS uzmete u ruke ove stare epizode ali Fantastic Four su, zajedno sa Spajdermenom, Avendžersima i X-Men koji su svi krenuli nešto kasnije kada je ovaj strip pokazao da su dvojica tada već iskusnih autora na tragu nečeg sjajnog, zaista delovali revolucionarno, obraćajući se mladom čitaocu jezikom koji je on prepoznao kao svoj i nudeći mu pustolovnu literaturu na tragu najspektakularnijih naučnofantastičnih filmova ali sa socijalnom dinamikom savremene Amerike što je ulazila u jednu od svijih najburnijih decenija.

Fantastic Four su nakon isteka šezdesetih godina prošlog veka po popularnosti bili daleko prevaziđeni od strane pomenuta tri serijala ali i drugih Marvelovih stripova i zapravo su od tada pa do danas imali samo još jedan period kada se o ovom stripu pričalo kao o nečem naboljem što Marvel ima (era Johna Byrnea iz osamdesetih). Uvek prisutni, uvek čitani, ovi su stripovi i u ovom veku naređali nisku vrlo uglednih i popularnih scenarista koji su se njima bavili: J. Michael Straczynski, James Robinson, Mark Millar (jelte), Matt Fraction, Dan Slott, Jonathan Hickman i to su uglavnom bili dobri stripovi (sem Millarovog koji je bio za njega već uobičajena niska šokantnih krešenda sa vrlo malo supstance između), neki od njih i odlični ali je i pored izdržljivosti ovog serijala bilo jasno da se radi o stripu uglavnom nostalgičnog potencijala. Za razliku od svih drugih pomenutih serijala koji jesu imali svoja relansiranja i prekomponovanja, ali su uvek bili u radnjama iz meseca u mesec, Fantastic Four je imao i zabrinjavajuće dugačku pauzu posle završetka Hickmanovog Secret Wars, ironično jednog od retkih Marvelovih recentnih company crossovera fokusiranih baš na ansambl iz stripova o Fantastičnoj četvorci.

Baš zato aktuelni serijal, o kome danas pišemo, a koji je započet krajem 2022. godine, deluje kao tako slatka osveta i temeljito iskupljenje. Ovde se ne radi samo o veoma dobrom stripu koji skoro idealno spaja taj nostalgični naboj old school pustolovine i dobrohotne family-first priče sa nekakvim modernijim idejama i konceptima, već o stripu koji kredibilno re-uspostavlja možda zaboravljenu istinu o tome koliko su Fantastic Four značajna sila u Marvelovom univerzumu. Kliše odomaćen u poslednjih par decenija je da svi jači serijali periodično kulminiraju u izazovima koji prete da unište čitav svet (ili univerzum) i fokus na Avendžerse, X-Men i Spajdermena koji Marvel ima u ovom veku znači i da se taj neki specifični kvalitet što ga fantastic Four ima zaista nekako zaturio. Ako svakih par meseci u svakom od nabrojanih serijala superheroji moraju da se dobro napnu da spreče ekstinkciju ljudske rase/ robotsku apokalipsu/ overrajtovanje celog univerzuma nekim paralelnim a zlim univerzumom, onda nekako istorija Fantastic Four u kojoj oni poveremeno moraju da spreče Galaktusa da pojede planetu Zemlju ne deluje tako posebno. „Ah, mi to skraćeno zovemo Utorak popodne“ rekao bi vam neki blazirani Njujorčanin iz Marvelovog univerzuma 616 i onda se uvežbanim pokretom sagnuo da izbegne da bude spljeskan od strane Rhinoa koga je Spajdermen uhvatio mrežom i zafrljačio preko zgrade kao da se nalazi usred pustinje Gobi a ne na Manhetnu, jednom od najnaseljenijih mesta na planeti.

Northov strip je ne samo dobar nego, dakle i ZNAČAJAN baš zbog toga što scenarista nalazi upravo tu diferenciju specifiku Fantastične četvorke i nudi nam konstantno imaginativne, jedinstvene narative o velikim pretnjama i neverovatnim pustolovinama što ih omiljena familija proživljava, a koji ne bi imali smisla ni u X-Men, ni u Spajdermenu, ni u Avendžersima… Isplata TOGA, čini mi se, dolazi upravo na ime činjenice da je ovogodišnji Marvelov događaj, One World Under Doom, centriran upravo na Doktora Dooma, istorijski najvažnijeg antagonistu Fantastične četvorke i da ovaj superherojski porodični tim posle MNOGO godina ponovo ima centralno mesto u odbrani slobode, pravde i, jelte, američkog načina od onih koji bi da im naude.

Ryan North je neka vrsta Marvelovog blaga i tajnog oružja. Jedan od onih samoniklih genija savremenog stripa koji je u industriju ušao kao čovek sa već izgrađenom reputacijom i vernom publikom na ime jako popularnog web-stripa (pričamo o genijalnom Dinosaur Comics, naravno), North je i nesumnjivo najuspešniji od ove fele. Pisao sam već o Christopheru Hastingsu i njegovom ulasku u industriju nakon web-senzacije Dr. McNinja, a koji je Marvel zauvek zadužio kreiranjem lika Neverovatne Gwenpool. Hastings i North jesu sarađivali, uključujući izvan Marvela, ali North je onaj koji je uspeo da u Marvelu izazove skoro pa revoluciju sa svojim neočekivano uspešnim The Ubeatable Squirrel Girl i zatim sebi postupno prokrči put do pisanja Fantastic Four koji, uprkos toj nižoj popularnosti serijala poslednjih decenija, spada u apsolutno elitne propertije Kuće ideja. I, evo, čovek koji je pre dvadeset godina internet-stripove pravio tako što je na jednu istu tablu sa nacrtanim dinosaurusima samo svakih par dana pisao novi tekst sada je arhitekta Marvelovog godišnjeg company crossovera. PA TO NIJE LOŠE.

Ne da mislim da je koordiniranje company crossovera nekakav kreativni apeks kome scenaristi treba da prirodno teže. Alah zna da ni kod Matta Fractiona ni kod Ricka Remendera ni kod Donnieja Catesa ni kod Ala Ewinga ni kod Jeda Mackayja ovo nisu bili njihovi umetnički vrhunci, ali jesu bila u pitanju priznanja ljudima za njihov dotadašnji rad i, važnije kamenovi-međaši koji su im obezbedili mnogo širu paletu opcija u budućem radu (mada su neki od njih, Fraction, Remender, Cates, promptno zapalili iz Marvela posle ovih krešenda, srećniji i mirniji u creator-owned vodama, ali i to je sasvim prihvatljiv ishod, naravno!). Ako One World Under Doom obezbedi Northu bar još 3-4 godine rada na Fantastic Four, dok ne ispuca sve dobre ideje koje ima, to će biti idealan slučaj jer, zaista, ovaj strip DECENIJAMA nije bio ovako dobar. A to kažem kao neko ko je voleo i JMS-ov rad  i Fractionov rad i Hickmanov rad…

Začet krajem 2022. godine, ovaj serijal je do početka One World Under Doom, Januara ove godine, naređao 27 brojeva BRILJANTNOG spoja superherojske sapunske opere i old school naučnofantastične začudnosti. Odmah ovde da napomenem da ljubitelji Squirrel Girl treba da znaju da su ovo stripovi sasvim različitog tona, senzbiliteta i ambicije. The Unbeatable Squirrel Girl je odisao mirisom indie punk rock komedije i bio strip koji se i crtežim jako razlikovao od uobičajenog Marvelovog programa. Fantastic Four nije ovako radikalno odvojen od mejnstrima, a što ne bi imalo ni smisla jer Fantastic Four JE mejnstrim, praktično sama definicija glavnog toka superherojskog stripa, neka vrsta izvorišta njegove moderne forme.

No, Northov najbolji trik svakako JESTE u tome da je prepoznao šta je u originalnim Leejevim i Kirbyjevim – a onda i u kasnijim FF stripovima iz sedamdesetih i osamdesethih – bilo tako posebno da je mirisalo po revolucionarnosti, a onda našao način da to rekonstruiše bez direktnog emuliranja Kirby-Lee zapleta, bez zamornih kaver verzija njihovih najboljih priča ili, još gore, njihovog isforsiranog „nastavljanja“ (dve boljke od kojih, recimo, izrazito pate savremeni stripovi o Spajdermenu).

Tako, početak ovog serijala, u crtežu koji su dali Iban Coello i posle njega Ivan Fiorelli, mnogo manje asocira na savremeni superherojski strip a mnogo više na žanr misterije i nekakve old school „opšte fantastike“, recimo na televizijske klasike poput Twilight Zone, The Outer Limits ili Thriller. North je za razliku od praktično svih drugih scenarista koji su u poslednjih 15-20 godina preuzimali da rade dugovečne Marvelove serijale i započinjali ih od prvog broja manifestno izašao iz standardnog, prepoznatljivog okruženja, odbacio dijaloške razmene kojim protagonisti jedni druge i čitaoca podsećaju na slavnu istoriju serijala, pogotovo pazio da ne krene od samog početka sa referencama na stare epizode kako bi se pokazalo da je, eto, čitao Kirbyja i da ga kapira. Njegov Fantastic Four jeste demonstracija nekakvog „back to basics“ pristupa ali North ovo radi daleko promišljenije i suptilnije, vraćajući se pre svega bazičnim vrednostima KARAKTERIZACIJE omiljenih starih likova, a onda se prisećajući zašto su ovi likovi imali avanture koje su tako snažno raspalile maštu više od jedne generacije i pažljivo gradeći pripovesti koje će imati savremene teme i jezik, ali sa tom srži začudnosti naučne fantastike šezdesetih godina prošlog veka ugrađenom u njihovo središte.

Ovo funkcioniše besprekorno i North sebi može da dozvoi da stripovima podari i jednu simpatičnu old school patinu, foksuirajući pojedinačne narativne lukove na individualne likove iz ansambla, ispitujući neužurbano, sa ljubavlju dinamike i odnose između pripadnika sada već vrlo proširene porodice. Tako se prva priča fokusira na Bena Grimma i njegovu suprugu Aliciju (nekada Masters, sada isto Grimm) koja je u Northovom stripu apsolutno, nepovratno i sasvim ispravno, apgrejdovana u punopravnog člana tima koji gotovo svuda ide sa Četvorkom i ravnopravno učestvuje u rešavanju izazova sa kojima se superheroji suočavaju. To da je Alicija „obična“ žena, bez supermoći, ali i da je slepa su idealne karakteristike da se implicite i bez nekakvih izletanja u didaktička objašnjavanja u prvi plan postavi koncept „herojstva“ koji nije vezan ni za fizičku snagu ni za bilo koju drugu tipično „muški“ kodifikovanu osobinu i otvori čitava rasprava o etici herojstva, o tome koga heroji štite, kome pomažu i zašto.

Strip se ovom temom bavi tokom praktično celog svog dosadašnjeg trajanja, samo povremeno kreirajući priče što su „običan“ savremeni superherojski narativ gde postoji velika pretnja po civilno stanovništvo koju junaci savladavaju pesnicama i krvarenjem – notabilno ovo se događa tokom trajanja prošlog Marvelovog krosovera, Blood Hunt – a mnogo više se orijentišući na zaplete koji su bliskiji senzibilitetu same Fantastične četvorke, timu koji u sebi spaja proto-superherojske moći (nevidljivost, kontrola vatre, velika snaga i nepovredivost itd.) sa naučnom radoznalošću barem dva svoja člana koji imaju doktorate i doslovno se akademski bave naukom. Pomenuta prva priča tiče se gradića uhvaćenog u vremensku petlju u kome se stalno ponavlja isti dan već godinama i decenijama a gde rešenje podrazumeva ne samo nalaženje čoveka što je zbog ljubavnih jada osudio sve svoje sugrađane na večito vraćanje već i nalaženje načina da se njemu pomogne da shvati kako da prvi izađe iz začaranog kruga u koji se uhvatio, govoreći sebi da je sve gotovo i da mu nema budućnosti bez, jelte, NJE.

North voli ove smalltown zaplete pa će se u jednoj kasnijoj priči ponovo vratiti malom gradu u unutrašnjosti koji deluje kao da je pod kontrolom neke zloslutne autoritarne sile ali gde zapanjena Četvorka otkriva jednu mnogo tužniju i ljudskiju priču sakrivenu iza fasade idealizovanog provincijskog života, tim efektniju što u njoj zapravo ničeg ljudskog nema da se nađe.

North, naravno, voli da ode i u drugom smeru ali uvek ima sveže, originalne ideje kako da se pozabavi klasičnim tropima. Na primer, sukob sa jednim od starih neprijatelja Fantastične četvorke naizgled će proći bez ikakvih posledica po naše junake, samo da bi tek sa velikom zadrškom postalo jasno na koji ih je komplikovani način Nicholas Scratch (kreacija pokojnog velikana Lena Weina) osudio na sporu smrt. Ovo prvo trigeruje jednu urnebesnu multiverzalnu avanturu – podsećajući da su paralelni univerzumi bili deo redovnog programa Fantastic Four mnogo pre savremene popularnosti ovog koncepta – a zatim se pretače u do neizdržljivosti napeti naučnofantastični triler kao ispao iz šinjela Michaela Crichtona cirka 1972. godine, u kome je čitavo čovečanstvo i sav živi svet na Zemlji ugrožen od strane neprijatelja koji nije, jelte, Galaktus, ali koga jedino kombinovani intelekt i moći Fantastične četvorke mogu zaustaviti. I jedna kasnija priča briljantno varira stari pulp SF motiv invazije iz svemira sa savršenim Northovim radom na žanrovskom sažimanju komleksne astrofizičke teorije.

Drugi česti motiv ovog stripa, putovanje kroz vreme, North tretira na više mesta a posebno uspešno u jednoj kratkoj priči u kojoj se „generacijski“ svemirski brod sa usnulim kolonistima kroz više stotina godina svog subjektivnog vremena susreće sa Fantastičnom četvorkom i oko ovih susreta se gradi svojevrstan teološki mitos.

Briljantan tretman dobro shvaćenih naučnofantastičnih motiva je važna vrlina ovog stripa ali druga, možda još važnija je Northov rad sa likovima i jedna izrazito humanistička dimenzija u tom radu. Fantastična četvorka je ovde naglašeno uobličena kao (velika) porodica na prvom mestu, pa tek onda naučno-fantastični superherojski tim. Venčanje između Sue i Reeda obavljeno u vreme kada je John Byrne pisao ovaj strip je bio prva velika „formalna“ transformacija u odnosima članova tima i ono je i zametak toga što imamo kod Northa, jednog vrlo naglašenog motiva roditeljstva kao blagoslova ali i odgovornosti. U ovom trenutku samo je Johnny Storm član tima bez dece jer i Reed i Sue, a onda i Ben i Alicia imaju čopor što biološke što usvojene dece (a neka od te usvojene dolaze sa drugih planeta, n’est ce pas) i ne samo da u pozadini svega što članovi tima rade uvek implicitno stoji prevashodno briga za decu i porodicu kao proksija preko koga se borba za dobrobit čovečanstva čini opipljivijom i konkretnijom, već su neki od zapleta direktno usmereni na klince. I ovo North odrađuje maestralno, dajući priliku likovima koji su tipično deo bekgraunda i služe samo kao motivatori ili za komični predah, da ostvare protagonizam na vrlo organske načine, daju stripu nove, smislene perspektive i, dobro, unesu osobenu komiku u zaplet. A ako ova pohvala dolazi od mene, koji sam u principu alergičan kada u stripu sporedni likovi kidnapuju radnju  A POSEBNO kad su ti likovi deca, onda znate da North radi nešto BAŠ DOBRO.

Ali rade i crtači. I ja bih im se sada kolektivno izvinio što ih eksplicitnije pominjem tek posle petnaest i kusur hiljada nakucanih karaktera, ali to je manje refleksija moje percepcije da je scenarista „pravi“ autor ovog serijala a da su crtači izvođači radova (a koju, tu percepciju, ja i nemam) a više činjenice da Marvel tako tretira SVE svoje stripove. Ovde nema „stalnog“ crtača na serijalu i od priče do priče smenjuju se uglavnom izuzetno talentovani i kvalitetni autori. Pomenuti Iban Coello zadao je neku generalnu temu, ali ga je već posle prva četiri broja nasledio Ivan Fiorelli. Coellov pristup je, dakle, osnova na kojoj svi ostali crtači grade, strip velikih, upečatljivih, karakternih likova, dinamičnog lejauta i dizajna tabli sa mnogo promena perspektiva i trudom uloženim da se „nemoguće“ stvari vezane za anatomiju ili biologiju članova tima predstave sa pažljivo odmerenim odnosom naturalizma i začudnosti. Jedan od posebnih izazova za strip o Fantastičnoj četvroci je uvek to kako predstaviti moći Sue Storm – „Nevidljive žene“ – a koje su, jelte, nevidljive. No, onako kako North autoritativno ispisuje Sue Storm kao modernu ženu koja je u svakom pogledu ravnopravna partnerka svom mužu (najpametnijem čoveku na svetu“), naučnica cenjena u svom odabranom polju (a to je arheologija!), majka koja svojoj deci veruje ali i koja im primer daje postupcima a ne samo rečima, ali i osoba sa sopstvenim interesovanjima koja nisu nužno uvek interesovanja njenog muža ili brata, tako se i crtači briljantno snalaze sa sve kreativnijim primenama njene nevidljivosti i nevidljivih polja sile što ih North izmaštava.

Coello i Fiorelli su nacrtali najviše epizoda a zameniće ih prvo iskusni Argentinac Leandro Fernández čiji mračniji i svedeniji stil odstupa od zadate estetike stripa, ali se savršeno uklapa u priču koja tematizuje kosmičku izolaciju i nesaznatljivost fenomena koji se na kraju moraju računati u natprirodne, pa posle dolaze i Francesco Mortarino (Italijan koga domaća publika zna po radu na Martiju Misteriji), Španac Carlos Gómez (koji je izvanredan, posebno u epizodi koja emulira detektivski noir iz 1940-ih) a onda i Steven Cummings koga tušira Wayne Faucher. Ne znam jesu li crtači birani po tome kako spretno mogu da nacrtaju nove brkove Johnnyja Storma, samoproklamovanog najkuljeg ujaka na svetu, ali vizuelni identitet ovog serijala je, kako to inače zna da bude sa ovolikim smenama crtača, zapravo dosta konzistentan. Naravno, vibrantni, dinamični kolori u velikoj meri to drže na okupu i najveći broj epizoda kolorisao je Jesus Aburtov, da bi ga na nekim kasnijim menjao jednako odlični Brian Reber a u jednoj epizodi je – prilično urnebesnoj komediji gde se Johnny i Ben, nekadašnji superheroji, bore za titulu radnika meseca radeći jedan do drugog na kasi u hipermarketu – kolore uradio mlađi umetnik, sa već dosta dobrih radova za Marvel, Fer Sifuentes-Sujo. Konačni izgled stripa zaokružuje mašina-za-letering-u-ljudskoj-koži, Joe Caramagna koga samo u jednoj prilici zamenjuje Ariana Maher i ovaj strip, evo, već dve i po godine izgleda onako kako jedan mejnstrim superherojski serijal TREBA da izgleda: zrelo a razigrano, dinamično a uredno, prepun divljih naučnofantastičnih koncepata a jasan i čitljiv.

Fantastic Four je, dakle, u ovom trentku na jednom od najboljih mesta na kojima se ovaj tim i ovaj strip nalazio u poslednje četiri decenije. Northova odluka da ekipu izvuče iz Njujorka, baci u provinciju, nagura u seosku kuću, liši skupe opreme i natera je da se snalazi na pamet, srce i iskustvo je bila briljantna i donela nam ne samo neke od najinteresantnijih avantura koje je FF imao u ovom veku već i najljudskije, najtoplije emocije što su sa ovih stranica zapljusnule čitaoca još od šezdesetih. Ako volite Fantastic Four, vi ovo verovatno već čitate i klimate glavom entuzijastično potvrđujući ovo što sam ovoliko ispisao. Ako ne volite Fantastic Four TREBA da ih probate, zaista odavno nisu bili ovako dobri. Ako ste samo neupoznati i nemate odnos prema ovom timu pa možda ni prema superherojskom stripu uopšte, ovo bi mogao biti dobar ulazak u medijum, strip koji se ne brine previše o ostatku Marvelovog univerzuma i fokusiran je na ansambl likova što ćete ih ZAVOLETI. Pa probajte. Amazon kolekcije (pet izašlih u trenutku dok ovo kucam) ima ovde, a pojedinačne epizode – sa sve naslovnicama Alexa Rossa!!!! – možete kupovati ovde.