Kako ste vi proslavili devedeseti rođendan Paje Patka? Za mene znamo, zar ne? A Italijani su mu napravili posebnu pustolovinu koja je zapravo sveža, moderna priča a tokom koje se njegov karakter i odnos sa okruženjem, stav prema životu i njegove strasti i strahovi istražuju kroz format poduže komične avanture. Walt Disney’s Donald Duck: Magic and Mayhem je naziv ovog stripa na Engleskom jeziku a na kojem je on izašao u izdanju koga-drugog-do-Fantagraphicsa, Marta ove godine, publikujući ceo petodelni serijal koji je u Italiji izlazio tokom 2024. godine. Da je u pitanju veoma prestižan projekat govori i to da je priču ovde napisao ugledni Alberto Savini – Diznijevoj publici najpoznatiji po futurističkom serijalu Mouseton 20802 i po novim avanturama Mobija Daka – sa Engleskom verzijom dijaloga koju je napisao Joe Torcivia, a da su crtež i kolor radili za svako od pet poglavlja različiti ljudi, uglavnom izuzetno kvalitetni, iskusni italijanski Dizni-profesionalci i da je čitava atmosfera apsolutno slavljenička iako strip Paju, nagađate, provlači kroz ozbiljnu šibu iskušenja.

Na kraju svega, naslovnu stranu za Fantagraphicsovu kolekciju je uradila Mirka Andolfo, a predgovor je napisao David Gerstein. Ovo je, naravno, deo Fantagraphicsove tekuće Disney Originals serije i mada nije u pitanju visokokonceptualni projekat u kome autori što tipično ne rade Diznijeve stripove dobijaju odrešene ruke da se poigraju u Diznijevoj ogradici – kao što su bili neki od stripova o kojima sam pisao – ovo je IZUZETNO kvalitetan mejnstrim strip o Paji Patku koji uspešno analizira njegov karakter i do kraja postiže nekakvo pomirenje između njegove kreativne, radoznale prirode i njegovih (auto)destruktivnih reakcija na osećaj straha, nesigurnosti ili poniženja. Baš kako i treba da bude.

Hoću reći, ovo nije strip koji će na silu da Paju Patka „sazri“ i koja god da se egzistencijalistička dimenzija promišlja u svakom od pet poglavlja, ona je uglavnom ugodno smeštena u podtekst dok su u prvom planu urnebesna komedija i apsurdistički (magični) mejhem kakav po definiciji vezujemo za Paju Patka. Pišući o stripovima Carla Barksa sam dosta naširoko insistirao kako je Barks upravo zaslužan za evoluciju karaktera Paje Patka koji je kroz njegove stripove i postepeno pomeranje od kraćih, geg-priča u smeru raskošnih globtroterskih pustolovina izrastao u svestranu, preduzimljivu osobu širokih interesovanja i velikog dijapazona sposobnosti. Naravno, čak i tako, Barks JESTE autor nekih od najikoničnijih kratkih priča o Paji Patku u kojima je ovaj tvrdoglav, kratkog fitilja, agresivan, pakostan, zajedljiv, inadžija prema drugima i sebi, i neke od tih kratkih priča je on radio i u kasnijim fazama svog stvaralaštva tako da… Paja Patak naprosto u sebi IMA to zrno destrukcije, tu đavolju strast koja je spoj egocentričnosti, nesigurnosti u sebe, efekata permantne traume rizika od siromaštva, sa žudnjom da se NEKAKO jednom reše svi problemi koji ga more, možda nekakvim magičnim potezom koji će u dahu promeniti sve i doneti njemu – i njegovoj porodici, dakako – blagostanje.

Tako su ga pisali i mnogi autori posle Barksa, američki, skandinavski i italijanski, a Magic and Mayhem je gotovo doslovno destilacija baš ovog dijalektičkog prokletstva koje Paju Patka čini istovremeno tako STVARNIM likom, sa kojim je lako identifikovati se (jer trpi iste stresove kao i svi mi) ali i likom koji je personifikacija naših najgorih nagona i kakav nikada ne bismo želeli da budemo.

Naime, Magic and Mayhem Paju Patka stavlja u poziciju praktično svemoći, uzimajući premisu koja bi bila primerena i klasičnoj bajci. Šta ako biste imali na raspolaganju svemoćnog duha (iz lampe ili, evo, iz smartfouna) koji je u stanju da vam ispuni doslovno SVAKU želju koju možete da verbalizujete uz malecno ograničenje da ne možete poželeti više od jedne želje dnevno i da nikome ne smete da kažete da na raspolaganju imate magičnu pomoć? Da li biste lako pronašli način da sebi obezbedite život sreće i zadovoljstva? A šta ako biste polazili iz pozicije duboke frustracije, stalne emotivne gladi, konstantnog straha da čitav svet smatra kako niste dovoljno dobri? Savini i ostali autori u Magic and Mayhem Paju Patka poznaju izvanredno dobro i njihov odgovor na ovo pitanje je jedna raskošna, dinamična komedija koja problemu prilazi sa nekoliko strana i osvetljava različite aspekte Pajinog karakera, pritom uspevajući da u sve organski uplete i veliki ansambl drugih likova koji su decenijama vezani za protagonistu. Ovi likovi su pritom uglavnom američkog porekla, uz jedan notabilan izuzetak u drugom poglavlju gde imamo značajan kameo jedog od najpoznatijih italijanskih likova u vaskolikom italijanskom Dizni-opusu.

Pričam, naravno o alter-egu Paje Patka, maskiranom superheroju po imenu Paperinik (kod nas uglavnom prevođen kao Superpatak, u Britaniji kao Superduck a u Americi kao Duck Avenger) a koji je, kako sam već pisao, kreacija jednog od najvećih italijanskih Dizni-pregalaca, crtača i scenariste po imenu Giovan Battista Carpi (a ta je kreacija nastala u saradnji sa Elisom Pennom i Guidom Martinom). Paperink je bio jako popularan u Italiji tokom sedamdesetih a u poslednje vreme je njegov najpopularniji crtač Vitale Mangiatordi, a koji je i autor crteža za prvo poglavlje ovog stripa, sa tuševima što ih je uradio Tommaso Ronda i kolorom koji je dala Francesca Vivaldi. Mangiatordi je bio i jedan od crtača na Uncle Scrooge and the Infinity Dime, Marvelovom nedavnom originalnom radu o Baji patku, a ovde on i njegovi saradnici nude raskošan, dinamičan strip sa tipično italijanskom „elastičnošću“ likova ali i sa perfektnim odnosom drame i komedije u pripovedanju.

Paja u ovom prvom poglavlju sebe dovodi u užasnu nevolju. Neplaćeni dugovi lokalnoj bakalnici s jedne strane i opsesija idejom da će napraviti bolje palačinke od nekakvog kulinarskog influensera sa JuTjuba sa druge proizvode očekivan niz sve gorih akcidenata sve dok Paja ne završi sa propalim palačinkama, spaljenom čitavom kućom, sestrićima koji će pobeći kod Baka Kate na farmu jer im se ne mili ideja da spavaju pod vedrim nebom. Paja shvata da se nalazi na najnižoj poziciji u recentnom sećanju (naravno da stric Baja utrljava so u svežu ranu jer je vlasnik kuće u kojoj je Paja živeo i dobacuje mu u prolazu da se nada da je platio osiguranje) i maša se telefona ne bi li makar napravio selfi kojim će ovekovečiti momenat potpune rezignacije i predaje pred sudbinom (a koju je, naravno, sam sebi iskovao tvrdoglavošću, brzopletošću i površnošću). U tom trenutku se – nekakvom slučajnošću? – na telefon sama instalira aplikacija sa ikonicom u formi čarobne lampe a sjajno dizajnirani duh izlazi iz telefona da Paju informiše o aranžmanu koji podrazumeva jednu želju dnevno. Paji se, dakle, konačno osmehnula sreća?

Kada ste nesrećni – i emotivno i u smislu materijalnog siromaštva, socijalne isključenosti, prezira od strane okoline itd. – vaš kapacitet da zamislite sreću je relativno skroman a horizont nadanja prilično skučen. Paja se za početak odlučuje samo za to da ga duh vrati kroz vreme u trenutak pre nego što mu je, dok je pekao palačinke, na vrata zakucao poverilac, kako bi makar zavrnuo vatru, i da mu se na raspolaganje stavi dovoljno novca da plati dug. Duh kaže da su to tehnički dve želje ali da će mu dati bonus za prvi put i tragedija koja se desila biva poništena.

I mada ta epizoda ima hepi end, sa Pajom koji će na kraju spremiti zaista dobre palačinke i dobiti pohvale od porodice, ostaje pitanje, naravno, šta će SUTRA biti njegova želja.

Pravilo ovakvih priča je da želje uvek progresivno eskaliraju jedna za drugom, ali već za drugo poglavlje (crtež Mattia Surroz, kolor Annalisa Ferrari) dobijamo kvantni skok. Paja, naime, urnebesnim, ali literarno opravdanim procesom razmišljanja dolazi do toga da bi se većina njegovih životnih problema rešila sama od sebe kada bi bio „slavan“. Duh mu ovo obezbeđuje tako što praktično kreira alternativnu realnost u kojoj je Pajin alter-ego Superpatka javno poznat i on je patkovgradski selebriti koji, pored povremene borbe protiv zločina, svaki dan po ceo dan ima obaveze koje se tiču promocija, sponzorstava, otvaranja javnih događaja, pokroviteljstava nad raznim inicijativama… Slava je, naravno, slatka prvih nekoliko sati jer se Paji svi osmehuju gdegod se pojavi, ali ubrzo konstantna procesija zahteva za selfije i autograme, fanova koji ne poštuju privatni prostor, ali i rođaka koji gunđaju, da ne pominjemo saplitanje po kući na pakete koje šalju razne firme kao reklamne primerke postaje malo previše za Paju. Tako da je njegova naredna želja sledećeg dana da, uh, svi njegovi rođaci budu poznati superheroji. To će, rezonuje on, njih učiniti zadovoljnim a sa njega će skinuti malo pritiska javnosti…

Teško je i zamisliti koliko tek TO proizvodi haosa ne samo u proširenoj familiji već u čitavom Patkovgradu ali Savini, Torcivia i grafički tim ovde izvlače strahovitu kilometražu iz spoja urnebesne superherojske satire i odnosa članova proširene porodice Patak. U domenu crteža i kolora, naravno dobijamo izuzetan blend superherojskog glamura i diznijevske komedije sa sve Braćom Buldozima koji otkrivaju da proliferacija superheroja u Patkovgradu zapravo OLAKŠAVA njihov razbojnički biznis, te briljantnim vizuelnim gegovima vezanim za dužinu limuzina koje voze superherojske selebritije na razna snimanja i gostovanja.

U tom drugom poglavlju se kao jedan od rođaka pojavljuje i Fethry Duck (kod nas uglavnom prevođen samo kao Caja, dakle, ne Cakani Caja), onaj šuntavi, neuredni zanesenjak koji stalno ima nekakve bizarne ideje i uspeva da proizvede više haosa i od samog Paje. E, pa, treće poglavlje (crtež: Emilio Urbano, tuš: Roberta Zanotta, kolori: Francesca Dramis) vidi Paju kako, zapravo protiv svoje volje, upada u biznis-projekat sa njim. Naravno, „protiv svoje volje“ ovde prevashodno znači da Paja ne obraća pažnju na stvari oko sebe jer je opsednut rešavanjem problema koji prevazilazi njegove kapacitete a onda se on razbesni i OPSEDNE se tim problemom, pa kada shvati da je nekako postao Cajin partner u projektu koji podrazumeva četiri startap firme koje su na konkursu dobile početni kapital i da će on morati da trpi posledice Cajinh BIZARNIH ideja, želja koju traži od duha je da nikada ne gubi nerve, odnosno da samo sebi kaže „ne treba da gubim nerve“ i da ga to u potpunosti smiri.

Ovo je ponovo LOGIČNO, imajući u vidu put kojim Paja upada u nevolje, ali je i premisa za urnebesnu komediju u kojoj Cajini projekti zaista sleću preko bankine strašnim tempom, a Paja je taj koji mora da vadi vruće kestenje iz vatre. Emilio Urbano crta Paju koji sebi govori „ostani miran“ sa takvim izrazima lica da bi vam i najkvalitetniji budistički monasi na planeti rekli kako će ovaj momak do kraja stripa da se okrene i da nekome polupa kljun. No, pored te vrhunske facijalne mimike, grafički tim ima veoma dinamičan scenario da sa njime radi, mnogo promena mesta radnje i sumanutih projektnih koncepata što ih je Caja smislio pa je ovo ekstremno zabavno poglavlje u vizuelnom smislu.

Četvrto onda JOŠ eskalira stvari, mada ovde Paja praktično greškom izgovara želju a koja ima strahovite reperkusije za čitav grad. „Želim da su svi preduzimljivi kao što sam ja“ ne zvuči ni malo negativno u izolaciji ali ovde Libero Ermetti na olovkama, Stefano Porcu na tušu i Connie Daidone na kolorima crtaju grad koji sve vreme ključa. Patkovgrad je tokom jednog dana, dakle, mesto u kome SVI stanovnici napuštaju svoje redovne rutine i odlučuju da se posvete svojim pasijama i malim ličnim projektima, od kojih su neki spontano smišljeni baš tog trenutka. Zašto biste zvali vodoinstalatera ako sami možete da popravite cevi u kupatilu? Ko da se zamara krečenjem kuće korišćenjem četaka i valjkova ako to dronovi mogu da obave iz vazduha? Čak i stric Baja, inače veoma preduzimljiva osoba, odlazi u ekstrem i rešava da ode da sam projektuje novi tržni centar na svojoj parceli. „Kome trebaju arhitekti“, kaže on Paji kada ovaj pokuša da ga urazumi, „KOLIKO UOPŠTE MOŽE BITI TEŠKO DA SE NEKOLIKO ZIDOVA STAVI JEDAN UZ DRUGI? U Klondajku su moje šupe za krampove bile legendarne!!!“

Kada ČITAV grad radi isto to u isto vreme, „mejhem“ iz naslova stripa ne izostaje i Paja jedva može da dočeka ponoć da poželi želju kojom će resetovati situaciju i sebi dati prostora da razmisli šta bi ZAISTA trebalo da poželi kako bi imao srećan i lep život.

I onda naravno u poslednjem pogavlju on poželi da bude najtaličniji patak na svetu, srećniji čak i od Cakanog Caje i duh mu ovu želju ispunjava. Mario Ferracina crta a Francesca Vivaldi koloriše priču koja, za razliku od prethodne četiri, traje godinama – u jednom momentu čujemo Paju kako pominje da treba da ide na maturu svojih sestrića – i ova duža perspektiva je presudna za razumevanje toga šta „sreća“ u smislu ostvarivanja rezultata bez mnogo žrtava, ulaganja i nerviranja može da učini za „sreću“ u smislu dobrog mentalnog zdravlja. Savini ovde piše odmerenu studiju slučaja, oslanjajući se na poznate motive iz istorije stripova o Paji i njegovoj porodici (ekstremna taličnost, pronalaženje vrednih predmeta i bogatstava na raznim egzotičnim lokacijama po svetu) da bi nas spretno vratio sržnom karakteru Paje Patka koji će on sam, organski prepoznati u sebi i, žrtvujući posle slave, mirnoće, opšte preduzimljivosti i samu sreću – koja mu je donela bogatstvo – vratiti se svojoj suštini. U kojoj će biti istnski zadovoljan. Bolji poklon za devedeseti rođendan on i nije mogao da dobije a vi, iako vam verovatno još nije devedeseta, sebi slobodno ovaj divni strip poklonite, na primer odlaskom do Fantagraphicsovog sajta i kupovinom ovog albuma.