Kao prvi projekat Jasona Aarona za DC* – a nakon što je rešio da ne obnovi ekskluzivni ugovor sa Marvelom – Batman: Off-World je dostatno spektakularan rad. Šestodelni miniserijal o Betmenu u njegovoj prvoj godini superherojske karijere, a koji se čitav – sem par flešbekova – odigrava u svemiru je baš onako aaronovski kurčevit potez, sa sve urnebesno dobrim Dougom Mahnkeom na olovkama, kakav ste mogli očekivati od čoveka koji je u Marvelu bio „glavni“ nekoliko godina, ali nije sebe doveo do ivice burnouta kao Brian Bendis pre njega, a čiji je prelazak u DC bio obeležen preambicioznim, pa i pretencioznim pokretanjem gomile tekućih serijala. I Aaron je u međuvremenu radio na tekućim serijalima, ali ovo su bila samo tri broja Action Comics pre nego što će biti lansiran Absolute Superman koji je, slično Batman: Off-World, priča koja stoji sama za sebe i ne duguje ništa trenutnom kontinuitetu i tekućim događajima u DC univerzumu. I, da, Batman: Off-World je izvrstan povod da (naoko ničim izazvani, ali sa MNOGO DOBRIH RAZLOGA) meditiramo o razlikama između Jasona Aarona i Briana Bendisa ali i Jasona Aarona i Franka Millera. Smestite se udobnije, jer ovo će potrajati.

*tj. ako ne računamo godine rada za Vertigo, jelte

Mislim da je Aaron, dakle, odabrao mnogo zdraviji način da obeleži svoju teritoriju i ostavi pečat u DC-ju od Bendisa, svog prethodnika u Marvelu koga je bio nasledio kada je ovaj prebegao u DC. Bendisovi stripovi o Supermenu nisu bili GROZNI, mada nisu bili ni sjajni, ali su druge stvari koje je radio, poput Checkmate, Young Justice i pogotovo Legion of Super-Heroes bili sve strašnije od strašnijeg, jedna procesija kopanja po plemenitom legatu DC-ja i pretvaranja nekada voljenih naslova u razvučene, manirističke stripove stupidnih zapleta, stalno istih izlizanih scena ispraznog spektakla i klišeiziranih karakterizacija čije je sve dijaloge snage imao da pročita samo leterer. Aaronov rad u post-bendisovskom Marvelu je u tehničkom smislu bio sasvim respektabilno monumentalna saga o Avendžersima iz nekoliko vremenskih era i univerzuma, koji se bore protiv nestanka SVEGA, a što je trajala nekoliko godina ali je bila dobro isplanirana, pažljivo fokusirana na nekoliko bitnih likova koji su dobili pristojne karakterne lukove i kada je spektakl odvrtala na jedanaest, to je bilo dobro režirano. Dajdžest mojih misli o svemu tome imate ovde, i čini mi se da je prelazak u DC i rad na jasno prostorvremenski omeđenom, na glavni lik vrlo usredsređenom miniserijalu kao što je Batman: Off-World bio ne samo idealan način da scenarista iz svog sistema istera ostatke multiverzalnog ansambl-stripa prepunog putovanja kroz vreme i misterija starih bogova već i da, rekosmo, odmah ostavi svoj jasan pečat na jednom od DC-jevih najvažnijih, najprepoznatljivijih, najdražih propertija.

A što je, mislim, i dobar, zdrav plan u smislu dalje karijere jednog od trenutno najkurentnijih scenarista američkog strip-mejnstrima. Uostalom, bilo je sasvim jasno, kada je Aaron najavio da više neće obnavljati ekslkuzivni ugovor sa Marvelom da njegov plan nije „preletanje“ u DC-jev kamp onako kako je to uradio Bendis (koga je DC mesecima najavljivao reklamama „Bendis is Coming“ – a što su još radili samo za Jacka Kirbyja pre pedeset godina, za ime sveta! – i odmah mu dao čitav lični imprint da ga vodi) već više osvajanje slobode da bira šta će raditi. Tako, recimo, Aaron trenutno, pored svoje „glavne“ gaže za DC uredno radi za Marvel (serijal Namor o kome ćemo uskoro reći reč-dve), ali ima vremena da se i dalje bavi Konanom koga toliko voli, a u trenutku dok ovo kucam, njegov tek započeti Image Comics miniserijal Bug Wars (koji crta Aaronov saradnik sa Konana iz vremena Marvela, fantastični Mahmud Asrar) se reklamira kao najprodavaniji creator-owned strip u Americi u ovoj godini. To da je Aaron odabrao kvalitet umesto kvantiteta je odlika plemenita duha, a to da čovek čiji su stripovi među najprodavanijima na tržištu već godinama, čini se, UOPŠTE ne pokušava da kreira serijal koji će privući sebi holivudske i televizijske producente (a što kolege poput Scotta Snydera, Charlesa Soulea, Ricka Remendera, da ne pominjem Marka Millara sada već ugrađuju u svoje projekte još u fazi planiranja) i samo piše stripove koji se njemu čini VAŽNIM, da kaže ono što on ŽELI, pa to je, voleli Aarona ili ne voleli, odlika AUTORA.

Jer, Aaronovi stripovi imaju karakter, i ovo je nešto što im se ne može oduzeti bez obzira da li vam se dopadaju ili ne. A, for the record, bilo je u Aaronovoj karijeri u Marvelu (pa i izvan njega) dosta stripova koji se meni nisu dopali, neki od njih i serijali za koje sam pre nego što su počeli da izlaze mislio da su apsolutno IZMIŠLJENI da ih on piše. Incredible Hulk i tekući Wolverine su bili dobri primeri za ovo, oba stripovi sa temom i osnovnim zapletom apsolutno unutar Aaronovih najužih interesovanja ali koji nikada nisu kliknuli i seli tamo gde treba.* No, ni jednom od njih nije manjkalo Aaronovog prepoznatljivog glasa, fokusa na teme koje ga interesuju, opsesije pitanjima na koja on već decenijama kroz svoje stripove traži odgovor. U tom smislu, „dolazak“ u DC i smeštanje među scenariste kao što su Mark Waid – čovek velikog profesionalnog kapaciteta čije mnoge stripove volim, ali suštinski kameleon bez prepoznatljivog glasa – ili Joshua Williamson je, mislim, jako dobro i za Aarona i za DC. Aaron sa svoje strane dobija priliku da se poigra u novom prostoru sa novim igračkama koje će mu podstaći maštu, a DC dobja još jednog scenaristu sa izraženim karakterom da ga doda na spisak na kome su Ram V, Tom King ili Tom Taylor. Win-win!

 *Incredible Hulk je, doduše, postao čitljiv pa i umereno zabavan kada je Aaron napustio osnovnu temu serijala i pretvorio ga u on the road komediju. Woverine je ostao neugodno nategnut do samog kraja i nikada nije dobacio ni blizu kvaliteta serijala Wolverine: Weapon X koji je Aaron prethodno radio sa Ronom Garneyjem

OK, dakle, posle pet hiljada nakucanih karaktera, da vidimo kakav je zapravo Batman: Off-World i o čemu se tu radi.

Ovo je, rekosmo, priča smeštena u prošlost, zapravo unutar te mitske „prve godine“ Betmenove karijere ali Aaron, i pored dobro poznatih naklonosti noir književnosti*, ovde nije pokazao ni najmanju ambiciju da se na bilo koji način uđe u polemiku, pa čak ni da se ikako omažira Batman: Year One Franka Millera i Davida Mazzucchellija, jedan od ključnih stripova o Betmenu iz poslednje četiri decenije, kojim je uspostavljen novi, post-crisis kontinuitet za Betmena i osveženo njegovo poreklo, motivacija, svetonazor.

*mislim, sina je nazvao isto kao i glavnog junaka svog Vertigo serijala Scalped, odajući poštu velikom noir autoru Dashiellu Hammettu.

Štaviše, Batman: Off-World kao da namerno ide na to da uspostavi SVOJU ideju o tome šta je Betmen radio u prvoj godini svoje karijere zaštitnika Gotama od kriminalaca i superkriminalaca, dajući mu SVOJU karakterizaciju, svoje motivacije, rekonstruišući psihološki portret protagoniste na svoje načine. Batman: Off-World ne odlazi predaleko od moderne karakterizacije Betmena, pogotovo ne one koju je Miller kanonizovao kroz Year One (a zatim se, slobodno možemo reći, po njoj pomokrio sa All-Star Batmanom), ali postoji fascinantna razlika u tome kako Betmena – ćutljivog martira koji štiti slabe podmećući svoja leđa da jaki udaraju po njima – tretira Miller a kako Aaron.

Jer, iako se obojica scenarista tehnički računaju u ateiste, i jedan i drugi su prošli kroz detinjstvo ispunjeno religijskim običajima i strogim – formalnim i neformalnim – katehizisom a što je ostavilo dubokog traga na njihove radove. Kod Aarona – podizanog u kontekstu južnobaptističkog učenja – su stvari eksplicitne i on, iako glasno proklamuje svoj ateizam, kroz gotovo svaki svoj strip analizira odnos čoveka sa bogom i traži nekakvu „objektivnu“ pravičnost koja bi taj odnos stavila u format uzajamnog poverenja radije nego jednostrane zavisnosti slabog od jakog. Miller je, sa svoje strane manje eksplicitan u tome koliko je katoličko nasleđe njegove porodice važno za njegov rad ali je on kroz Daredevil: Born Again promišljao katoličanstvo glavnog junaka i, uostalom, koncepti grešnosti i grešnika (pogotovo grešnica) su veoma prisutni u praktično svim njegovim stripovima i često umeju da ih i neprijatno zagade.

Sa Batman: Off-World Aaron piše priču o Betmenu kao mesijanskoj figuri, osim što je ovo mesija kakvog on priželjkuje, ateistički, naučni mesija, Hrist bez oca kome duguje ikakve usluge, Hrist koji svoje martirstvo prihvata jer u sebi oseća krivicu i smatra da je intenzivno samožrtvovanje jedini adekvatan odgovor na tu krivicu, ali i Hrist koji odbacuje ideju trpljenja bez odgovora i reakcije sa znanjem da je ovaj svet samo kušanje pred večiti život na onom. Ovaj Hrist je, dakle, dijalektičko-materijalistički Hrist, ne manje idealističkog profila od „onog“ Hrista, ali on je borbeni Hrist, MMA Hrist koji svoje stigmate nije stekao pasivnim primanjem povreda od čelika i biča već u borbi, gde je isporučio onoliko telesnih oštećenja koliko je i sam pretrpeo.

Okretanje drugog obraza, prihvatanje ropske sudbine na ovom svetu u iščekivanju duhovne nagrade na onom, dakle, nisu odlike ovog mesije i on njima neće učiti svoje sledbenike. Aaron ovo veoma eksplicitno prikazuje i time da „punch bot“ roboti, sprave napravljene da se na njima treniraju borci golim rukama, čija je jedina funkcija da primaju udarce i mere intenzitet štete koju ti udarci nanose, postaju ne samo alatka u rukama Betmena koji želi da nauči kako da u borbi pobedi najbolje ratnike više međuzvezdanih rasa, već i saradnici koje Betmen zauzvrat nauči kako da uzvraćaju udarce. Njegovo mesijanstvo, dakle, ne ovaploćuje se kroz propovedanje docilnim sledbenicima da izdrže muke, odreknu se svega materijalnog i raduju se milosti koju će iskusiti na onom svetu, već kroz propovedanje otpora na ovom svetu, samoaktuelizacije, na kraju doslovnog ponovnog preuzimanja svoje imovine od onih koji su je silom oteli.

Kontrast sa Millerovim Betmenom je očigledan: Millerovi stripovi, pogotovo iz Dark Knight metaserijala, su Betmena prikazali kao mesiju koji predvodi ne „slabe“ već, naprotiv, „zle“. Slabi su kod Millera pasivizirani, uvek svedeni na žrtve koje se mole da ih neko izbavi i Betmen je njihova jedina nada, odgovor na njihove molitve, a njegovo sledbeništvo čine bivši nasilnici, sociopate i drugi antisocijalni elementi koje je Betmen prvo slomio u borbi a onda inspirisao ne demonstracijom plemenitosti ili praštanja već naprotiv, daljom demonstracijom snage. Millerov argument je, dosledno, kroz decenije, da se „loši ljudi“ ne mogu popraviti i da je najbolje što sa sa njima može učiniti to da slede „dobre ljude“ tako što će biti slomljeni i oblikovani da obožavaju alfa-mužjake. Najdrastičniji primer ovoga je svakako u All-Star Batman gde ovu tehniku primenjuje na Dicku Graysonu, dakle budućem Robinu, koga serijom poniženja i brutalnih testova snage i izdržljivosti „spasava“ iz depresije u koju je ovaj u riziku da zapadne nakon što je svedočio ubistvu svojih roditelja, da bi u jednoj od kasnijih epizoda „nagrada“ za dečaka koji tek ulazi u pubertet bila to da može sopstvenim rukama da premlati nemoćnog Hala Jordana dok Betmen gleda i procenjuje je li klinac na zadovoljavajućem nivou veštine.

Aaron kao format za svoju diskusiju o borbenom Hristu bira spejs operu i šalje Betmena daleko u svemir (osam megaparseka je DALEKO, i zahteva tehnologiju koju je Bruce Wayne, po sopstvenim rečima, platio više od pola milijarde dolara), gde se ovaj suočava sa brutalnom ekipom kosmičkih trgovaca robljem. Brod na kome Betmen završava, iza rešetaka i zaposlen da mrtva tela manje srećnih robova baca u peći kako bi makar bila korisna kao gorivo, zove se War Storm, oko sebe ima veštačku „zvezdanu oluju“ koja mu služi kao zaštitno polje od mogućih napada i deo je tekuće operacije prikupljanja roblja sa gomile planeta u sektoru 0909 za potrebe korporacije koju već stolećima predvodi par dekadentnih blizanaca, Wrath i Whisper Blakksun. Iako „korporacija“ zvuči dovoljno futuristički za ovaj kontekst, ono što čitalac vidi pred svojim očima je čist apsolutistički, teokratski hi-tech feudalizam u kome dve moćne figure sa vrha piramide straha eksplicitno poseduju milijarde života raznih kosmičkih rasa, zajedno sa svim resursima planeta na kojima se ti životi, u strahu, provode.

Ovo je vrlo klasičan, vrlo edgarrajsberouzoski kosmički palp, sa sve kapetanom broda koji se zove Synn, zverima koje se zovu Razorwolves i lepom ženom koja se zove Ione i najjača je lovkinja na ucene u ovom sektoru, ali Aaronov plan nije da samo rekonstruiše stodeset godina stare zaplete i karakterizacije već samo da iskoristi njihovu familijarnost i sveprisutnost u popularnoj kulturi za svoje potrebe.

Na primer, iako War Storm Betmenov mali kosmički brod presreće, zaustavlja u letu i šalje vojnike da Betmena uhapse, a što se posle ozbiljnog otpora koji ovaj pruži i desi, pa naš junak završava nokautiran, kontuzovan i bačen iza rešetaka da kontemplira o tome da je dobio tri udarca pesnicom u vanglu a da se seća samo prva dva, vrlo brzo se ispostavlja da nije samo nesrećna slučajnost to da je Betmen išao nekim svojim poslom kroz njemu sasvim nepoznat deo svemira pa tamo naleteo na neke loše likove. Naprotiv, ovo je bio deo Betmenovog PLANA, prikazanog čitaocu već u prvom broju gde ovaj, ponovo decidno suprotno Millerovom Betmenu (koji Halu Jordan pre pomenutog premlaćivanja do maltene smrti eksplicitno kaže da „bubolika čudovišta iz svemira prepušta drugima“ i da će se on sam baviti pravim kriminalcima i psihopatama na Zemlji) sebi u dužnost stavlja ne samo da sazna kakve sve pretnje Gotamu (i ostatku planete) mogu pretiti iz svemira već i da nauči kako da ih porazi.

Smeštanje radnje u rani period Betmenove karijere onda ima puno smisla, jer u ovoj priči onda nema ni drugih superheroja, ni Lige pravde niti prethodnog iskustva sa putovanjem u kosmos, ali najveći Aaronov trijumf u postavci je upravo to da uspeva da nam kao plauzibilnu proda jednu potpuno apsurdnu premisu u kojoj superheroj čija je supermoć u suštini to da je on zdrav muškarac u svojim dvadesetim godinama i da ne preskače vežbanje na bokserskom džaku kada radi u teretani, odlazi u svemir doslovno tražeći da se pobije sa najzajebanijim likovima u tom, jete, svemiru, kako bi „na terenu“ naučio kako da ih porazi za slučaj da jednom dođu na njegovu planetu i u njegov grad.

Millerov All-Star Batman and Robin the Boy Wonder – plebiscitarno prepoznat kao jedan od najgorih stripova o Betmenu ikada napisanih – su ljudi umeli da brane rečima kako je u pitanju namerno preteran strip, neka vrsta mračne satire na betmenovštinu, ali ovaj argument nikada nije delovao uverljivo. Miller je u svojim drugim stripovima iz tog i nešto poznijeg perioda (ali i u ranijim Sin City radovima) van svake sumnje demonstrirao sadističko zadovoljstvo u ponižavanju likova i praktično erotsko uzbuđenje u dehumanizaciji čitavih podskupova ljudske rase (uključujuće žene, Arape…) i teško je All-Star Batman and Robin the Boy Wonder – strip u kome Betmen živu spali grupu uličnih kriminalaca a onda, dok oni još gore, pored njihovih tela ima snošaj sa prelepom ženom koju loži njegova neumoljiva alfa-muževnost – videti kao išta drugo do hipermaskulinističku fantaziju koja će se pozvati na „satiru“ svaki put kada je prozovu da je hipermaskulinistika, fašistička fantazija baš onako kako će 4Chan ekipa već u to vreme sve raditi „for the lulz“, tonući sve dublje u glib fašizma.

Aaron je, nemam nikakve sumnje, ovoga izrazito svestan pa je Batman: Off-World ispisan da bude u dosluhu sa svojom apsurdnom premisom, i da zaista blago satiriše tu bizarnu karakterizaciju lika koji misli da je ovo dobar plan. Čak i drugi likovi Betmenu govore da je kreten što se u ovo upustio, pa i on sam to uspeva da prepozna posle izvesnog vremena, ali Aaron ne samo da mu dopušta refleksiju već mu onda daje i nešto što ovakvim stripovima skoro pa hronično nedostaje: autentičan RAST karakterizacije, Betmena koji menja svoje mišljenje, koji tokom stripa, dok ga gledamo na njegovim stranicama, vidno sazreva.

I to je zanimljiv rad sa likom, pogotovo jer Aaron ne dozvoljava da Betmen, kako i sam kaže, „izgubi sebe“ u ovoj potrazi ma koliko da će korisnih saznanja sa nje na kraju doneti kući, a što znači da će u nekim stvarima protagonist ostati tvrdoglav, zatucan, do apsurda odlučan da istera svoje ideje i ideale ma koliko i njemu samom bilo jasno da svet – uključujući ta kosmički svet – naprosto ne funkcioniše na taj način. Scenario nam pokazuje ovo i na vrlo „glasne“ načine, na primer demonstrirajući kako potlačene mase inspirisane Betmenovom požrtvovanošću i odlučnošću i same dižu glavu i suprotstavljaju se tiranima, samo da bi bile apsolutno nesrazmerno, do apsurda preoštro kažnjene za to. Broj ubijenih i mučenih koji su mučeni i ubijeni jer su poverovali mesiji koji je došao od nekud, dao im nadu a onda otišao nekud drugde je toliki da bi „normalna“ osoba na ovo saznanje verovatno doživela potpuni kolaps ličnosti ili makar svih svojih uverenja. Pogotovo jer Betmen ovde svojim saborcima i saveznicima – uglavno okorelim svemirskim kriminalcima, zverima i lovcima na ucene – dosledno nameće pravilo da nema ubijanja protvnika bez obzira na to koliko je borba teška i neravnopravna.

No, Aaron spretno pokazuje Betmena kao „nenormalnog“, štaviše toliko uverenog u ispravnost onog što radi da je jedinstven, u čitavom svemiru. Njegova odlučnost i doslednost  u sleđenju principa – a što se ovde graniči sa psihozom – je, očigledno, nešto što ne može biti odlika svakog čoveka, ma sa koje planete da dolazi i to ga i čini prijemčivom mesijanskom figurom, a njegova požrtvovanost, spremnost da ide prvi tamo gde bi druge vojskovođe prvo slale izvidnice i vojske, je ono što ga čini ETIČKIM mesijom. Betmen će u ovom stripu uraditi samo ono što MOŽE da uradi, dakle, svesno se podvrgavati strahovitoj fizičkoj (i duhovnoj i emotivnoj) patnji kako bi isterao pravdu, ali ta njegova patnja, i tu je Aaron na najboljem mestu, uspeva da ne bude puki fetiš bola, moneta kojom se kupuje duhovnost, već uvek cena kojom se plaća trijumf u PRAVIČNOJ BORBI. Ovde nema isusovskih kompozicija sa raspinjanjem glavnog junaka na nekakav krst i kada Betmen JESTE prikazan kao nemoćan i mučen, ovo je više scena iz palp-trilera u kome negativac sadistički muči našeg junaka ali ovaj spretno uspeva da ga pređe i okrene situaciju u svoju korist nego što je u pitanju prikaz martirskih muka mesije koji mora da umre kako bi drugi živeli. Na kraju je i Betmenov trijumf nad nadmoćnim protivnikom dolazi kao kombinacija požrtvovanosti i tvrdoglave uverenosti da postoji pravda, da ona NIJE samo sila preko koje je navučena krinka apstrakcije već stvarna pravda, imanentno shvatljiva za sva svesna bića u svemiru, nezavisna od trenutnog odnosa moći. A što je zaista ugodno ateistički i u skladu sa nekakvim savremenim, humanističkim shvatanjem pravde kakvo vidimo i u drugim Aaronovom stripovima, ateističkim, izmeštenim iz religijskog centra koji bi definisao pravdu kao volju demijurga i umesto toga zasnovanom na nečem imanentnom ljudima.

Aaron, takođe pravi odmak od millerovštine i time što strip IMA jednu fatalnu, opasnu ženu, koja je brza na jeziku, opasna u borbi i seksualno aktivna, koja čak i postaje Betmenova sledbenica, pa i ljubavnica, ali nije definisana Betmenovim odlukama. Razlika je ovde suptilna i Aaron ispisuje lik Ione tako da čitalac vidi njene emocije, razume njenu dualnu potrebu da ostane uz Betmena i da od njega ode jer shvata da je on više zaljubljen u svoju dužnost (ili makar svoje pomalo infantilno shvatanje dužnosti muškarca) nego što je zaljubljen u nju samu, ali da Ione na kraju jeste neko ko donosi svoje odluke i stoji iza njih radije nego da bude neko ko sebe voljno podrvrgava tuđoj volji. Ovim strip izbegava to millerovsko klizanje likova iz arhetipa fatalne žene u arhetip zavisne ljubavnice koja fetišizuje muškarca i podređuje svoje interese njegovim a koje Miller, verovatno, smatra izrazom poštvovanja i odanosti, čak i ljubavi.

Sve ovo, da bude jasno, ima formu uzbudljive kosmičke avanture. Ovaj Betmen jeste „brooding“ i naraciju stalno prati njegov monolog u kome on analizira svoje motivacije, emocije, racionalnost svojih postupaka, ali je strip dinamičan, brz, veoma efektno pripovedan sa pažljivo rađenim rezovima između scena i majstorskim sažimanjem vremena da tempo nikada ne padne. Ovo je storija u kojoj će se Betmen više puta suočiti sa neverovatno snažnim neprijatejima, imati prostora za kontemplacije o tome šta borba čini njegovom telu – i to tokom te same borbe – ali i koja ima i duha, koja znalački ubacuje komične dijaloge kada je to zgodno, koja će pretencioznost premise uspešno razblažiti satirisanjem te iste preozbiljne premise kroz dobro odmerene rezove, replike koje ukazuju na apsurdnost (i pretencioznost) Betmenovih svetonazora.

Čak i da čitaoca ništa od toga ne radi, ovaj strip na grafičkom planu pruža tako dobar program da bi ga svejedno vredelo kupiti. Mahnke na olovkama, Jaime Mendoza na tuševima, David Baron na koloru i Troy Peteri na leteringu pružaju nam jednu raskošnu kosmičku akcionu avanturu u kojoj ljudi sa metalnim krilima lete kroz svemir i topuzima krče svoj put kroz željezo i meso, džinovski vukovi sa sečivima umesto krzna izlaze iz mraka i odgrizaju udove svom plenu, a Betmen je planina mišića, ožiljaka i dostojanstva u centru priče. Mahnke je čovek sa skoro četiri decenije profesionalnog iskustva ali ovo mu je jedan od najboljih radova u celom opusu, svedočanstvo o tome kako čovek može da crta kada ima dovoljno vremena (strip je izlazio sa velikim pauzama od Novembra 2023. godine do Februara 2025.) ne samo da svaku tablu postavi duboko promišljeno, sa svešću šta je bilo pre nje i šta dolazi posle, već i da detaljno uradi studije likova, tehnologije, tuđinske biologije, čitave estetike spejs opere u kojoj superheroj ide u svemir da se pesniči sa vanzemaljcima raznih veličina, boja i tekstura. Mendoza svojim tuševima Mahnkeove dinamične kompozicije izoštrava i uspeva da i u čestom haosu koji se na tabli prikazuje čitaoca vodi bez gubljenja kroz svaki panel, dok su Baronovi kolori naprosto veličanstveni, snažni, upečatljivi, sa strahovito mnogo energije koja često nedostaje superherojskim stripovima pravljenim vratolomnim mesečnim tempom. Naravno i Peteri onda ima svoj šou sa distinktnom grafičkom razlikom u balončićima i fontovma koja čini da čujemo različite glasove kada govore likovi različitih rasa iako svi – posredstvom posebnih čipova – govore isti metajezik.

Sasvim ću prihvatiti da Batman: Off-World može da bude neoobičan, možda i odbojan strip za određeni deo publike. Ovde nema gotske estetike toliko istorijski bitne za Betmena, uključujući recentne filmove ali i recentne važne priče kao što je bio Gotham Nocturne. Ovde nema ansambla prijatelja, saradnika, neprijatelja, rivala, ljubavnika, očinskih figura i sinova (bioloških i usvojenih) za koje ste navikli da su neraskidiv deo stripova o Betmenu. Aaron je za svoj DC mejnstrim-debi odabrao da se bavi jednom dimenzijom Betmenovog karaktera i planski je, metodično, izolovao protagonostu u sasvim novom okruženju da bi mogao tu dimenziju da laboratorijski ispita bez kontaminiranja od strane obaveznog sadržaja. Za moj račun, u tome je bio prilično uspešan, prikazujući istovremeno i apsurdnost te martirske, mesijanske, na kraju krajeva toksično-muške fetišizacije patnje kao puta do pročišćenja, ali i nudeći alternativu dosledne borbe bez odustajanja koja nije manje apsurdna ali je inspirišuća i inkluzivna i time zdravija od nečeg za šta imamo već dovoljno dokaza da završava u autoritarnosti. Sve to na stranu, strip je tako SJAJNO nacrtan, dizajniran i kolorisan da samo na osnovu toga zavređuje svaku pažnju. Pa, evo, kolekcija, izašla početkom Aprila, vam je ovde.