Danas ćemo pričati o dva recentna miniserijala izašla za Image Comics, a u anticipaciji trećeg koji sa njima čini nekakvu prirodnu celinu. Bilo bi, slažem se, zgodnije da sam sačekao da izađu sva tri, ali kako taj treći počinje da izlazi tek za neke tri nedelje od trenutka u kome ovo kucam (a kucam u prvoj nedelji Avgusta) onda mi je nekako delovalo razumnije i korisnije da sada pokrijemo dva već izašla i možda nekoga kome ovo može da bude zanimljivo uputimo da potraži sve to. Kako vi ovaj tekst verovatno čitate tek u Oktobru, tako će i taj treći serijal do tada već imati dva ili tri broja…

Elem, pričamo o inicijativi Universal Monsters, nesvetom paktu između Kirkmanovog Skybound Entertainment i filmske kompanije Universal Pictures da se iz nekih njihovih propertija nacedi još koji dinar, moguće pre nego što izgube ekskluzivna prava na (neke od) njih. Do sada je Image Comics izdao dva miniserijala, Universal Monsters: Dracula i Universal Monsters: Creature from the Black Lagoon Lives! i Skybound je za oba uspeo da dobije vrlo prestižne autore, praveći od nečega što bi do pre desetak godina bila samo laka tezga za nekog manjeg izdavača, svojevrsni događaj. Pa da vidimo kako je to ispalo.

Universal Monsters: Dracula je izašao prvi, kako je i red jer je Universalov film po kome je ovo pravljeno izašao 1931. godine i trebalo bi da pređe u javno vlasništvo 2026. Termin „creature feature“ je nastao tek u šezdesetim godinama dvadesetog veka, kada su male američke televizije počele da emituju gomile „starih“ horor i SF filmova iz tridesetih, četrdesetih i pedesetih, ali se on, po pravilu retronimije, sasvim ispravno da koristiti i za ovaj film i za mnoge druge Universalove produkcije iz tridesetih, četrdesetih i pedesetih. Mnoge od tih filmova režirao je legendarni Tod Browning, čovek koga pre svega pamte po Dracula i Freaks (ovaj drugi iz 1932. godine) ali kome su to zapravo bili neki od poslednjih filmova. Rođen 1880. godine, Browning je režiao još od 1915. i naređao dugačku nisku nemih produkcija pre nego što je prešao na ton-film. Dracula i Freaks su, dakle, bili neka vrsta krune karijere profesionalca koji je znalački prešao na novu tehnologiju što je medij izmenila iz korena, i s razlogom se danas pamte.

Za potrebe strip-adaptacije solidnih devet decenija kasnije, Skybound je uspeo da dovuče u svoj tabor ekipu sa serijala The Department of Truth, zagarantovavši sebi jedan visok nivo kvaliteta. James Tynion IV u ulozi scenariste je svakako ime kome verujete ali zabavno je videti da je čovek-koji-je-svojevoljno-prestao-da-piše-Betmena i izađe iz superherojskog stripa da bi se bavio SVOJIM stripovima, pristao da ponovo radi sa tuđim, licenciranim materijalom jer mu je, kaže, odmah po pominjanju Browningovog Dracule, pred očima počelo da leti kako bi sve to izgledalo kada bi ga crtao Martin Simmonds, njegov partner iz, jelte, Departmana istine.

I Universal Monsters Dracula bez sumnje IZGLEDA spektakularno. Simmondsa sam jako hvalio za DoT ali sasvim je razložno reći da njegov ekstremno ekspresivni, ekstremno detaljni stil, u kome se mnogo radi sa teksturama i kolorom, sa osvetljenjem i senkom, paše Draculi kao što guza paše noši. Ako ste maštali o stripu koji će vas osvojiti halucinantnim, pretećim a zavodljivim grafičkim programom, na taj način sugerišući kompleksnu prirodu grofa Drakule daleko pre nego što će se on pojaviti na njegovim stranicama, Simmonds je čovek koji će ga isporučiti. Kroz njegov prikaz viktorijanskog Londona ćete moći ne da samo vidite nego da osetite maglu u koju su uvijene zgrade, ljudi i kočije, a i enterijeri kuća će izgledati preteće i ledeno čak i kada na slici budete jasno videli vatre upaljene u kaminima. Letering je ovde radio Rus Wooton i imao pred sobom uobičajeni problem kako da na vrlo „slikarske“ ilustracije ubaci tekst koji svojom prirodom i estetikom neće isuviše odskakati od osnovnog tona. Nekada su u ovakvim situacijama  letereri, na primer za neka Vertigo izdanja iz devedesetih, odlazili u ekstremno kreativnim smerovima, i često onda koristili fontove nečitljive za moje oči, trudeći se da ih uklope u to slikarstvo, ali sam zahvalan da se Wooton oteo iskušenju da nam da goticu u zlatostisku ili neki sličan nasrtaj na čulo vida i da smo dobili ne mnogo kreativan ali vrlo čitljiv i generalno dobro grafički rešen dizajn teksta.

E, sad, tekst… Tynion je u predgovoru dosta jasno, makar između redova, pokazao da je ovo za njega bila pre svega tezga. Što, da se dogovorimo, sasvim razumem: čovek trenutno ima nekoliko sopstvenih creator-owned serijala baziranih na zanimljivim premisama, koje radi sa zanimljivim crtačima i potpuno je prirodno da će u njih da ulije gro svoje kreativnosti. Naravno, kad vam firma Roberta Kirkmana ponudi da napišete strip o Drakuli utemeljen na Universalovoj interpretaciji Stokerovog gotskog klasika, nećete da kažete „ne“, ali nećete ni da se nešto sad preterano mnogo odvojite od izvornika. Tynionov scenario u suštini kondenzuje radnju romana (i filma), ne uvodeći neke posebno nove motive, ali menja mesto radnje onako kako priliči jednoj kraćoj, ekonomičnijoj priči, sasvim uspelo kapitalizujući na interpresonalnim tenzijama i Stokerovim snažnim portretima nekih od likova. Ovde je R. M. Renfield prikazan kao neko ko je gotovo sasvim napustio ljudsku rasu i samo se noktima pridržava za ostatke svoje ljudskosti – posebno podvučeno Simmondsovim dizajnom u kome je Renfieldovo lice gotovo sasvim bez crta, svedno na velike, bolesne oči, prljava usta i blještavilo mrtvački blede kože – dok su Mina i Lucy nestašne buržujske omladinke koje priča o tajanstvenom grofu iz Transilvanije što ujeda za vratove i pije krv loži na vrlo opipljivom erotskom nivou. Glavni novi ugao iz koga ova interpretacija Drakule prilazi poznatom narativu je taj da Tynion uvodi Minonog oca kao praktično glavnog junaka, koji će sa profesorom Van Helsingom raditi na tome da se reši vampirske pošasti.

Universal Monsters: Dracula je izuzetno kompetentno napravljen strip, umešno pripremljen od vrlo bogatog izvornog materijala tako da se zadrže glavni motivi ali da se pripovest spretno preseli u London i da joj se podari novi, prirodni sloj gotike i horora. Simmondsov crtež i kolor su fantastični i mada ovde nema neke suštinske inovacije, mislim da je ova iteracija Drakule apsolutno vredna pažnje svakog ljubitelja gotike i old school horora na ovom svetu. Izvolite do Imageovog sajta da se poslužite.

Universal Monsters: Creature from the Black Lagoon Lives! je, pak, strip koji ide nešto dalje od izvornika i ne ponavlja direktno motive koje ste videli u originalnom filmu iz 1954. godine. Ako je Dracula bio reinterpretacija, jedan what if… smešten u alternativnu vremensku liniju, Universal Monsters: Creature from the Black Lagoon Lives! se legitimno kvalifikuje da bude nazvan nastavkom legendarne produkcije iz pedesetih.

Creature from the Black Lagoon je, naravno, bio samo jedan od filmova koje je ništa manje legenadrni Jack Arnold režirao za Universal u prvoj polovini pedesetih godina prošlog veka. Arnold je, sa ekipom saradnika ovom studiju podario nekoliko bezvremenih creature feature filmova (rađenih i u trodimenzionalnoj tehnici za maksimum ŠLOKA), uključujući It Came from Outer Space iz 1953. godine, Tarantulu iz 1955. i njen, hajde da kažemo spiritualni nastavak (ili smo ga mi, klinci, tako u ono vreme doćivljavali), The Incredible Shrinking Man iz 1957.

Da se razumemo, kad kažem „u ono vreme“, mislim na pozne sedamdesete godine prošlog veka, kada sam ja već dovoljno stasao da budem zainteresovan za filmove sa čudovištima. Paramountov King Kong iz 1976. godine je u to vreme bio apsolutni hit i zainteresovao nas, rođene početkom decenije, i za druge monster filmove, uključujući Godzilu, ali i američke radove iz pedesetih. Tarantula, The Incredible Shrinking Man ili It Came from Outer Space su mi u ono vreme bili poznati samo kao naslovi i kratki inserti koje bi neki urednik tadašnje Radio Televizije Beograd uspeo da prošvercuje u neku emisiju gde bi kritičari diskutovali o žanrovskom filmu (i, tipično, žestoko gikovali – Jugoslavija je u to vreme po ovom parametru bila mnogo naprednija nego Srbija danas, bojim se), ali Stvorenje iz Crne lagune sam i video na televiziji u okviru nekog od ciklusa horor ili SF filmova koje je RTB dosta redovno umetao u svoju programsku šemu.

Enivej, Creature from the Black Lagoon je u pedesetima bio zaista tek još jedan monster film kakvi su pravljeni na pokretnoj traci i njegov zaplet i radnja, karakterizacije, tenzije i razrešenja ne nude nekakav originalni doprinos creature feature žanru onako kako su to, recimo, dali originalni King Kong iz 1933. ili Nybyjev The Thing from Another World iz 1951. Ali, u pitanju je bio kompetentan rad sa dobrim kostimom, solidnim radom glumaca, kvalitetnim zanatom na svim poljima pa je i kasniji život ove franšize nastavljen kroz neprebrojne omaže u raznim medijima (dakle, ne samo na filmu i TV), ali i direktne filmske nastavke: Revenge of the Creature iz 1955. i The Creature Walks Among Us iz 1956. Osamdesetih i devedesetih je planirano nekoliko rimejkova i ributova, sa teškašima poput Johna Landisa, Ivana  Reitmana i Johna Carpentera za kontrolama, i ni jedan od njih nije napravljen, a početkom stoleća je Guillermo del Toro krenuo u preprodukciju ali je Universal odbio njegov koncept pa je od toga na kraju nastao The Shape of Water.

Drugim rečima, iako ne pričamo o propertiju kalibra Drakule, Universal Monsters: Creature from the Black Lagoon Lives! je daleko od toga da bude prvi pokušaj da se od kultnog filma napravi nešto novo. No, scenaristi su na ovom stripu bili Dan Watters i Ram V i mada je i ovde jasno da smo na delu imali tezgu i da bi nekakav creator-owned rad koji bi ova dvojica zajednički potpisala bio DALEKO maštovitiji i moćniji, pričamo o vrlo kompetentnom i sasvim zabavnom žanrovskom uratku koji uspelo apdejtuje neke elemente klasičnog narativa a da su misterija – pa i skrivena melanholija – titularnog stvorenja znalački očuvane i iskorišćene.

Watters i V glavnu u ulogu svoje priče stavljaju novinarku koja po džunglama Amazona juri serijskog ubicu izbeglog iz SAD a koji je tamo našao pribežište. Kate ima i ličniji motiv za sve ovo, nego što je puki profesionalni njuh za dobru priču, jer je čovek kome je za petama jednom zamalo okončao njen sopstveni život, pokušavajući da je udavi držeći je pod vodom. Veliki deo stripa se, onda, prirodno bavi njenim izlaženjem na kraj sa ovom traumom što joj je obeležila ostatak življenja i opsesija da pronađe ubicu i nekako ga privede pravdi je razumljiva jer je to, čini se, jedini način da protagonistkinja napravi sledeći korak u svom životu i izađe iz stadijuma da skoro da ne veruje da je i dalje živa i da se pita je li zaslužila da bude živa, kad je ovaj čovek uspešno ubio tolike druge osobe…

Naravno, ako se plašite davljenja, ovaj strip bi mogao da vas solidno trigeruje, jer se dobar deo njega dešava na vodi i bavi upravo time da njena površina razdvaja naš prirodni habitat od sredine koja je za nas letalna. Ima tu više od jedne scene davljenja, sa svim filozofskim kontemplacijama koje očekujete od žanrovskog rada u takvim momentima i mada Universal Monsters: Creature from the Black Lagoon Lives nije „horor“ strip na način na koji je to Dracula, on je svakako sazdan od dosta, jelte, horora.

No, mislim da je V nesklon tome da horor traži  izvan socijalnog – ni njegov fantastični These Savage Shores, koji je prikazivao demone iz Hindu tradicije nije zaboravio na sociopolitiku kao izvor glavne strave – a i Watters u sebi čuva crtu socijalno osvešćenog pankera pa su Indus i Britanac ovde uspešno povezali i kolonijalni podtekst (dvoje Severnoamerikanaca koji su „glavni“ u narativu što se dešava u Južnoj Americi) i realnosti narko-gangova koji (tvrde da) vladaju delovima amazonske džungle, ali i neumrlu fascinaciju belih zapadnjaka „egzotikom“. Ovde se samo stvorenje iz Crne lagune pojavljuje u vrlo doziranoj količini ali ono je prisutno i kao simbol i kao motivacija pa na kraju i opomena onima koji se zanesu u kolonijalističkim, egzoticistikim sanjarijama.

Crtež je ovde potpisao Matthew Roberts, stari Kirkmanov saradnik i  time i jedan od pouzdanih crtača koji su redovni na Skybound produkcijama. Roberts je sa Kirkmanom radio još na Battle Pope a možda mu je najpoznatiji serijal Manifest Destiny koji je kreirao zajedno sa scenaristom Chrisom Dingessom, još jednim Skyboundovim poverenikom. Roberts crta mnogo više „stripovski“ nego gore pomenuti Simmonds i njegovi likovi imaju u sebi izražajnost koja u sebi nosi i nešto old school Image šmeka iz devedesetih ali bez preterivanja u anatomiji i stilizacijama. Pripovedanje mu je lako i brzo, kompozicije dinamične ali čitke a kolori Davea Stewarta su karakteristično izvrsni sa pažljivim mešanjem tonova i prelascima iz urbanije sredine u duboku džunglu koje prati adekvatna kolorna tranzicija. Letering je radio DC Hopkins, dajući tekstu samo malo povišene energije, ali pazeći da stvari ostanu čitke i brze.

Universal Monsters: Creature from the Black Lagoon Lives! je vrlo solidan rad, koji ne odlazi revolucionarno predaleko u odnosu na original, ali apdejtuje njegove postavke sa razumevanjem i nudi nam jednu moderniju ali i dalje vrlo klasično intoniranu priču u kojoj su brojni zastareli motivi elegantno zamenjeni novijim, a koji dobro funkcionišu sa originalnim idejama. Samo stvorenje izgleda odlično i ovo je strip koji, ako imalo volite originalni film, treba da pogledate. Image vam ga prodaje ovde, a o trećem serijalu, Universal Monsters: Frankenstein ćemo pričati za koji mesec.