Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Ove Nedelje malo slušamo fjužn, latinicu i tako te stvari, a kad kažem MALO, mislim ČETIRI SATA ROĐACI. PAZ: Variation and Creation: The Story of PAZ je monumentalna kompilacija što sa tri kompaktdiska natrpana muzikom do vrha prolazi kroz karijeru benda koji izdavač opisuje rečima „najveća britanska džez fjužn grupa za koju nikada niste čuli“. I nisu u krivu: evo, ja slušam džez i fjužn duže od tri i po decenije, mnogo toga što slušam dolazi iz Britanije, pratio sam karijere nekih od muzičara koji su bili umešani u rad PAZ u nekim od njegovih istorijskih perioda i opet nisam nikada čuo za PAZ.
Nije ovo bio bend bez izdavačkog traga, mada je istina da je prevashodno bio orijentisan na živu svirku i turneje po londonskim i južnoengleskim klubovima, dinamički menjajući postavu onako kako bi neki od članova imali druge – lukrativnije, dakako – obaveze a drugi muzičari bili u datom trenutku slobodni. Za svojih nepunih pola veka aktivnosti PAZ je snimio osam albuma, ali je osim toga snimio i još puno materijala koji nije nikada ugledao svetlost dana – ili makar polumrak prodavnice ploča – i koji je bio razbacan po ličnim kolekcijama magnetofonskih traka decenijama pre nego što će, pre nekih pet godina, neprofitna organizacija Jazz in Britain od Rona Mathewsona, britanskog džez kontrabasiste i jednog od basista koji su prošli kroz PAZ, dobiti na poklon celu njegovu kolekciju traka. Mathewson je, nažalost, brzo potom umro – bila je to 2020, prva godina pandemije COVID-19, pa je i Mathewson u Decembru preminuo od posledica ovog oboljenja – ali je u njegovoj kolekciji nađeno i dosta snimaka PAZ koji nikada nisu bili objavljeni.
Jazz in Britain su inače organizacija – koja se bavi izdavanjem muzike i knjiga – posvećena prevashodno očuvanju legata britanskog džeza. Tako su, recimo objavili knjige o muzuičarima kao što su Neil Ardley, Barbara Thompson ili Ian Carr a u domenu muzike, trude se da publikuju ili izgubljene (pa nađene) snimke ili da rade reizdanja retkih stvari koje se odavno više ne mogu nabaviti. U muzičkom katalogu ove firme mogu se naći neki biseri, kao što su albumi Karla Jenkinsa, Tubbyja Hayesa, Chrisa Laurencea, Rayja Russella, Joea Harriotta, Iana Carra, grupe Splinters, Trevora Wattsa, grupe Fingers i još mnogih drugih a pošto se i digitalne i fizičke kopije prodaju isključivo putem Bandcamp stranice ovog izdavača onda snažno ohrabrujem da odete do iste i proverite čega sve tu ima. Možda ćete biti prijatno iznenađeni!
PAZ je osnovao vibrafonista Dick Crouch (pošto ste u Britaniji četrdesetih godina prošlog veka mogli detetu da nadenete ime Dick Crouch i da uopšte ne razmišljate o tome da li će mu klinci od života napraviti PAKAO), 1972. godine u Londonu. Crouch je preko dana radio u BBC-ju, ne kao muzičar već se bavio transkripcijom govora u tekst, a onda je uveče u svom prostoru u Shepherd’s Bushu ugošćavao raznorazne londonske muzičare koji su sa njim delili interesovanje za džez, latin džez i srodne muzike. Iako se „jazz fusion“ često poistovećuje sa terminom „jazz rock“, jedna od definišućih karakteristika PAZ je bila refleksija Crouchovog interesovanja za fank ali i latinoameričke žanrove popularne muzike. Uostalom i ime benda je španska reč za mir.
Za Croucha je Geoff Castle, klvaijaturista i vibrafonista koji je posle Croucheve smrti predvodio bend, pričao da je obožavao da organizuje svirke sa raznim muzičarima, na kojima bi i sam ulčestvovao a da često ne bi odsvirao ni jedan ton, već bi samo stajao za vibrafonom na bini i uživao u gruvu. Rani članovi benda, tokom sedamdesetih godina su uključivali i bubnjara po imenu Les Cirkel koji tvrdi da je bio u postavi od svoje sedme godine, basistu Roba Stathama, saksofonistu Matta Watesa ali je rotacija muzičara kroz ovu postavu bila stalna i tokom duge (i isprekidane) karijere je kroz nju prošlo više od trideset svirača, ne samo Britanaca već i Amerikanaca. Od jačih imena svakako treba pomenuti legendarnog free saksofonistu Lola Coxhilla, saksofonistu Rayja Warleigha (svirao sa Dusty Springfield, Marianne Faithfull, Scottom Walkerom i Steviejem Wonderom), gitaristu Eda Speighta (sarađivao sa Ianom Duryjem i Mikeom Oldfieldom), a etos PAZa tokom te prve decenije bio je pre svega da se sviraju koncerti i da se pravi autorska muzika i da se improvizuje i da se, pretpostavljam svi dobro provedu. No, možda je to, pored stalno promenljive postave i malo neobaveznog odnosa prema njoj i bilo zaslužno za činjenicu da bend nikada nije dosegao popularnost drugih fjužn ekipa iz tog doba. Danas pamtimo Incognito, naravno, ali Londonom i Engleskom su u to vreme harali i Morrisey-Mullen (ne, ovo je DICK Morrisey), i Brian Auger’s Oblivion Express (u kome je svirao isti Mullen, Jim Mullen iz Morrisey-Mullen, a koji je, da se ne iznenadite, svirao i u PAZ), i fer je reći da su ovo bili bendovi sa mnogo većim javnim profilom, koji su se vrteli po radio-stanicama, redovno izdavali ploče pa i verovatno zabadali po koje gostovanje na televiziji.
PAZ, naravno, nisu imali ništa objavljeno iako su već uveliko krenuli sa snimanjem, pa je onda Crouch shvatio da nema daljeg napretka bez albuma. Kandeen Love Song, snimljen 1976. i 1977. godine je izašao 1978. godine, uz dosta pomoći koju je njegovom projektu pružila njegova matična firma, BBC, a onda su tokom osamdesetih izlazili dalji albumi za razne etikete, da bi u 21. veku izašla samo dva, jedan 2001. a drugi je ovaj o kome sada pišemo. PAZ je doduše pravio i dosta velike pauze u nastupima, a neki od ključnih muzičara su i umrli, uključujući Croucha.
Za album o kom danas pričamo je pored kolekcije traka dobijenih od Rona Mathewsona bila presudna saradnja sa Coruchovom ćerkom, Beth Curtis-Clarke koja je izdavaču dala i neke snimke iz privatne arhive, a onda je i udovica Geoffa Castlea, Caroline Castle donirala njegovu kolekciju magnetofonskih traka a tu je bila gomila PAZ snimaka, kako raznih mikseva već objavljenih albuma, tako i sesija rađenih za BBC, živih snimaka. Izdavač je na kraju od nekih 35 sati materijala napravio selekciju svedenu na četiri, gledajući da pesme drži u približno hronološkom rasporedu ali da šara po žanrovima, tako da ne budu sve latin pesme nagurane jedna iza druge iako je, možda Crouch njih i pisao jednu za drugom jer je bio u takvoj fazi. Možda bitnije, na Variation and Creation: The Story of PAZ nema snimaka koji su već objavljivani na albumima i ovo je 100% „rare and unreleased“ materijal. To ne znači da ovde nema poznatih PAZ pesama – mada statistički, vi niste čuli ni jedan album ovog benda – ali su birane verzije drugačije od onih koje su objavljivane na albumima.
I, znate šta, ovo je možda najprijatnijih četiri sata muzike koje ćete imati ovog meseca ili ove godine. PAZ su onaj idealni spoj nepatvorenog, čistog entuzijazma i ozbiljne, vrhunske tehnike koji porađa muziku što se ne troši u nekoj self-indulgenciji, samoanalizi, dekonstrukciji i rekonstrukciji. PAZ su pisali melodične, prepoznatljive teme i svirali ih sa energijom benda koji zna da je publika u klub došla da se jebeno dobro oznoji a ne da stoji u ćošku sa pićem u ruci i sa zgađenim izrazom na licu kontemplira o neadekvatnoj akustici ovog prostora i ovo je onoliko vrela džez-fjužn žurka koliko napaljeni (uglavnom) Englezi uopšte mogu da napale. A prilično mogu.
U 36 kompozicija na ovom albumu, od kojih je dobar deo snimljen uživo, pred publikom, može se čuti širina interesovanja i estetske vizije koja „fjužn“ shvata kao licencu za ukrštanja i spajanja stvari koje drugi, da tako kažemo, ne bi spajali. Ne iz higijenskih razloga već jer su to naprosto često bile sasvim različite scene. No, Crouch i njegovi saborci su bili muzičari koji za život zarađuju svirajući sa onim ko dobro plati pa je i za njih bilo normalno da u jednoj pesmi krljaju brazilsku bossa novu, u drugoj da ljušte američki jazz funk a onda da u trećoj to bude spoj džeza, roka i britanskog folka. Recimo, Ever in Love je kombinacija latiniziranog, braziliziranog džeza i britanskog folka (sa sve ženskim vokalima) a ona na albumu dolazi direktno posle izvanredne verzije Jobimove klasične bossa nove A Felicidade, izvedene instrumentalno i pakleno.
Iako plesni komadi sa melodičnim, prijemčivim temama dominiraju dobrim delom ovog albuma, PAZ nije bio bend isključivo zainteresovan za ples i zabavu, pa, recimo, drugi disk ovde otvara trinaestominutna verzija Coltraneove A Love Supreme, rađena avangardnije nego što je to bio standard i za samog Coltranea a odmah iza nje sledi Castleova Hebridean Chant koje je manje ekspanzivna, sa svoja četiri minuta trajanja, ali prezentira bend u reflektivnijem, meditativnijem modusu.
Variation and Creation: The Story of PAZ je definitivno monument bendu koji je dobro čuvana tajna scene što ni u svojim najjačim momentima nije imala pažnju nekakve preširoke javnosti. Sedamdesete su bile takva decenija da su jazz rock i fusion nekako brzo i neosetno kidnapovani i mutirani u disko muziku koja je zatim osvajala svet bez mnogo ambicija da se tu iko bavi kompleksnim kompozicijama i virtuoznim improvizacijama. Sa druge strane old school džezerzi su, dokumentovano, vrteli glavom u neodobravanju na ove „nove“ klince koji su ukrštali fank, rok i džez, dodavali rumbu ili bosanovu i generalno šarali preko crte. PAZ su na sve to bili ekipa neobavezana ugovorima sa izdavačima niti ambicijom da se proda mnogo ploča, bend prevashodno ovaploćen u živom kontekstu. I ovaj album ih i prikazuje kao stalno mutirajući, stalno, zanimljivi kombo promenljivih muzičara koji rade ono što vole i JAKO vole to što rade. I to je, ne sumnjajte, sasvim dovoljno.
