Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Ove Nedelje sam inicijalno planirao da pišem o debi albumu jednog mladog crnog njujorškog džez saksofoniste (na kome, takođe, jednu pesmu svira meni vrlo dragi mladi pijanista danas baziran u Njujorku), ali sam, preslušavajući album ponovo, zaključio da je previše akadeski umiven za mene. Da mu fali malo šmeka, malo barske atmosfere, malo patine. Tako da sam se na kraju okrenuo nečem drugom. Patiniranom i barskom, naravno! Paul Vornhagen: Live at the Blue Llama je svakako pivot za stoosamdeset stepeni jer umesto mladog, crnog saksofoniste tek izletelog sa akademije, sa celom karijerom ispred njega, slušamo živi album matorog belog duvača koji muziku javno izvodi duže od pedeset godina. Izdao sam na svim frontovima, ali Paul Vornhagen: Live at the Blue Llama je svejedno vrlo dobar album.
Paul Vornhagen sa dosta ponosa ističe da je on jedan „ostvaren“ saksofonista i da je Detroitsku muzičku nagradu osvajao ne jednom ili dvaput nego ŠEST puta, u različitim kategorijama, kao saksofonista, kao talentovani muzičar koji zavređuje da ga više ljudi zna, kao instrumentalista, pa onda i za džez i world music snimke (ovo potonje dva puta). Vornhagen je iz Mičigena i trenutno živi u Ann Arboru a gde je i kao klinac imao svoje muzičke početke. Rođen 1950. godine, navodi da je isprva bio samouk ali je već sa 22 godine svirao u plesnom orkestru Mičigenskog univerziteta jer je muzika na neki način fatalno obeležila njegov životni put. Naime, Vornhagen nije imao neku muzičku naobrazbu – sem, kaže, par časova klavira koje je dobio kao osmogodišnjak – i kada je, nakon seljakanja po Sinsinatiju i Nju Džersiju došlo do toga da se studira, upisao je psihologiju na Univerzitetu Mičigen. Kad je bio druga godina, rešio je da jedan semestar pauzira i onda je jednog dana, kad se vraćao sa posla, čuo ženu kako svira flautu sedeći u zadnjem delu pikapa. Njega je zvuk toliko opčinio da je zamolio ženu da mu dopusti da sam pokuša i ona je pristala, predajući mu flautu. Nakon što je izduvao par tonova, njen komentar je bio da ume da proizvede lep zvuk i da bi možda mogao da nauči da svira. Dve nedelje kasnije, dok je autostopirao na drumu ponovo je čuo flautu, ponovo je bio opčinjen zvukom i pomislio da ovo, na kraju krajeva, nije slučajno. Seo je i sam počeo da uči flautu i tako proveo sledećih pet godina, batalivši studije i posvetivši se muzici.
Posle flaute je, naravno, naučio da svira i saksofon (kako to obično na ovom mestu kažemo: prstomet je isti!) i onda se 1977. godine upisao na Gradski koledž San Franciska da nauči neke osnove muzičke teorije. Paralelno je uzimao časove klavira ali i uspeo da privoli flautistu (ili, verovatnije, flautistkinju ali rodno neosetljivi Engleski jezik nam ovde ne daje dovoljno informacija) Simfonijskog orkestra San Franciska da mu takođe da poduku. Za pare je krečio viktorijanske kuće u okolini, a čim je malo bolje naučio da svira ušao je u džez trio i krenuo da radi tezge. Svirali su uglavnom bosa novu.
Pet godina kasnije se vratio u Ann Arbor i tamo nastupao u baru Del Rio, svirajući Nedelje uveče sa Rickom Burgessom, a onda i puno svirao u klubu Bird of Paradise. Iako je uglavnom svirao džez i latin džez (ovo potonje u ekipi Changes koju je predvodio Rick Burgess), pa onda i malo ritma i bluza i fanka (sa postavom Domino a koja je imala nacionalne televizijske nastupe) njegovi prvi snimci su bili u nju ejdž stilu, više jer mu je vlasnik lokalne prodavnice ploča John Ashbrook ponudio da radi za njegovu novoosnovanu etiketu Inner Light nego što je sam uopšte razumeo ili znao šta je nju ejdž. No, takvi su ti sektaši, SLATKOREČIVI. Ashbrook je Voornhagenu sredio album sa klavijaturistom Stefanom Kukurugom a posle je ovaj upoznao gitaristu Paula Sihona (u prodavnici instrumenata, naravno) pa su se njih dvojica zezali, džemovali, snimali se i ponudili Ashbrooku snimke. Ovome se to dopalo i dvojac je izbacio dva albuma na Inner Light. No, Sihon će biti važan u Vornhagenovom životu još više zbog toga što mu je ponudio da u toj istoj prodavnici instrumenata daje klincima časove muzike. Vornhagenu je ovo, naravnom, promenilo život jer je najzad mogao da ima stalne prihode od muzike i nije više morao da bude moler po danu a muzičar po mraku.
Preokret je došao i na muzičkom planu pa se Vornhagen u daljem studijskom radu okrenuo prevashodno džezu (sa ili bez latin preliva), izdajući tokom devedesetih godina razne albume. Kao prekaljeni tezgaroš, mnogo od te muzike su bili njegovi aranžmani džez standarda. No, od polovine devedesetih albumi mu imaju sve više originalnih, njegovih kompozicija a uz muzičare kao što su kontrabasista Kurt Krahnke, trubač Jimmy Cook, Gary Schunk na klaviru (stara detroitska kajla koju smo recentno slušali ovde)… Vornhagen je nastavio da izdaje albume relativno relaksiranim tempom i u novom veku, mešajući svoje kompozicije sa aranžmanima komada koje su pisali Wayne Shorter, Clifford Brown, Dave Brubeck, Lee Morgan, Duke Ellington, Freddie Hubbard, Juan Tizol, Bud Powell, Horace Silver, Dexter Gordon… Od albuma Trust Your Heart iz 2016. godine sve više ga interesuje i pevanje, pa je na toj ploči za sve komade snimio i vokale a onda i na albumu koji danas slušamo takođe ima pesama sa pevanjem. Treba još zabeležiti i da su uz njegov kvartet razni muzičari jake reputacije voleli da se popnu na binu i zadžemuju pa je Vornhagen upisao minutaće i sa Marcusom Belgraveom pa i Wyntonom Marsalilom.
Live at the Blue Llama snimljen je u, pogađate, klubu Blue Llama u Ann Arboru, ne kažu kada ali verovatno nedavno. Kako album, tehnički, u trenutku dok ovo pišem još nije izašao (ovo je old school ekipa koja Bandcamp izdanje očigledno smatra uzgrednim, nekom vrstom bekapa), i pravi datum izlaska mu je treći Februar, nemamo baš MNOGO podataka o svemu. Izdavač Global Pulse Records planira nacionalnu promociju na oko 170 radio stanica počev od tog trećeg Februara i to je nekako starinski i simpatično ali i govori o tome kome je ova muzika najviše namenjena. Ne akademskoj publici koja od novog džeza traži radikalno nove iskaze, ne ni klincima koji danas svoj džez možda i najčešće troše pre svega izmešan sa elektronskim instrumentima, programiranim udaraljakama i sintetizovanim vetrovima, već pre svega ljudima koji vole da puste radio i da uz njega, jelte, uživaju.
Želim da istaknem da, iako to na papiru deluje izrazito konzervativno, praktično reakcionarno i uvredljivo malograđanski, kvalitet Paula Vornhagena je što on pravi muziku koja nije ništa od toga. Ona je sentimentalna samo u formalnom smislu, sa izvođenjem pesama starih po osamdeset i devedeset godina u jednoj ljupkoj, očigledno nostalgičnoj atmosferi, ali nema ovde ničeg što fetišizuje nostalgiju niti one otužne ambicije da se rekonstruišu vremena prošla u nadi da ćemo zaboraviti da su prošla. Umesto toga, Vornhagen radi ono najbolje: svira klasike tako da se ČUJE zašto su klasici, i njegova izvođenja Dukea Ellingtona ili Colea Portera nisu „patinirana“ niti sa strahopoštovanjem stegnute recitacije originala, već živi klupski komadi koji prepoznaju moć melodije i teme, ali u prvi plan uvek ide improvizacija, izvođenje OVDE I SADA, tretiranje džez muzike kao žive materije koja nikada ne prestaje da raste, razvija se, mutira.
Za ovaj posao angažovani su neki odlični muzičari. Pijanista Pat Cronley dolazi iz porodice u kojoj je imao petoricu starije braće i SVI su se bavili muzikom. Onda je i on, po službenoj dužnosti počeo da svira klavir sa „četiri ili pet godina“ i, evo, decenijama kasnije živi kao profesionalni muzičar, svirajući uglavnom džez i, u poslednje vreme, pišući sopstvenu muziku.
Kontrabasista Patrick Prouty je stanovnik Detroita, kompozitor i dirigent koji je osvojio silne nagrade za svoj rad u okviru klasične muzike. Trenutno je Direktor okrestra i horova na Jezuitskoj srednjoj školi i akademiji Univerziteta Detroit ali i kompozitor muzike za televiziju (uključujući seriju Breaking Bad ali i materijal za otvaranje prošlogodišnjih Olimpijskih igara u Parizu), te ostvareni džezer u raznim postavama.
Konačno, bubnjar Larry Ochiltree nije neko VELIKO ime, ali je u pitanju iskusan tezgaroš iz Battle Creeka u Mičigenu sa dugom karijerom u kvartetu flugelhorniste Ricka Hollanda i ne baš mnogo snimljenog studijskog materijala.
Album je gotovo tačno pola-pola sklopljen od aranžmana tuđih pesama i Vorhagenovih ličnih kompozicija i ovo je vrlo lepa kombinacija. Bez obzira na dekadu u kojoj su nastajale sve pesme su svirane u formatu kvalitetnog klupskog hardbopa, istovremeno mišićavog i relaksiranog, sa peffektno odmerenim odnosom romantike i improvizatorskog žara. Ellingtonova Do Nothing till You Hear from Me je, recimo, originalno snimljena 1940. godine kao instrumental pod imenom Concerto for Cootie, da se promoviše soliranje trubača Cootieja Williamsa, pa je onda Bob Russell 1944. dodao tekst i pesmu je pod imenom koje sada znamo snimio prvo Ellington a onda su svoje verzije imali Nat King Cole, Billie Holiday, Bing Crosby, Ella Fitzgerald, Nina Simone, Dinah Washington, Sammy Davis Junior i još masa izvođača, uključujući kraljicu koktel-džeza Dianu Krall. Vornhagen i njegov kvartet ovo izvode kao bluz napisan BAŠ za njih sa tenor saksofonom koji pravi izvrstan uvod, a da bi ostatak pesme bio obeležen vokalima. Vornhagen, naravno, nije Nat King Cole i njegovo pevanje je veoma uredno, bez ambicije da dekonstruiše osam decenija staru temu, ali je i dovoljno ekspresivno, dovoljno životno da ne bude puko recitovanje nota. Kada pri kraju upadne u stakato-posvetu Louisu Armstrongu to je simpatično povezivanje tačkica džez istorije.
I Long Ago Far Away je izvedena uz Vornhagenovo pevanje. Ovaj komad Jeromea Kerna i Ire Gerswhina iz filma Cover Girl (jeste, Rita Hayworth i Gene Kelly, 1944. godina) je romantična, ljubavna pesma, ali ovde odsvirana žustro, u brzom tempu, sa Vornhagenom koji je peva sa puno entuzijazma.
Najveći deo albuma i jeste rađen u solidnom tempu i sa poštenim kafanskim energetskim punjenjem. Bernie’s Tune koja album otvara (napisao ju je Bernie Miller, 1952. godine) je osmominutni šoukejs za ceo kvartet sa svakim od muzičara koji će imati priliku da solira. Millerova tema je, naravno, i posle sedamdeset i kusur godina ekstremno šarmantna a svi muzičari ovde sviraju sa puno ukusa. Tako su i kontrabas i bubnjarski solo urađeni u letu, bez iskakanja iz ritma, držeći sving u punom zamahu sve vreme i to zvuči odlično. Naravno, nije ovo avangarda ali to valjda nismo ni očekivali.
Sa Vorhangenovom Montuno Salad odmah uadamo u latin-gruv. Cronley već na ovoj kompoziciji demonstrira svoju raznovnrsnost a Vornhagen svira flautu i vidi se da je to instrument na kome je prvo razmišljao i učio se. Svaki put kada ga uzme u ruke na ovom albumu to zvuči jako promišljeno, proživljeno i prodorno, partikularno u kompoziciji Caravan portorikanskog trombonoste Juana Tizola, standardu koji svi znaju a koji kvartet ovde pretvara u skoro desetominutni monument latin-džezu. Cronley je izuzetan i kada svira bluz i kada secka briljantne latinične sinkope a ritam sekcija je stalno savršena, sa Proutyjem koji će samo na momente iskočiti iz klasične bebop pratnje i dohvatiti se gudala.
Do kraja ćemo čuti i The Gravy Waltz Rayja Browna i Stevea Allena a koja je najpoznatija u izvođenju Oscara Petersona iz 1961. godine (koja, iako prva snimljena, nije bila objavljena narednih deset godina pa su u oono vreme ljudi prevashodno slušali verzije Herba Ellisa i Jennie Smith), jedan razigrani, džezirani valcer koji donosi dah ranih šezdesetih (i solo na kontrabasu), nekoliko vrlo dobrih originalnih kompozicija ali i Porterovu Night and Day, najstariji komad na ovom albumu i veliki mjuzikl-hit iz 1932. godine. Posle Portera ovo su izvodil MNOGI, uključujući Sinatru a Vornhagen i ovo peva neopterećen legatom, puna srca i dobrog raspoloženja, proživljavajući pesmu i svu njenu nakupljenu istoriju u jednom momentu čiste radosti. A onda ide i ozbiljan bebop. Pa ako vam to ne donese osmeh na lice, ne znam šta će:
