Ove smo nedelje čuli da će se Black Sabbath okupiti još jednom, za poslednji koncert ikada, u rodnom Birmingemu i sa takvom ekipom „predgrupa“ (mislim, Slayer, Metallica, Anthrax, Mastodon i još gomila jakih imena) da sve deluje kao koncert doslovno veka. Čak sam i JA pomislio da bi na to trebalo otići a ja nemam ni pasoš poslednjih deset godina. Enivej, da slušamo šta je od dobre muzike izašlo tokom ove iste nedelje.
Deo 1: BLACK METAL
Poljaci Trwoga na svom drugom album, Triumphus Mortis, imaju sirov, prštav zvuk koji mi se, priznajerm, više dopada od uobičajeno izblendovane moderne produkcije koju slušamo (ne samo) kod Poljaka. Ovo je melodična, ekspresivna muzika koja zvuči kao da nastaje kroz ozbiljne porođajne muke pred mikrofonima i spakovana u uglavnom kraće, kompaktne pesme, prilično jako osvaja moje simpatije:
Kolumbijski Spectral svoju muziku opisuju kao „Black Death Metal from hell“ a što sugeriše da iz pakla puštaju da se čuje samo prilično generička old school krljačina koja ne demonstrira previše mašte ili kreativnosti. No, prvi demo ovog trojca, Older voices from the grave je zapravo VRLO solidan uprkos pomanjkanju maštovitosti, sa jednim profi kvalitetom u svirci, pristojnom producijom, dobrim tempom, mračnim, sirovim rifovima. Meni to, prosto, prija, a u pitanju je i materijal dužine ful albuma koji bend „za sada“ daje po promotivnoj ceni od „koliko ko ima“. Lepo, i ljudski:
Francuski duo Ekaten osovan prošle godine povodom svog prvog albuma, Of Fates Untold objašnjava kako je ovo „a unique blend of thrash and atmospheric black metal“, te da „their sound captures the raw intensity of human despair and the haunting beauty of a world stripped of purpose.“ I sve je to u redu i mada i ovde imam svašta da gunđam kako bend koristi readymade rešenja koja su drugi patentirali, ne treba biti svinja. Ovo je neoriginalna, ali strastvena muzika koja će mnogima ispuniti životnu potrebu da slušaju emotivan, bučan blek metal što nije sav u atmosferi već ima i koji fin rif i generalno roka dobrim tempom. Eto:
Čovek se svačega nagleda kad decenijama sluša ekstremni metal ali čak i tako mora da se malo trgne kad vidi na šta liče Nocuous Lust iz Raleja u Severnoj Karolini. Kako izgledaju, muzika na demo snimku Demo je još i pitoma, a u pitanju je sirovi, primitivni war metal. Dakle, nešto suprotno od pitomosti PO DEFINICIJI. Pa vi vidite:
Iznenađujuće vitalan i kvalitetan blek metal čuje se na četvrtom albumu američkog jednočlanog projekta Devouring Famine. Mislim, kažem iznenađujuće samo zato što je ovo četvrti album projekta za praktično dve godine i neki sitan kusur, ali autor, kome ne znamo ime piše sasvim pristojan blek metal koji ima i atmosferu i rif i energiju pa čak i solidan miks. Sve je to melodično, rasvirano ali oštro i sirovo u meri u kojoj ja to volim pa ću albumu teatralno naslovljenom Theatre Of Pain (kao što je bio i treći album Motley Crue, molimlepo) dati preporuku sa osmehom:
Naravno blek metal poslastica, pogotovo ako volite atmosferičnu, melodičnu, sjetnu muziku ove nedelje dolazi iz Glazgova. Škotlanđanin Andy Marshall ima, evo, već šesti album svog solo proejkta Saor kojim je, tim projektom, uspostavio matricu te veličanstvene melanholije protkane folk motivima, a opet energične u dobroj meri i svedene na pravu blek metal meru da postane neka vrsta fenomena koji drugi imitiraju i na njega se ugledaju. Amidst the Ruins je ambiciozno pisan, sa dugačkim pesmama – samo jedna je kraća od jedanaest minuta – i dosta truda oko aranžiranja klasičnih i etničkih instrumenata i, mada Saor više nije svež, nov i nepotrošen sastav, kvalitet muzike i produkcije nadomešćuje u priličnoj meri odsustvo tog daha novine. Ako ste do sada voleli Saor, ovo svakako treba da čujete a ako ga nikada niste čuli, postoji opravdana zebnja da ćete se zaljubiti:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Hey Satan su iz Švajcarske ali sviraju kao da su iz Amerike. Šalim se, ali naravno, taj neki rifaški stoner rok sa southern groove elementima jeste američki izum. Novi EP benda, Flamingoes ima četiri heavy pesme za ljude koji vole i grandž pored stoner roka, napisane su dobro, producirane dobro a naplaćuju se koliko date tako da, uživajte:
Argentinski stoner rock je često sirov, garažne estetike, prljav i šarmantan, pa tako i Dromo iz Buenos Airesa. EP nazvan samo EP ima tri pesme jeftine produkcije ali šarmantnog gruva i prijatnih rifova, dobro je otpevan i generalno kvalitetno spravljen. Bolja produkcija bi svakako pomogla, ali i ovako je vrlo lepo:
U potvrdi priče o argentinskom stoner rocku i njegovoj sirovosti, tamošnji proizvođači sirovog stoner-dooma, i naši stari znanci, Fulanno, su ponovo sa nama. Album NOSOTROS SOMOS EL FIN DEL MUNDO nije naročito MNOGO unapredio kvalitet miksa i produkcije generalno – ali jeste malo – no, ovo je i svakako bend koji na toj štroki i muljavini gradi dobar deo svoje estetike. U svakom slučaju je ovo šest dugačkih pesama sirove, valjajuće gitarske grmljavine, psihodeličnih vokala i teških, sporih bubnjeva, kako vi volite i kako bog zapoveda. Pa izvolite:
Španski stoner rok često, pak, ume da prijatno iznenadi intenzitetom i kvalitetom. Surya su više hard rok bend, doduše, sa melodičnim refrenima i generalno melanholičnijom atmosferom od proseka ali album Into the Emerald je svejedno odličan. Ovo je vrlo dobro napisano, odsvirano i producirano, spajajući generacije i ujedinjujući ljude koji prosto, vole teški rok, sa onima koji su skloniji ekstremizmu. Lepo:
Malo klasičnog doom metala uvek dobro dođe a Šveđani Hexjakt nude baš to na svom debi minialbumu, isto Hexjakt. Ovo su četiri duže pesme sporog ritma, mračnih i tužnih rifova, jedne odmerene, plemenite sete i elegancije, sa pozivima da se pridružiumo noćnom ritualu i žrtvujemo svoju dušu. Znate već, zabava. Solidne pesme, jefftin i solidan zvuk, pola sata ugodne okultne hipnoze koja se ne propušta:
Babsovet su iz Mančestera i dosta spretno spajaju doom i stoner uticaje sa jednim čvrstim, uličnim rokenrol izrazom. EP Portents In Blood ima izdašnih šest pesama kvalitetne treske i buke sa bendom koji pleni karakterom i ima zdrav, živ zvuk. No, pesme su takođe pisane sa dosta pažnje da ne budu samo niska rifova pa u komadima kao što je Dagon imamo i nekakav zahvat u folklor i bude to zanimljivo:
Za put u najcrnju tminu tu su Morast, njemački kvartet smešten između black, death i doom metal koordinata i sa trećim albumom nazvanim, sugestivno, Fentanyl. Ovo je svega šest pesama, ali to je šest pesama teške, mučne, paklene svirke u kojoj nema mesta da udahnete vazduh ili da se ponadate nekakvom spasu. Imamo, jasno, posla sa ekipom već iskusnih muzičara a ovaj bend, osnovan pre desetak godina je jedan od onih koje ne interesuje da budu rok zvezde, čak ni da ih iko sluša sa simpatijama. Fentanyl je zvuk gađenja, nihilizma i neumoljive kazne. Toliko.
Iako Kvebečani Tumbleweed Dealer i imenom benda i naslovom albuma, Dark Green, sugerišu da je na meniju sirovi teški rok koji sviraju nezaprani stoneri, ovo je zapravo MNOGO više psihodelični progresivni rok nego išta drugo. I zanimljivo je. Pesme nisu predugačke a kombinacija hokvindovskih amtosfera i kompleksnih motiva sviranih matematički precizno ali i dalje jako cool čoveka brzo osvoji:
Volite li SUNN O)))? Ako da, njihov živi album 2023.02.03, Masonic Lodge, Los Angeles, CA, USA [SHOSHIN DUO] možete da poslušate sa apetitom. Ovo je osamdeset minuta piratski ali solidno snimljenog gitarskog drona po kome je ovaj projekat odavno poznat, a u izvođenju samo sržnog dua O’Malley/ Anderson. Kvalitet zvuka solidan, svirka, jelte, znate već kakava je a bend je ovo lično izdao, dakle, dao blagoslov, zaradiće od prodaje. Ako ste njihov čovek, nema razmišljanja:
Imamo dosta teške muzike ove nedelje ali sludge metal legende, 16, imaju novi album i to je lepa kombinacija težine i malo melodičnosti. Mislim, MALO. Guides For The Misguided nije album uz koji će obdaništa da bude decu za popodnevnu nastavu, ali ima malo šmeka, malo melodije, malo setne atmosfere, malo gruva koji nisu bili uobičajeni u prethodnih trideset i kusur godina rada benda, pa je to nekakvo simpatično osveženje:
Italijanski psihodeličari Di’Aul imaju zanimljiv album naslovljen EvAAvE, sa finom kombinacijom gruva i psihodelične amtofere. Ovo je legitimno heavy muzika koja zna da će njena težina bolje raditi ako se do nje dođe postupno pa su pesme dinamički fino razvučene i čovek se nauživa slušajući spore, teške rifove i dobar gruv:
Italijani Fvzz Popvli insistiraju da su sa albumom Melting Pop napravili rez sa korišćenjem istih starih stoner rok rifova i izlizanog stoner vajba. I, znate šta, ovo zvuči zaista sveže: Naravno, heavy je. prilično sirovo, ima mnogo lepog nafaziranog gitarskog drljanja, ali je i zaista blago „pop“ dajući celoj toj fuzz rock prljavštini malo osunčanog, optimističnog provoda. Mislim, sve je to retro i, produkcija na stranu, moglo je biti svirano još pre pedeset godina na nekoj post-hipi žurci, ali je DOBRO, pesme su trominutne bombone a bend opušteno briljantan. Izdao Heavy Psych Sounds Records pa znate da nema zezanja:
Kalifornijski Ripple Music, pak, i sami odgovaraju jednim albumom koji se ne takmiči u tome da bude najHEAVY ploča na svetu već psihodeličnu atmosferu i stonersku hipnozu stavlja u nežne, melodične pesme sa gotovo folk dimenzijom. Ali svirane kao propisan rokenrol. Gin Lady su NARAVNO Šveđani i vole prijatne melodije, umiljate vokalne harmonije i zvonke gitare. Ali u osnovi njihovog zvuka je motorika pravoverne bas-bubanj ritam sekcije i ovde nema varanja, to je rokenrol koji hermetično, mračno srce krije ispod nasmejane, umiljate fasade. Before the Dawn of Time je jako dobra ploča sa miksom i masteringom koji su nekarakteristično suptilni za Ripple Music. Svaka čast:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Black Talon iz Edinburga se ponose kompleksnošću i ambicioznošću svog thrash metala, insistirajući daovo nije „pizza thrash“ i da se oni inspirišu treš metalom iz ranih devedesetih, kada su svi prestali da ga slušaju a muzika zapravo postala kompleksnija i interesantnija (NO LIES DETECTED). Enivej, drugi album, Scenes of Agony im je dobar. Ovo je zaista propisan, energičan thrash, kompleksan u tehničkom smislu ali nimalo „akademski“ distanciran. Naprotiv, Black Talon sviraju prodorno, rasturački, podsećajući zaista na, recimo, progresivnije bendove poput Acid Reign u tome kako spajaju neposrednost i istraživačku ambiciju. Odlično je ovo, uključujući produkciju:
Detroitski Jail su vrlo simpatični na debi albumu, Rotations of Rot on Stations of Fear. Komplikovan naslov krije ne toliko komplikovanu ali zrelu i ubedljivu muziku, sa thrash metal osnovom i crossover razradom. Iako bend izgleda više kao ekipa speed metal kosplejera, muzika im je bliža „core“ delu spektra, sa finim trešerskim rifovima i dobrim etitjudom. Produkcija solidna i ovo je vrlo prijemčivo izdanje:
Nisu loši ni Fungal Mass iz Ajove na svom prvom EP-ju Psychedelic Poison. I ovo je thrash metal sa malo krosover elemenata, i poštenih šest pesama energije i besa. Produkcija bi MOGLA da bude malo bolja, najviše jer je miks pomalo neujednačen, ali bend svira odlično, ima dobre rifove i iznad svega ima autentičnu energiju. A cena sitnica: koliko date!
Mislim da projekat Ice Queen iz Troja u Njujorku najbolje opisuje svoju muziku prvom pesmom na albumu Eternal Ice And Snow a koja se zove Black Thrash N’ Roll. Muzika je BAŠ to, blago blekirani speed-thrash rokenrol ali ODLIČAN. Mislim, ne oskudevamo u takvim bendovima ali Ice Queen, a što je pseudonim za jednog Stevea Hammonda koji svira u još nekoliko neobaveznih projekata je sa ovim podigao letvicu na malo viši nivo od standarda. A nije sam, Ice Queen je ovde trio i čuje se da su to LJUDI, ma LJUDINE. Mislim, produkcija je sirova, kućna i sve to ali su pesme GENIJALNE sa mnogo više inventivnosti na gitarama nego što inače čujemo na ovakvim albumima. Pritom, pevanje odlično, svirka žustra, energična, dinamična i ovaj, treći album projekta će, nadam se, učiniti da se za Ice Queen naširoko čuje:
Iako Šveđani Facerip svoj album, prvi, (a i prvo izdanje u osam godina od debi EP-ja Radioactive Race) naslovljavaju March of the D-Beat Demons, ovo nije čist d-beat hardcore i zapravo ima makar isto toliko speed i thrash metal elemenata u zvuku. A što UOPŠTE nije loša kombinacija. Kombinacija old school metala i panka, onako, zla i zajebana, sa pristojnom modernom produkcijom i pesmama koje su DEFINITIVNO korak iznad prostog D-beat kopipejstovanja, pa to je razlog za priličnu radost. Dvanaest poštenih pesama i fina zabava:
Veoma mi se dopadaju Evilcentric iz Groningena na svom EP-ju Get With The Program. Bend sebe opisuje kao „Post-hardcore Post-punk Retro-metal“ ali mada se sve to čuje u ove dve pesme, mislim da je sasvim okej reći da je ovo naprosto pank. I to odličan. Kratko, slatko, ubitačno, odsvirano sa mnogo znanja, prepuno neporecive energije koja pokreće ekipu u mošpitu na divlji pogo. Prelepo. A cena KOLIKO DATE:
Iako Slaughterhouse iz Los Anđelesa svoju muziku opisuju i kao death rock i gothic rock, EP Sick and Tired je PANKČINA za sve pare. Mislim, svirka je kao da slušate Misfitse, MDC ili Dead Kennedyse iz ranih osamdesetih a pevačica Meriel KIDA. Ali, pre svega, pesme su odlične, jednostavne u osnovi ali sa dovoljno finih detalja u razradi da se čuje da ovo sviraju POZNAVAOCI žanra. Predobro! A ima i na vinilu:
Kuru su hardkor bend iz Kvinsa i naravno da je ovo nekakav destilat mnogih tendencija u njujošrkom hardkoru. EP Acrimony ima tri pesme mošerskog hardkora sa disonantnim elementima, ali i blastbitovima, sve nekako dobro uklopljeno, dobro producirano i pametno napisano. Biti na pola puta između gangsterskog loženja i distancirane avangarde se, izgleda, MOŽE:
Kad bend nazovete Mean Mug morate da isporučite adekvatno ružnu muziku. Ekipa iz Mičigena ima EP For The Boys i to je RUŽAN, agresivan hardkor, sa dve pesme (i jednim introm) koje dolaze sa ulice a na ulici će i da završe posao. Ne bih ovo nužno nazvao čistim moškorom pošto su Mean Mug više panku nastrojeni od proseka, pa svakako poslušajte ako ste na bilo kojoj od te dve strane spektra:
Snakepiss spajaju razne ulične, moškor stereotipe na EP-ju Pissed. Ekipa je iz Štutgarta, ali muzika i mentalitet su isti kao da su iz Bruklina ili Mirijeva, dakle, ovo su kratke, besne, agresivne pesme sa naslovima poput God is a Bullet ili Get Shot. Solidno je a cena je po vašem izboru:
Bestias je novi EP španskog crustcore sastava Arsian. Ovo su samo dve pesme, ali traju poprilično jer Arsian vole da kombinuju D-beat matrice sa malo thrash metal razrade. Nije to sad neka velika i avangardna evolucija osnove ali daje bendu dovoljno karaktera da bude zanimljiv. Plaćate koliko hoćete, jer su to časni ljudi:
Čarapani alert! Blastforge iz Kruševca imaju EP Dystopia Unchained sa dve pesme veoma besnog metaliziranog hardkora. Ovo je bliže klasičnim crossover formatima nego modernom metaliziranom hardkoru i meni time simpatično, mada jeste u prvom planu težina i metalizirani gruv, radije nego lepršava brzina. No, bes je bes i tu nema greške. Produkcija jeftina, nijedan rif nećete zapamtiti ali jebaćete mu kevu:
Captive iz Klivlenda udaraju jakim aperkatom na EP-ju Conditioned to Suffering. Ovo su tri pesme jako teškog zvuka, sporog, a gruverskog metaliziranog hardkora koji sebe čak i ne naziva beatdownom jer, sigurno, smatra da je to za pozere. Ovo je mračnije i teže nego što očekujete a očekujte mnogo. Tri pesme, puno sreće, pa izvolte:
Kad čujete mastering na EP-ju Blood Red Throne Portugalaca Coconspirator bićete u fazonu „brt, ko vam je ovo radio?“ ali muzika je odlična. Ovo je nekakav metalizirani hardkor koji više vuče na grindcore i crust nego na, jelte, metalcore i obeležen je VELIKIM BESOM i moćnom energijom. Ni miks i zvuk nisu loši samo ne znam što su ga ovako tiho masterovali ali lek za to je da se ODVRNE:
Worm Circus dolaze iz države Njujork a njihov istoimeni EP je odlična kombinacija chaotic hardcore energije, posthardcore melanholije, screamo ekspresivnosti. Nisam navikao da ovakvi bendovi pišu pesme duže od pet minuta AND YET HERE WE ARE i odlično je, sa dobrom produkcijom i autoritativnom svirkom. Ne propustiti:
K.N.B. su dva tipa iz Klivlenda koja sviraju pa, recimo noisegrind . Album Stillborn ima jedanaest pesama i to su generalno crustgrind komadi od po minut i kusur ali je zvuk tako sirov, disonanca tako jaka a mikrofonija tako sveprisutna da sve zvuči kao cunami. Plaćate po izboru, naravno, ali ko voli, ovo je dobro:
False Body iz Edmontona imaju novi EP, Leaving to Mourn i njhova kombinacija, vrištećeg, nervoznog hardkora i grajndkora je jača nego ikad. Ovo su četiri pesme razaračke svirke, napisane dobro, sa, jelte, dinamikom, aranžmanima i idejama, dakle zrelo i intrigantno. False Body nisu samo besni podizači buke, ali dižu VELIČANSTVENU buku:
Japanci Butcher ABC svoj Demo 2025 počinju citiranjem uvoda Terrorizerove Fear of Napalm a onda im je druga pesma obrada Terrorizerove Storm of Stress. Mislim, voleti Terrorizer nije nikakav greh, naprotiv, a Butcher ABC su bend sa tridesetogodišnjim iskustvom i ovo je savršeno napisano, odsvirano i miksovano. Prvoklasan deathgrind:
Demo singapurske ekipe Ursula mi je prošle godine veoma prijao pa mi je zadovoljstvo da javim kako i debi album ovog kvarteta, Lords of Impermanence, donosi čoveku puno sreće. Ursula su malo bolje producirani na ovom materijalu, kako i dolikuje, ali i zvučno i muzički oni su i dalje striktno u old school underground domenu. Pesme su napisane ekspanzivno, ambiciozno, sa dosta promena tempa i dinamike, maničnim solažama i puno brejkova, ali suštinski je ovo uvek eksplozivni, energični deaththrash metal koji pumpa krv brže i donosi osmijeh na lice:
The Formal Nightmare iz Lincoln Parka u Mičigenu za sebe kažu da nisu ničiji omiljeni bend, ali, mislim, solidni su. Ovo je trio koji očigledno živi i diše zajedno jer album El Panteon zvuči čvrsto i karakterno. To je neka vrsta pankerske, jednostavne, ali lične, ekspresivne forme death metala koji se više bavi refleksijom na životne traume i muke nego navođenjem svih horor filmova koje su autori gledali. Lepo je.
Hunger Remains je solo projekat Grka Achillesa Michaela poznatijeg po takođe jednočlanom Konsensus. Prvo izdanje Hunger Remains je EP sa dve pesme, Weep For Mankind i to je vrlo prijatan death metal stare škole. Michael apsolutno poznaje materiju, ume da spravi dobru produkciju i ovo su dva kvalitetna komada death metala iz kojih se čuju uticaji Bolt Thrower i Death a koji opet zvuče sveže i nadahnuto. Odlična muzika, odličan koncept, nadam se da ćemo dobiti još:
Slamming death metal izmešan sa hip-hopom, inspirisan Call of Duty zombijima? 2025. godina nas podseća u kakvom bogatom krosoveru kultura živimo A KAO STALNO SE NEŠTO ŽALIMO. Worm Alert je kućni projekat iz Farga u Sjevernoj Dakoti ali jedini član ovog benda i autor sve muzike je dosta dobar u tome što radi pa su pesme plesni, fanki komadi zabavnog brutal-death-metal-rapa, semplovi i skreč su ukusni a gostujući pevači odlični. Pritom album Mob of tha Dead plaćate koliko hoćete. Nema greške:
Imamo još wigga slama, sa demo snimkom portlandskog dvojca Flatulent Regurgitation. Demonstration 2025, doduše u svoje tri pesme kombinuje naklone hip-hopu, sa klasičnim slemom ali i šaljivijim goregrind momentima pa je to jedna, onako, neobavezna zabava sa kratkim kompozicijama i produkcijom koja je sasvim okej za demo ali nikako više od toga. Ima štofa, ali Flatulent Regurgitation lako rizikuju i da postanu samo zajebancija ako se ne nateraju da nađu srž svog izraza do narednog snimka. Plaćate koliko hoćete:
Kalifornijski Mysidia svoju muziku opisuju kao, ne šalim se, Southern California Melodic Death Metal That Does Not Suck, sa sve skraćenicom SCMDMTDNS. I, mislim… slažem se? EP Wasteland Queen je meni simpatičan, i za razliku od drugog melodičnog death metala na koji, slutim ovi ljudi misle kad pominju to sisanje, ovo je poštena čvrsta, energična muzika sa RIFOVIMA i vrištanjem, energičnim ritmom i pesmama koje nisu komplikovane ali imaju sav potreban pokretački vajb skoro pankerske žestine. Fino je a cena je koliko ko da:
Meksikanci Sepulkhral Baptism svirepo gaze na istoimenom debi EP-ju. Ovo je manično black-death polivanje u maniru Teitanblood , sa četiri pesme koje će vas zakucati u patos i onda po tom patosu skakati pa se na kraju ispišati. Ali dostojanstveno ispišati. Jednostavna, efektna BRUTALNA muzika s onu stranu razuma:
Vrlo solidan, primitivan, old school death metal kao stigao sa polovine devedesetih nam donose mičigenski Crypt Watcher na svom EP-ju Under the Cemetery. Mislim, sve je to kao pojednostavljeni Cannibal Corpsse, naravno, ali ima šarma i producirano je prihvatljivo dobro a pesme su kratke i ne smaraju nego ČUKAJU:
Ahhhh, nova Obscura, vazda razlog za sreću i otvaranje piva (koje čak ni ne pijem!). A Sonication je nekako… retro, kao da slušam Kreator koji su u nekom trenutku prešli na death metal, čime hoću da kažem da je Obscura sada još manje „tech“, a više „prog“ death metal sastav ali tako da ima puno melodije, himničnih refrena i generalno prijemčivih harmonija za neku potencijalnu širu publiku. Solidan miks mada glasan mastering malo prikriva instrumentalističke bravure na albumu (slušajte fretless bas gitaru kako plete) i muzika koja death metalu daje crtu sentimentalnosti za koju nisam ni znao da mu pristaje. Bend je u procesu pripreme albuma prošao kroz optužbe za plagiranje od strane bivših članova, što, jelte, nije sjajno, ali je za slušanje ugodan:
Finci Extinguished sviraju death metal onako kako naši đubretari prazne kontejnere, rutinirano ali sa dovoljno profesionalnog ponosa da niko ne može da ih gleda s visine. EP Foul Stench Adoration je izdao Caligari Records, što je odmah znak da je u pitanju nešto dobro, a onda kad ga pustite bude DOBRO, onako, sirovo, agresivno, štrokavo, mračno, nije za civile ali ima jebeno dobar gruv. Super je:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
NyreDolk su dva Danca pod maskama sa blek metal stavom, death metal miksom i sludge metal masteringom na prvom albumu, Barndommens hjem. I ma koliko da mislite da ste spremni, niste, ovo će vas opaliti posred face iz sve snage kao macolom, a u pitanju je, citiram bend, sirova i poštena eksploracija teme društvenog nasleđa. Deluje skoro akademski na papiru ali u praksi je kao da vam neko brenerom ljušti sav ten od prošlog letovanja i utrljava senf u kožu umesto losiona:
Dream Theater imaju novi, pesnaesti album, Parasomnia i mada nikada nisam bio neki veliki ljubitelj njihovog proggy metala (ali volim ih iše od Jinjer koji isto ove nedelje imaju novi album ali ja to ne mogu da preslušam), priznaću da je ovo simpatično. Mike Portnoy je ponovo za bubnjevima a bend ne luta PREDALEKO od standardne ponude, ali ne zvuči ni kao da samo reciklira stare ideje. Ima ovde dosta toga što mi se dopalo, pa poslušajte čak i ako niste do sada mnogo voleli ovu ekipu:
Lethal Shöck iz Čikaga nisu ništa snimili od 2016. godine ali evo ih sa novim EP-jem, No Hope for Bastards i to je jedan cunami energičnog, old school zvuka. Ove dve pesme su kao neki reset na rane osamdesete, smešten između Judas Priestovog British Steel i Motorheadovog Ace of Spades, sve odrađeno sa puno entuzijazma i apetita a u modernoj, dosta kvalitetnoj produkciji. Veoma, veoma lepo:
Kad smo već kod bastardnih koncepata, Bastard Skull su ekipa iskusnih muzičara iz mesta Bajone (!!!) u Nju Džersiju i eponimni debi album im je negdee između heavy i thrash metala. Nategnuta je to pozicija jer stalno imam utisak da bi pesme trebalo da budu BRŽE nego što jesu, ali da ne serem preterano, bend ume da uhvati tu energiju klasičnog metala i klasičnog panka i smota je u jedno, pa se ovo, uz pristojnu produkciju i korektnu svirkuu, ali pre svega dosta karaktera i lepo napisane pesme sluša sa apetitom:
Zna se da Šveđani najbolje na svetu sviraju hard rok i glam metal iz osamdesetih u novom stoleću a u ovom slučaju to su Šveđanke. Novi album ženskog sastava Thundermother zove se Dirty & Divine i to je instant klasika. Mislim, žene ne smišljaju ništa novo ali ako ste ikada voleli rokenrolanje na rasponu od Georgia Satellites do Skid Row, ovde ćete se MNOGO dobro udati. Prejako i muzički i produkcijski i svirački:
Voleo sam i prvi album losanđeleskih (i pretežno hispanoameričkih, hel jea) Saber, tamo pre četiri godine, pa ni sa novim albumom ta ljubav neće da svene. Lost in Flames je i dalje klasičan heavy metal sviran po šnitu kasnih osamdesetih, sa svim lekcijama koje su NWOBHM i speed metal dali žanru, a onda sa ipak i ljubavlju prema neonskim svetlima i himničnim refrenima. Moram priznati da album ima par pesama koje me bez greške teleportuju nazad u pubertet (na primer Phoenix Rising) i koje ću rado vrteti u godinama što dolaze kad god mi ta teleportacije bude neophodna:
ALBUM NEDELJE
Sa dosta zanimanja sam čekao novi, treći album danskih death metalaca Phrenelith. Prošli album, Chimaera iz 2021. godine je sugerisao da bend traži put iz onog najortodoksnijeg death metal kalupa a izdavač, pouzdani Dark Descent Records iz Kolorada je za novi album, Ashen Womb, penio da je ovo najveće zlo koje je bend do sada napravio. I znate šta? Ashen Womb je odličan. Ovo jeste u suštini old school, kavernozni death metal po šnitu klasičnih Incantation/ Immolation albuma ali sa velikom pažnjom u pisanju pesama, nadahnutim, čak i melodičnim (mada OKULTNO melodičnim) temama na gitarama i svirkom koja je živa, energična, vitalna, iako muzika tematski tretira sasvim suprotne koncepte smrti, inertnosti, raspadanja, stagnacije. Odličan je Phrenelith, lepo je videti bend koji evoluira tako što sazreva a ne samo tako što svira brže ili piše komplikovanije pesme:
