Kalifornija gori, Srbija se raspada a mi slušamo metal.
Deo 1: BLACK METAL
Zakon Nienawiści je split EP dva poljska benda. YFEL1710 sam već u par navrata hvalio za prethodna izdanja pa ne iznenađuje da i ovde isporučuju četiri odlične pesme (doduše jedna jer intro ali je i ona odlična). Ovo je blek metal koji ima poseban karakter i šmek i vrlo osvežava ranogodišnju ponudu. Dominance imaju tri pesme, takođe ODLIČNE, prilično jasno unutar stilskih formata koje vezujemo za poljski blek metal, ali po kvalitetu u samom vrhu. Melodično, oštro, brzo, razarački, pa još producirano dosta dinamično, ovo je sa svake strane sa koje ga pogledam skoro savršeno izdanje. Ne propustiti:
Dungeon Sorcery su negde iz Vojvodine a na EP-ju Sacrifice to the Void zvuče ko da su iz pakla. Ovo je kombinacija blek metala, doom metala, malo dungeon syntha takođe, dementna, grandiozna ali jeftina, kao da je ovo sve radio jedan čovek sa velikom vizijom, malo para i estetskim čulom izgrađivanim tako što je slušao muziku na kaset-deku koji je zavijao. Nepotrebno reći, meni je to vrlo simpatično:
Norveški Dødsfall (danas sa štabom u Švedskoj, ali poreklom iz Meksika) ima EP Live in Germany snimljen prošlog Oktobra i ovo je vrlo solidan, nordijski naravno, blek metal. Ishtar, jedini stalni član ovog projekta i na studijskim albumima i jedini muzičar ne kaže ko je ovde pored njega svirao ali imamo posla sa vrlo dobrim izvedbama kojima čak ni siroviji živi miks ne smeta. Tri časno išamarane pesme za malo radosti u ovaj tmurni dan:
Peti album novozelandskog Barshasketh (bend je poslednjih petnaest godina baziran u Edinburgu u Škotskoj), Antinomian Asceticism ima mnogo dobar omot i u napasti sam da kažem da je omot bolji od muzike. Ali, hajde, nije muzika ovde uopšte loša, iako je bliža atmosferičnom blek metalu nego što ja volim. No, Barshasketh su posvećeni satanisti i okultisti pa je onda i taj atmosferični blek metal makar MRAČNO atmosferičan. Više volim albume na kojima ima rifova što ću ih zapamtiti, ali ako volite te monumentalne, svečane, naglašene atmosfere postignute ponavljanjem istih gitarskih akorda, sve miksovano kao da ste u nekoj katedrali, ovo je veoma solidan materijal:
Ni nemački Urfeind nisu nužno bend koi je meni stilski najbliskiji u životu, ali opet, ovi momci pošteno krljaju na svom trećem albumu, Dauþalaikaz. Pokretani mržnjom, mizantropijom i germanskim paganskim nasleđima, ovi su ljudi napravili devet pesama pošteno agresivnog blek metala koji gazi jako, ima EKSTREMNO glasan mastering i atmosferu često stavlja ispred svega drugog. Ali nije to loše i može da se čuje:
U trilingu bendova koji nisu moj preferirani podžanr blek metala ali nisu ni loši dolaze i nemački Harvst. I njihov drugi album, Mahlstrom je premelodičan, previše usredsređen na atmosferične akorde (a ne na rifove), miksovan ravno i masterovan preglasno, ali i ovde ima jako dobro napisanih moenata, pogotovo sa tim melodičnim vokalima koji su lepo aranžirani i prijaju:
Kanzašani Varlok su se upravo raspali dovodeći svoju sedmogodišnju karijeru do kraja ali se bar od ovog sveta opraštaju solidnim drugim albumom, Conjuring Ice and Nebulous Spells. Taj „ice“ u naslovu se čuje u muzici i mada Varlok ne pucaju od neke originalnosti, ovo je častan, hladan, energičan blek metal po uzoru na skandinavske, partikularno norveške klasike. A to se mora ceniti. Varlok pišu pristojne pesme i imaju krševit ali pristojan zvuk a to zlo i ta agresija temperirani plemenitom melanholijom – nema boljeg načina da ubijete svoj bend. Izvolite:
Abyssal Decimator je, pretpostaviću, jedan momak iz Škotske koji se snima kod kuće ali njegov Demo VII.I.MMXXV zvuči malo bolje od većine sličnih projekata samotnih blek metal autora sa raznih geografskih lokacija ove planete. Naime, ovo je bestijalni blek metal, odsviran velikom brzinom, pun zlih rifova i zagrobnog vrištanja, nekako nedužan, naivan, neposredan i sladak u toj svojoj jednostavnosti i kalkulisanoj agresiji. Zvuk je JEDVA tu ali je bolji od većine drugih sličnih radova i ovo se sluša sa mnogo klimanja glavom u odobravanju:
Njemački Bergthron nisu album snimili petnaest godina i baš kada ste pomislili da od ovog benda nema više ništa, stiže sedmi album, Neu Asen Land. I ovo je vrlo prijatno osveženje u inače prilično uniformnoj klimi modernog blek metala, sa vrlo progresivnim shvatanjem forme, trudom da album bude suva krtina, pa čak i malo humora sred sve te ozbiljne muzike. Neu Asen Land je ploča koja jedva prebacuje pola sata, ima produkciju koju „normalan“ blek metal bend sebi nikad ne bi napravio, a opet čuva sponu sa žanrom, pišući zanimljive, kvalitetne pesme. Veoma interesantno izdanje:
Necromaniac su pak kvartet dosta iskusnih britanskih muzičara sa debi albumom Sciomancy, Malediction & Rites Abominable i ovo je sirov, energičan blek metal koji od speed metala i death metala uzima koliko mu treba a ostatke baca na pod da ih pojedu psi. Album nudi devet kvalitetnh pesama koje nisu uniformno spravljene i mada se ovde rif i agresija tretiraju kao osnova muzike, ima tu dosta varijacije u tempu, dinamici, atmosferi. Vrlo solidno:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Teleost iz Glazgova metodično nabrajaju svu opremu koju su koristili za snimanje svog EP-ja Three Originals. Jer, jelte, potrebno je dosta truda da se zvuči ovako prljavo i jeftino. Ovaj simpatični duo svira nešto što bismo mogli nazvati doom punkom ili tako nečim sličnim, sa sporim, melanholičnim pesmama koje su istovremeno strahovito distorzirane. Najviše me je ovo podsetilo, da se razumemo, na rani Godflesh (i bendove koji su na njega uticali, ali i srodne savremenike poput Head of David ili Terminal Cheesecake), sa tim sporim, emotivnim, a TEŠKIM pesmama. Jako se to meni dopada:
Recimo da losanđeleski The Cimmerian idu u ovu sekciju, pošto je njihova muzika „doomthrash“, kako je sami zovu. Album An Age Undreamed Of... ima osam pesama težine, sludgy rifova i kinematičnih solaža, od kojih su neke i duže i vuku na „normalniji“ doom metal, a neke su brže i, tako… Producirano jeftino, ali ima šarma. Nadam se da ljudima nisu izgorele kuće:
Goia Paranoia je malo bizarno ime za doom metal bend ali ovi Geteboržani ga nose sa ponosom i sviraju DOBRO. Debi album, Pandemonium Overdrive ima u sebi dovoljno bleksabatovske klasike, dovoljno je prljav i psihodeličan da čoveka lepo razgali sa svojih osam pesama. Ovo je mračna ali zabavna, zavodljiva i nestašna muzika sa jeftinom, ali efektnom produkcijom i pesmama koje vas navode na greh svojim lepljivim gruvom i bezobraznim vokalima. Odlično je a plaćate daunloud koliko se sami dogovorite:
Argonauta Records me izluđuju svojim neobjavljivanjem svojih najnovijih izdanja na Bandcampu. Srećom, Mourn the Light, bend iz Konektikata a koji je ove nedelje za njih objavio EP The Magic Is Calling ima svoju Bandcamp stranicu. Mislim, GREOTA je da se ovo ne čuje, ne kupi, ne poseduje. Mourn the Light imaju samo jedan album iz 2021. godine ali i nekoliko EP-jeva i njihova muzika je dobro prorađeni, prilično kompleksni spoj doom metala i propisnog epskog heavy metala. Na momente to zvuči kao Iron Maiden koji sviraju doom a na momente imamo solaže na sintisajzerima. I nema tu ničeg da ga čovek ne voli, EP ima tri originalne pesme, DOBRE I KVALITETNE, te obradu Sabbatohove Headless Cross, produkcija je prilično old school i to u dobrom smislu i meni ovo vrlo prija:
Švedske Children of the Sün bi svakako bilo pogrešno nazvati doom metal bendom, ali njihov melodični, psihodelični, dosta „meki“ hard rok, jako pod uticajem kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih sasvim ulazi u sferu interesovanja velikog dela doom metal publike. Leaving Ground, Greet The End, najnoviji album, je bezobrazno dobar, sa vrlo retro zvukom, melodičnim pesmama koje počivaju na proggy psihodeličnim matricama i jako lepim ženskim vokalima, i za svakog ko čezne za inventivnošću kasne hipi i post-hipi ere (da ne pominjemo produkcijom koja nije fatalno označena kompresorima) ovo će biti slavlje. Čak i pre nego što čuje vrlo dobru, vrlo originalnu obradu Zeppelinove Whole Lotta Love:
Heavy Psych Sounds records za svoje prvo ovogodišnje izdanje ima treći album belgijskog doom/ drone dvojca Wyatt E. Wyatt E nisu, strogo gledao, bend iz doom metal tradicije i njihova muzika je zapravo jednako inspirisana bliskoistočnom muzičkom ostavštinom koliko i, jelte, mračnim, okultnim metalom, no, to može da bude dobra kombinacija. Zamāru ultu qereb ziqquratu Part 1 je direktan nastavak albuma Āl Bēlūti Dārû iz 2022. godine i konceptualna ploča o jesuralimskim izbeglicama u starom Vavilonu. Veoma je to solidno, uz dobru kombinaciju etničkih motiva sa propisnim, tvrdim metalom i mada izlazi iz uobičajenih stilskih granica rimskog izdavača, to radi na najbolji način:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Pretpostavićemo da postoji razlog što je drugi album čileanskih Diabol nazvan Graveyard Backtery, dakle, sa jednim slovom viška u drugoj reči. Svakako pričamo o šarmantnom blackened thrash metalu, sa grobljanskom atmosferom, propisanim latinoameričkim koeficijentom žestine i gostima na skoro svakoj pesmi. Ovo je vrlo andergraund ostvarenje ali je ljupko i lepo se posluša. Bend sebe opisuje i kao „graveyard crust“ ali ovde ima i solidnih death metal elemenata, čisto da se ne misli da je u pitanju nekakav lo-fi krš. Mislim, krš je, ali UMETNIČKI krš:
Argentinci Laico za svoj album Los que Llevan el Control kažu „We are a Thrash power trio from southern Argentina. No bs, just short songs to mosh and headbang to.“ I to je uglavnom to. Ovde ima malo groove metala, ali osnova jeste čvrst, jednostavan ali zdrav thrash. Dobra produkcija, pesme kratke, pitko je:
Kad bend nazovete Bomber bolje bi vam bilo da imate sa čime da izađete pred publiku. Francuzi iz Lila (Lilijci?), Bomber imaju drugi album, Cages And Windows i ovo NIJE LOŠE. Manje Motorhead a više rana Metallica, Exodus, pa i Slayer, Bomber taj neki klasični Bay Area Thrash sviraju sa puno zanatske uverljivosti, jeftinom ali funkcionalnom produkcijom i pesmama koje ne pucaju od originalnosti ali TRESU. Pesama ima previše (mada je prethodni album bio pre sedam godina pa se to može razumeti), neke od njih umeju da potraju i vokali su previsoko u miksu, ali pored ovih zamerki ne mogu a da ne preporučim Bomber jer je njihova muzika ZDRAVA i čoveka odvede od nula do sto za svega nekoliko sekundi:
Na znam šta Brazilci Exxxpurgo Letal hoće da kažu time da im EP O Retorno do Algoz izlazi u Junu, sem da je možda u pitanju album a od koga nam sada daju da čujemo samo dve pesme i intro ali evo neću da lupam glavu. O Retorno do Algoz eje MNOGO LEP materijal, sa dve pesme pravovernog, old school speed metala koje Exxxpurgo Letal svirajju sa ubeđenjem, u produkciji koja je otmeno jeftina i sa tempom od koga srce samo krene da trokira. Prelepo je:
Beast Machine su bend iz Brizbejna koji svoj thrash i crossover zvuk filuju sa malo stoner i desert rocka pa vele da ih opisuju kao „tuču između Kyuss, High on Fire i Slayer“ a što je valjda dovoljno da svako odvoji malo vremena za album While It All Burns. Ovo je više, recimo, na „mini“ delu spektra sa sedam pesama od kojih ni jedna nije ispod dva minuta ali ni preko četiri. I, mislim, odlično je, istovremeno i trešerski i rokerski, sa nervoznom, eksplozivnom energijom treša i gruvom i melodijama roka. Meni odlično:
„Tehnički thrash“ je danas pomalo zaboravljena umetnost, ali ne SASVIM. Tu su, recimo, Francuzi Sulfator sa svojim debi albumom Gemini da pokažu kako to lepo može da bude. Neću sada da detaljišem o tome kakva je razlika između progresivnog i tehničkog thrash metala i reći ćemo samo da ako volite podjednako Deathrow i Voivod, ovo ima da vam lepo legne:
Ne znam gde su Sigon bili celog mog života – verovatno u Finskoj – ali ovaj duo je iskočio niotkuda, bez predigre i objave rata, potpuno formiran sa svojim debi albumom ove nedelje. Projekat čine dva muzičara što već sviraju u masi bendova tipa Astral Wizard ili Devil Moon a debi album, Thunder of Iron je BRILJANTNA kombinacija speed, black i heavy metal elemenata. Nestašno, melodično, oštro i na prvu a opet sa promišljenim, pamtljivim temama i sofisticiranim aranžiranjima jednostavnih pesama, ovo je pravo slavlje andergraund metala koji zna da njegova publika voli znoj i šutiranje više nego filozofska promišljanja u mraku svoje sobe. Pošteno:
Price 2 Pay su iz Ohaja i predstavljaju ulični, uličarski hardkor sa dosta uspeha. Demo nazvan samo Demo ima dve pesme (plus intro) nabadačke, siledžijske muzike kroz koju se preti, kune i zaklinje a publika sve svoje negativne emocije iznosi na površinu kako bi ih spalila u plesnom ritualu. Sirova produkcija apsolutno ulepšava iskustvo:
Septic Vessel su pak iz Indijane i njihov Winter Demo 2025. Ima samo dve kratke pesme EKSTREMNO teškog metaliziranog hardkora. Štaviše, bend sebe opisuje kao „Midwest Hard Death“ i zaista i rifovi i vokali ovde mogu da se slušaju i kao death metal. Da su pesme duže i razrađenije, bilo bi ovo JAKO dobro, ovako je samo dobro obećanje, pa vredi da se ovaj bend ima na radaru:
Meksički Missing Bodies imaju ime na Engleskom ali su sve pesme na EP-ju Cuerpos Perdidos na Španskom. I sve su kratki, ubitačni komadi metaliziranog, mošerskog hardkora koji ne mora da ide brzo da bi kanalisao agresiju (ali povremeno voli i da ide brzo). Priznajem, sa ovako kratkim pesamama sam očekivao „pankerskiji“ hardkor ali su me Missing Bodies prijatno iznenadili, uključujući i kvalitetom produkcije. Odlično:
Tu su i WARSHIP031, geteburški metalizirani hardkor bend sa istoimenim EP-jem, WARSHIP 031. Ovo su četiri kratke, teške pesme (i intro) negde na pola puta između beatdown hardcorea i crossovera i meni se kombinacija kvalitetnih moš-rifova, plesnog gruva i okretne, brze svirke veoma dopada. WARSHIP031 ne troše naše dragoceno vreme na poziranje nego krljaju za sve pare a pritom i naplaćuju samo koliko vi date. Sjajno:
Grci Disurban su album nazvali „Crossover This“ iz nekog razloga stavljajući navodnike, kao da je u pitanju citat. Nije, ali nije ni važno, važno je da se iz imena albuma odmah sazna šta bend svira. Ovo je inače drugi album za solunsku momčad, koja ga je sama snimila, sama izdala i mora se poštovati dosledni DIY stav. Naravno, i muzika je takva, jednostavan spoj panka i metala sa pristojnom produkcijom i možda i nestandardno visokim kvalitetom svirke. Bend trpa brzo, nervozno, tehnički kvalitetno i ono što nema na težini dobija na lepršavosti. Ovo nije krosover koji prosto imitira DRI, DBC ili MOD, i Disurban imaju svoj stil. Podržavam:
Small Dick Energy su hardkorpank bend iz Birmingema a koji zvuči osvežavajuće maštovito. EP Right in the Nads sa svojih pet vrlo politički angažovanih pesama pravi vidan napor da stilski bude raznovrstan i priziva u sećanje anarhističke bendove osamdesetih u rasponu Conflict-Subhumans-Rudimentary Peni samo sa vrlo jeftinim produkcijskim, jelte, formatom. Prijatno je:
Moral Pollution // Everything Evil Split je split EP dva mičigenska benda. Everything Evil su vrišteći, dosta tehnički kvalitetan blend grindcorea i mathcorea koji nije BAŠ „false grind“ ali tu je i ako vam se bilo šta od navedenih stilova dopada, dopašće vam se i njihove dve pesme. Moral Pollution pak imaju jedan simpatičan akustični intro, jednu odličnu D-beat zakivačinu (sa taman toliko melodije koliko je potrebno) i jednu obradu Bastarda. Obrada je odlična, produkcija oba benda je odlična, svi sviraju odlično i ovo je izdanje koje nema manu pa se, shodno tome MORA čuti ali i posedovati. A CENU SAMI ODREĐUJETE:
Deathgrind iz Virdžinije stiže na debi EP-ju sastava Lay Waste (koji nije isti Lay Waste kao onaj iz Ilinoja). Naslovljen Savage Rebellion, on je jeftin, primitivan ali i pravoveran sa šest srazmerno kratkih pesama koje od death metala uzimaju osećaj za horor-dramu a od grindcorea neposrednost i brzinu. Nije rđavo, pogotovo ovako sirovo i jeftino snimljeno. A i, mislim, ljudi imaju pesmu Vaporizing Fascist Cowards:
Ako postoji melodični grindcore, Šveđani Järnbörd bi svakako trebalo da se kandiduju za ambasadore žanra. Album Filmer för blinda nije MNOGO melodičan ali jeste značajno melodičniji od prosečnog grindcore izdanja bilo koje od prošle četiri decenije. A bogami je i maštovitiji. Ovo je i dalje prljava i sirova muzika, ali Järnbörd u deset pesama pakuju više ideja i koncepoata nego većina kolega, nudeći zaista dosta kinematičan album. Deset pesama sasvim „normalnih“ trajanja, solidna produkcija i ploča vredna svake pažnje. A još i ako album kupite od japanskog izdavača Esagoya, plaćate koliko želite:
https://esagoya.bandcamp.com/album/filmer-for-blinda https://jarnboerd.bandcamp.com/album/filmer-f-r-blinda
Za publiku koja ne voli eksperimentisanje i grindcore priznaje samo kad je na fabričkim podešavanjima, poljski izdavač Left Hand Patches donosi split album dva sjajna benda. Goreossion je projekat bivših članova poljskih Parricide a zamišljen kao omaž legendarnom poljskom bendu Dead Infection. Savršenstvo u najavi? Svakako! Dead Infection su imali tu dobitnu formulu uzimanja pelcera od Carcassa i smeštanja tih lepih rifova u propulzivnu deathgrind formu a Goreossion samo nastavljaju istim smerom i istim tempom. Kratke pesme, energija, lepi rifovi, PRELEPO. Sa druge strane CD-a su australijski Hematemesis koji sviraju propisan grindcore sa pesmama kraćim od minut, brzinom u prvom planu i VEOMA kvalitetnom izvedbom. Mislim, bubnjar je UBICA a produkcija je vrlo solidna, pa je ovo jako, jako dobro:
Bephoulment je kućni death metal projekat dvojice ortaka iz Zapadne Virdžinije ali simpatičan je. Debi EP The Beast Within bavi se lokalnim šumskim mitovima i horor-storijama a muzika je jeftini, DIY metal koji ima dostojanstvenu evokativnost, časnu kinematičnost i energičan gruv. Meni je to prijalo:
Satan’s Sigh su svoj debi album nazvali Impaled Nazareno i to bih u svakom drugom slučaju osudio, ali pošto su ovo Čileanci, SVE IM JE UNAPRED OPROŠTENO. A i album je mnogo slatka, lo-fi, old school mešavina speed, black i death metala, onako pankerska, jeftino snimljena, ali rokačka i sa puno duše. Satan’s Sigh nemaju mnogo brige oko toga da li izmišljaju nešto novo i naprosto prave muziku koja im prija, pa će ta ista muzika prijati i vama ako cenite neposrednost, iskrenost, ENERGIJU. Drugim rečima, ko voli ranu Sepulturu i slične sastave sa južnoameričkih koordinata, sa Satan’s Sigh će se lepo provesti:
Plamene Inkvizície je EP sa dve pesme slovačkog death metal benda Funus i nema tu mnogo filozofije. Ovo je old school death metal koji gura težak, meljući gruv, ne takmiči se ni sa kim ni u brzini ni u tehnici a bogami ni u inovativnosti. No, gruv jer odličan, tehnika jeste na visokom nivou a pesme iako vrlo atmosferične, ne oskudevaju u rifčinama. Još produkcija koja čini da sve zvuči živo i dinamično – PRSTE DA POLIŽEŠ:
Necropolis je jednočlani indonežanski black-death projekat čiji debi EP, Secular Circumambulation zvuči kao da je snimljen 1989. godine. U najboljem mogućem smislu, naravno: ovo je primitivna ali zapaljiva muzika zasnovana na brzini, rifu, energiji, rifu, agresiji, RIFU. Dante Fabian, gitarista benda Ancient ovde svira sve instrumente i čovek je solidno talentovan nudeći dobre partije na bubnjevima i vokalima, a produkcija je šarmantno sirova. Užitak:
Ako volite da je old school death metal baš gadan, sirov, sa zvukom koji deluje kao da ga je neko snimio na opremi iz 1989. godine a onda prebacio na kasetu pa tu kasetu ostavio da stoji u prašnjavoj fioci sve ove godine, onda će vam se demo Premonition of Blasphemy sijetlskog benda Degraved dopasti. Meni se dopao iako je ovo snimljeno u prostoriji za vežbanje i nekako ima dovoljno topao i lep zvuk a pesme su taj očekivani OSDM, ne mnogo maštpvit, ali ČASTAN:
Misanthropic su iz Arizone a debi album Festering Nihilistic Hatred im zvuči onako kako pretpostavljate na osnovu imena. Ovo je old school death metal sa velikim rifovima, mnogo kreveljenja u pevanju, epskom atmosferom ali bez produkcijskih pumpanja i sa poštenim, radničkim i seljačkim znojem u temelju svega. Lepo je čuti album sa ovako izraženim rifovima čak i ako mu sama produkcija nije idealna i Misanthropic se pošetno upisuju u katalog januarske ponude čak i pre nego što stignete do kraja albuma na kome vas čekaju Black Sabbath (Edit: PRTZ. Bend je album sklonio sa Bandcampa i pomerio izlazak za kraj Februara. Ostavljam tekst za, jelte, buduće čitaoce):
Zapravo sam očekivao vrlo malo od benda Split In Half iz Vermonta i njihovog EP-ja Free Roaming Flesh čija prva pesma pravi jasnu aluziju na igrački serijal Resident Evil svojim naslovom. Nekako sam mislio da će ovo biti još jedan detinjasti, kućni projekat, MEĐUTIM Split In Half sviraju odličan death metal a koji ima i vrlo solidne produkcijske kvalitete. Ovo je idealan spoj andergraund autentičnosti i jasnog napora da se napravi DOBAR, slušljiv death metal materijal koji će imati rif, gruv, blastbit i sve što treba i biti pažljivo studijski uobličen i ne baš ISPEGLAN ali dotegnut da ništa ne štrči. Odlično je:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Zna se da sam možda i neopravdano sumnjičav prema bendovima koji sebe opisuju kao „alternativni metal“ ali trudim se da ne budem pun predrasuda pa sam poslušao EP njukaslskih Gloamer i ovo NIJE LOŠE. Gloamer imaju, pre svega, dobar, težak zvuk sa gitarama koje imaju najmanje osam a možda i svih dvanaest žica. HEAVY je to a i svirka je dostatno žestoka, sa pet pesama i introm na EP-ju Incinerus koje se provozaju kroz razne atmosfere i boje, ali se dosledno drže tamnije strane i sve je to prilično zanimljivo. Plus, plaća se po želji iako je po kvalitetu vrlo profi:
Zna se da me većina savremenog industrial metala ostavlja hladnim u najboljem slučaju, ali Haunted Horses iz Sijetla su industrial PUNK i to je već druga priča. Album Dweller ima više toga zajedničkog sa ranim Godfleshom, Bileom ili Terminal Cheesecakeom od 99% savremenih industrial metal bendova i ovo je sirova, brutalna muzika, ne bez elegancije, ne bez promišljenosti, ne bez dobrih aranžmana i kvalitetnog miksa, koja udara daleko ispod pojasa ali ima i puno cerebralnih elemenata da im se divite na ponovljena slušanja. Fantastično:
Implant Soul je projekat u kome jedan čovek, Ukrajinac Ivan Lozovskiy piše svu muziku a onda poziva razne muzičare da je izvedu i snime. A što je zanimljivo, pogotovo što ta muzika ima formu avangardnijeg death/ black metala. Album Artefact je prilično vitalna kolekcija pesama čija avangardnost nije prepreka da se ostvari energičan, znojav ekstremni metal sa mnogo propisnog zakivanja. Material za album snimljen je u osnovi u trio-formi a onda su dovođeni različiti pevači i to uglavnom zvuči sveže i uzbudljivo:
ALBUM NEDELJE
Death metal duo iz Ohaja Faithxtractor nije se ni malo umekšao za svoj peti album, Loathing and the Noose. Za prošli sam negde pre dve godine napisao da „ubijaju ko pajserom“ a ovaj je jednako energičan ali i pametno napisan, ovog puta sa možda mrvicu naglašenijim naklonom melodičnijim dimenzijama po uzoru na švedski death metal, ali i dalje sa divljačkom energijom u izvedbi. Basistkinja Zdenka i dalje razbija a pesme su i dalje napisane SJAJNO i ovo je jedan od najboljih metal albuma koje sam do sada čuo u 2025. godini. Izvolite:
