Vrlo solidna prva nedelja Decembra, ako smem da kažem, sa nekoliko albuma koji legitimno ističu kandidaturu za ploču godine. Evo, da vidimo:
Blek metal prvo! Impious Throne je jedan baja iz Orlanda na Floridi a Suffering mu je drugi album i, uh, razbija. Ako volite agresivan, brz, a opet dovoljno melodičan blek metal po uzoru na Belphegor, ovo je apsolutno sjajna ponuda. Zvuk je čak iznenađujuće pun i dobar za ovakav projekat sa bubnjem koji je živ (autor naglašava da je samo bas bubanj trigerovani sempl i da je sve ostalo akustično), polivačkim gitarma i odličnim vokalima. Moćno, zabavno, odlično:
Zna se da se stalno prenemažem u vezi britanskog blek metala, ali, evo, drugom albumu derbiširskih Heathen Deity nemam šta da zamerim, naprotiv, UŽIVAM. Satan’s Kingdom je agresivna, neumoljivo intenzivna, opojno destruktivna ploča stanizma koji se ne bavi nekakvim kontemplacijama i sedukcijama nego KRLJA. Ovo je u fullu rađeno u stilu starih skandinavskih majstora poput Marduk, Gorgoroth itd. i odiše tom čistotom ideje i preciznošću izraza. Odlično je:
Uurod je jednočlani old school black metal projekat iz Kanade a debi album Scourge of Nocturnal Winds mu zvuči BAŠ kako očekujete. Ovo dolazi iz pakla, ali taj pakao je u nekoj garaži, u kojoj nema struje i sve mora da radi na agregat a napolju duva vetar i zavijaju kerovi. Jebeno.
Njemački Total Hate imaju šesti album, Forthcoming Age of the Reaper i to je sigurna, ubedljiva blek metal ponuda brzine, žestine, epike. Total Hate su bliži old school formulama od onog što je danas u blek metalu uobičajeno dakle, ovo je agresivno, sa puno ložačkih rifova i bubnjarskim egzibicijama i muzika je pravljena da vam napumpa puls i spremi vas za boj radije nego da vas pozove na introspekciju i prepoznavanje svojih pravih emocija. Podržavamo, naravno, a produkcija je takođe dobra pa je Forthcoming Age of the Reaper jedna RAZARAČKI zabavna ploča:
Norveški duo Valdaudr ima drugi album i njihova kombinacija epskog blek metala i mošerskog thrasha je živa, zdrava i efektna. Du skal frykte je ploča čistog zvuka – što je za blek metal skoro greh – a koji pomaže da se energična svirka i dobri rifovi, da ne pominjem epske melodije dobro čuju, ali i da slušalac dobije tu mošersku podlogu koja ga pokreće i drži u pokretu. Mnogi blek metal bendovi se trude da vas hipnotišu i drže u nekoj vrsti transa, ali Valdaudr vole i da vas vide da malo hedbengujete. Lepa ploča:
Belgijski A Thousand Sufferings i Kludde imaju split EP, Het Pact i to je sad zanimljv blek metal. A Thousand Sufferings u svoje dve pesme prođu ceo put od atmosferičnog, žustrog blek metala do nekog mračnijeg, ne znam, metal-got-panka, a Kludde je klasični, atmosferični, vrištavi fazon. No, sve je deo istog narativa o porodici De Vis i zanimljivo je!
Još smo u Belgiji a With Roman Precision je prvi pravi album benda Ish Keriot, koji kombinuje blasfemičnost old school black metala sa tim nekim modernijim sklonostima ka melodiji i atmosferi. No, meni se dopada, jer je atmosfera velikim delom preteća i bolesna a bend ima dobru energiju i dosta solidan zvuk:
Njemački Undarlih su preslatki kako su se slikali sa bakljama u rukama a onda fotošopovali sneg na sliku da bude više, jelte, grim end frostbiten. I debi album, Torch Eater im je presladak, nudeći jednostavni, ali dostojanstveni blek metal koji, svakako, ima atmosfere i prostora za kontemplaciju ali njegovi svedeni aranžmani, jeftin mid-fi zvuk i neposrednost u izrazu mu donose mnogo šarma. I odličan omot, A I TO SE BROJI:
Spere su njemački duo, novi projekat članova Halphas i Horn i debi album, Eight – led to the beam im je iznenađujuće bogato producirana i energično odsvirana kolekcija himničnih tema. Ovde ima dosta folk osnove i Spere se svakako mogu smestiti u sličnu fioku sa Isengardom i sličnim inicijativama, gde se spajaju zarazni narodnjački napevi i oštar, distorziran blek metal, pa ako to deluje kao dobra zabava, probajte:
A Litvanci Jonava sve ovo gledaju i verovatno misle „that’s no epic black metal. THIS is epic lack metal“. Novi EP, Heaven Empyreal je apsolutno premelodičan za moje potrebe, da ne pominjem produkciju u kojoj je sve nagurano u jedn ravan i onda po njemu gaženo da se bolje spakuje, ali… ali ovo je prilično originalan i svež melodični, epski blek metal koji ne reciklira uobičajene shoegaze i folk pristupe već ima MNOGO osobenih rešenja i toliko je žestok da ja ne mogu. Pokolj:
Danci Panzerchrist sviraju duže od trideset godina pa im i novi, deveti album, Maleficium – Part 1 zvuči zrelo, inteligentno, originalno. Ovo je black metal izmešan sa death metalom ali i sa drugim ekstremnim pravcima (na primer… industrial metalom) i pesme su ne samo kvalitetne, maštovite i karakterne već i šokantno agresivne. Blek metal stare škole a koji ne zvuči NAMERNO old school – milina!
Norvežani Svarttjern bogami puštaju krv na svom šestom albumu a koji se, prigodno, zove Draw Blood. Pričamo o ozbiljnom projektu koji svira u gotovo nepromenjenoj postavi od 2003. godine i mada mu članovi sviraju i u Carpathian Forest, Magister Templi i još projekata, ovo je bend sa svojim identitetom i karakterom. A reč je o vrlo ekspresivnom, energičnom, agresivnom blek metalu koji više ide na to da vas nabode glavom nego da vas uspava hladnoćom. Dakle, rifovi samo pršte, pevač gubi razum pred mikrofonom a ritmovi su opasno hedbengerski narihtani. Uz dobru produkciju, Draw Blood obezbeđuje odličnu zabavu, bez stida skrećući i prema panku i roku ali ne gubeći svoju agresivnu, zajebanu energiju i ovo jer jedan od najboljih albuma koje sam čuo u ovom delu godine. Ne propustite:
Idemo na stoner rock, doom metal, sludge metal, hard rock i psihodeliju. A iako njemački Dying Men svoj prvi album izbacuju za Witches Brew, njihova muzika nije thrash metal niti thrash metalu bliska. Umesto toga, High Hopes & Low Tunes je ploča vrlo tradicionalnog doom metala. Ovo je dakle, sporo, tužno ali vrlo bluzerski, vrlo svedeno u instrumentariju i aranžmanima. Ako volite doom metal ali čeznete za suvljom, prirodnijom produkcijom, klin vokalima koji ne zvuče namešteno i teatralno, i sviđa vam se kad bend dramu izvodi dostojanstveno, Dying Men su odličan izbor:
Sacred on High su iz Kalifornije a debi album – isto Sacred on High – im je vrlo prijemčiv. Ovo je rokenrol/ hard rok na pola puta između stonerske štroke i alternativne ambicije. Odlično mesto da se na njemu bude, jer je muzika dinamilna, maštovita ali suštinski HEAVY, pa i metalna, a opet sa dobrim, svežim idejama i sofisticiranostima koje dopušta razmišljanje izvan kutije. Upečatljiv debi:
Belgijanci LowMad imaju lep album stoner roka sa malo grunge, sludge i punk rock elemenata u svemu. Nalsovljen Lost, ovo je drugi album za ekipu koja preferira jak fuzz i taman zvuk ali svira lepršavo i raznovrsno. Ima ovde lepih iznenađenja i vredi da se posluša:
Almyth iz Rige su „spiritualna teroristička organizacija“ a album Monolith im je kolekcija nekih od najtripoznijih i najtežih zvukova koje ćete čuti ove nedelje. Ozbiljno, retko se čuje bend koji pređe ceo put od ritualne, tribalne psihodelije do najtežeg sludge-dooma u okviru istog izdanja a Almyth imaju ovu distinkciju, sa jako teškim zvukom ali ipak promišljenim miksom i aranžmanima. Samo za izdržljive ali je vrlo dobro:
Francuski Starmonger ne pretenduju da budu ni najteži ni najagresivniji heavy psych bend na svetu. Njihov drugi album, Occulation, je mnogo više okrenut lepim temama, dobrim melodijama, finom gruvu, odmereno psihodeličnoj atmosferi. Pritom, zvuk je prijatno sveden na power-trio dimenzije, bez gubljenja u produkcijskim širinama i uz melodičan vokal gitariste Arthura Desboisa to vrlo lepo curi. Ko voli imaginativnu, ugodnu rok muziku ovde će uživati:
Simpatičan sludge metal dolazi iz Sjeverne Karoline na EP-ju sjajnog imena, Goatslayer sastava Fireblood. Ovo su četiri pesme tvrdine i oštrine ali ne sasvim bez gruva i šmeka. Fireblood sebe opisuju kao southern fried sludge i mada su im dve od četiri pesme eksplicitno o smrti, to je ipak muzika solidnog raspoloženja i zabave:
Brazilski DirtyGrave imaju jedno od najboljih imena u doom metalu a muzika im je, pa… dovoljno dopadljivi, primitivni doom metal staroškolske provinijencije da se ne brinete da li ćete se zabaviti. A Hard Road (Live) je živi album ove trojke iz Belo Horizontea i to je kolekcija pankerski šarmantne muzike i zvuka koji je OKEJ:
Francuzi Armanoïd su MNOGO sofisticiraniji. Njihov EP, Superpower, su tri pesme maštovitog, svežeg, originalnog dezert/ stoner roka. I ne kažem da je to nužno bolje od primalne, primitivne, intuitivne svirke koja je često default u ovom žanru, ali nije loše ponekad za promenu. Zvuk napucan ali IMA SMISLA, a pesme zanimljive.
Španci Rockerizos skoro da ni ne sviraju hard rok, već gotovo čist rokenrol. Album Demasiado tarde para el perdón je kao nešto nastalo na prelazu šezdesetih u sedamdesete, sa šest energičnih, žestokih rokenrol numera koje, jelte, prave haos na igrankama i mladima u misli posađuju instinkte vezane za seks i korišćenje lakih droga, spajajući klasinčno rokenrol nasleđe sa nadirućim konceptima panka, garažnog roka i metala. Apsolutno briljantno i jedan od najboljih rok albuma iz 2024. godine:
MNTN GOAT verovatno nisu ni čuli za Mountain Goats i to mora da se poštuje. Ovaj bend iz Oklahome cepa prljav, zarazan stoner rok, sa teškim, metaliziranim gitarama i dobrim, ložačkim gruvom. Sve to ima jednu finu, preteću doom dimenziju ali svirka je lepršava i energična. EP Children of the Goat & Funeral Pyre ima samo dve pesme ali dobro udara i vredi da se ima, POGOTOVO po ceni od koliko date:
Blues Funeral Recordings imaju novi EP oklendskog rasno i rodno mješovitog sastava Daxma i to je vrlo kontemplativan, ekstatičan post-metal sa doom osnovom. There Will Come Tomorrow ima četiri poduže, spore pesme dostojanstvene, melanholične ali optimistične svirke sa sve violinom koje će vas, ako ste prava osoba, oplemeniti i napuniti energijom za bar čitav dan ako ne i duže:
Whoa… Wizard Tattoo su se u Novembru samo zagrevali da u Decembru izbace svoj drugi album, naslovljen, vrlo sugestivno Living Just for Knife Fighting, a zapravo spajajući dva ovogodišnja EP-ja (Living Just for Dying i One of These Knives) u jedno izdanje sa dodatkom obrada Helmeta, Danziga i Motorheada. I, mislim, nema mnogo boljih ponuda od ovoga ove nedelje. Ovo je mešavina silnih dobrih ideja iz domena heavy psych muzike, a obrade su RAZARAČKE:
DEEP SEVEN Vol I je kompilacija bendova koji sarađuju sa poljskim izdavačem Electric Witch Mountain Recordings i ako ste malo pratili na času znate da tu imamo i jaka imena kao što su Space Slug, Palm Desert itd. Ovde konkretno roka sedam bendova u isto toliko TEŠKIH, psihodeličnih stoner/ desert rock pesama snimljenih ekskluzivno za ovo izdanje. Dakle, vrlo lepa prilika da se na brzinu upoznate sa delom scene koji možda baš niste do sada poznavali:
The Kryss Talmeth Experience možda imaju nestašnu igru reči u imenu ali ovaj edinburški projekat cepa dobar rokenrol. Drugi album, pola decenije nako prvog, When The Wheels Fall Off je provorazredna kolekcija vrlo rokerskih, bluzerskih stoner rock pesama, teškog ali ne preteškog zvuka, dobrog gruva, pune, zdrave gruvčine. Da se odvrne glasno, da se padne u drugu dimenziju i tamo ostane:
Ripple Music ove nedelje imaju sjajnu ponudu, pa pored dva izdanja iz serijala Beneath the Desert Floor kojima se publici stavlja na raspolaganje klasični materijal nekih manje poznatih A ODLIČNIH bendova iz devedesetih, imaju i povratnički album kalifornijskih bluz-rokera Shotgun Sawyer. I, naslovljen isto Shotgun Sawyer on je sasvim očigledno i manifest o tome da se ovog puta radi zaozbiljno. Dobro, naslovna strana vam može delovati kao da je u pitanju šala, ali nije. Gitarista Dylan Jarman ZAISTA tako izgleda i muzika koju bend izvodi je potpuno iskren i proživljen heavy blues kakav biste čuli negde kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih da ste zalutali u neku drumsku kafanu gde klijentela dolazi već prorađena od hašiša ili, šta ja znam, metamfetamina. Poenta je, Shotgun Sawyer dans zvuče ne samo ZDRAVO nego i potpuno usredsređeno da svaka pesma koju naprave ne bude samo džem kojim se neko među nama priseća srećnijih dana svoje mladosti nego revolveraška rokenrol himna uz koju se, jelte, pije i bije, ljubi i ubija. Predobro:
Ajmo dalje na thrash metal, speed metal, hardcore, grindcore i death metal. Novi Ice War se zove Venom jer je u pitanju tribjut Venomu, ali ima i tri originalne pesme. Jo Steel svoj izraz ne menja drastično pa je i ovo korektan, melodičan thrash metal – doduše uz dosta UŽASNE melodične vokale – na kakav smo navikli. Jedna obrada Venina i dve obrade Venoma su takođe veoma drage. Slatko je sve na gomili:
Španci Inverted Cross opstaju u orbiti black-speed metala već nekoliko godina i, evo, marljivi rad je krunisan debi albumom. Eternal Flames of Hell je generičko ime ali je koza na omotu kul i nekako to isto važi i za muziku. Ovde nema neke velike invencije, nekakve velike originalnosti ili napora da se kreira osoben zvuk u jednom pomalo starinskom podžanru, ali Inverted Cross sviraju žustro, imaju okej produkciju i pesme su im ZABAVNE. Neće vam testirati granice percepcije ili vas intelektualno intrigirati ali rifovi su im okej, tempo pristojan i pitko je:
Anarchÿ iz Sent Luisa imaju vrlo prijatan novi album, Xenötech and the Cosmic Anarchÿ. Ovaj dvojac iz Misurija izdaje ploče prečesto, to je istina, ali kako se radi o progresivnom, maštovitom thrash metalu koji se zaista mnogo više zanima za minuciozne detalje u muzici koji mogu da vas očaraju nego za podizanje celog kluba na noge, onda moramo da cenimo ovaj napor. Xenötech and the Cosmic Anarchÿ je podugačak album sa puno virtuozne svirke, solidne produkcije ali pre svega dosta zanimljivih ideja. Ako ste nerd i nerdovskoga roda, Anarchÿ su vaš izbor:
Argentinski Supra vole dobar, preteći rif ali i solidan hedbeng pa im je debi album, Realidades del ser sastavljen od rifova negde između thrash i death metal estetika, i pun promena ritma. Pevač je možda blago napadan ali opet, ovo je thrash metal, nije da smo tu ikada cenili suptilnost i sofistikaciju pa ćemo izdržati i ovo grubo zavijanje, a pesme su okej. I produkcija je pristojna mada jeftina, ali časna, lepo vaspitana. Nije ovo debi bez mane, ali ima dušu i to se broji:
Čileanski trešeri Sacrodeath imaju novi album, Maestros de la Tirania i ovo je simpatičan, kvalitetno produciran thrash metal sa malo namigivanja ka death metalu, ali fundamentalno jednostavan, mošerski, prodoran, energičan. Naravno, sve ono što inače pričamo o latinoameričkom thrashu stoji pa i Sacrodeath imaju tu eksplozivnost i ložački, zarazan kvalitet u svojoj muzici mada ovaj album svakako pokušava da na momente deluje i malo kontemplativnije. Ali, mislim, NE ZADUGO:
Španci Rise su svoj drugi album izdali krajem prošle nedelje ali je on prilično dobar i vredi da se zabeleži. Breathing Again nudi blago „tehnički“ ali istovremeno i ulično autentični thrash metal. Bend je precizan u svirci i ima čist, lep studijski zvuk, no karakter je ovde uvek u prvom planu i ako to povremeno znači i melodične, himnične heavy metal refrene, to je sasvim okej. Lepa ploča:
Wolf Hex sa Rod Ajlenda imaju debi album, Profane Heresies i to je nekakav spoj blackened thrasha i d-beat hardcorea. Zvuči primamljivo i jeste, ovo je uglavnom sve brzo, energično, sa dovoljno „tehnike“ da ne bude monotono, ali bez nekakvog gubljenja u ambicioznom aranžiranju. Zvuk isto nije rđav a pesme su međusobno dovoljno različite da budete investirani sve vreme. Lepo:
Rejacero su iz Kalifornije ali su latinskog porekla pa im i demo Expo ’24 odmah zvuči autentičnije. Ovo su samo dve ali odlične pesme vrlo metaliziranih uličnih hardcore zatrtpavanja. Gruv je snažan, zvuk težak, pevač opasan, sve je kako treba, ukjučujući izuzetno kvalitetan miks. Ne propušta se:
Wasabi Neon su iz Viskonsina i RAZARAJU na EP-ju Wasabi Neon. Ovo su samo dve pesme ali to su dve pesme superiorno tenzičnog i agresivnog metalcore zakivanja, sa moćnim gruvom, zapaljivim rifovima (i puno gitarske disonance), maničnim vokalima… Manje od šest minuta muzike ali iskustvo posle kog ćete imati utisak da ste odradili pet rundi sa STARIM Majkom Tajsonom i, neobjašnjivo, želećete JOŠ:
I Bugari imaju metalkor za, jelte, trku. Rugged su iz Sofije i njihov EP Leech Brigades/Ne Desit Virtus je negde između plesnog, gruverskog metalkora i death metala. Korektne dve pesme, sa vrlo teškim zvukom i niskim štimom, kao da su Dismember ili Grave iz ONIH dana odlučili da navuku vunene kape, vrećaste hlače i da sviraju nu metal. Dopadljivo, velim! A cena koliko sami kažete!
Za klasičniji beatdown hardcore tu su Darling Decay iz Salema u Ohaju. EP karma je JAKO težak, jako besan i vrlo kompetentan. Gruv, je zarazan, rifovi su oštri, pevanje nabijeno agresijom i sve radi kao dobro podmazana, ZLA mašina:
A portugalski Nagasaki Sunrise imaju novi album, Distroyer i ovo je sada VRLO pitak i prijemčiv kombo metala i panka. Suštinski, Nagasaki Sunrise ovde kombinuju d-beat jednostavnost i energiju sa metal melodičnošću i komunikativnošću i rezultati su izvrsni čak i ako nikada niste gledali Pacific Rim, film koji služi kao najveća lirička inspiracija za bend. Odličan zvuk, herojska svirka, nadahnute teme i melodije, ovo se sluša uz širok osmeh na licu:
Kanađani the Murder Squad t.o. imaju četiri pesme brzog crustgrinda na EP-ju N.M.I.S. Nema ovde mnogo filozofije i to su kratki, energični komadi snimljeni jeftino ali odsvirani uz maksimum ubeđenja i dovoljno tehničke ekspertize da zvuče kako treba. Najduža pesma, od 123 sekunde se zove Apocalyptic Grindcore i to je slatko:
Ne znam odakle su Casket Dealer – odnekud iz Amerike – ali EP Letters From The Dead je BRUTALAN. Ovo je mathcore/ false grind ekstravaganca sa šest pesama naslovljenih recimo First You Wanna Kill Me, Now You Wanna Kiss Me ili, jelte, Eat Shit Or Die Trying, sa muzikom koja je razaračka, tehnička, manična, solidno producirana i apsolutno namerna da vam rastoči intelekt i na komadiće isecka emocije. Predobro je:
Inoculated Life su iz Denvera i vole HM-2 pedalu za gitaru. Utoliko, njihov EP Desensitized zvuči prilično dobro, sa tim debelim, jakim zvukom gitare koji povezujemo sa švedskim death metalom. Sama muzika jeste dobrim delom death metal tog tipa sa možda malo grindcore začina, ali ove tri pesme svakako nude dobar rif, jak nabod, generalno fin kardio-trening:
Na drugom albumu finskih death metalaca Goatroach ćete čuti i klasično alikvotno pevanje koje podseća da vokalne tehnike death metala i folklorne tradicije neretko imaju iznenađujuće srodnosti. Satanic Decay je inače mračna, teška ploča masivnog zvuka ali zabavnih pesma. Goatroach nisu neki veliki konceptualisti nego, jelte SATANISTI, i njihovi rifovi su preteći a izvedba destruktivna. Pesme su zato napisane da budu u službi centralnih tema i ne preteruju sa složenim aranžmanima, nudeći fin gruv i energičnu rokačinu. Odličan miks, takođe pa se ovo sluša sa velikim apetitom:
Muzika koju svira Greylotus iz Baltimora nije baš po mom nekom užem ukusu – ovo je melodični, bombastični tehnički deathcore – ali kako je ceo projekat nastao kao proučavanje problema sa mentalnim zdravljem i kreiranja hronike prevazilaženja tih problema, to, mislim, vredi da se istakne. Novi album, Motherwort je kvalitetan, energičan, „tehnički“ a ne bez gruva i ovi dobri muzičari (dvojica sviraju u Wormhole) imaju šta da kažu i pokažu:
Brazilci Emuthry su supersimpatični jer su JAKO mladi a sviraju jako sirov, primitivan ali ne „glup“ death metal. Drugi EP, The Ruin of the Lord ima spretno napravljene pesme u kojima se smenjuju dramatični rifovi i krvoločna zakucavanja, produciran je jeftino ali solidno, a svirka je srčana i sa ubeđenjem. Još imaju i bubnjarku! Emuthry su jedan od retkih bendova koji ne hvataju samo „zvuk“ već i duh old school death metala i to je prelepo:
Kostarikanski Abyscyre nisu sad nešto naglašeno originalni u svom izrazu ali njihov debi EP, Rising Fire nudi vrlo solidan program blackened death metala koji ima i rif i atmosferu, i težinu i agresiju. Tri solidne pesme, jedan predugačak interludij i za kraj obrada Hypocrisy, sve solidno, profi producirano, ovo je prvo izdanje kojim bi se svaki bend s razlogom ponosio:
Naravno da bend sa imenom Human Barbecue svira slamming death metal. I to sa, jelte, kanibalskom tematikom. Ako vam to nije malo bljak, četvrti album ovog dua iz Liježa u Belgiji, Decimated by Barbarity nuudi slušljiv, ne naročito inventivan ali korektan slem. Ovo je producirano čisto i odsvirano pošteno, sa artikulacijom koja mu daje pitkost čak i ako bend skoro nigde ne dolazi do neke sveže, originalne slem-ideje. Meni je okej, a ako BAŠ volite slem, može da bude i više od toga:
Za ljude kojima je kanibalizam ipak malo previše ali ih loži ideja slema u čisto zvučnom smislu, tu su Kanađani Purity In Perversion. Njihov debi album, NewBorn BabyBong se bavi i, jelte, drogiranjem, uz predividivi program seksualne perverzije i incesta na razne načine (znam šta sad mislite: vratite nam kanibalizam molimo vas) ali muzika je JAKO solidna. Ovo je slaming death metal sa mišićima i kondicijom, nestašan i zapaljiv, vrlo solidno produciran i na kraju masterovan od strane Christiana Donaldsona. Nećete pogrešiti:
Tajlandski slam/ brutal death majstori Biomorphic Engulfment imaju novi album i ponovo su na visini zadatka. Infinite Universes of Creation and Annihilation je materijal od osam pesama brutalnog kucanja po kori velikog mozga, mlevenja na sitno i polivanja neljudskim vokalima pre nego što se u sve ubaci šibica. Kao i neki drugi istočnoazojski BDM/ slem projekti, ni Biomorphic Engulfment nemaju mnogo milosti prema slušaocu i ovo je niska ISKLJUČIVO brutalnih rifova i iznurujućih blastbitova sa stalno istim vokalom tako da neutreniranom slušaocu može da bude i malo monotono. Ali ako volite ovakvu muziku, Infinite Universes of Creation and Annihilation je dovoljno dinamična i zabavna ploča, vrlo solidnog zvuka i izluđujuće apsurdno kompleksnih kosmičko-filozofskih tekstova:
Iako ime benda Postabiogenetic Apotheosis može da sugeriše da se i ovde radi o slemu, hamburška rodno mješovita četvorka zapravo svira izluđujuće kompleksni progresivni death metal. Ali DOBAR izluđujuće kompleksni progresivni death metal. Album Vital Transformation ima svega pet pesama ali ovo je briljantna smeša složenih metrika, raznovrsnih harmonija, velike dinamike, pa i dugačkih žanrovskih ekskurzija u džez, narodnu muziku itd. Nema tekstova, ali ima malo pevanja (gitaristkinja Rebecca Laue, pretpostavljam, je ta koja provajduje nežni vokal na Parabola) i produciran je izvrsno. Dakle, kogod voli Cynic i traži nešto što ide DALJE, ovde će se lepo udati:
Rex Demonus je projekat Håkana Stuvemarka iz Wombbath i još gomile bendova, sa nekoliko muzičara od kojih su većina, ali ne i svi, isto Šveđani. Imate tu članove Scar Symmmetry, Sabatona, Throne of Heresy itd. a muzika je, pa, naravno, death metal. Sa švedskim šnitom kao polaznom osnovom, naravno, ali sa malo više atmosfere i raznovrsnosti koje vuku i na američki death metal ali i na blek metal. Novi EP, Burning Legion ima samo dve pesme ali su DOBRE i preporučuje se pažljivo slušanje:
Ne pokrivam prečesto kompilacije ovde, ali kada je u pitanju nešto ovako, valja da se skrene pažnja. Four Decades Of Death je album kojim ugledni nizozemski death metalci Thanatos obeležavaju četiri decenije, jelte, poslovanja, i u pitanju su uglavnom neobjavljene verzije pesama koje znate. A ako ih znate, znate i da su Thanatos eksponenti VRHUNSKOG deaththrash modela, koji dobre rifove, dobar tempo i uvek moćnu svirku spaja za idealan ugođaj. Odličan materijal i, ako ste mlada osoba koja ovo čita, idealan način da se upoznate sa jednim evropskim death metal biserom:
Kvebečani Porno Coma su na svom novom albumu, Physical Removal, smešteni negde između žanrova ali recimo da preovladava death metal. Ovo je svakako ekstremna muzika, sa hermetičnim atmosferama, disonantnim gitarama, mučnim, teškim udaranjem i neljudskim vokalima. No, ona je i interesantno eksperimentalna, zainteresovana da razmišlja izvan utvrđenih formi i utoliko prilično zanimljiva za uho. Produkcija jako muljava ali to nekako IMA SMISLA uz ovako neprijateljsku muziku, a cena je koliko date:
Morphozoic su death metal projekat za koji nije jasno ko je i odakle je – mada iz Latinske Amerike, najverovatnije, sudeći po kompilacijama na kojima su učestvovali – ali novi demo, Demo 2024 sa svoje dve pesme nudi hrskav, prijatan brutal death metal zvuk. Ni previše originalan, ni previše brutalan, pa ni previše tehnički, on se nalazi na nekoj zlatnoj sredini i donosi dosta lepih rifova, dobar gruv, stalno mutirajući ritam i vokale na rubu karikature. Meni je to slatko:
Zagrepčani Ka’rah imaju vrlo pristojan debi EP, Epitaphs of War. To su četiri pesme old school death metala, sa finim, pamtljivim rifovima, dosta gruva i jednom primalnom, primitivnom energijom kada se krlja. Produkcija je takođe prilično old school u pozitivnom smislu, bez iživljavanja sa kompresijom i bend definitivno hvata tu neku energiju uzbuđenja koje je rani death metal donosio u naše živote. Časno, energično, neposredno, Ka’rah ulepšavaju ovu poznu jesen svojom muzikom a naplaćuju samo koliko ste vi spremni da date:
Danci Neckbreakker imaju kul ime (da, to su dva „k“ tamo gde bi inače išlo samo jedno i JESTE sumnjivo) i debi album im se zove Within The Viscera. Što se kaže, signali su dosta dobri. No, ovo je izdao Nuclear Blast i naravno da sam malo i sa zebnjom kliknuo na link, pogotovo jer Metal Archives ovome pored death metal osnove pripisuje i groove metla komponentu. No, Neckbreakker isporučuju sasvim prihvaltjivu, mošersku muziku negde gde se susreću death metal i tvrdi, metalizirani hardcore. Produkcija dosta dobra, pesme zapravo prilično pamtljive imajući u vidu koliko je sve to slično jedno s drugim, i ovo se generalno vrlo lepo presluša, pogotovo ako ste trenirali hedbenging i nemate problem da 45 minuta provedete u akciji:
Rogga Johansson i njegov milioniti projekat, Ghoulhouse, imaju drugi album. Fresh Out of Flesh zvuči baš kako očekujete, dakle, kao da ste uzeli Gravve i proterali ih kroz pičšifter: teško, debelo, skoro do karikature nisko naštimovano. Old school švedski death metal je, jelte, uvek imao elemente d-beat punka u sebi pa ih ima i u 2024. godini. Enivej, pola sata klasične krljačine na HPGD, znate šta vam je činiti:
Koliko je slatko da se novi EP roterdamskih Fondlecorpse zove The Temple of Elemental Evil? Ako ste gejmer određenog staža, vrlo slatko. Materijal ima samo dve pesme i ovo je prilično old school death metal sa lepim odnosom primitivnosti, gruva, tehnike i agresije. Ništa sad preterano inovativno, ali je mošerski kvalitetno i zna šta radi. Više nam i ne treba:
Zašto Selfmadegod Records nisu drugi album svojih zemljaka, poljskih Icon of Evil još stavili na bandcamp je pitanje za nekog pametnijeg od mene, ali evo, ima na Jutjubu i VREDI da se čuje. Locust Cathedral nije, da bude jasno, neka mnogo originalna ili maštovita ploča, ali ovo je death metal velikih rifova, teškog zvuka, poštene mošerske energije. Mislim, ako volite Vader, Icon of Evil su vrlo prepoznatljivo izašli iz TOG poljskog šinjela, ali su moderniji, bliži nekakvom „narodskom“ saundu, po uzoru na recimo Behemoth, i to je sve vrlo pitko. Ne „pametno“ ili, ne znam, „eksperimentalno“ ali pitko:
Rusi Gosudar imaju kul ime. A imaju i novi EP od dve pesme, Eschatological Agony of the Universe i njihov kavernozni, mračni death metal se kroz njih trudi da zazvuči sveže, maštovito, čak i malo razigrano. A što je retkost za muziku kojoj je hermetičnost ne u krvi nego u koštanoj srži. No, eto, ČUDA se događaju i ovo je prilično kul:
Debi album sidnejskih Sarcophagum, naslovljen The Grand Arc of Madness ima samo četiri pesme pa se vi sad pitate koliko je „grand“ taj „arc of madness“, ali, evo, ovo je sa 34 minuta svakako ne nekakav DUGAČAK album ali je SUPSTANCIJALAN. Sarcophagum su sastavljeni od članova mnogo značajnih australijskih death metal bendova (Ashen Horde, Golgthan Remains, Power Concept…) i imaju jedan zreo, praktično „post“ pristup death metalu gde se krljački gruv, blastbitovi i brutalne death growl vokalizacije podrazumevaju, ali gitare sviraju melanholičniji, postmetalski program. Ovo se dobro uklapa i Sarcophagum isporučuju pravi odnos agresije i kontemplativne melanholije. Činjenica da pesme dosta nalikuju jedna drugoj stoji pa je onda i okej da ovo izdanje ne traje previše, a moram da pohvalim i sasvim lep i topao zvuk koji ima dinamiku i ne napada uši nekakvim nepristojnim nametljivostima. Ako volite Ulcerate, na koje Sarcophagum dosta podsećaju, ovo je obavezno štivo:
E, dobro, evo nas na kraju za malo krosžanrovskih avantura i za HEAVY METAL. A nije baš preteško pogoditi šta svira bend sa imenom Wicked Leather. Ekipa iz Bareslone je aktivna malo manje od godinu dana a prvi EP, Echoes of the Storm ima dve pesme sasvim simpatičnog heavy metala. Ovo, uprkos vrlo ’90s imidžu benda nije puka imitacija muzike onog doba i ima osobenost i karakter koje valja prepoznati i pozdraviti. No, u suštini ovo JESTE klasičan heavy metal, sa street-epic šmekom i pevačicom koja se krevelji pa će nekome biti nesnosna. Ali meni je to slušljivo bar u ovoj kraćoj formi i bend vredi pratiti na dalje:
Poljski Yardburn su praktično definicija krosžanrovskog benda jer svoju muziku opisuju kao „Junk – metal, country and punk. Raging musical henhouse in full gallop.“ Pa vi sad vidite. EP Junk ima tri pesme veselog zvuka i sasvim je to probavljivo.
Volite posthardcore i screamo? Onda ćete voleti i Femme Dé/mountain peaks Split. Ovo je split EP na kome svaki od dva benda iz Norfolka cepa po jednu emotivnu, energičnu pesmu i sve je nekako pank ez fak i moćno. Ozbiljno, jako je dobro i sjajno je što se radi o malom, kompaktnom izdanju koje preslušate za par minuta i napunite baterije:
Kome je nedostajao mirniji, reflektivniji, možda i depresivniji Déhà nakon prošlonedeljog grindcore ispada, ove nedelje ima Immerse in the Ether, album ambijentalnih meditacija i drone masaže kakve belgijski veteran ume i voli da pravi. Prelepo je, da odmah bude jasno, sa tri dugačke kompozicije vrlo, dakle, eteričnih kvaliteta, uz koje se može kontemplirati, relaksirati, možda i spavati. No, Déhà ne pravi trivijalnu muziku koja treba da bude samo zvučni tapet i ovo sve ima lepu dubinu i jasan naum da vas transportuje u makar izmenjeno stanje svesti a možda i na višu ravan, jelte, tubitka. Izvrsno je a plaćate koliko hoćete:
Izašao je novi Painkiller posle… MNOGO godina. Poslednji pravi „studijski“ album jazz improvizacija i grindcore krljanja je ovaj trio velikana izdao još 1994. godine, a to je bio Execution Ground na kome je grindcore komponenta već bila skrajnuta na ime većeg interesovanja Micka Harrisa za dub i ambijentalnu elektroniku. Nekih desetak godina kasnije sam mu u jednom internet komuniciranju sugerisao da već ima dovoljno drugih elektronskih i dab projekata u kojima je aktivan i da bi sa makar Painkillerom, ako bude prilike, mogao da se malko vrati blastbitovima i vrisci, ali je on to VEHEMENTNO odbio kao mogućnost i insistirao da je danas sav u dabu i ambijentu… U međuvremenu je ekipa okupljana par puta povodom raznih obljetnica ali sa drugim bubnjarima – velikanima avangarde, naravno: Hamid Drake, Tatsuya Yoshida – no, eto, trideset godina nizvodno, Mick Harris, Bill Laswell i John Zorn su ponovo zajedno na albumu koji se zove Samsara i…. pa… ovo je kombinacija elektronskih bitova i Zornove prepoznatljive improvizacije na alt-saksofonu. I, da se ne lažemo, slušao sam i zanimljivije kombinacije elektronike i free jazza, ali ipak DAJ ŠTA DAŠ. Mick Harris je u poslednje vreme luđi nego ikada pre i dobro je da uopšte može da sarađuje sa drugim ljudima a mada je na ovom albumu jedino i isključivo Zorn onaj za koga može da se kaže da se trudi, Zorn je ipak Zorn i sa punom sedamdesetjednom godinom i dalje pali vatru koja čoveka greje i inspiriše.
Mickov stari ortak iz Napalm Death, Justin Broadrick je, vrlo kežuali i bez velikih najava, baš za Bandcamp Friday izbacio A World Lit Only By Dub, dakle, dab album koji za osnovu uzima pesme sa povratničkog Godflesh albuma A World Lit Only By Fire od pre *GULP* deset godina. Nemoguće, kriknuo sam a onda počeo da brojim na prste i, uh… moguće je. Al je neverovatno. Enivej, Godflesh su prošle godine imali vrlo solidan album Purge kao nekakav nastavak klasičnog albuma Pure iz devedesetih a A World Lit Only By Dub je, pa… stara Justinova zanimacija uzimanja Godflesh pesama a onda iz njih izvlačenja skeleta na svetlost dana sve dok se ne zagledamo u samu koštanu srž i hipnotiše nas ono što tamo vidimo. Pesama ima pet, ni jedna nije kraća od osam minuta, neke su duže i od deset i mada je Godflesh imao boljih dab-projekata u prošlosti, ovo se vrlo lepo sluša i ne propušta ako ste Flehshhead od pedigrea:
A ako ste proverbijalna stara glava, umećete da cenite da u 2024. godini ima još ljudi koji prepoznaju uticaj i kvalitet Jethro Tull i spremni su da sa drugima podele svoj entuzijazam. Naš omiljeni njujorški izdavač teškog roka, Magnetic Eye Records je upravo izbacio kompilaciju obrada (tj. tribjut album) Jethro Tull, naslovljenu Aqualung (Redux) i ovde jedanaest sajajnih bendova svira čitav četvrti album kultnog simfo-rok-folk-prog-rok benda, Aqualung, svaki na svoj način. Stvari počinju vrlo moćno naslovnom pesmom koju radi Chris Goss, čovek koji je producirao Kyuss i QOTSA a ima i sopstveni stoner/ desert bend, Masters of Reality. Gossova verzija je toliko dobra da kada The Well donesu na astal savršeno dobru obradu Cross-Eyed Mary vi se pitate ZAŠTO NISU EKSCENTRIČNIJI. Ali, jesu samo morate da dočekate solaže. Ovu pesmu su obrađivali i Mejdeni i, mislim, ko ne voli Cross-Eyed Mary, ne voli ni Srbiju. Neću da opisujem baš sve obrade na albumu ali dok dođete do Locomotive Breath koju The Sword vrlo šmekerski vraćaju u autentični ’70s proggy štimung, bićete verovatno već oduševljeni i spremni da izvadite novčanik:
But, wait there’s more! Isti izdavač je odmah izbacio i The Very Best of Jethro Tull (Redux) (oni i inače rade ovakve stvari, sećate se njihovih tribjuta Soundgardenu) i to je još osam bendova koji obrađuju DRUGE Jethro Tull pesme sa raznih albuma. Sweat ubijaju Back to the Family, Mr. Bison kidaju Reason for Waiting, kao i sve što su pokidali do sada u životu, a i Hashtronaut i Elephant Tree nude vrlo HEAVY, vrlo PSYCH verzije Bungle in the Jungle i We Used to Know. To da baš niko nije kaverovao ništa sa Too Old to Rock ‘n’ Roll: Too Young to Die! Jeste svojevrsni ratni zločin u miru ali nemojte da vas to spreči da poslušate ove dve izvrsne kompilacije:
Axioma iz Klivlenda imaju kul EP, Live Totality a koji sadrži istoimenu petnaestominutnu pesmu što ju je bend svirao uživo tokom pomračenja sunca prošlog Avgusta. I to je vrlo kul. Ostale pesme na EP-ju su snimljene u studiju, i ovo je sve prilično dobar post metal koji ne smara nekakvim velikim „emocijama“, težak je, glasan, energičan i priča dobre priče:
Kanađani Valley of Despair su zapravo negde između melodičnog thrash metala i power metala i ostavljaju jak utisak svojim prvim EP-jem, Burn at the Stake. Ovo je pet pesama jako naglašene melodije i dsciplinovane svirke, onako, sve da bude epski ali istovremeno i energično, čvrsto. Apsolutno najveći adut je pevačica (koja svira i gitaru), Cheryl Miller čiji snažni a zvonki i melodiozni glas snažno oplemenjuje ove pesme. Fino je:
Doomzday Slutz iz Čikaga donose malo street metal štroke u naše živote sa EP-jem Maxxx Speed. Ovo je, jelte, Subota uveče u gradu koji je na rubu implozije pa nekako nije ni važno to što će Ponedeljak doći a ako i ne dođe TIM BOLJE. Tri pesme jednostavnog, zaraznog teškog roka na tački susreta panka, metala, samoubilačke depresije i euforije i sve je preslatko a plaćate po želji:
Propisan i propisno moćan heavy metal stiže sa drugim albumom solunskih White Tower. Ovo je patiniran, dobro shvaćen old school heavy metal zvuk, koji bi se sasvim prijatno osećao u 1983. godini na prelasku NWOBHM saunda u speed metal. Dakle, imamo brzinu, ali imamo i melodiju, imamo prljavštinu ali imamo i epiku i cheese, imamo pevača na rubu samozapaljenja i sve je kako treba. Grci su za ovu priliku spravili deset pesama i intro i CEPAJU ko da sutra ne postoji. Kogod da voli ovakav zvuk, ovde će se JAKO usrećiti:
Album nedelje je, uh, ponovo poljski blek metal album. Dola su poljski blek metal bend u kome basista svira i trubu. I ovo bi trebalo da je dovoljno podataka, ali da kažemo i da je album FANTASTIČAN, sa izuzetno napisanim pesmama strahovite žestine i jedne neposredne, svedene epike. Ovde nema za poljsku karakteristične melanholije, ili bar ne u nekoj presudnoj količini, kompozicije su pisane izvan uobičajenog blek metal formata i lako se u njima mešaju različiti podžanrovi i pristupi ekstremne muzike (dobro, i džeza) a da sve ima jedan zaokružen identitet i karakter. Plus, zvuk je prirodan, miks nudi lepu separaciju i slojevitost, mastering je topao i dinamičan. Apsolutno briljantno i jedno od najlepših podsećanja na kvalitet poljske blek metal scene još od, jelte, prošle nedelje kada je poljski blek metal album isto bio jedan od dva albuma nedelje:
