The Killer, film Johna Wooa iz 2024. godine nikada nije imao ni teorijsku šansu da bude značajan, uticajan, ali ni DOBAR kao The Killer, film Johna Wooa iz 1989. godine. Fer bi bilo i pomisliti da je posle pristojnjikavog ali ne previše omiljenog Silent Night, kojim se Woo posle MNOGO godina vratio severnoameričkoj produkciji, The Killer neka vrsta kreativne kapitulacije, igranja na sigurno, potezanja najjačeg aduta iz špila u nadi da će čista težina LEGENDE vezane za originalni film nekako pomoći rimejku da dopre do publike koja bi novi Wooov autput inače verovatno ignorisala. Ali to možda ne bi bilo ni sasvim tačno.

Rimejk The Killer bio je u raznim pripremama, predprodukcijama, pregovorima i fantazijama skoro od momenta kada je originalni film stigao u američke bioskope i osvojio ih na juriš. Još 1992. godine su Walter Hill i David Giler pripremali scenario za rimejk u produkciji Tri-Stara u kome je trebalo da igraju Richard Gere (naravno) i Denzel Washington (još naravnije). Od tog filma nije bilo ništa jer su, i ne šalim se, producenti imali problem sa odnosom dva centralna lika, plašeći se da će ga publika protumačiti kao homoerotski i da bi to moglo da ošteti reputaciju filma. Terence Chang, producent koji je dosta radio sa Wooom je predložio da se za ulogu policajca uradi „gender flip“ i da se ona dodeli legendarnoj Michelle Yeoh, ali od toga na kraju nije bilo ništa.

Godinu dana kasnije producenti su naručili novi scenario koji su ovog puta napisali Jim Cash i Jack Epps Junior, a koji je u središte priče stavio belog plaćenog ubicu koji radi u Hong Kongu i akcenat udarao na odnos između ubice i oslepele pevačice radije nego na odnos između ubice i policajca. Ni od ovoga nije bilo ništa. Naredni pokušaj je usledio 2007. godine sa scenarijom smeštenim u korejsku četvrt Los Anđelesa (ali i LA Čajnataun i Saut Central) pripremanim za režiju Johna H. Leeja, a gde je Woo trebalo da mu bude producent, dok bi  Jung Woo-sung igrao glavnu ulogu. Woo je o ovom filmu pričao sve do 2015. godine ali ni od ove produkcije na kraju nije ništa ispalo. Na kraju je, dakle, postalo jasno da će, ako ovog filma na Engleskom jeziku uopšte bude, režiju morati da potpiše Mozart of Mayhem lično.

Originalni The Killer je jedan od ne samo najboljih nego i najuticajnijih akcionih filmova poslednjih pedeset godina. Za Wooa je ovo bio film iz zrele faze, nakon već više od dve decenije režiranja komedija, akcionih i borilačkih filmova, i adaptacija opera za veliko platno. On je došao i nakon što je Woo solidifikovao svoj akcioni vokabular i svetu podario dva filma koja su označila novi evolutivni plato u azijskom akcionom bioskopu – A Better Tomorrow (kako se danas i zove Woova producentska kompanija) i A Better Tomorow II – i bio neka vrsta plotuna ispaljenog ne samo prema azijskoj publici već i prema Americi i  Evropi. The Killer je na ova dva kontinenta prvo imao uspešnu festivalsku turneju (uključujući Sundance i Kanski festival) a onda stigao u bioskope i razlupao svačije ideje o tome kako zapravo azijski akcioni film može da izgleda i šta sve može da kaže. Terence Chang naglašava i da je The Killer bio popularniji u Americi, Evropi, Japanu, u Koreji i na Tajvanu nego što je bio u Hong Kongu a gde je, kako on veli, postojao i određeni resantiman spram činjenice da je baš Woo nekako ostvario internacionalnu slavu i dobio bioskopsku distribuciju na teritorijama koje su hongkonški filmovi uglavnom pohodili u formi muljavih VHS izdanja što su u video-kubovima neretko delila police sa XXX produkcijom.

The Killer je svoj put po Evropi nastavio ranih devedesetih i proizvodio interesovanje za Wooa, a koji je bio u svojem najkreativnijem zaletu i proizvodio klasik za klasikom. Bullet in the Head, Once a Thief, Hard Boiled su svi ugradili još cigala u monument Woove mitologije na zapadu pa će njegov prvi američki film, Hard Target sa Jean-Claudeom Van Dammeom uslediti već 1993, da bi ga dalje pratili Broken Arrow, Face/ Off, Mission Impossible 2…

Čak i da je Woo stao i da ništa nije snimio posle The Killer, uticaj tog filma na akcioni žanr bio bi svejedno strahovit. U Aziji je Woo praktično postao templejt za rad mlađih režisera, pogotovo u Hong Kongu i Kini. U Francuskoj su Luc Besson i njegovi Nikita i Léon bili pod jasnim uticajem The Killer a u Americi su Robert Rodriguez i Quentin Tarantino u svoje filmove ubacivali neprebrojne omaže i citate iz Wooovog filma. O broju semplova koji su se tokom devedesetih pojavili na pločama američkih hip-hop autora (notabilno u Wu Tang Clan taboru) da i ne pričamo…

Govorimo, dakle, o filmu koji je legitimisao „novi“ hongkonški akcioni bioskop pred celim svetom, otresao sa sebe do tada neizbežne asocijacije na braću Shaw i Jackiea Chana, goofy komediju i ponekada parodično kodirani kung-fu, i otvorio zapadnoj publici i autorima sasvim nov horizont percepcije akcionog filma sa akcionim scenama koje će biti disciplinovano koreografisane ali i improvizovane na samom setu, uz uplive glumaca i kaskadera koji nisu bili tipični za zapadnjačke produkcije, a onda i sa pričom koja je, sasvim atipično za ono što se do tada podrazumevalo pod hongkonškim akcionim filmom, imala opersku grandioznost, ogroman naglasak na odnosu među likovima i evoluciji njihovih relacija koja će neizbežno dovesti do finala gde se srce lomi a suze kuljaju slobodno, bez stida. Woo je ovaj film sam napisao i režirao i na više od jednog načina The Killer je njegov magnum opus, njegov najčistiji i najveličanstveniji iskaz, zmaj koga će decenijama kasnije mnogi juriti ali ga niko neće uloviti.

The Killer iz 2024. godine naprosto nema ovu vrstu težine. Niti grandioznosti. Niti, da bude sasvim jasno, pretenzija da bude bilo šta od toga. The Killer iz 2024. godine, film o kome danas pričamo, je Woo koji potpuno razume da je njegov originalni film bio više mitološki uzor nego puka „priča“, da je The Killer više grupa interesantnih likova smeštenih u evoluirajući odnos nego nekakav „zaplet“ per se. I da je sasvim u redu da se drugi ljudi prihvate proizvodnje scenarija koji će on režirati.

The Killer su napisali Josh Campbell i Matt Stuecken (10 Cloverfield Lane) a onda je na scenariju radio i iskusni Brian Helgeland (režirao Payback ili A Knight’s Tale, ali napisao L.A. Confidential, Man on Fire, The Postman, rimejk The Taking of Pelham 123…) i scenario je, avaj, verovatno jedna od glavnih prepreka koje stoje između publike i uživanja u ovom filmu*. Strimlajnovan i na više načina osavremenjen, The Killer iz 2024. godine notabilno gubi svoju opersku grandioznost i možda i fatalno prekomponuje odnose među likovima, nudeći sasvim drugačiji senzibilitet. Ako bismo da tražimo predloške u samom Wooovom opusu, The Killer iz 2024. godine je po atmosferi uzdržane, otmene razdraganosti i direkciji likova koji jedni sa drugima igraju igre, pogađaju šta onaj drugi misli i smeškaju se znalački, bliži nečem poput Once a Thief nego dramatičnom, grandioznom emotivnom zahvatu originalnog The Killer. Ako bismo da budemo sumnjičaviji, možda možemo da primetimo da je ovaj The Killer, smešten u Pariz i sa internacionalnom postavom glumaca koji igraju likove iz raznih zemalja i sa raznih kontinenata, iznenađujuće mnogo nalik nekakvom bessonovskom euroakcijašu, možda najpre takođe razigranom From Paris With Love Pierrea Morela. Snimljen u digitalnoj tehnologiji, ekstremno čiste, tople slike i brze, raspoložene montaže, a svakako sa većim budžetom nego što ga je imao Silent Night, ovaj The Killer deluje kao nešto sa čime se John Woo, čovek u vrlo zrelom delu osme decenije života, dobro zabavljao dok ga je pravio.

*sem ako niste „anti-woke“ zilot koji peni što je u glavnoj ulozi žena ne-sasvim-kavkaske fizionomije. Ali ako jeste, vama nema pomoći i ni bolji scenario ne bi vam ništa značio.

Ta zabava je, da odmah kažemo, zagarantovana i gledaocu. Pogotovo onom koji original nikada nije gledao ili je odrasla, zrela osoba, sposobna da rimejk posmatra kao varijaciju, jedan zanimljivi What if… a ne nekakvu zaveru kojom original treba egzorcirati iz kulturnog sećanja planete i zameniti ga modernim, woke surogatom.

Gore smo ne bez razloga navodili različite varijacije na originalni The Killer kako bi bilo jasno da su ideje o „stranom“ ubici u gradu gde nije rođen, ali i o promeni polova protagonista nastale daleko pre nego što je ovaj scenario napisan. Utoliko, The Killer iz 2024. godine ne samo da nije nekakvo na silu propisano  „woke“ čitanje originala već je fer reći da ovaj film nije DOVOLJNO „woke“ u odnosu na to šta mu sve njegova postavka pruža. I da bi napor da bude VIŠE „woke“ zapravo bio verniji duhu originala.

Jer, znate, pomenute homoerotske tenzije koje su neugodno žuljale Tri-Starove producente u Hillovom i Gilerovom scenariju su tu bile sasvim namerno i sasvim su časno prenosile duh originala u kome su lik plaćenog ubice i lik policijskog-inspektora-koji-ga-lovi tokom filma razvijali međusobnu bliskost što je do kraja daleko prevazišla saradnju-iz-računa i zbiljski se ovaplotila u nečem emotivnom i erotskom, a što je u azijskoj popularnoj kulturi široko prisutan trop, vidljiv u nebrojenim akcionim filmovima kineske, japanske, korejske itd. produkcije.

U tom smislu, The Killer iz 2024. godine je opipljivo film za 21. vek, jedna dezinfikovana, u rukavicama izvedena varijacija na temu u kojoj je bilo kakav erotski, ali čak i dublje emotivni podtekst moguće naći samo ako ga svojeručno tu donesete. Glavna junakinja, Zee, a koju tumači izvrsna Nathalie Emmanuel je najbolji plaćeni ubica u Parizu i neko ko više puta u filmu naglašava da samoću i nezavisnost doživljava kao najveće vrednosti u svom životu. Kao neko ko je preživeo trgovinu ljudima i prisilnu prostituciju iz čijih se kandži iščupala nakon što je svojeručno ubila makroa, Zee živi povučenim i, koliko gledalac može da kaže, aseksualnim životom, ubijajući po narudžbini svog hendlera, Finna (Sam Worthington koji svoj australijski naglasak na najzabavniji način mutira u irski način govora) i trošeći zarađeni novac na falafele i lepa odela što ih pravi lokalni pariski krojač. Zee živi urednim, možda i zadovoljnim životom, ali ubijanje za nju nije trivijalna aktivnost i ona će Finna uvek pre posla pitati zaslužuju li mete koje su joj zadate da umru. Finn će uvek to potvrditi, podsećajući se na to da Zee ima svoj kodeks – bez ubijanja civila – i da joj on daje samo poslove koji se u njega uklapaju. Nakon obavljenih poslova, Zee će odlaziti u napuštenu crkvu da za svaku ubijenu osobu – a koje su po pravilu okoreli kriminalci – upali po jednu sveću.

Religijski imaginarijum je bio prominentan i u originalnom filmu, sa temama greha, martirstva i iskupljenja postavljenim visoko na agendi obrade glavnog lika, ali Zee nije Ah Jong iz originalnog filma i ona sebe ne opterećuje krivicom na isti način na koji je on to radio. Štaviše, ona svoj posao možda i voli, i scena u kojoj ulazi u noćni klub sa oštricama od ugljeničnih vlakana skrivenim na neverovatnim mestima u njenoj inače veoma šik haljini je pokazuje kako pleše, izaziva, zavodi a onda ubija kriminalce sa apetitom. To da je ugovor koji je uzela specifikovao da SVI u prostoriji moraju umreti, ona, pokazujući neočekivano zrno empatije, tumači tako da svi NAORUŽANI MUŠKARCI moraju umreti, dok mlada američka pevačica koja ih je do tog momenta zabavljala pevanjem ostaje pošteđena, ali od povrede zadobijene u gužvi gubi vid.

Zee od Finna dobija kritiku što je pevačica ostala živa, ali i mogućnost da ovaj svoj prestup ispravi odlazeći u bolnicu gde je ova smeštena. No, tamo se neočekivano pojavljuje policijski inspektor Sye (Omar Sy) koji istražuje sinoćni pokolj u klubu i između njega i Zee bljesne izvesna varnica. Naravno, kada se pokaže da Zee ima rezerve vezano za ubijanje mlade žene za koju ona smatra da nije ZAISTA zaslužila da umre jer se zatekla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, odnos između nje i Finna krene da erodira i ovaj šalje druge ubice da dovrše posao. Zee mladu pevačicu, Jenn, doživljava kao svoju odgovornost i najbolja plaćena ubojica grada Pariza u svoj inače hladno i profesionalno obavljani posao unosi emociju koja do sada nije postojala.

The Killer iz 2024. godine programski menja ravnotežu u odnosu na The Killer iz 1989, time da je spona između dve mlade žene snažnija i, makar sa Zeeine strane, emotivnija nego odnos koji Zee ima prema policijskom inspektoru po imenu Sye. Ono što je u originalu bilo građenje iskonske, snažne veze između dva alfa-šmekera sa različitih strana zakona u ovoj je verziji pretvoreno u igru nagađanja i entuzijastičnog nadmetanja između policajca i asasinke dok su emocije rezervisane za odnos Zee i žene koja je njenom krivicom izgubila vid. Sa jedne strane, film je time konzervativniji od originala, veći akcenat bacajući na odgovornost ubice prema nedužnoj žrtvi (koja je, da bude jasno, postojala i u originalu) nego na prepoznavanje svoje srodne duše sa druge strane nišana, ali takođe i ne ide dovoljno daleko u ispitivanju tog odnosa između Zee i Jenn.

Štaviše, ovo je bez sumnje najslabiji element rimejka. U originalu je manja dubina odnosa između Ah Jonga i Jennie (tj. Yeh) bila kompenzovana time da je „prava“ priča filma bila zbližavanje Ah Jonga i inspektora Lija Yinga, no u rimejku je odnos između Zee i Seyja „poslovniji“ a svakako neobavezniji i ma koliko da dvoje likova jedno u drugom prepoznaju sličnosti i svetonazorskih identičnosti, oni ne dolaze u stadijum intenzivnog obožavanja za ono drugo koji je bio sugerisan pri kraju originala. Istovremeno, odnos Zee i Jenn ostaje relativno površan i u njemu ne da nema erotike i nekakve lezbijske komponente koju bi woke koncept – ako prihvatite da je on ugrađen u scenario planski i programski – skoro pa obavezno sugerisao, već je lik Jenn relativno plošan i do kraja filma uglavnom sveden na funkciju pokretanja radnje, a o nekom dubljem prodoru u psihologiju same Zee i ispitivanje njenih motivacija da se uopšte bakće oko Jenn (čije „spasavanje“ podrazumeva veliki broj drugih žrtava, uključujući među civilima) nema ni govora nakon kratkog verbalnog objašnjenja koje sama Zee daje, ukazujući da za Jenn, koja je i sama, jelte, grešna, „ipak još nije kasno“. Ova etika druge šanse za grešnika koju drugi grešnik nastoji da mu obezbedi i tako na neki način iskupi sebe je u srži priče ali nije ni analizirana, ni naročito naglašeno proživljena. Film koristi, pogotovo u završnici, dosta naglašene hrišćanske ikonografije, ali ne postoje direktne spone sa ispaštanjem-za-drugog i voljnim, isusovskim martirstvom da se spase tuđa duša koje bi čovek očekivao. Štaviše, jedini lik koji dobija isusovsku pozu je najočigledniji katolik u celoj ekipi i ona mu sleduje, praktično, po ironijskoj logici a ne jer se ovim govori nešto značajno za transformaciju koja Zee prolazi tokom priče.

Dakle, film u konceptualnom smislu trpi u poređenju sa originalom, a kakva je egzekucija?

Uglavnom odlična, sve dok ne očekujete nivo fantastične anarhije i harizme koje su krasile original, a koje su u mnogome bile deo vremena, mesta, istorijskih okolnosti i naprosto ne mogu da se tek tako ponove 35 godina kasnije. Da budemo fer, Woo je ovoga sasvim svestan i ni ne pokušava da ponovi neponovljivo. Chow Yun-fat i Danny Lee su 1989. godine bili na sredini svojih tridesetih godina i obojica već apsolutne legende hongkonškog filma, na vrhuncu fizičkih sposobnosti i harizme. Čitava ekipa bila je napumpana do očnih jabučica uspehom prethodna dva Woova akciona filma i svi su bili svesni da prave nešto neviđeno, krerajući set pisove „po osećaju“, kroz dogovore režisera sa ostatkom ekipe i kolektivnim odlučivanjem šta bi bilo najprirodnije i najefektnije da sledi iza koje scene ili poteza u okviru scene.

The Killer iz 2024. godine nije takav film. Ovo je mnogo više spretno, brzo vođeni krimi-triler o stilizovanoj profesionalnoj ubojici i kriminalcima koje, od svih ljudi na svetu predvodi baš Eric Cantona (a koji se odlično snalazi kao kingpin pariskog podzemlja, Jules Gobert, iako ga nećemo videti kako udarcem nogom iz skoka ikome čita lekciju iz lepog ponašanja), sa većim akcentovanjem stila i daha Pariza kao opasnog ali zavodljivog melting-pota i distinktnom, visokobudžetnom ali direct-to-streaming estetikom. Naravno, The Killer i jeste ekskluzivno debitovao na NBC-jevom servisu Peacock i ovo je film u sebe vrlo sigurne lepote, ali ne i bioskopske grandioznosti.

Već smo rekli kako film ostavlja snažan utisak da je Woo uživao u režiranju ove produkcije, i već prvi set pis u kome se već negde posle sedmog minuta filma automobil prevrće nasred pariske ulice a pod njega podleće motocikl sa kog je kaskader skočio u poslednjem trenutku sugeriše da ovde nećemo gledati generički DTS akcijaš. Woo je jedan od najboljih režisera svih vremena u pogledu predstavljanja mesta, prostora, položaja i kretanja ljudi u tom prostoru i The Killer pokazuje da se ni slučajno još nije umorio od postavljanja teških kompozicija i odbijanja da koristi rezove tamo gde bi skoro svaki drugi režiser to podrazumevao. Već ova scena u kojoj prestupnik u kolima beži od policije a policijski metak ga pogađa, tako da u kadru vidimo i njegovo lice i inspektora koji je pucao, pa čak i njegovog kolegu koji ranjen leži na zemlji je podsećanje na Wooovo majstorstvo i visoke standarde od kojih ne odustaje, nudeći nam čistu likovnu umetnost unutar krvlju poprskane karoserije klasičnog akcijaša.

No, i sve PORED akcije je režirano energično, propulzivno, sa opipljivim entuzijazmom. Česti flešbekovi, paralelno montiranje po dve ili tri slike u istom kadru, naracija koja stoji na samoj ivici toga da preplavi gledaoca neizdrživo prevelikom količinom senzacija i informacija, sve ovo Woo radi sa takvom lakoćom da se čovek refleksno podseti zašto ga režiseri poput Tarantina i Rodrigueza posmatraju sa strahopoštovanjem i kako to da je kineski veteran često pominjan u istom dahu sa Melvilleom ili Godardom.

Fotografija je RASKOŠNA pa čak ni puristi filmske trake ovde neće naći mnogo zamerki. Film je osveteljen i kolorisan veličanstveno, a direktor fotografije, Mauro Fiore, koga sam pre par meseci onako okrpio za grozno slikani Madam Web je ovde uradio jedan od svojih najboljih poslova, pokazujući kakva je razlika kada radite sa jednim od najvećih ikada verzus mučne tezge za Sony gde niko nije imao pojma šta radi.

The Killer naprosto izgleda fantastično u svakom svom aspektu. Gotska veličanstvenost „napuštene“ crkve u kojoj Zee kontemplira, žali svoju pocrnelu dušu i pali sveće za ubijenima je iskorišćena i za finalni set pis koji je, opet, obeležen izvanrednom koreografijom gde vam je jasno da su glumci, a pogotovo    Nathalie Emmanuel propišali krv da odrade te stantove iz jednog kadra koji deluju skoro natprirodno, a svakako su bili bolni. Kaskaderi i inače filmu daju jednu fizičku dimenziju koja se ne može fejkovati specijalnim efektima, a toga je i sam Woo svestan pa ima ne jednu već dve scene u kojoj se lik baca u prostor između stepenica i nekoliko se spratova spušta hvatajući se za tkaninu dugačke zastave što visi sa jako udaljene tavanice.

Ali onda su tu i maska, kostimi, generalni dizajn likova. Nathalie Emmanuel je ovde dobila nekoliko apgrejda u odnosu na Fast & Furious filmove sa kojima se izborila za svoju prepoznatljivost, i ako su stare Woove filmove karakterisale impozantne figure muškaraca u crnim odelima, sa kravatama (u The Killer je, pak, belo odelo na Chow Yun-fatu imalo simboličku ulogu), ovde je ta stilizacija eksplodirana u različite kostime, haljine i odevne kombinacije koje glavna glumica nosi sa izvanrednom elegancijom i, zapravo, nezanemarljiv deo filma otpada na njene razgovore sa krojačem koji za nju šije. No, ljubitelji impozantnih muškaraca u odelima ovde će imati priliku da se nauživaju gledajući Omara Syja, i inače visokog, krupnog čoveka, koga Woo u dobrom broju scena smišljeno kadrira iz niskih pozicija, prikazujući ga kao gotovo beskrajno visoku planinu od čoveka. Već vizuelni kontrast između njega i Nathalie Emmanuel daje ovom filmu poseban identitet i razložno gledaocu ukazuje da ne treba da ga posmatra kao „rimejk“ originalnog The Killer već pre svega kao varijaciju na isti mit.

A što onda nekako i prirodno postavlja pitanje kuda će Woo ići posle ovog filma. Beli kit je, što se tiče Holivuda, konačno ubijen i Universal je posle tri i po decenije upisao u svoj katalog rimejk jednog od najvažnijih akcionih filmova svih vremena, a koji je režirao njegov originalni autor. Skoro da bi bilo prirodno da Woo posle ovoga odluči da je vreme za penziju, ali to bi bila praktično nepravda. Sa ovom verzijom The Killer veliki režiser, naravno, nije napravio nešto onako monumentalno kao što je bio original, ali to mu, očigledno, nije bila ni ambicija. Ono što jeste napravio je film nemirne, nestašne energije, neopterećen VELIKIM narativom, ali izvanredno efektan, ekonomičan, zavodljiv u svojoj naraciji. Uz pažljivu stilizaciju likova i uspešno građenje hemije među njima – uprkos, dodao bih, scenariju koji, rekosmo, nije otišao dovoljno daleko čak ni kada se smer sam nametao – te onu slo-mo-sa-sve-golubovima akciju kakvu i dalje niko ne radi kao Woo, jasno je da ovaj čovek u sebi ima JOŠ energije, ali i da, a što je možda i najbitnije, i dalje VOLI da radi ovakve stvari. Pa se nadamo da u sebi ima još koji akcioni film što ćemo ga sa apetitom pogledati, a da će njegova ćerka, Angeles Woo koja u ovom filmu ima malu ali btitnu ulogu dočekati da kod oca igra glavnu rolu. Bio bi red.