Čujte, naravno da sam očekivao da će mi se Marvelov miniserijal Spider-Man: Shadow of the Green Goblin, a koji je izlazio proleća i leta ove godine i čija će kolekcija izaći 31. Decembra, dopasti. Mislim, kada je scenarista J.M. DeMatteis, jedno od najvažnijih imena u celokupnoj istoriji Spajdermena, a ni ilustratorsko-kolorističko-letererska ekipa nije za podceniti, očekujete u najmanju ruku dobru zabavu. No, Spider-Man: Shadow of the Green Goblin mi je uradio nešto mnogo dublje i fundamentalnije od proste zabave. To da sam bio u suzama pre osamnaeste stranice prvog broja je možda samo simptom andropauze ili celoživotne muke vezane za subkliničku depresiju, ko će ga znati, ali ovo je strip koji me je VEOMA  snažno protresao i naterao da ponovo evaluiram svoj, evo više nego četvorodecenijski odnos prema Spajdermenu i da izađem na drugu stranu sa obnovljenom svešću o tome koliko je ovaj lik bio važan u građenju mog karaktera.

Što, priznaćemo, zvuči i pomalo užasno, da čovek od 53 godine javno priznaje kako je veliki deo svog svetonazora bazirao na ne tek tamo nekom fiktivnom liku nego na SPAJDERMENU, ali: 1. nije da to niste znali kad ste kupili kartu, PA NIJE OVO NI MENI NI VAMA BAŠ PRVI RODEO i 2. To je generalno ono kako kultura uopšte funkcioniše. Zato i postoji, da bi se dobri, pozitivni (ili makar socijalno poželjni) obrasci ponašanja širili kroz društvenu zajednicu i generacije i doprinosili agegatnom unapređenju ljudske, jelte, vrste.

Da ne pametujemo sad preterano, Spider-Man: Shadow of the Green Goblin je, u teoriji samo još jedan krug oko dobro poznatog, starog bloka, još jedno umetanje nove priče među stare, poznate priče, još jedno prepakivanje i prodavanje nostalgije namenjene baš nama koji smo odrasli čitajući „starog“ Spajdermena, u realnom vremenu pratili njegovu evoluciju iz dečaka (koji je mnogo izgubio) u muškarca (koji će izgubiti mnogo više), gledali kako njegovi odnosi sa članovima porodice, prijateljima, neprijateljima, kolegama, rivalima i ljubavnicama lome i ponovo sastavljaju krhki skelet njegove persone dok i nama i njemu nije postalo jasno da je ono što drugi ljudi zovu „iskustvo“ i „životna mudrost“, za nas možda pre svega kolekcija ožiljaka, od kojih smo neke počeli i da cenimo.

I sad to zvuči istovremeno i patetično i užasno jer DA LI nam treba JOŠ JEDAN nostalgični strip o Spajdermenu? Alah zna da ih poslednjih godina proizvode u solidnim količinama, razni Peteri Davidi i J.M. DeMatteisi, pa se i Kaare Andrews ove godine uključio na istu frekvenciju i dobili smo nastavak stripa za koji pre te neke dve decenije ni u ludilu ne bih pomislio da iko može da bude nostalgičan za njim (and yet here we are!) i, fer bi bilo reći da Spajdermen treba da ide UNAPRED a ne unazad kako bi ostao relevantan i komunicirao i sa mlađim generacijama a ne samo sa nama matorima koji više ni ne znamo gde udaramo.

No, Spider-Man: Shadow of the Green Goblin je ona najređa od svih retkosti: priča o Spajdermenu koja njegove početke i njegovu superherojsku karijeru, ali pre svega njegovu superherojsku filozofiju posmatra sa istorijske distance od nekoliko decenija i umesto da se davi u nostalgiji i kroz suze podseća kako je nekada sve bilo lepše a danas ništa ne valja, ima zrelu i trezvenu diskusiju sa svom tom prošlošću i mitologijom izgrađenom oko Spajdermena i pronalazi osetljivo, ranjivo tkivo ljudskosti ispod superstrukture sapunske opere koja čini najveći deo skeleta Spajdermenovštine.

I naravno da tako nešto danas jedino može da uradi J.M. DeMatteis. Ovaj čovek jeste jedan od najvažnijih scenarista u Spajdermenovoj istoriji, toliko smo do sada utvrdili – i u brojnim sam prikazima raznih savremenih stripova o Spajdermenu ukazivao koliko duguju njegovom esencijalnom radu sa ovim likom u devedesetim godinama prošlog veka – ali DeMatteis je pritom i jedno dragoceno ljudsko biće koje je ne samo svoju spisateljsku ekspertizu nastavilo da evoluira tokom decenija profesionalnog rada, već koje je i svoj odnos prema ljudskom, prema ljudskosti, negovalo sa jednakom pažnjom. I Spider-Man: Shadow of the Green Goblin je produkt toga: decenija rada na i razmišljanja o Spajdermenu koje su kulminirale u priči što nije nastala samo još jednim ubacivanjem starih likova u koktel-šejker i jakim mućkanjem. Umesto toga ovo je, rekosmo, jedan trezven, istovremeno opor ali i topao, ljudski pogled na karijeru superheroja i pogotovo na njene početke i lomove koji su doveli do toga da momče iz Queensa postane jedan od najprominentnijih heroja u Marvelovom univerzumu.

Spider-Man: Shadow of the Green Goblin je pisan iz perspektive savremenog Spajdermena – a što je i zgodno podsećanje na to da je „savremeni Spajdermen“, onako kako ga piše Zeb Wells u Amazing Spider-manu jedva probavljiv – dakle, odraslog, iskusnog superheroja koji priča priču smeštenu u njegove najranije „profesionalne“ dane. Ovo je pripovest smeštena u period jedva mesec dana nakon smrti strica Bena Parkera, dakle, u vreme dok je Spajdermen zaista još uvek tek kombinacija maske i rukama sašivenog kostima navučenih preko lica i tela inteligentnog ali socijalno rekluzivnog petnaestogodišnjaka što ni iz daleka još nije završio rad žalosti niti izašao na kraj sa znanjem da je posredno sam kriv za smrt svoje očinske figure. Spajdermen ovde još uvek ne zna šta radi, još uvek ne zna ni limite svojih moći niti, opasnije, limite svog kapaciteta da trpi bol, agresiju, uvrede, poniženja i provokacije, ovo je dečak koji juri gradom i traži nekog da ga udari što jače može kako bi na trenutak prestao da misli o mrtvom stricu i strini sa kojom deli kuću i usiljeno joj se osmehuje svakog jutra kako bi se pravio da će stvari ipak biti u redu.

Spider-Man: Shadow of the Green Goblin ni slučajno nije prvi strip koji se bavi ovim motivom, taj je motiv, uostalom, bio prisutan već u originalnom radu Stana Leeja i Stevea Ditka, ali ono što DeMatteis radi svojim rukama je da ovog dečaka, shrvanog bolom i na ivici da eksplodira, stavi naspram likova koji su takođe traumirani, koji takođe trpe bol, kojima se takođe prostor za disanje i slobodno kretanje smanjio na dimenzije što proizvode samo paniku i klaustrofobiju.

Puritanci Spajdermenovštine će možda i biti malo trigerovani time da je scenarista odabrao da se u ovoj priči bavi i likovima kao što su Gewn Stacy, njen otac George, Harry Osborn i Norman Osborn, a koje je sve Stan Lee tek značajno kasnije uveo u Spajdermenov ansambl, da ne pominjemo Nelsa van Addera koga će Howard Mackie kreirati više od tri decenije kasnije. DeMatteis ovde koristi i Emily Osborn, pokojnu suprugu Normana i majku Harryja Osborna, a koja je lik što ga je sam kreirao početkom devedesetih pa tako imamo likove iz tri ere spojene u priči iz četvrte ere koja im je svima prethodila i to je, u drugim rukama, mogao da bude samo iritantni haos retkonovanja i siledžijskog umetanja „well actually“ dodataka i fusnota na priču koju već znamo.

Ali DeMatteis je, pa… VELIKAN i njegovo kombinovanje ovih likova i ove epohe nije samo stilska vežba iz desete sezone sapunske opere kad ni pravila protoka vremena više ne važe, nego prilika da se, kolektivno, priča o tome koliko traume su ovi ljudi jedni drugima naneli tokom godina. I, evo, ne znam, meni je ovo VELIČANSTVENO. A mislim, onomad sam pričao da je DeMatteisov Spider-Man: The Lost Hunt odličan jer se DeMatteis vratio jednoj svojoj staroj priči sa trideset godina dodatnog iskustva i dao joj nekoliko zanimljivih novih preliva, no Spider-Man: Shadow of the Green Goblin je nekoliko nivoa kompleksnosti i ambicije IZNAD ovog stripa, jedna uistinu epska, antičko-tragična priča o likovima koje znamo čitavog života, a koja u njima pronalazi ne samo najsuštastvenije suštine već i nove facete njihovih kompleksnih duša što nam ih čine još bližim.

S jedne strane, naravno, Spider-Man: Shadow of the Green Goblin ima i prijatnu old-school aromu. Ovo je strip u kome Spajdermen ima duge monologe što teraju narativ napred, ali, kako je to i tradicija, on u njih ubacuje i puno sopstvene refleksije na stvari koje vidimo na tabli. Ne zaboravimo: ovo pripoveda stariji, iskusniji Spajdermen, koji nema problem da prizna kako klinac kog gledamo nije znao šta radi, kako je pravio strahovite greške i on za to ne traži ni oproštaj ni izgovore. Ovo je Spajdermen koji u potpunosti prepoznaje da je crno-beli svet heroja i zlikovaca puka fikcija primerena petnaestogodišnjacima i DeMatteis vrlo organski, bez nezgrapne didaktike, pokazuje heroja koji sve češće i sve bolje razume da su ljudi sa suprotne strane, često oni koji drže pištolj uperen u njega ili nekog nedužnog civila, neretko i sami jako istraumirane, izgubljene osobe koje ne znaju šta rade i imaju najgori dan u svom životu. S obzirom na česte savremene kritike da je Spajdermen praktično policijski saradnik u svojim modernim inkarnacijama, čovek sistema, produžena ruka uniformisane službe organizovane represije, veoma je važno kada se pokaže njegov kapacitet za empatiju i proživljavanje tuđih teškoća.

I onda DeMatteis piše scenu između Spajdermena i Sendmena koju nisu napisali ni Stan Lee, ni Gerry Conway, ni Dan Slott, iako je ona informisana radom svakog od njih i prirodno izrasta iz delića karakterizacije koju su dali ovim likovima. Ovo je rani vrhnunac ovog miniserijala, izlazak iz crno-bele dinamike sukoba „dobrog“ i „lošeg“ momka, prepoznavanje kompleksnosti života generalno ali posebno kompleksnosti života sa teretom traume, stigmom krivice, u svetu koji juri pored vas i ne zastaje da vam pruži ruku. Mlađi i moderniji autori, oni koji pišu za generaciju Z treba da vide ovaj strip jer DeMatteis sažima mnogo toga što mnogi od njih i sami pokušavaju da kažu ali nemaju njegovo decenijsko iskustvo i ambiciju da se duboko gleda čak i u duše najgorih ljudi na svetu da bi se u njima pronašlo preostalo zrnce ljudskosti.

I onda imamo i čitav ostatak stripa, rad sa Gwen Stacy i Georgeom Stacyjem koji skoro da nisu potrebni ovoj priči ali DeMatteis koristi priliku da sa oboje skine stigmu žrtve, prikazujući ih respektivno kao snažne i dostojanstveno ranjive osobe, a onda nas spušta u pakao porodice Osborn i tamo pravi neke od najsnažnijih poenti.

Na primer te da ljudi mogu činiti loše stvari sa dobrom namerom, ali, bitnije, da su skoro svi ljudi, skoro svi na svetu, zavisni od odnosa koji imaju sa nekom drugom osobom, sebi bliskom, i da kada čine loše stvari sa dobrom namerom, oni ih čine ZBOG i ZA nekoga.

I, sad, ne mislim da je superherojski strip matematički najidealniji medijum za diskusiju o porodičnom nasilju, o toksičnoj muškosti i jednom posedničkom odnosu koji uspešni, ali pre svega privilegovani muškarci imaju prema svojim suprugama i potomstvu, ali neka me Đavo odnese ako J.M. DeMatteis nije ovim partikularnim stripom dao veoma jaku argumentaciju za baš takvu tvrdnju. Poslednjih smo godina videli i kako Nick Spencer – u velikoj se meri oslanjajući na stare DeMatteisove stripove – pravi ogroman napor da dekonstruiše i rekonstruiše toksični odnos između Normana Osborna, njegovog sina Harryja i Petera Parkera/ Spider-mana, pronađe u njemu i tačke koje se mogu pritisnuti kako bi decenije zlostavljanja i nasilja kojima smo svedočili nekako dovele do humanijeg, prihvatljivijeg pančlajna, ali niko nije kao DeMatteis.

I DeMatteis ovde ne piše priču koja treba ikog da uteši, naprotiv, Spider-Man: Shadow of the Green Goblin je priča o tome kako se sve polomilo i bilo polomljeno daleko pre nego što su Harry ili Norman Osborn ušetali u Peterov život, ali on tu priču priča sa tako dubokim zaranjanjem u svaki od likova (uključujući Emily Osborn i Nelsa van Addlera) da čitalac ne može da na drugu stranu ne izađe RAZUMEJUĆI zašto su likovi na kraju ispali takvi, zašto su napravili izbore koje su napravili, zašto loše nekada trijumfuje nad dobrim i, mada nećemo prestati da krivimo loše ljude što su loši, imaćemo makar svest o tome koliko je ponekad dobrim ljudima krvavog napora potrebno da ostanu dobri.

Ovo se, naravno, sve onda vraća na samog Spajdermena, dečaka koji po prirodi smatra da predstavlja silu dobra u svetu koji svima kao da želi loše – ali to smatra prosto jer sada sam ima baš tu silu. DeMatteis toliko snažno radi sa glavnim likom, toliko spretno ponovo uspostavlja moralno utemeljenje Spajdermena, učeći ga lekcijama koje je proživeo i preživeo, da je Spider-Man: Shadow of the Green Goblin praktično protivotrov za loše, glupe i nespretne priče o Spajdermenu koje čitamo poslednjih par godina unutar njegovog glavnog kontinuiteta i, ma koliko da mi je iscepao srce, delovao je lekovito.

Naravno da je DeMatteis ovde imao i neke odlične saradnike. Prvo mi je za oko zapao kolor Chrisa Sotomayora, jedna topla, energična poplava boja, koja podseća da su ovo stripovi pre svega primarnih nijansi, jakih kontrasta – a koja to ne radi imitirajući stripove iz šezdesetih. No, crtač Michael Sta. Maria, još jedan u dugom nizu filipinskih crtača koji su radili za Marvel, je ovde dobio svoju veliku šansu i, kako se to obično kaže, POKIDAO. Ovo nije strip sa MNOGO akcije, ali kad je ima ona je veoma upečatljiva, no, Marijin rad sa klasičnim likovima, pronalaženje duboko skrivenih nijansi njihovih karaktera i dopuštanje tim likovima da budu moderni a da ne izgube svoj klasični, ikonični izgled, pa… to ne može svako. Joe Caramagna je onda na kraju došao sa svojim uobičajeno efikasnim leteringom i dobili smo paket Spajdermena PREMIJUM kvaliteta. Ali i Spajdermena koji ide daleko preko standarda čak i kvalitetnih stripova o ovom liku što danas izlaze. DeMatteis sa ovim stripom pravi onaj nužni, dragoceni gest izmeštanja iz matrice superherojskog stripa na pozicije koje su mu već pripremili i Stan Lee i Gerry Conway i drugi prethodnici, i pokazuje nam heroja koji ne trijumfuje toliko koliko samo preživljava sukob, i dobija pobedu sa ukusom poraza na kraju, da je pamti i da ga ona uči do kraja života. Predobro. Amazon će kolekciju uskoro imati ovde.