Pre nekoliko nedelja se završio dvogodišnji (i malo jače) period u kome je Ram V pisao DC-jev serijal Detective Comics (serijal ima podnaslov Gotham Nocturne), jedan od najvažnijih a svakako najdugovečnijih DC-jevih serijala i konsezus da je ovo jedan od najboljih stripova o Betmenu ne samo u poslednjih desetak ili petnaest godina nego IKAD se čini kao prilično neizbežan. Ja ću, sa svoje strane reći da je to dosta i stvar ukusa i da ni teme ni način njihove obrade koji su bili karakteristični za Betmena, recimo sedamdesetih godina prošlog veka, skoro da ne mogu da se porede sa onim kako Betmena „danas“ pišu (tj. kako su ga u 21. veku pisali) Grant Morrison, Tom King, Scott Snyder, James Tynion IV ili, eto, Ram V. Ali, takođe sa svoje strane reći ću da mi ovo nije najbolji strip koji je Ram V napisao u poslednjih pet godina ali čak i tako se on prilično energično kvalifikuje za jednu od najboljih „velikih“ priča o Betmenu barem u poslednje četiri decenije a svakako jednu od najbolje tri  u ovom stoleću.

Nismo oskudevali u takvim radovima – praktično svaki scenarista kome je Betmen poveren u njegove dve glavne inkarnacije (magazini Batman i Detective Comics) u poslednjoj deceniji je radio nešto istorijski notabilno sa ovim omiljenim strip-junakom, dekonstruišući njegove motivacije, nemilosrdno analizirajući njegove ranjivosti, prevrednujući njegove vrednosti. Betmen je u ovom periodu postao toliko „meta“, toliko u dijalogu sa sopstvenom mitologijom da je, ako ste želeli da pročitate prosto zabavnu priču o Betmenu u kojoj on ima sukob sa opasnim protivnikom i uspeva da ga porazi kombinacijom dovitljivosti, željezne odlučnosti, čvrstom desnicom i spremnim beterangom, za to ste morali da se okrenete suplementalnim miniserijalima koji su svog protagonistu tretirali kao zadatu, poznatu veličinu i nisu se bavili stalnim preispitivanjima onog što Betmen JESTE i onog što je mogao biti, onog što ga pokreće i onog što ga plaši. Povremenim preispitivanjem, to da, ali ne stalnim.

Ram V je, u okviru svog rada na Detective Comics imao tu sreću da mu je dodeljen „B“ serijal, dok je Chip Zdarsky preuzeo spisateljske dužnosti na „glavnom“ magazinu, Batman. Ovo je izvrsnom indijskom  scenaristi dalo, u teoriji, nešto niži „exposure“ u marketinškom smislu ali ga je sa druge strane oslobodilo učestvovanja u sezonskim krosoverima i događajima kojih se za ove dve godine nanizalo nepristojno mnogo. Utoliko, kroz svojih 28 brojeva (od broja 1062 do 1089) V je imao priliku da priča svoju sopstvenu, neprekinutu priču sa jasnim početkom, sredinom i krajem, bez nužde da se njene teme kontaminiraju referencama na Dawn od DC, House of Braniac, Lazarus Planet ili Absolute Power i sa mogućnošću da se narativ organizuje, koliko je to u korporativnom okruženju moguće, isključivo u skladu sa intrinzičnim potrebama same priče.

Ovo nije mala stvar, pogotovo ako smo svesni da u ovoj industriji, kako su to pre neki dan diskutovali različiti scenaristi na društvenim mrežama, maltene ni jedan magazin nije grinlajtovan za više od 4 ili 5 epizoda u budućnosti i da veliki deo scenarista naprosto odustaje od ideje da osmišljava duže i kompleksnije narative, svestan da je rizik da njegova ideja za priču od dvadesetčetiri broja posle tri izašle epizode bude izdavačkim ediktom komprimovana na svega pet. Pa se ti snađi majčin sine. No, rizik je ovde, dodali su neki od sagovornika u ovoj priči, da će nova generacija scenarista prosto biti lišena jednog elementa svog zanata, sposobnosti da se planiraju duži narativi ali i kreativne radoznalosti da se vidi šta se sve može uraditi sa pričom koja neprekinuto traje dve godine. Ram V je, dakle, ovde i jedan svetionik, neko na koga će ljudi u budućnosti moći da se ugledaju pa i da pokušaju da dostignu njegov nivo kvaliteta, kako u osmišljavanju te kompleksne i duge priče, tako i u njenom pripovedanju kroz poetizovane slike i motive. S obzirom da ga je na Detective Comics nasledio Tom Taylor, signali su, makar u okviru ovog serijala, povoljni.

V je ovaj narativ i započeo kao jednu epsku priču, prezentiranu kao operu – čitav prvi narativni luk u svom središtu ima muziku kao svojevrsnu psihoaktivnu, er, „supstancu“ – i vođenu kao klasičan „scenski“ igrokaz sa jasnim krešendima, emotivnim amplitudama i galerijom likova većih od života. Ovo je u delu čitateljstva izazvalo i malo negodovanja, mada je Betmen istorijski bio vrlo prijemčiv strip za aluzije, omaže i druga korišćenja elemenata scenskih umetnosti, ali je V, do kraja priče, mislim, uspeo da pridobije veliku većinu na svoju stranu, uostalom istrajavajući na zapletu, likovima i motivima koje je postavio na početku i dopuštajući Betmenu da se kroz pripovedanje transformiše u opipljivoj meri i na neki način vrati sebi u jednoj čistijoj, efikasnijoj, vitalnijoj formi. Mnogi su ovaj njegov strip poredili sa radom Granta Morrisona u Batman RIP epohi, i sličnosti svakako postoje. Ali, i, naravno, razlike: iako i V kao i Morrison kao jednu od centralnih tema bira tu jukstapoziciju Betmena kao čoveka-u-kostimu i Betmena kao bića mita, mraka i mašte, V-jev rad sa likovima je uvek topliji i „prirodniji“ od Morrisonove često vrlo „matematičke“ analize njihovih karaktera i motivacija. U tom smislu, ovde V koristi samo par negativaca iz bogate Betmenove galerije, Two Facea i Mr. Freezea, ali sa njima radi dosta dubinski pa i oni dobijaju priliku za transformacije koja se po „težini“ i emotivnim konsekvencama može meriti sa onim kako se transformiše sam Betmen. Sa druge strane su Joker i Catwoman* koji ne dobijaju tako duboke zahvate u karakterizaciju i uglavnom igraju svoje standardne uloge, a onda je tu i treći red ansambla, sa Jimom Gordonom, njegovom ćerkom, pa onda i nekoliko standardnih Betmenovih saradnika (Azrael, Nightwing, Batgirl), a koji imaju značajne ali prevashodno ultilitarne uloge, bez nekakvog velikog karakternog rada.

*koju je V već pisao, a koja dobija priliku da na neki način malo preispita svoju odluku iz Kingovog Batmana i to je takođe vrlo lepo.

Što je sve sasvim okej, zapravo pohvalio bih V-ja što se oteo iskušenju da sa svim likovima radi nešto transformativno a što bi verovatno priču beskrajno zakomplikovalo i ne bi na kraju bilo ni kvalitetno, tako da je ovo zapravo optimalno rešenje.

No, na nekom drugom nivou, imao sam dobrm delom čitanja ovog narativa i blagu iritaciju u domenu intelekta jer, iako ovo JESTE jedna od najboljih VELIKIH priča o Betmenu iz ovog veka, ona ima i dosta elemenata koji su u ovakvim pričama postali uobičajeni balast. I da odmah bude jasno: kritike koje ću izreći dolaze iz pozicije velike ljubavi. Ram V je čovek koji piše izuzetne priče, partikularno u svojim creator owned stripovima (Rare Flavours, The Many Deaths of Laila Starr, Blue in Green, Grafity’s Wall…), ali i kada radi za korporacije (The Swamp Thing, Catwoman) i fer je reći da sam u ovom slučaju možda očekivao snažnije otrzanje formatu koji već možemo smatrati manirističkim.

Šta, dakle, zameram V-jevom Detective Comicsu? Pre svega to da je možda i prerazvučen, sa pričom koja možda i nije imala „mesa“ za dvadesetosam brojeva. Naravno, izvanredni crtači sa kojima je V radio (o kojima malo niže) su u velikoj meri doprineli da ni jedna od epizoda ne bude teška ili neprijatna za čitanje, ali moram da pomislim kako je Detective Comics u ovoj svojoj inkarnaciji imao više nego dvostruko brojeva od, recimo Watchmena. I mada je, naravno, dosta pretenciozno porediti maltene bilo koji superherojski strip sa Watchmenom i onda proklamovati da nije dobar koliko i Watchmen, hitam da istaknem da je to jer osećam da Ram V u sebi ima priču koja bi bila uporedivo dekonstruktivna i revolucionarna za superherojski žanr kao što je to bio Watchmen. Samo je nije još napisao.

Ova priča, pak, je dekonstruktivna unutar onog što smo navikli da čitamo u „velikim“ Betmenovim narativima poslednjih petnaestak godina i onda je pomalo i predvidiva. I ovde imamo Betmena što je u defanzivi jer se pojavila nekakva nova, bogata i beskrupulozna grupa ljudi koja želi da od njega preuzme Gotam – grad koji on često proglašava svojim. I ovde se dobar deo strategije ove grupe ljudi (u ovom slučaju porodice) bazira na demontiranju mita o Betmenu, rušenju njegove ikone u javnosti, tako da građani prestanu da ga vide kao viteza-zaštitnika, a onda do kraja na fundamentalnom sejanju sumnje u samo Betmenovo srce o tome je li on uopšte bitan, relevantan, koristan, pravi li njegov rad ikakvu RAZLIKU u životima gotamskih stanovnika. I ovde će Betmen morati da umre, pa da posle malo simboličke, a malo možda i stvarne borbe sa stvarima s onu stranu stvarnosti, oživi i bude mu bolje. Ako ste čitajući sve ovo klimali glavom i govorili sebi u bradu stvari tipa „The Black Glove“, „Batman RIP“, „Court of Owls“ i „The Return of Bruce Wayne“, čestitam vam na opsesivnom nerdovanju i nadam se da ćete jednog od ovih dana naći nešto bolje da radite sa svojim životom (pošto za nas matore više nema nade. Ovo je naš život).

Dakle, u nekakvim „tehničkim“ terminima onoga šta se u priči DOGAĐA, V-jev Detective Comics je u dobroj meri mišmeš već višestruko isprobanih elemenata. Srećom, đavo je u detaljima, pa je i njegov pristup obradi metateme na kraju izuzetno kvalitetan i postavlja smislena nova pitanja a onda na njih daje i interesantne odgovore koji zbiljski doprinose novom, dubljem razumevanju Betmena kao lika. Ako je Morrisonov Betmen u dobroj meri bio brutalno kopanje po nezaraslom ožiljku traume gubitka roditelja i demonstracija kako je nešto što je mogla na kraju biti samo mentalna bolest transformisano u herojsku personu, V-jev Detective Comics je prepoznavanje da je ta izvorna trauma već dugo, predugo korišćena kao readymade motiv u „objašnjavanju“ Betmena i da je vreme da i sam Betmen prihvati da je posle toliko godina on tu traumu prerastao. I da ako gradi personu, to radi sa malo manje očajanja i besa a sa malo više uživanja u igri, kostimiranju, glumi.

A ovo je EKSTREMNO redak događaj u superherojskim stripovima. V-jev Detective Comics je na više mesta hvaljen na ime toga da se Betmen (na njegovom početku partikularno) oseća možda i malo kao „too old for this shit“ i da se pita je li potreban gradu u kome živi i radi i kakvu korist on tom gradu donosi, ali njegova najvažnija karakteristika, ta fundamentalna promena koju predlaže (a videćemo već šta će sa njom raditi budući scenaristi, ako budu imali smelosti i veštine) je da Betmen prepoznaje da je SAZREO, da ne dopušta sebi, pa onda nadam se ni budućim scenaristima, da perpetualno bude uhvaćen u tu klopku nezalečene traume. Njegovo superherojisanje na kraju V-jevog narativa više nije ni osveta za smrt roditelja ni pokušaj da tu smrt simbolički poništi a sebe izvuče iz statusa siročeta time što će kažnjavati „loše ljude“ već aktivnost zrele osobe koja razume sebe, razume svoj grad, razume svoje protivnike, obične ljude na ulici i iznad svega razume svoju ulogu u ekosistemu grada. Dosadašnji Betmeni su često Gotam nazivali „svojim“ dajući takvoj izjavu konotaciju posedovanja grada, kontrolisanja njegove ekonomije nasilja i bezbednosti. Ovaj Betmen na kraju stripa Gotam naziva svojim prevashodno kao mesto u kome živi i koje voli. Ne, naravno, ispisano ovako poetski.

A što jeste transformativno i dalje je vrlo dobro uvezano sa jednim od potencijalno najkomplikovanijih zadataka koje je V stavio sebi u dužnost, a to je da spoji priču vrlo teatralnog, operskog zapleta i vagnerovskih likova, u kojoj protagonist u jednom momentu doslovno luta kroz pustinju sopstva i bori se sa unutrašnjim demonom, sa real-world motivima kao što su uticaj krupnog kapitala na javno mnjenje, oblikovanje „diskursa“ kroz tehnike „influensinga“ radije nego kroz transparentan demokratski proces, na kraju krajeva to prokletstvo modernog sveta koji (prevarno) tvrdi da je prevazišao klasnu podelu i onda se u njemu radnička i (niža) srednja klasa svrstava uz svoje eksploatatore, okrećući se protiv manjina na margini jer su one obeležene kao opasnost za društvenu harmoniju konačno postignutu posle toliko stoleća napora.

Ovo V postiže bez previše didaktičkog objašnjavanja, oslanjajući se na dobro oslikane negativce koji imaju jasne motivacije, snažnu porodičnu dinamiku. U mnogome ovde pomaže izuzetno dobar grafički dizajn Rafaela Albuquerquea repliciran dalje od strane narednih crtača, ali i V-jevo pisanje je na nivou. Kada stvari postanu zaista oštre i porodica o kojoj pričamo ima Betmena u svojim kandžama, spremna da ga obesi na javnom mestu kakvo bi gotamsko građanstvo videlo svoju ikonu pogubljenu kao običnog odmetnika od zakona, ovo nosi snažnu imperijalnu simboliku u refleksiji na to kako su buntovnike i revolucionare javno kažnjavali moćnici, neretko kolonisti na prekomorskmim teritorijama i to da V uspe da nam proda ovakav motiv samo smešten na istočnu obalu Severne Amerike i da se to uveže sa aktuelnim inženjeringom javnog mnjenja kroz, rekosmo, „influensing“ – ovde sažet u bukvalno mašinu koja radi ispod gradskih ulica – pa, to je, izvinićete, prilična majstorija.

Za moj groš, pak, najbolji deo ovog stripa tek sledi, i nakon što Catwoman okupi ekipu da „ukrade“ Betmena ispred nosa onima koji su namerili da ga pogube, njegova pomenuta borba sa unutrašnjim demonom kroz refleksije na neke od formativnih trauma koje su od njega napravile to što jeste je nacrtana izvanredno a napisana najčistije, najjasnije, sa najboljim uvidima u psihologiju Betmena i kredibilnim prikazom sazrevanja lika koga planeta voli već osamdeset godina. Finale koje sledi posle ovoga je solidno, ali ovo je hajlajt celog narativa.

V je ovde uposlio i još nekoliko scenarista da pišu kraće, dopunske priče na kraju svake od epizoda i ovo je uglavnom „njegova“ (čitaj britanska) ekipa, dakle, Si Spurrier, Dan Watters, Alex Paknadel, a asortiman crtača koji sa njima rade ove minijature je sjajan (uključujući fantastičnu Grkinju Dani) i one služe kao izvrsni dodaci glavnom narativu, nudeći razrade nekih od njegovih manje istraženih motiva kroz žanrovski različite zahvate. Ima ovde policijskog noir meditiranja, ima horora, avangarde, ima svega.

Naravno, za ovakav projekat je važno da bude adekvatno grafički uobličen. V samo na momente ide u „avangardu“ (to jest u sečenje table na devet simetričnih panela) i njegovo pripovedanje je, rekosmo, opersko, pre svega zahtevajući krupne, velike kadrove i herojske, dinamične kompozicije. Albuquerque, kao jedan od najcenjenijih profesionalaca u severnoameričkom stripu započinje serijal nudeći upravo potrebnu dozu gotskog mraka i kinetičke akcije (Dave Stewart na kolorima, dakako), a posle njega stiže izvanredni Brazilac Ivan Reis u svom poslednjem radu za DC pre prelaska u Ghost Machine (gde će raditi creator owned stripove). Kombinacija Reisa na olovkama i Dannyja Mikija na tuševima je za mene prosto neodoljiva, sa tim realističkim stilom koji je na neki način produžetak onog kako je Batman izgledao sedamdesetih (Stewart ostaje na koloru da stripu podari adekvatno mračnu atmosferu). Steffano Raffaele je sledeći crtač sa razigranijim, na momente i prljavijim stilom i Adrianom Lucasom na kolorima a onda tu uskoči i maestralni Goran Sudžuka na crtežu, Brad Anderson na kolorima, pa suludo fantastični Italijan Francesco Francavilla koji radi i crtež i kolor i stripu daje i malo old school nostalgije.

Taj gorepomenuti najbolji deo stripa je najbolji i jer ga crta Jason Shawn Alexander (Stewart se vraća na kolor-dužnosti) i ovo je taj neki skoro žeželjevski kjaroskuro pristup superherojštini, a koji uspeva da ne deluje hermetično i zadržava dinamiku i spektakl klasične superherojske priče uz zrelost karaktera i tonova. Alexander je radio stripove za razne izdavače, uključujući u Hellboy univerzumu za Dark Horse, ali i Queen & Country za Oni Press, pa i Spawna za Image i ovo mu je redak rad usred superherojskog mejnstrima (pre dvadesetak godina je malo radio na Gotham Central), ali ako ga posle ovoga ne obaspu ponudama TI LJUDI NE ZNAJU ŠTA VALJA.

Strip će do kraja dovesti veoma talentovani (i u kompozicijama neretko malo i avangardni) Guillem March sa kolorima što ih je stručno odradio Luis Guerrero, a Ariana Maher je bila leterer na celom serijalu i odradila junački posao. Vredi da se pomene i da je naslovne strane radio Evan Cagle i da je ovo nešto najbolje što je DC imao na svojim naslovnicama poslednjih par godina.

U pitanju je, na kraju, strip koji pleni produkcijom, ali više od toga ambicijom da pomakne shvatanje Betmena (uključujući od strane samog Betmena) sa mesta na kome je ono bilo sasvim dovoljno dugo – a možda i predugo – vremena. Imam ove ili one zamerke na vođenje radnje, najviše na taj uglavnom već viđeni koloplet readymade elemenata zapleta, ali V je najjači tamo gde se najviše broji, u tom prikazu transformacije glavnog lika kroz proces koji je katarzičan, bolan, strašan, ali iz koga on ne izlazi samo „jači“ nego ZRELIJI. I toga nam u superherojskom stripu STRAHOVITO nedostaje. U tom smislu, ovaj serijal valja prepoznati kao bitan, čitati, preporučivati drugima. On ima taj intrinzični problem da su ljudi koji ne čitaju mnogo Betmena ti kojima će najmanje smetati reciklirani zapleti, ali da će ti isti ljudi najmanje umeti da cene transformaciju koja se dešava sa glavnim likom do kraja, no, po reakcijama publike mi se čini da to nije TAKO VELIKI PROBLEM. Ako volite Betmena, ovo treba da pročitate,a to možete učiniti i kupovinom kolekcija ili pojedinačnih epizoda na Amazonu.