E, pa, srećan peti Oktobar svima koji slave, evo, već skoro četvrt veka neuspeha da se išta uradi sa ovom zemljom. Bar je metala dobro rodilo, sa kombinacjom Bandcamp Friday akcije i ulaska u jesen koji podrazumeva izbacivanje dosta visokoprofilnih izdanja. Mislim, imamo novi Hermanos, novi Blood Harvest, novi God Bullies (!!!), pa je tu novi 1349 i, više King Gizzard butlega nego što možete da preslušate u jednom vikendu i, uh, čak i novi EP Motley Crue (koji nije loš!). Udobno se zavalite jer ćemo biti ovde dosta dugo.
Prvo blek metal jer kako drugačije? Sult je danski blek metal trio sa istoimenim albumom i ovo je sirov, old school blek metal, kao ispao iz nekog kamiona koji je vozio demo snimke DarkThrone pa naleteo na džombu, samo bolje produciran. Nema ovde mnogo drugih ideja i estetskih koncepata (album se bavi „glađu i patnjom“), ali je Sult odmah familijaran i ugodan za slušanje slušaocu koji voli te primitivne, starinske rifove i sirovi gruv. A ja sam, da budemo načisto, taj slušalac:
Ignominous su iz Grčke (ove nedelje Grčka dosta jaka, videće se kasnije), a debi album, Dawn With No Light, je jedna ugodna, lepo producirana ploča agresivnog, trešerskog blek metala. Sve je to sjajno utegnuto i upeglano ali ne prepeglano, sa propisnom rifaškom bakljadom i ritmovima koji zvuče kao da ih svira čovek a ne mašina. I old school je, a da ne imitira ni jedan partikularni bend. Jako ugodno:
Chromatic Paths of Decadence je debi album za meksički blek metal duo UTSA. Ovo su dva muzičara sa dosta drugih aktivnih projekata u rotaciji pa je Chromatic Paths of Decadence jedna spretno napisana ploča solidne produkcije i kvalitetne svirke. Pritom, ovo je blek metal jednog „organskijeg“, trešerskijeg, pa i rokerskijeg profila, komunikativniji i prijemčiviji od prosečnog kućnog projekta na koji biste naleteli na Bandcampu. I meni se to dopada, pogotovo sa tom trešerskom i pankerskom orijentacijom na socijalna i lična pitanja u tekstovima. Fino je a i omot ima tog nekog palog anđela sa silikonskim sisama. Mislim, no judgement here:
Kolumbija nađena BRUTALNA ove nedelje a brutalnost počinje drugim albumom benda Somberspawn iz Bogote. Invocate donosi blek metal koji ima i melodije i evokativne teme ali je svirka apsolutno krvnička, sa nemilosrdnim blastbitovima i testerisanjem po gitarama sve dok vam se ne zavrti u glavi PA ONDA JOŠ MALO. Bend nije ni malo naivan i piše fantastično maštovite pesme čija strahovita agresivnost ne uspeva da sakrije imaginaciju, kreativnost pa i humor. Jako dobro:
Grčka strajks egen. Jednočlani atinski projekat Wargrinder, u međuvremenu preseljen na Island ima četvrti album, Profound Detestation of Solace, i to je, onako, agresivan, prljav war metal. Suptilnosti ovde ima, ali je u prvom planu agresija, mržnja, ali i rifaška svirka i sadistički brz tempo. Mislim, Ελευθεριος Ελευθεριου, koji sve ovo piše i svira, je svirao u Sadistic Noise i Crucifiction, tako tim grčkim andergraund legendama, pa možete da zamislite kako mu ovaj projekat, sa četvrt veka rada, zvuči. Naime svirepo, svirepo zvuči:
Death like Mass izdaju za Terratur Possessions, ali nisu Norvežani A TO JE VEĆ ZANIMLJIVO. Bend je iz Poljske, članovi su iskusni i imaju dosta drugih projekata a muzika na debi albumu, The Lord of Flies, je kao neka kombinacija old school black-thrash-punk krljačine i eksperimentalnije postpank svirke, sa puno efekata, disonanci, namernih izletanja iz metal formata. Meni to SJAJNO zvuči, sa čvrstim zvukom ali i miksom koji lepo razdvaja instrumente i frekvencije i pesmama koje su maštovite, raznovrsne a uvek i u svakom trenutku JEBENO sirove, sa blek metal zlom koje prozire iz svake pore. Odlično je:
Mnogo su dobri i Švajcarci Preachers of Heresy čiji debi album, Paimon, tehnički spada u simfonijski blek metal ali suštinski spada u jebanje keve. Orkestracije su ovde ubačene u miks, ali se dobrim delom nalaze u grotlu aktivnog vulkana koje kreira sržni deo benda, provajdujući agresivan, razarački blek metal. Sjajno napisane pesme, svirka olimpijska, produkcija, tehnički gledano ne IDEALNA ali pošto zapravo forsira tu oštru, napadačku dimenziju muzike, moram i nju da pohvalim. IZVANREDNO:
Ima kalifornijski Oneiros a sada ima i britanski. Britanci su upravo izdali debi album, Ruminations i nije to loše, pogotovo meni koji britanskom blek metalu uvek prilazim sa previše sumnjičavosti. Atmosfere i epike ovde ima, melodično je, ali se svira i pošteno brzo, energično i glasno i, hajde, NIJE TO RĐAVO:
Australijski Khazurvaal je projekat začet još u osamdesetima a EP Unyielding Shadows mu je prvo izdanje PA VI VIDITE. Ima ovde, naravno, štofa, jer je u pitanju vrlo ličan ali i, hvala nečastivom, vrlo krljački blek metal u kome nećete slušati samo readymade rešenja i kopipejstovane harmonije. Poslušajte, podržite:
Nemački bend Häxenzijrkell je EKSTREMNO hermetičan i njihov blek metal ide brzinom puža, sa produkcijom koja forsira neprozirnost, mutan zvuk, abrazivne teksture. Drugi album sastava, Portal, iz blek metala izvlači najmrtvačkiji tempo i najhladnije emocije. Pa ako možete da izdržite, izvolite:
Vendetta Records ove nedelje ima drugi album nemačkog dua Asarhaddon nazvan Êra a što je stara franačka reč za krunu. Ovo je melodičniji, naturistički blek metal, ne nužno neki moj prvi žanrovski izbor ali dva Christiana ovo dobro pišu i sviraju, nudeći emotivnu, ekspresivnu izvedbu i pesme koje imaju lepu melanholiju u svojoj osnovi. Producirano je pristojno a najkraća kompozicija je skoro dvanaest minuta pa se udobno smestite i namestite kateter da vas ne žulja pre nego što povučete obarač:
Isti izdavač ima i drugi album isto nemačkog sastava Äera. U ovom svira i jedan naš čovek (Milan Sikorski), a koji cepa bas i peva i njegovi vrisci fino dopunjuju atmosferičnu, programski malo monotonu teksturu benda. Phantast je, naravno, namerno muljavo produciran album ali šta sve čovek čuje u atmoblek domenu, ovo je skoro pa kristalno čisto. Bez nekih prevelikih inovacija unutar žanra, Äera meni ovde imponuju pre svega ubedljivošću izvedbe:
Tursko-kazahstanski projekat Lord Horoz je ono kako treba raditi lo-fi black metal synth punk ako hoćete da se meni svidi. Mislim, samo kažem. Drugi album (prvi je bio samo demo), naslovljen Deathbed je kombinacija bizarnih semplova, primitivne ritam mašine kao iz 1990. godine, gitara snimljenih kao na kasetofonu iz 1986. godine, sintisajzera ukradenih iz muzičke škole iz 1983. i demonskog vokala provučenog kroz kartonsku tubu ostalu nakon korišćenja toalet papira. I sve ovo zvuči DO JAJA. Ozbiljno, Warlock Corpse (Kazahstanac koji pod ovim imenom (Труп Колдуна) uglavnom pravi dungeon synth) i Turčin Leo Godnik su ovim albumom servirali fantastičan psihodelični trip, podsećajući da čak i art brut produkcija mora da bude pokretana nečim duboko kreativnim a ne pukom željom da kopipejstujući tuđe ideje osvojite sebi malo ljudske pažnje. Deathbed je, da razjasnim, FENOMENALAN:
Argentinci Wolves’ Winter postoje preko petnaest godina ali The Medivm im je debi album. Bend zna da se obuče (promo slika je GENIJALNA) ali zna i da svira, jer The Medivm donosi old school blek metal kao po šnitu devedesetih, sa jednostavnim pesamama, podrumskom produkcijom i puno epske zlovolje. Meni to odlično leglo, nek legne i vama:
Drugi album francuskih Sans Roi, naslovljen Alchimie Du Scorpion nastavlja sa radom u njihovoj kombinaciji blek metala i gotike i odlično to zvuči. Pesme su kinematične, sa puno atmosfre, a opet oštre, energične, metalske u najboljem smislu. Bend je melodičan, ali ne zaboravlja na mošerski sadržaj i jedina moja zamerka ide na mastering, preglasan i neadekvatan za muziku koja po prirodi stvari ima fin dinamički raspon. No, to na stranu, ovo je odlična ploča:
Ali da se podsetimo da bez staraca nema udaraca, a da bez Norvežana blek metal nema svoju srž, tu je novi 1349. Ovaj veteranski sastav sada albume snima retko, ali s razlogom. Kreativni proces, kada imate godina i iskutsva zahteva vreme, rad, refleksiju. Utoliko, prošli album, The Infernal Pathway je izašao pre punih pet godina i bio MONUMENTALAN, a isti je slučaj i sa novim, naslovljenim The Wolf & the King. 1349 naprosto imaju direktnu vezu sa paklom i njihova muzika kao da se ne piše nego da jednostavno sama nastaje u nekakvom mračnom ritualu. Zato kod nje ni komplikovani delovi ne zvuče usiljeno niti pretenciozno i ceo album ima jedan prirodan, relaksiran tok. A mislim, pričamo o bendu koji je snimio neke od najtehničkijih blek metal kompozicija svih vremena. The Wolf & the King je ploča koja naprosto teče, ide napred bez skupe produkcije, bez aranžmanskog peglanja, sa samo četiri čoveka koji sviraju zao, nečastiv ČIST blek metal što čoveka natera da album po završavanju odmah počne iz početka jer želi da ostane u istom tom paklu da bi ga razumeo još bolje. Naslov albuma aludira na proces personalnog rasta koji ide kroz cikluse umiranja i ponovnog rađanja i, evo, vreme vam je:
Idemo dalje i vreme je da poslušamo stoner rok, doom metal, sludge metal, hard rok i psihodeliju. Italijani G.O.L.E.M. su album nazvali Gathering Of the Legendary Elephant Monsters čisto da ne budete dugo u dilemi šta sve te tačkice u imenu kriju. Muzički, ovo je staromodni, prelepi prog rok sa puno električnih orgulja, sintisajzera, slatkih vokalnih tema, nežnog, sanjivog ritma i energičnih krešenda. Nešto kao Drugi Način, samo sa malo više bluza ili Deep Purple sa malo manje heavy metala. Ako volite sedamdesete i ponekad blago zajecate na pomisao da se one nikada neće vratiti, sa svojom srazmerno nevinom muzikom i OBJEKTIVNO boljom produkcijom, ovaj album je privremeni melem za TU ranu:
Waingro uz Vankuvera imaju pet rokačkih, rokerskih, kompaktnih pesama na novom EP-ju, Sports. Ovo nije striktno ni stoner rok ni pank rok ni hevi metal nego onaj idealni presek sve tri struje, sa čvrstim, poletnim ritmom, ukusno faziranim gitarama, promuklim vokalima, rifovima koji vas voze brzo i ludo i pesmama vrlo pristojnog trajanja. Ukusno i lepo:
Grizzly Grinder su Francuzi a njihov Démo 2024 ima tri pesme solidnog stonerskog rokanja i rolanja. Ne sad nešto superoriginalno ili nečuveno, ovo je prosto muzika sa finim gruvom, lepim melodijama, dobrim rifovima i prijatnim, hrskavim zvukom. Nema greške:
Grci Stains Of Amber naglašavaju da im je debi album No one will ever be this cool again neka vrsta dnevničkog zapisa dobrih i loših stvari koje su im se dešavale, a i da je snimljen uživo u studiju, bez metronoma i tako tih pomagala. Kažu „nije savršeno ali je pošteno“, ali, mislim, naravno da je skoro savršeno. Grci ovakve stvari rade bolje nego skoro iko na svetu i ovo je procesija faziranih stoner rok himni koje svira opasan power trio, maštovitih i gruverskih do NEODOLJIVOSTI:
Iz Grčke su i Degenerate Mind a njihov heavy rock je suviše „komercijalan“ za moj ukus, ali vama možda ne bude. Album Vortex ima televizijsku himničnost i kvalitetnu svirku i mada je produciran kvalitetno, nije produciran PRETERANO. Solidno je sve to:
Rusi Thunder Volt stoner rok mešaju sa malo grunge melodičnosti i album With Only You od toga dosta profitira. OK, ovde ima čak četrnaest pesama, ali su one spakovane u 53 minuta i pitko to bude, sa dosta dobrog gruva, odličnih gitara, melodičnih vokala… Produkcija je takođe okej, sa relativno prirodnim i dinamičnim zvukom i ovo od mene dobija lepe preporuke, pogotovo po ceni od koliko date:
Ne možete da zamislite vikend bez malo sludge-doom metala sa pesmama od po deset i petnaest minuta? Evo, tu su Drune iz Denvera i njihov drugi EP, Hornn. Ovo je vrlo organski odsvirano, glasno ali sa dinamikom i ima finu melodičnu dimenziju koja podesća na Godflesh. Mislim, jača preporuka ne treba, hipnotički metal otmenog i odmerenog tempa, za gospodu i dame, a ta gospoda i te dame same odlučuju koliko da plate!
Najprljaviji, najužasnije faziran sludge metal dobićete na drugom albumu finskih Hollow Corpse. Slobbed Out and Given Up je kao da je death metal bend odlučio da ga više ne zanimaju kompresori na gitarama, denflovani rifovi, kompjuterski precizni svirani bubnjevi i tako taj program, potegao solidan cim iz bonga i krenuo da džemuje. A ovo mislim u najpozitivnijoj konotaciji, Hollow Corpse imaju sjajan gruv i, kad se malo naviknete, ugodan, teksturiran zvuk. Prelep, a PRERUŽAN album:
Ištete još King Gizzard & The Lizard Wizard butlega? Verujem vam jer smo isti. Enivej, King Gizzard Customs je Kanađanin koji uzima pesme sa postojećih KG&LW butlega i od njih pravi tematske albume koje onda pažljivo miksuje i edituje da se dobije logičan živi butleg-album. Live Microtonal Bananas je tako kolekcija mikritonalnih kompozicija iz opusa našeg omiljenog rok benda, zasnovana na materijalu sa albuma Flying Microtonal Bananaiz 2017. godine, ali sa dodacima, i, da li uopšte treba da objašnjavam koliko je ovo fenomenalno? FENOMENALNO JE. Onda imate Ice, Death, Castles, Lungs, Rivers and Jams čja je tema da se sastavi album od džemova Kinga Gizzarda i to je 162 minuta snimljenih na ovogodišnjoj turneji sa MNOGO psihodeličog džemovanja. Fantastično je. Konačno, tu je i Infest The Rat’s Nest Live sa isto ove godine snimljenim živim verzijama pesama koje su ovaj bend stavile na mapu metal publike kada je album Infest The Rat’s Nest ceo bio u thrash i heavy metal stilu te davne 2019. godine. Prelepo.
Purple Lung iz Pensilvanije se taguju i sa Black Sabbath, pa već znate kako zvuče. No, EP Play Rogue / Beheader nije čisto kloniranje Sabata, za početak ovaj bend ima (odličnu) pevačicu i onda i samo trunku napredniji rad unutar doom metal formata. Svakako je izvrsno i od mene dobija jake preporuke. Doom metal sa mnogo dubine, širine, zvukom koji je dinamičan i topao, MILINA:
Za slobodnije forme tu su Mau Jesus, portugalski trio koji voli da se uključi u struju i krene sa džemom PA ŠTA IM BOG DA. Na EP-ju Os Rituais nas Eiras de São Lourenço imate samo dve kompozicije, ali to su dva vrlo solidna heavy psych džema u ukupnom trajanju od nekih 27 minuta. Vredi slušati ako ste razvaljeni, prirodno ili umjetnim putem:
Valley of the Sluts su četiri Nemice koje sviraju odličan stoner rok sa malčice gotik preliva. Perfektan blend za album upečatčjivog imena Rise of the Slut. Naravno da se radi o feminističkom, faziranom teškom roku, gde masivne gitare i godzila-gruv odlično sparinguju sa melodičnim vokalima. Bend je, razume se, feministički orijentisan i opisuje svoju muziku kao „Dramatic Bitch Metal“. A ko TOME može da odoli? Only fucking assholes, that’s who!
Pa onda imate čileanski Mar Lunar čiji je album La Fuerza kombinacija alternativnog roka i teže psihodelije. Vrlo je to prijatnih pet pesama melodičnih gitara, melodičnog pevanja ali čvrstog jakog gruva. Pritom, pevanje na španskom, solidna produkcija, milina za slušanje:
Za teške gitare i dobro raspoloženje tu su australijski Mountains of Madness i njihov EP Froffin at the South. Tehnički, ovo nije EP nego split EP ali bend ne kaže sa kim a i u pitanju su tri obrade tasmanijskih bendova ali ne kažu kojih tako da, kratko izdanje, puno nepoznanica. Ali muzika je lepa, sa te tri pesme koje gaze teško negde između stoner roka, panka i hevi metala i sve je kako treba da bude, uključujući cenu od dajte koliko imate. Međutim, onda stiže preokret: split je SA NJIMA SAMIM a druga strana se zove Barren Wasteland i ima još tri pesme, originalne kompozicije benda koje su isto dobre. I isto koštaju. Sjajno:
Mammoth Caravan iz Litl Roka u Arkanzasu sviraju zamrznuti mamutski psihodelični stoner rok. Album Frostbitten Galaxy ima mnogo teškog, sporog doom riljanja i brutalnih vokala, ali ima i prozračnije psihodelične pasaže pa mi na zadovoljavajući način ispunjava potrebe sa širokog spektra. Nije ovo najpametnija muzika na svetu ali ima jednu intuitivnu, prirodnu energiju i to joj je dovoljno:
The Electric Mud na novom albumu, Ashes and Bone dosta srećno spajaju klasičniji hard rok, moderniji, saundgardenovski teži izraz i nešto još savremenijeg, mastodonskog proggy stila. Album je produciran ODLIČNO i njegovo koketiranje sa muzikom glavnijeg toka je uspešno izbalansirano tim progresivnim elementima. Meni prija:
Britanski Bile Caster ne sviraju tek sludge metal nego NEGATIVNI sludge metal. Album Writhing Between Birth and Death ima samo tri pesme ali one traju preko pola sata i to je kao da mastodonta gledate kako se bori sa živim peskom ali u slou moušnu. Druga pesma se čak i zove Trapped. Rif, po rif, po rif po rif, malo brutalnog, death vokala u pozadini i bude to dobro. Nije pametno, nije maštovito al KIDA:
Italijani Eye Of The Golem su neka kombinacija post metala i doom metala, dakle, sve je teško, sporo, mučno, ali i setno, melanholično itd. Album Nigredo je pitak mada nije možda sasvim u skladu sa mojim preferencama kod ovakve muzike, ali poduže a ne preduge pesme i koliko-toliko pristojan zvuk ga vade:
Isto Italijani Demonio sviraju NEODGOVORNO ložački stoner/ fuzz rock. Treći album benda, Acid Rain, je psihodelična bomb(on)a iz pakla, kombinacija neodoljivog fank gruva i naprženih gitara sa jebačkim vokalima, sve nadeveno letalnim količinama satanizma, sjajno (a jeftino) izmiksovano i onda stavljeno na prodaju za cenu koju sami odredite. Evo lepo mislim da nismo zaslužili sve to a ipak ga dobijamo:
Oberon su proggy stoner rok bend iz Oklahome a njihov drugi album, Cosmic Wanderlust ima čak trinaest pesama. I, dobro, bend je osam godina spremao ovaj materijal, okej je da se malo razuzdaju. Ima tu i vrlo zanimljivih stvari, sa gruvom koji je uvek u osnovi ali sa dosta progresivnog, maštovitog rada u raznim smerovima. Nije preteško, nije monotono, ima ideje, producirano je dobro, vredi da se čuje:
Cold in Berlin su, naravno, iz Londona a novi živi EP im je snimljen u Varšavi pa se i zove Live in Warsaw. NEMA TU NIČEG ZBUNJUJUĆEG. Cold in Berlin su i jedan od retkih doom metal bendova sa izraženijom gotik dimenzijom koji se meni dopadaju, a BAŠ mi se dopadaju. Live in Warsaw ima pet vrlo dobro snimljenih pesama na kojima bend autoritativno izvodi svoje dramatične kompozicije a pevačica Maya dominira svojim moćnim, ekspresivnim pevanjem. I postpank i metal publka cerebralnijeg ukusa znaju da sa Cold in Berlin ne mogu da pogreše, pa nećete ni vi:
Santtu Laakso uopšte ne popušta u svom kreativnom izrazu pa imamo i NOVI album njegovog projekta Astral Magic. Those Who Came from the Stars ne menja ništa u standardnoj postavci ali i ne mora, Laakso i dalje piše varljivo jednostavne, skoro detinje psihodelične spejs-džemove sa puno sintisajzerske umiljatosti, dobrim, poletnim ritmom i bas-osnovom, i to sve i dalje ide pitko, lako i zabavno. Ne znam dokle će ali još se nije ispucao, ni slučajno:
A onda su tu i južnoafrički Ruff Majik koji su se u međuvremenu preselili u Njemačku i kompletiraju predviđenu trilogiju albuma nazvanu „The Trinity“ albumom po imenu Moth Eater (The Lorekeeper’s Bible). Ruff Majik su MNOGO dobri a ovaj album im je možda i najbolji do sada sa deset pesama karakternog, neodoljivo zaraznog teškog roka produciranog pažljivo, sa puno slojeva i detalja a da je na površini uvek jaka gitarska tekstura, snažni, poletni ritam i ti neodoljivi vokali. Mnogo dobrog rokenrola ima ove nedelje i čovek prosto ne zna kud će prvo da udari, ali Ruff Majik već godinama kod mene imaju prioritet i ovde se čuje i zašto:
Pa onda imate i kalifornijske Old Blood sa jednim albumom bezobraznog hard roka koji kombinuje teške gitarčine, orgulje, gruvčinu, džemovanje, himnične refrene i psihodeliju kao da je to sve jednostavno. Midnight Climax je zavodljiva i opasna ploča koja taj neki tradicionalni (hard)rokerski šmek stručno dovodi u 21. vek i to je mnogo dobro:
Ove nedelje su neke od najjačih etiketa u stoner rok biznisu izbacile odlična nova izdanja, a prva od njih je njujorški Magnetic Eye Records sa živim EP-jem isto njujorških Restless Spirit. The Doomed and the Dead... Live je ta fina kombinacija melodičnog, žalobničkog doom metala i gruverskog stonera koju ovaj bend voli, živi snimak svemu daje lep preliv sirovosti i spontanosti i pet pesama koje ovde čujete će vam žestoko podići puls i pritisak jer bend UBIJA uživo:
Treći album filadelfijskih High Reeper se zove Renewed by Death (prva dva su im se, uh, oba zvala High Reeper) i dolazi pet godina posle drugog ali i tri godine nakon što su se pojavili na splitu Doom Sessions Vol. 5 sa Hippie Death Cult. Dakle, bend i dalje izdaje za rimski Heavy Psych Sounds Records pa onda i Renewed by Death pleni kvalitetom. Bend je vrlo uigran u kombinovanju (doom) metal težine sa šire hardrokerskim i hevimetalskim izrazom, pesme su gruverske i bez komplikacija, sa naglaskom na dobrom rifu, prominentnom vokalu, čvrstom ritmu. Najbolje je što produkcija uspeva da ovaj vrlo tvrdi zvuk prenese tako da bude topao i prijemčiv, bez preterivanja u kompresijama pa High Reeper izuzetno prijaju ušima.
Da nam ne ostanu dužni, Ripple Music imaju četvrti album benda Hermano, When the Moon was High, objavljen, oh, sedamnaest godina posle prethodnog izdanja ove svojevrsne supergrupe. Za slučaj da ste mladi pa niste još bili rođeni, ili da ste pomatori pa ste malo i izlapeli, da podsetimo da su Hermano bili projekat članova Kuyss, Afghan Whigs, Earhsot i Supafuzz utemeljen 1998. godine. Bubnjar Steve Earle je otišao 2003, ali je postava od tada nepromenjena i novi album prikazuje bend u vrlo lepoj formi. Ovo je naravno klasičan stoner rok, sa dosta starinskog šmeka, melodičan i topao, sa sjajnim gruvom ali i prostorom za zvonke akorde akustične gitare i prošaputane, emotivne vokalne linije, pa i za gudače. No, album zapravo ima samo dve nove pesme – koje su ODLIČNE – a ostalo su živi snimci favorita sa starih albuma i ovo je bluziran, faziran hard rok koji i dalje zvuči izvanredno. Pretpostavljam da je ovo samo hvatanje zaleta za propisno novo izdanje, ali, mislim, i ovo je SJAJNO:
Dalje idemo na thrash i speed metal, hardcore, grindcore i death metal. Kanađani Torrefy su jako ubedljivi na svom četvrtom albumu, Necronomisongs. Ovo je black thrash sa dosta kompleksnih gitarskih tema, aranžmana i kvalitetnom produkcijom, po nekim elementima bliži death metalu poput Death ili Cannibal Corpse nego klasičnoj trešagiji. U principu, blackened vokal ovo drži utemeljeno u nekoj „uličnijoj“ estetici, ali je i svirka energična i pesme se ne gube u nekakvim proggy meditacijama. Dakle, kompleksno, progresivno ali sa nogama čvrsto na asfaltu i mišićavo. Pa oduševljen sam, a uostalom, ovo je objavio Witches Brew a ti ljudi znaju šta rade:
Ima još black thrasha visoke kakvoće. Graveyad Rebelss (da, sa dva „s“) su internacionalna postava na transverzali Gvatemala-Salvador i upravo su izbacili novi EP, Graveyad Rebelss i to je black-speed jebačina za sve pare. Bend svira krvoločno, sa tempom, rifovima, vrištanjima i soliranjima koje ćete čuti i u snovima dok snovi beže od košmara, pesama ima pet i poslednja je obrada Sarcofago. Ako još niste pišnuli u gaće od sreće, da kažem i da bend svoju muziku opisuje kao Savage Speed/ Thrash. Neki ljudi ZNAJU:
Dekonstructor su bili odlični još na debi albumu pre tri godine a pošto su nastavili da strajvuju for ekselens, drugi album, Ominous Game im je isto BAŠ dobar. Kostarikanci venčavaju tradicionalnu latinoameričku trešersku oštrinu sa kvalitetnom produkcijom i mada je ova ploča sporija od debija, i dalje tu ima dovoljno slejerovskog šarma da se niko ne oseti uskraćenim. Dobri rifovi, dobre solaže, svirka odlična, sve dobro:
Dobri su i Grci All Sins Undone sa debi albumom, Narcissistic Compulsion. Ovo je old school thrash metal krljačina koja zbog vokala odmah podseti na Kreator a i u muzici se čuje dosta Miletovog uticaja, pored nekih prljavijih hardcore punk elemenata. Mislim, šta tu ima da se ne voli? Sitno seckani, denflovani rifovi, stalne promene ritma ali bez gubljenja brzine, dobar vokal, zvuk mesnat a miks dovoljno prostran, sve je dobro:
Londonski Thrasherwolf sviraju, naravno, thrash metal stare škole a drugi album, Inside The Sickened Mind me je odmah osvojio kombinacijom tih ukusnih rifova i tog sjajnog vokala. Nema tu sad neke velike pameti, ovo je muzika koja se svira iz muda a ne iz neke intenzivne cerebralne aktivnosti, lepljiva, zabavna, malo nestašna. Album traje tričetvrt sata i ume da menja i tempo i atmosferu pa neće da lako dosadi. Slatko:
Impresioniran sam finskim bendom Priester, ne samo jer ih je NEMOGUĆE izguglati (da li ste i vi, kao i ja, neznali koliko ljudi sa prezimenom Priester radi muziku u raznim žanrovima?) već i jer za debi izdanje, EP Let The Blood Run Red uspevaju da postignu zvuk toliko lo-fi kvaliteta kao da ne žive u razvijenoij skandinavskoj državi nego negde u trećem svetu i to cirka 1990. godine. No, Let The Blood Run Red zapravo, kad se na stranu stavi šum i siromašan frekvencijski opseg, ima vrlo dobru produkciju sa dinamičnim bubnjem, prominentnom bas gitarom i lepim gitarskim saundom, pa bend u stvari zvuči jako prijemčivo, a i muzika je, jebem mu, odlična. Ovo je speed metal vrlo old school orijentacije, sa dosta melodičnih, mejdnovskih motiva i odličnim naslovima pesama (Sodom and Gomorrah, Dogs of War, Demon, Let the Blood Run Red…), sjajnim pevačem i generalno perfektnom rekonstrukcijom zvuka ranih osamdesetih. Jebiga, DOBRA MUZIKA NE ZASTAREVA. Priester zaslužuju i vaše vreme i vaše pare:
Isto Finci, The Carnival se vode kao thrash metal i hardcore punk bend, ali njihova muzika u sebi ima toliko old school Finnish Punk šmeka da meni zvuče kao nešto što sam slušao osamdesetih na nekoj od onih utemeljujućih kompilacija finskog hardkora koje su se delile unaokolo kao edukativni materijal. Bend postoji od početka veka, ali Absoluuttinen syntymä im je prvi album (posle MILION kraćih izdanja) i, uh, JEBE KEVE. Ozbiljno, ovo je jedanaest pesama hardcore thrash sirovine sa distinktnim finskim ukusom i produkcijom koja zna kako prljava treba da bude da nas skroz zarazi. Ne propustiti:
Ako ikog zanima skor, ove nedelje za prsa pobeđuje Norveška jer ne samo da imaju album nedelje, već i par pretendenata na tu titulu. Jedan je i novi album omiljenih krosover trešera Ghetto Ghouls, naslovljen Vigilante Crusaders i do vrha natrpan oštrim, ofanzivnim rifovima i svirkom visokog tempa. Ghetto Ghouls uglavnom svi već znaju pa ne mora da se tu nešto objašnjava sem da se kaže da je novi album najjače odsviran i produciran do sada, sa muzikom koja loži iz sve snage i ne uzima godišnji odmor. Rifovi ukusni, svirka prvoklasna, produkcija šampionska, kliknite:
Poljaci Leprozorium imaju odličan novi EP, Skaza Ludzkości, gde se black thrash susreće sa malo progresive i malo grindcorea i death metala u produkciji koja nije baš GARAŽNA, ali odiše prljavštinom i imate utisak da ste se zarazili nečim zajebanim samo od slušanja prve pesme. Bend se možda i previše trudi da pesme idu nepredvidivim putanjama pa su natrpane velikim brojem delova koji ne komuniciraju jedni sa drugima BAŠ UVEK IDEALNO, ali je svirka tako žustra i strastvena da sam voljan dosta da praštam:
Kvebečki Portal Tomb, naravno nije isto što i budimpeštanski Tomb Portal. Ovaj bend tek ima prvi demo, naslovljen Last Frost i tvrdi za sebe da svira stenchcore. A što je uvek slatko za videti. Dakle, ovo su tri pesme kombinacije metala i hardkora u tom nekom specifičnom old school formatu koji su uspostavili Britanci Deviated Instic i Portal Tomb to rade odlično. Pesme su ni prekomplikovane ni previše proste, zvuk je solidan, vokal dobar, gruv pravoveran, atmosfera tačno kakva treba da bude. Vrlo dobar načinin da se predstave svetu, plus cena od koliko date čine ovo izdanje nezaobilaznim!
Indonežani Blinded imaju četiri pesme vrlo klasičnog hardcore thrasha na demou Demo 2024. Ovo je kao da slušate nešto iz 1983. godine, snimljeno kasetofonom u garaži, samo ipak MALO bolje, i svirački i produkcijski, ali sa istim neposrednim, čistim, naivnim i divnim stavom u angažovanim tekstovima i muzici koja je jednostavna a prelepa:
Poljaci Backstab se štimuju toliko nisko da zvuče kao death metal bend iako sviraju D-beat hardcore, baš onako, PRAVI. EP Backstab je supersirov i supertežak a pesme iako su ubedljivo unutar tog D-beat formata imaju dosta varijacije i dovoljno mašte da ne budu monotone. Naravno, plaćate koliko želite. Valja:
Pretpostaviću daje Blindsider iz Nju Džersija jedan čovek (iz Nju Džersija) jer EP Victims zvuči kao rad jednog čoveka ali jednog VEOMA TALENTOVANOG čoveka. Ovo je VRLO metalizirani hardkor, dakle, skoro pa thrash/ deaththrash metal, sa dobrim rifovima, brutalnim vokalom, odličnom produkcijom. Bijes, agresija, ali sa stilom, jaka preporuka:
Panic Strike je iz Džeksonvila i njihov EP Nail The Colors je kombinacija hardkora i metala, bliža standardnom metalcore izrazu, ali se meni prilično dopada. Pesme su tenzične, disonantne, produkcija dosta prljava i hrskava, bez za moderni metalkor standardnog preterivanja u komprimovanju, bend šiba solidan gruv. Dobro je a plaća se po želji:
Promise Breaker iz Pensilvanije su čist metalcore, ali, evo, njihov novi album, Hellhome, je meni OK. Kombinacija neverovatno (NELJUDSKI) teškog i agresivnog zvuka, lepljivog nu metal gruva i brutalnih metalkor zakucavanja ovde dobro radi svoj posao i podstiče čoveka da se samoozledi a što je valjda željeni efekat. Stvarno je jako:
Tu je i pitsburški Arc of Violence, metalizirani hardkor kombo koji zvuči kao omiljeni bendovi sa početka devedesetih. Dakle, ovo je negde između krosovera i klasičnog moškora, srednjetempaški, metalizirano, trešerski i dosta zabavno. Mislim, atmosfera je mučna i sve to ali EP To Kill a King sa svojih pet dobrih pesama (od kojih neke imaju vrlo slejerovske rifove) i dobrom produkcijom, a po ceni od daj šta daš predstavlja odličnu ponudu:
Pa onda constriction. sa Filipina, čiji Demo 2024 zvuči bolje od večine „pravih“ izdanja koja smo čuli ove nedelje. Ove tri pesme udaraju težak, tvrd mošerski metalizirani hardkor, ali imaju dovoljno mašte i ideja da ne budu puko sviranje žanra. Jako ko struja a plaća se koliko date:
Evo ga i novi Time Runs Out Make It Count, još jedan solo projekat Portlanđanina Aarona Edgea koji je najpre poznat po projektu Lumbar Endeavor koji je teški , zajebani sludge metal. Time Runs Out Make It Count je okrenut ka hardkorpank i d-beat strani muzičkog spektra ali je ovaj novi EP, Six In Six Vol.3 i iznenađujuće melodičan. Mislim, u odnosu na klasičan d-beat. Inače je prilično abrazivan i agresivan. Dobro je, vredi!
Australijski Threat ubacuju i jednu čistu hip-hop pesmu na svoj EP Life Pushes Back, čisto da bude jasno iz kog su filma. Ta pesma je meni i najbolja mada ni ostatak muzike nije loš, sa četiri pesme mošerskog, uličarskog, sildežijskog hardkora koji u sebi ima dovoljno panka, solidno je odsviran i produciran i izašao je i na kaseti. Znate šta vam je činiti:
Na drugoj strani hardkorpank spektra (a i planete) su MRSA iz Detroita sa EP-jem Iconoclast punim do vrha sirovog, distorziranog krasti panka. MRSA zapravo sviraju vrlo solidno i da je ovo producirano malo skuplje, treš metal publika bi ga intuitivno prepoznala kao svoje. Ali i ovako, prljavo i štrokavo, naravno da je dobro, pričamo o panku za raspale ljude kao što smo mi sami.
Pa onda dođu Daze iz Konektikata sa skoro čistim moškor albumom, No Control. Ko voli siledžijski srednjetempaški gangsterski gruv ovde ima puno toga, sa metal produkcijom, jednostavnm rifovima, gomilama geng vokala. Dobro je, zaista:
Curselifter su iz Utrehta a istoimeni album je kolekcija agresivnih ali pametnih pesama metaliziranog hardkora, metalkora ali i posthardkora. Dakle, Curselifter i zvučno i kompozicijski idu značajno preko linije dužnosti i trude se da sprave muziku koja će vas i iznenaditi ali i naterati u pokret. Dosta im to dobro polazi za rukom:
Francuzima Cheswick je EP 2024 masterovao Will Killingsworth, dakle, znate da ovo vredi čuti. U pitanju je dosta sirov ali kvalitetan powerviolence sa kratkim pesmama, abrazivnim zvukom, eksplozivnom egzekucijom. Bend je jako solidno savladao formu i ovo se sluša sa uživanjem uprkos relativno problematičnoj produkciji. A plaća se koliko date:
Onda imate finski beg, a čiji je Demo24 vrlo disonantan, nervozan, mučan ali neodoljiv. Tri su to pesme koje bismo mogli opisati kao twitchcore, ili već, nekakav haotični hardkor i grajndkor u sudaru sa metalkorom, sve odlično producirano i upečatljivo. Sami birate cenu:
Anatomy Of A Murder je, pak, jednočlani mathcore projekat iz Misurija. Novi EP se, duhovito, zove Propaganda and Escapism i ima tri kratke ali razarački eksplozivne pesme neparnih metrika, disonantnih rifova i vrištanja. Sve standardno ali JAKO žustro i jako dobro. Plus, naravno, plaćate koliko hoćete:
Sanjao sam Kurta Balloua pre dve večeeri (NIJE BIO EROTSKI SAN) i, hop, univerzum je odgovorio, dobili smo novi živi album Convergea. Live in Orlando, FL 03.14.22 je snimljen, jelte, pre dve i po godine, Ballou je producirao snimak pa je kvalitet izvrstan, a muziku već znate. Najbolji metalcore bend uživo takođe zvuči najbolje a sva zarada od ovog izdanja ide za pomoć ljudima stradalim u uraganu Helena koji je poharao dobar deo SAD proteklih dana. Em častan cilj, em jebeno dobra muzika, pa ne može bolje:
¡VEMANA! su powerviolence ekipa iz Indijanapolisa, sa, koliko se može reći, starosedelačkom postavom za instrumentima. A koja tvrdi da će Amerika opet pripadati njima. PODRŽAVAMO BRAĆO. Enivej, ...For You, It Means Sacrifice je EP sa četiri pesme oštrog, napadačkog, metaliziranog hardkorvajolensa, haotičnog koliko treba i svakako duševnog. Plaćate po želji a omiljena pesma će vam verovatno biti Colonizer Pulverizer:
Electric Bath su dva lika iz Ročestera koja sviraju grindcore (bubnjar peva) a Barely Breathing Live (ROTWLCFTSCBMH Split) je njihov živi snimak koji ZAKIVA. Prljavo, ludački, nemilosrdno, strahovito sirovo, ali puno energije i života. Ko je s druge strane splita, eto, piše, al NE ZNAM. Ali ovo je već dovoljno da izvadite pare (koliko ko da) i da uzmete:
Ne znam da li Poljacima AnalTonda ime treba da bude nekakva aluzija na zmiju anakondu, ako da, MNOGO SU PERVERZNI, ali perverzija se čuje već i iz muzike. Drugi album ovog grindcore kvinteta, Methodical Fancy Slaughter, ima trinaest pesama kvalitetnog deathgrind zakucavanja sa pig squeel vokalima, tematski striktno u domenu najnižih poriva ljudske vrste (naslovi pesama idu od Shit Blizzard i Fake Tits preko Prison Napalm do Satanic Black Magic), ali sve je vitko, britko, brzo i ne smara. U početku sam se malo štekovao jer ova vrsta srednjeevropskog grindcorea zna da bude jako dosadna, sa „party grind“ orijentacijom koja proizvodi spore, glupe pesme programski napisane da se masa zabavlja na festivalu Obscene Extreme, ali AnalTonda u ovakve zamke upada samo povremeno (na primer What a Boy Needs) i uglavnom je na pravoj strani granice, Svirka i produkcija odlične, izdanje vredno pažnje:
Kudos je lo-fi goregrind projekat iz Finske i mada je album SKISTOSOMIAASI kao da slušate kasetu na kojoj su snimljeni Carcass, dok je kasetofon žvaće a vi se oporavljate od dvodnevne pilulaške žurke, pesme su toliko kratke da je sve okej. Grind!
Morgue Breath je kalifornijski grindcore trio muzičara koji imaju desetine drugih projekata, ali EP Plaga Sin Rostro je uprkos tome iznenađujuće kvalitetan. Ovo su samo dve pesme, ali su i napisane dobro i odsvirane šampionski i producirane kako treba. Grindcore sa daškom death metala koji me je ostavio gladnim za JOŠ a košta koliko sami date:
Kolumbijski The Mythology opasno trpaju brutalni death metal na novom minialbumu, Kataklysm of Infinity. Ovo je iskusna ekipa, sa tri albma iza sebe pa je i novi materijal produciran i odsviran vrhunski profi, a pesme su kvalitetne. Pričao o brutal death metalu koji ima i dinamiku i teksturu i dobre rifove i u kome se pesme smisleno razlikuju jedna od druge, a sve bez kompromitovanja njegove opresivne težine i agresije. Odlično:
Imamo brutal death metal i iz Sinsinatija. Scab Hag imaju već par EP-jeva iza sebe a Mutilated Mutations im je najnoviji, inspirisan Helrejzerom, napisan i odsviran ekstremno sigurno. Ovo je death metal koji i pored forsiranja agresije i težine ipak u prvi plan stavlja dobro napisane pesme, sa atmosferom i dinamičkom živošću. Pesama su samo dve ali su odlične. Ima i kaseta:
Obscenum su iz Finske a njihov demo Intercranial Existence donosi tri pesme finog old school death metala. Znate već kako to zvuči: topli, prijatni rifovi, dinamičan zvuk, svirka lepršava, a LJUDSKA bez ledene mašinske tačnosti. Sve je, dakle, lepo na ovom izdanju i Intercranial Existence je vrlo dobra vizit karta za ovaj kvartet:
Reign of the Unholy je debi album bavarskog death metal dvojca Uninhibited i mada na njemu nema NIČEG originalnog, ja svakako podržavam svaki bend koji ovako slatko valja old school gruv koji ste verovatno već čuli na pločama Bolt Throwera i Morgotha al ŠTA FALI DA SE JOŠ MALO PROVRTI? Produkcija je okej (gitara nema nikakvu dinamiku ali to je mislim namerno, da bude hiponotičkija), vokali okej, sve u svemu DOBRO JE:
Estonci Deceitome na eponimnom albumu (a koji im je drugi, osam godina posle prvog) zvuče istovremeno i sirovo i sofisticirano. Ovo je težak, kavernozan death metal sa dosta gruva i atmosfere, zasnovan na velikim rifovima i meljućem, srednjetempaškom ritmu. Bend se nikud ne žuri ali njihov metodični, teški korak dobro funkcioniše. Ako volite Incantation ali ne volite da previše komplikuju, Deceitome su sa svojim plesnim gruvom prava stvar:
Novi minialbum britanskog jednočlanog death metal projekta, Nest Of Scum, razbija. Naslovljena By The Horns, ovo je kolekcija agresivnih a zarazno gruverskih death metal komada koji idu sve od popaljivog srednjetempaškog mlevenja po uzoru na Bolt Thrower do deathgrind polivanja blastbitovima. Odličan zvuk, svirka prvoklasna, nemam šta da zamerim drugu Grahamu:
Finci Ritualhammer UBIŠE na svom debi albumu, Grand Pestilential Flame. Bend je osnovan prošle godine, od članova Mörbid Vomit, Wömit Angel i Licht Des Urteil i muzički se smešta na idealnu sredinu između death i black metala, uzimajući najagresivnije elemente i jednih i drugih i nudeći zapaljivu, brizantnu smešu zajebanih rifova, mesarskih blastbitova i brutalnih vokala. Ovo je i producirano glasno, sirovo, nemilorsdno, DA SVE PUCA i užitak je zagarantovan:
Putrisite je jedan čovek iz Baltimora, ali jedan jako talentovan čovek po imenu Eric Hall. EP The Ominous Presence ima četiri odlične death metal pesme koje u formalnom smislu ne rade ništa novo žanru, ali ovo je kvalitetna kombinacija rifova, gruva i malo melodičnih pasaža koji služe kao savršeni protivteg hromatskom seckanju. Pritom, iako je ovo kućna produkcija, album je sniman i miksovan u periodu od dvanaest meseci i sve zvuči vrhunski profi. Death metal!
Pa imate novi Human Harvest. Jonny Peterson i Jon Rudin sa trećim albumom, Void of the Vile, ne donose bogznašta inovativno na sto – a i kako bi, obojica imaju desetine aktivnih projekata i nema vremena da se svakom posveti mnogo vremena – ali ako volite lapidaran, brz black-death metal produciran loše, ali sa korektnim rifovima, ovo se iskonzumira bez mnogo hroptanja:
Debi album francuskih Infern je na AngryMetalGuy-ju spretno kondenzovan u „We have Bolt Thrower at Home“ sažetak, ali kako je i tamošnji prikazivač to mislio u konotaciji naklonosti i simpatije, i ja ću reći da je Turn of the Tide ne originalna, ne ni ESENCIJALNA, ali dobra ploča srednjetempaškog death metal gruva i malo simpatičih melodija. Infern ne rade ništa NOVO, a nisu mlad bend i to im možda treba uzeti za zlo, ali to što rade je prijatno.
Jaka death metal nedelja (prejaka!) nastavlja se novim, drugim albumom benda Maul iz grada Fargo u Severnoj Dakoti. Ova ekipa je svoj debi za 20 Buck Spin objavila pre dve godine a novi album, In the Jaws of Bereavement je, uh, neki njihov pokušaj kombinovanja old school death metala, deathcorea i čak i screamoa. Svakako originalan pristup i mada se meni to baš ne dopada preterano (vokali pogotovo prečesto liče na Chrisa Barnesa iz najgorih, dakle, savremenih momenata), sa pesmama koje su često skarabudžene od nabacanih delova, makar je zvuk jak i moćan (i nedinamičan). 20 Buck Spin bendovi retko idu u ovu stranu, pa eto, originalno je?
Ali ajde, tu su barem Undeath iz Ročestera u Njujorku sa svojim trećim albumom, More Insane, koji rifaški old school death metal radi dosta ubedljivo. Da se razumemo, ovom bendu se Cannibal Corpse u zvuku čuju SA MESECA, ali Undeath rade dovoljno na pakovanju kenibalkorpsovskih rifova u pitke, solidne pesme, sa dobrim pevačem, dobrim gruvom i solidnom produkcijom da nema problema zbog odsustva originalnosti. Mošerski jelovnik visokog kvaliteta:
Pa imate australijski Abramelin čiji je četvrti (a drugi povratnički) album, Sins of the Father jedna onako, prijatna, nezahtevna kolekcija pesama koje čine da brutal death metal zazvuči praktično umiljato. Mislim, ovo je bend koji peva o, jelte, nekrofiliji i okultizmu, ali muzika je po energiji bliska melodeath bendovima koji ne komplikuju sa aranžmanima nego samo rokaju, osim što Abramelin ne uleću u mejdnovske melodije i drže se mračnije strane harmonskog spektra. Fino je to i pošteno razarački:
Brazilci Cosmophage zvuče baš kako ste na osnovu imena pomislili. Ovo je hermetični, kosmički death metal, sa zapravo dosta intrigantne svirke i originalnih ideja u aranžmanima. EP Sidereal Malignancy ima šest pesama i predstavlja bend u vrlo solidnom svetlu, kompozitorski, svirački, produkcijski. Poslušajte, pogotovo ako vam je novi Blood Incantation suviše „out there“ i na njemu ima premalo death metala:
Treba imati i jaja pa objaviti album iste nedelje kada i Blood Incantation, pogotovo kada ste u nekom sličnom podžanru death metala koji kombinuje kosmičke teme i progresivniju svirku. Prethodna izdanja italijanskog jednočlanog projekta Cosmic Putrefaction su mi se sva redom dosta dopala pa je nikakvo iznenađenje da ću reći kako je i novi, četvrti album, Emerald Fires Atop The Farewell Mountains, ploča kompleksne a zarazne proggy death metral svirke i kosmičkih halucinacija za koje svako treba da nađe mesta u svom životu. Gabriele Gramaglia i dalje ima odlične ideje, piše odlične rifove i svira majstorski i samo bi ovo trebalo malo lepše miksovati da može da se tuče sa najjačima jer to zaslužuje:
Da se ne opustite, tu su i Finci Devenial Verdict sa svojim drugim albumom, Blessing of Despair i ovo je mrvicu manje kosmički, ali svakako avangardni death metal. Rifovi su izlomljeni i disonantni, vokali pod efektima, produkcija muljava ali na pravi način a pesme pune atmosfere i hipnotičkog 3D prostora. Nećete pogrešiti:
Dakle, novi Blood Incantation, treći „pravi“ album u opusu benda je i prvi koji izlazi za Century Media (prethodna izdanja za CM su bila neformalniji, eksperimentalni materijal) i, pa, vrlo je zanimljiv. Bend je na Absolute Elsewhere svakako pročistio svoj zvuk i približio ga, ako je to uopšte prava reč, mejnstrimu, ali je zadržao jako mnogo eksperimentalne ambicije i zapravo mnogo više kombinuje hermetični death metal sa apstraktnim, kinematičkim kompozicijama, progresivnim, postrokerskim pesmama itd. Dakle, komunikativnije je ovo u nekim elementima, ali apsolutno neprozirno u drugim. Ne mislim da je eklekticizam sam po sebi vrednost, naravno, ali jeste fascinantno kako bend iz Kolorada koji nas je sve osvojio svojim drugim albumom pre pet godina, uspeva da u svom zvuku spoji mnoge nekompatibilne stvari i njihovu koegzistenciju pretvori u inspiraciju da napiše pregršt kompikovanih kompozicija koje JESU profitirale od eklektike, jer u narativnom smislu mogu da postignu više od „normalnog“ žanrovskog programa. Takođe, imam utisak da bend svira VIŠE nego na prošlim izdanjima, tj, da su pesme zasnovane na mnogo više propisne, znojave death metal svirke – plus treba popamtiti sve te delove – a i produkcija je ZAPANJUJUĆE suva i prirodna. Pa, zatečen sam. Da nije bilo jednog skandinavskog debija o kome ćemo malo niže, ovo bi bio album nedelje.
Ancient Malignity su black-death postava iz neke vukojebine u Nevadi pa im i drugi album, Dehumanization Dawn zvuči baš tako, provincijski perverzno i dehumanizujuće dementno. Ovo mislim u pozitivnoj konotaciji, naravno, mada to znači i da morate malo imati apetita za muziku koja je hermetična, primitivna, ali ne i tehnički inferiorna. Ova tri čoveka POŠTENO tresu svoj death metal sa black metal prelivom i ako vam se to ne dopadne, spremni su i da potegnu oružje. Fer.
Argentinci Witchour su malo premelodični za moj ukus, ali i dosta dobro krljaju na debi albumu, Escorpio Asciende. Teško mi je da ne preporučum melodeath album sa pevanjem (uključujući epske, klin refrene) na španskom pa, tako, evo, preporučujem:
Za brazilski Overall Miscreation na Metal Archivesu piše da su se raspali, a što je šteta jer su upravo izdali debi album, Emissary of The Great Armageddon. Ovo je dobar, svirep ali opet ne monotono nedinamičan death metal. Ovde se zna i šta je dobar rif i kako se pravi atmosfera, i šta promena tempa i dinamike znače za kvalitet iskustva. Lep miks, dobri muzičari, zanimljive pesme, vredi čuti:
Uvek cenim kada bend sastavljen prevashodno od muškaraca ima bubnjarku. Njemački Black Thyria spadaju u ovo elitno društvo a njihov drugi album, Animafera je jedna simpatična kolekcija death metal i doom metal rifova, smućkana da bude pitka i atmosferična. Nije ovo, dakle, ni mnogo agresivno ni mnogo brzo, ni mnogo sporo, pesme nisu predugačke, i ima ih samo četiri (pored introa) i mada produkcija nije sasvim kako treba, lepo se posluša, sa osmehom:
Islandski Barnaveiki trese, kako sami kažu „rancid infested death metal“ a što se, izgleda, na njihovom kaže „ÚLDIÐ OG ROTIÐ DAUÐAROKK“. Jako. Enivej, EP nazvan samo EP baš trese sa četiri pesme dubine, težine, divljaštva ali i otmenosti. Ovo je skandinavski death metal u svojoj ogoljenoj formi pa lepo balansira disonancu, zaraznu melodiju, relaksirani gruv i disciplinovano zakucavanje. Veoma solidna produkcija pritom, i ovome valja dati šansu:
Tenebrous Ingestion je vrlo solidan split album američkih Soul Devourment i japanskih Anatomia. Ameri imaju tri pesme, mada je prva samo intro, dakle DVE, i ovo je death metal po skandinavskom šnitu, težak, mastan, kaloričan i mračno-melodičan. Japanci – ima ih samo dvojica u bendu a bubnjar peva!!! – su fantastični sa svojim mučno sporim tempom, apokaliptičnim rifovima, hipnotičkim gitarskim teksturama i strahovito dubokim vokalom. Nema greške!
Greenwitch iz Los Anđelea odvaljuju baš težak, primitivan, mošerski, neolitski death metal na svom debi albumu, Forced Out of Existence. Nije da ovo nema suptilnost i pametna rešenja, ali je osvežavajuće čuti bend koji se pre svega oslanja na rif i tribalni gruv. Podsećaju me, poprilično na rani Obituary a to baš nije mali kompliment:
A gde je Obituary tu je i Death, jelte. Dobro, nemački Temple of Dread ne liče SKROZ na Death ali ima tu čakovskih vokala i jednog prepoznatljivog šmeka u rifovima koji vuku na ove rodonačelnike. Bend iz Donje Saksonije svira već sedam godina, God of the Godless mu je peti album i to je sve death metal zasnovan na rifu, čvrstom ritmu, razgovetnom ali agresivnom vokalu. Bez mnogo komplikacija, bez mnogo MI SMO OLD SCHOOL poziranja, već samo pošteno, marljivo, rif po rif, udarac po udarac do pobede. Meni to odlično:
Evo nas na kraju, da poslušamo krosžanrovske radove i heavy metal (i glam rok) (i dosta noise rocka, moliću). Švajcarci Amethyst imaju debi album i na njegovoj naslovnoj strani sami poziraju u kožnim jaknama i uskim farmerkama. Tu su i brkovi i prišivači i odmah znate da vam se priprema propisna old school vožnja. Tako i jeste, Throw Down The Gauntlet je heavy metal po vrlo klasičnom šnitu, negde između melodičnijih formata sedamdesetih i krljačine ranih osamdesetih, Dakle, u zvuku Amethyst se čuje i dosta glam rokerskih preteča, sa tim melodičnim vokalima (koji vuku na mladog Briana Rossa) i optimističnim rifovima, ali je svirka propisno energična i ulazi u metal sfere kompleksnosti u domenu harmonija i tema (mislim, rani Mejdn se BAŠ čuje ovde). Produkcija takođe vrlo old school sa čistim, prirodnim zvukom i bez nekakvih budženja. Izvanredan album za publiku koja voli Maidene, Tygerse, UFO, Satan, Judas Priest pa i Thin Lizzy. Nećete pogrešiti:
Antioch VII: Gates of Obliteration nije sedmi album kanadskih Antioch, pa čak ni njihovo sedmo izdanje AL TU JE NEGDE. Antioch su heavy metal bend koji se trudi da spoji tradiciju i moderniji izraz i mada to nije uvek IDEALNO, album ima dovoljno himničnih momenata da bude vredan svačijeg vremena. Produciran bučno za moj ukus, ali ja sam baš picajzla, pa svakako poslušajte:
Eternal Crypt iz Ročestera u Njujorku (koliko smo danas imali bendova iz ovog grada? MNOGO!) u svojoj muzici kombinuju melodični death metal, power metal i folklorne motive. I drugi album ove četvorke, Stages of Grief je onda jedna epska, ali okretna i mišićava ploča melodičnih motiva i herojskih a opet sjetnih atmosfera. Vrlo solidna produkcija, miks i mastering se udružuju da nam prikažu svakojake detalje u aranžmanima koje bend pravi sa puno ljubavi, ali i pored orkestracija, klavijatura, koncertnog klavira, ovo je dovoljno krljački album za moje potrebe:
Njemački kvintet Naughty Dogs ima novi EP, Burn The Road, sa tri peme propisnog, pravovernog heavy metala. Bend ima iza sebe jedan album i više EP-jeva i njihova muzika, iako još sazreva, ima dovoljno lepih elemenata da mene privuče, a i produkcija ovog izdanja iako ni slučajno idealna, takođe dosta dobro zvuči da meni to sve prija. Svakako moram da istaknem da bend ima ženu na gitarističkim dužnostima što je čak i u heavy metalu i dalje relativna retkost pa tim pre treba da se istakne. Respekt. A EP plaćate po želji:
Slowhole je BRUTALAN rok bend iz Nju Orleansa. Samo kad vidite omot albuma Slowhole usraćete se a kad čujete muziku otrčaćete pod tuš (da biste se ponovo usrali?). Ovo je kombinacija bolesnog noise rocka iz na primer Today is the Day dela spektra, sa psihotičnim vokalima i disonantnim gitarama, i doomgaze težine sa druge strane. Ko to može da izdrži? Niko? Ko može da mu odoli? Isto niko! Predivno je!
Imamo još pretećeg noise rocka u vidu novog albuma veteranskih God Bullies. Bend je harao devedesetih ali ni na novom albumu, prvom posle skoro trideset godina nema opuštanja i As Above So Below je ploča opasno zaraznog gruva, psihotičnih gitara i odličnih vokala Mikea Harda. Snimljen u studiju Stevea Albinija tik pred njegovu smrt, ovo je, pa, FANTASTIČAN povratak benda koji je još pre deceniju i po delovao kao da je ispucao sve metke i da više nema snage ni da ide na turneje. Opako:
Za ljude koji ipak više vole dobro raspoloženje, zabavnu svirku, humorističke koncepte, tu je novi Appalachian Anarchy. Bend uz Jute na minialbumu Do Fear the Denim ne menja ništa drastično u svojoj kombinaciji blugras kantri muzike i metala ali i ne mora. Svirka je zaista zabavna, koncept dovboljno duhovit, violina, bendžo i klavir fino sede uz distorzirane gitare i bubnjeve i ovo je pitko:
Ali možda ipak hoćete još noise rocka? Human Impact su neka vrsta supergrupe sa članovima Unsane, Uxo, Cop Shoot Cop i Swans u postavi, album Gone Dark izlazi za Ipecac i naravno da nema ŠANSE da to ne bude makar dobro. I dobro je, atmosferično i ne toliko brutalno kao u slučaju prethodna dva noise rock benda koje sam gore naveo, ali nije ni mlitavo, sa dosta agresivnog bubanj-bas gruvanja i maštovitim gitarskim vatrometom. Sjajna nedelja za noise rock:
Sa novim EP-jem, Cancelled, Motley Crue donose tri pesme na kojima pokazuju šta novi gitarista John 5 sve ume da odsvira. Ovo je više gruverski, prljavi rokenrol koji su Vince i ekipa radili početkom devedesetih nego melodičniji glam metal sa njihovog samog početka i, mislim, NIJE LOŠE mada nije ni nešto revolucioinarno sjajno. Produkcijski je korektno a treća pesma je obrada Beastie Boysa koja zvuči sasvim okej. Sve je okej, zapravo, pa evo:
Chain Code iz Milvokija definiciju progresivnog metala na moje veliko zadovoljstvo proširuju izuzetno maštovitim albumom Synthetic Outcomes. Ovo je generalno produkt imaginacije jednog čoveka koji svira sve instrumente sem bubnjeva i sve je napisao, i to je kao da slušate Zappu i Primus kako za jednu noć uče da ceo opus Pink Floyda odsviraju unatrag. Jako zanimljivo ali i jako dobro:
Ljubitelji kičastog narodnjačkog metala će se poradovati novom albumu italijanskih heroja Wind Rose. Šesta ploča, Trollslayer je, što se mene tiče, klasično Napalm Records izdanje, kičasto, uglancano u produkciji i podešeno da se publici uvuče u uvo melodičnim, zaraznim temama i atmosferom razuzdanog veselja. Nije to sve baš neki moj stil, ali album je zaista zarazno dobro raspoložen i ima dosta visok tempo pa ne mogu da ostanem sasvim hladan:
Kad smo već kod narodnjačkog metala, The HU su obradili Mejdenovu The Trooper na istoimenom EP-ju i ovo je, naravno jedna od najlepših stvari koje su mi se u životu desile. Harrisova ikonička pesma, jedan od najprepoznatljivijih metal motiva uopšte, ovde dobija samo mali folklorni preliv sa tradicionalnim instrumentima koji sviraju iste note u istom štimu (čak su i solaže nota po nota prebačene na gudački instrument) a tekst je prepevan na mongolski i to je SAVRŠENO. Odmah da se posluša. Ostale pesme su isto zanimljive – saradnja sa Serjom Tankianom i DLom iz Bad Wolves na obradi Tankianove Black Thunder, i još svašta nešto – ali The Trooper je prosto bezvremena pesma:
Ahahahah, kakav preokret, godinama se žalim kako Rise Above Records nemaju Bandcamp stranicu i sada kad su je (pre par meseci) napravili, prvo njihovo izdanje o kome pričam je album popičnog ’70s glam roka koji izvodi žena po imenu Bobbie Dazzle. Al da ne bude zabune, SJAJNO JE. Bobbie Dazzle se u stvarnosti zove Siân Greenaway, iz Birmingema je (ne znam je li u rodu sa Barnijem?) i inače svira flautu a na albumu Fandabidozi peva ko kraljica. A pesme su naprosto fantastičan melanž klasičnog glam rok programa po šnitu T Rexa, Sladea, Sweeta itd. i napisane su izvrsno, aranžirane perfektno i nemoguće je skinuti osmeh sa lica čitav album. Lee Dorrian je i sa Cathedral voleo da uvali glam rok ukrase i gde treba i gde ne treba i ovo je prirodan korak za njegovu etiketu. Izvrsno je:
Album nedelje je, rekosmo iz Norveške. Ali koliko su dobri Norvežani Abhorration na tom svom debi albumu, Demonolatry? Evo, na skali od jedan do sto, gde je jedan Saša Matić, a 99 dele Necrot i Coffin Rot, od Abhorration mi je eksplodirala oprema za merenje! Demonolatry je old school krljačina prvoklasnog kvaliteta, album trešerske energije a death metal težine, svirep, brz, agresivan a opet pun zabavnih, ložačkih rifova koje ćete pamtiti i ponavljati u sebi nesvesno dok radite nešto u toku dana. Bend ima i produkciju koja je prirodna, suva, dinamična, razgovetan je ali na jedan neodoljivo divljački način i, evo, ne mogu da ih prehvalim. Svaka čast, naravno, Blood Incantationu i drugim progresivnim bendovima koje sam danas hvalio, ali death metalu u ovom trenutku treba BAŠ ovako nešto, bend koji resetuje žanr i pokazuje koliko je ta muzika prosto UZBUDLJIVA kad je sviraju pravi ljudi. Kad bend kao debi album snimi ovakvo remek-delo, opravdano je pitati se šta će da rade dalje, ali o tome nek se brinu naredne godine. Ove godine da uživamo:
[…] sam veoma voleo u poslednjih par godina. Za album More Insane sam hvalio „rifaški death metal“ pa „pitke, solidne pesme, sa dobrim pevačem, dobrim gruvom i solidnom […]