Ranije ove godine lansirani akcioni film Davida Ayera, The Beekeeper, je jedan od najglupljih filmova koje sam pogledao u poslednje vreme, a ovo govorim sa punom svešću o tome da sam pre nekoliko nedelja gledao Madame Web. The Beekeeper je kao da ste krenuli da snimate Johna Wicka ali prvi dan snimanja shvatite da umesto Keanua Reevesa imate Jasona Stathama na svojim najfabričkijim podešavanjima, a onda otvorite scenario i u njemu umesto ruske mafije ili bilo koje druge koliko-toliko kredibilno borilački osposobljene kriminalne grupacije imate crypto-bros odvaljene od kokaina i opasne koliko i bilo koji dvadesetosmogodišnjak kome je jedini fizički napor u poslednjih par sezona bila vožnja skejtborda po kancelariji.

Nisam siguran gde je sve ovo krenulo naopako – i Ayer i Statham su potpisani kao producenti ovog filma i jedno je prilično sigurno: ovo je upravo ono što su želeli da snime. Scenarista Kurt Wimmer – takođe jedan od producenata filma – je ime sa reputacijim i kilometražom, čovek koji je za Ayera već pisao Street Kings, radio za neke od potvrđenih holivudskih žanrovskih zanatlija poslednjih par decenija (McTiernan, Donaldson, Harlin) i mada nikada nije napisao nekakvo REMEK DELO, studiji ga znaju i veruju mu, a što se vidi i u tome da je nanizao gomilu scenarija za rimejkove u poslednjoj deceniji (Total Recall, Point Break, Children of the Corn). Wimmer je sa Stathamom već sarađivao na prošlogodišnjem Expend4bles i pričamo o čoveku koji se ubraja u pouzdane profesionalce kada se radi o žanru akcionog filma i trilera. No, moguće je da je od Wimmera sve i započelo jer scenario po kome je The Beekeeper snimljen više deluje kao prva ruka napisana tokom dve-tri celonoćne kokainske seanse, sa svešću da će to već neko manje plaćeno dete doterati, nego kao propisan shooting-script koji bi režiser Ayerove reputacije bacio na traku (ili makar SSD). No, reklo bi se da u Miramaxu danas vlada popriličan haos i da je tamo svako, od vratara do šefa studija video Ayera, video Stathama i slegnuo ramenima: nek rade šta hoće, biće to good enough.

U nekakvom komercijalnom smislu bili su upravu, The Beekeeper je zaradio preko stopedeset miliona dolara sa srazmerno skromnim budžetom od četrdesetak što bi skoro moralo da garantuje nastavak. I lepo je, da se razumemo, videti da Jason Statham ima punokrvan bioskopski hit posle tolikih decenija koje je proveo u rovovima B-produkcije, marljivo radeći jeftine serijale za radne ljude i građane. Ali jeste blago kridnži kada režiser kalibra Davida Ayera juri trendove i imitira filmove koje su režirali kaskaderi i proizvodi nešto ovako šantavo i nesigurno u sebe kao što je The Beekeeper.

Direktor fotografije, Meksikanac Gabriel Beristain je i sam radio na Street Kings, a u svojoj četiri decenije dugačkoj karijeri ima i saradnje sa imenima kao što su Derek Jarman, David Mamet, Russel Mulcahy, Guillermo Del Toro, ili Hideo Nakata – dakle, ljudima veoma izražene vizuelne kulture. To da The Beekeeper najveći deo vremena izgleda kao malo budžetnija direct to streaming tezga se onda mora pripisati pre svega režiseru i njegovim kreativnim odlukama, od kojih je jedna, da film milom ili silom ceo poveže sa nekakvom (široko shvaćenom) metaforom košnice, prilično fatalno obeležila i njegov izgled.

Naime, Beristain je vizuelno pismen i kada ima dobar set i svetlo na raspolaganju, The Beekeeper nudi kvalitetne kadrove. No, Ayer najveći deo radnje smešta u vizuelno siromašne, neimaginativne prostore primerenije filmovima budžeta deset puta manjeg od njegovog, pa se i gledalac prečesto zatiče u kojekakvim zatamnjenim kancelarijama, demoliranim zgradama, spaljenim benzinskim pumpama itd. Ovo čini da film deluje siromašnije i vizuelno skučenije nego što bi trebalo – pogotovo u kontrastu sa scenama akcije od kojih su neke u prostorima osvetljenim velikim digitalnim ekranima i deluju makar interesantno – a odluka da se sve dalje potopi u žuti kolorni filter koji treba da nas asocira na košnicu, pleče i med, je jedan od najnapadnijih primera zloupotrebe kolor-korekcije kojih mogu da se setim. Ukratko – The Beekeeper izgleda grozno dobar deo vremena i kompetentno jedan manji deo.

Da se razumemo, Ayer nikada i nije bio režiser nekakve spektakularne vizuelne imaginacije i The Beekeeper možda samo naprosto nastavlja utabanom stazom, ali ovde onda dolazimo do toga da je struktura naracije problematična do mere da čovek mora aktivno da se bori protiv impulsa da uzme daljinski upravljač u ruke i premota scene dijaloga ne bi li nekako stigao do akcije. Vidan je tu kontrast između akcionih scena koje, iako ne u nekakvom vrhu ovogodišnje ponude, deluju energično i eksplozivno na ime Stathamove kondicije i uvežbanosti, dobre, mišićave režije i kvalitetne montaže Ayerovog stalnog saradnika Geoffreyja O’Briena (radio je i Bright i The Tax Collector). No, sve između njih je u najboljem slučaju trivijalno, u najgorem u gledaocu izaziva transfer neprijatnosti. Ayer je čovek čiji su najbolji filmovi (uključujući one koje je samo napisao, poput Training Day) filmovi sa karakterom i pre svega o karakteru, i sa The Beekeeper, gde radi u jednom tuđem, njemu neprimerenom formatu, njegove slabe strane su bolno izražene.

The Beekeeper iz naslova je, naravno, Jason Statham, čovek koji ima samo jednu želju, da ga ostave na miru da pravi med negde u šupi u američkoj provinciji koju je iznajmio od penzionisane nastavnice što sada rukovodi dobrotvornom organizacijom koja skuplja pare za nevoljnike. Ne znamo ni šta je Statham radio ranije ni koji je njegov „Very Particular Set of Skills“, ali znamo da je dobrodušna crna penzionerka „jedina osoba koja se ikada starala o njemu“. Kada zla firma za tehničku podršku kojoj se starija gospođa javila zbog straha da joj virus ne pobriše podatke sa harddrajva sa velikim apetitom iskoristi njenu dobru dušu i nesnalaženje sa modernom tehnologijom, pa joj počisti dva miliona dolara sa računa pomenute dobrotvorne organizacije, sve uz džukački smeh i čestitke da su, eto, nasanjkali još jednog penzosa, Statham će morati da stupi u akciju.

Osvetnički akcijaši nisu nekakav neistražen fenomen i, ma koliko ovaj scenario bio loš, on prati uobičajenu strukturu u kojoj ćutljivi pravednik ubija redom uz lanac ishrane, od anonimnih pripadnika obezbeđenja do finalnog bossa na vrhu kriminalne piramide. No, u pripovedanju se sve klati, od premise, preko motivacije glavnog lika, pa do zaključka.

U zapletu, tako, imamo modernu verziju nasrtaja na malog čoveka od strane beskrupuloznog kriminalnog elementa i umesto starinskih home invasion tropa vidimo bezobzirne techbro drznike koji rade phishing-šeme i podlo se smeju dok sebi prepisuju životne ušteđevine dobrih, časnih ali nesnađenih starijih Amerikanaca. Najslađe im je što ovde zakon, navodno, još ne ume da se snađe i odbrana da su penzosi od svoje slobodne volje sve što imaju prebacili na kompaniju što je samo jedna od gomile ćerki-firmi velikog data-koncerna navodno drži i FBI i sudove u konstantnom šahu. Film, nažalost, jednu potencijalno interesantnu premisu tretira trapavo, možda uplašen da publika ne bi razumela nekakav kompleksniji tech-speak i divlje tržište kriptovaluta i NFT-investicija, pa su interesantni događaji iz stvarnog života i pouke koje je svet naučio sa slučajem FTX i Sama Bankmana-Frieda ovde samo površno aproprirani i sve je zamenjeno generalnim mahanjem u smeru „interneta“ i „tehnologije“ koje nekakvi trust fund klinci koriste za brzo bogaćenje na grbači časne radničke i seljačke sirotinje. Film u potpunosti ignoriše stvarnu diferenciju specifiku koja definiše „kiberkriminal“, sa njegovom automatizacijom i lakim nalaženjem stotina hiljada pa i miliona meta širom sveta i nespretno se kreće između truda da prikaže moderne cryptobro likove kao tumor na tkivu zajednice i kritike industrije tehničke podrške koja se pretvorila u puki marketing dodatnih usluga.

No, koliko god da Wimmerov scenario loše radi sa osnovama zapleta, njegova glavna slabost je taj nesrećni pokušaj kreiranja johnwickovske mitologije – koja je i u samom Johnu Wicku, da se dogovorimo, bila najslabiji deo paketa – samo sklopljene oko koncepta „Beekeepera“. Statham je, sad se vi kao iznenadite, u stvari bivši vladin operativac, nekada deo posebnog programa pod šifrom „Pčelar“ a gde su se agencije i predstavnici najviše vlasti u SAD dogovorile da je neophodno da postoji jedan čovek u svakom trenutku koji ima najbolju obuku, opremu, resurse i najšira ovlašćenja, da dela u korist očuvanja društvene zajednice kada joj preti nešto protiv čega ni postojeće obaveštajne agencije ni ostali državni organi ne mogu efikasno da se bore. The Beekeeper je, dakle, neko sa dozvolom da uradi sve u cilju „očuvanja košnice“ – metafore za društvo – i onda dobar deo replika u filmu otpada na nezgrapne, blamantne pokušaje da likovi jedan standardni osvetnički akcijaš nekako uklope u filozofiju pčelinjaka.

Ovo je, da bude jasno, napisano veoma loše i ako glumci deluju neubedljivo i kao da jedva odrađuju svoj posao – a Statham i Emmy Raver-Lampman apsolutno tako deluju – to je zato što je teško zamisliti da iko sa entuzijazmom izgovara onakav drek. Ayer ovde sebi nekoliko puta nabacuje volej i ima priliku da film otera u smeru apsurdističke, stripovske preteranosti – na kraju krajeva premisa je zaista kao izvađena iz nekakve mange – ali nažalost do kraja ostaje veran ozbiljnom tonu, kao da je ubeđen da replike zaista nose nekakvu dublju filozofsku poentu.

Jason Statham je, naravno, skakač u vodu a ne profesionalni glumac ali kad ima režisera koji ume da ga iskoristi, on pleni harizmom (Guy Ritchie, Neveldin i Taylor, Boaz Yakin…). No, ovde se čini kao da je svaku od replika snimio iz prve, dok su kamermani i osvetljivači proveravali je li sve dobro postavljeno, samo izgovarajući tekst, bez uživljavanja, bez glume, i rezultat je jedna bezlična, mlitava procesija rečenica koje na papiru deluju nemoćno a kad ih čujete izgovorene malo se i postidite. „Ukrasti od starije osobe je jednako loše kao da ukradeš od deteta… možda i gore. Dete bar ima roditelje da se o njemu staraju, a starija osoba nema nikoga“. Ovakve filozofske truizme Statham izgovara kao da testira mikrofon, a onda prelazi na „pčelinje“ metafore pa kaže „Kad neko povredi stariju osobu ponekada mora da se suoči sa stršljenovima sam“.

Šta zaboga to uopšte znači, pitate se vi sada, ali problem ovog filma je što niko na setu nije zaustavio kamere i postavio isto pitanje. Čitava metafora pčelinjaka je nategnuta, nefunkcionalna, besmislena i samo usporava film filozofskim balastom koji mu ništa ne daje a troši mu vreme.

Dodatno, a ovo nisam očekivao, Stathama u filmu ima PREMALO. Imajući u vidu da je on bio producent filma, malo je i zapanjujuće koliko u finalnom katu minutaže otpada na agente FBI koji ga, kao, jure, a zapravo su stalno nekoliko koraka iza njega i samo na osnovu isleđivanja pizdarija koje on napravi uspevaju da sklope nekakvu sliku o tome šta se dešava i da tamo neke „data“ firme bezličnih imena pljačkaju američke penzionere a nikoga za to nije briga.

Opet, ovo bi trebalo da je Ayerova jaka strana, prikaz profesionalaca koji rade svoj posao u otežanim okolnostima i imaju priliku za refleksije na Beekeeperove gotovo nadljudske podvige, no i ovde je problem mlitavog, beskrvnog scenarija izražen i ni neki solidni glumci, pogotovo Bobby Naderi sa svojim serpikovskim old school portretom agenta-koji-je-samo-čovek, ne mogu mnogo da pomognu.

No, kad već pominjem Naderija, treba reći da u filmu, naravno, nije SVE loše i da neki od glumaca uspevaju da izvade svoje delove filma. Jeremy Irons je svakako imao boljih uloga u životu, ali čak i sa pola gasa, koliko je ovde dajbože uložio, on je solidan i malčice doprinosi loženju hajpa na Beekeepera kao ultimativne ubilačke mašine pred kojom i Navy Sealovima i drugim specijalcima ima da se tresu kolena. Minny Driver je u svojoj minijaturi korektna, Phylicia Rashad kao dobrodušna penzionerka sa početka filma isto dobra (samo je ima,  po prirodi stvari, malo) a Josh Hutcherson verovatno daje najbolju rolu u filmu, hvatajući bankmanfriedovsku kombinaciju bahatosti, pomanjkanja empatije i razdvojenosti od materijalne stvarnosti na jedan energičan način. Hutcherson je na kraju krajeva rođen iste godine kada i Bankman-Fried i njemu je ovo i neka vrsta generacijskog refleksa, sa svim tim odbijanjima da se suoči sa stvarnošću i jednim dubokim uverenjem da je ovo što njegov lik radi prosto najnovija verzija američkog preduzetničkog duha a ne praksa koja uništava tuđe živote. Njegov se lik u filmu nigde ne poziva eksplicitno na autizam kao izgovor, a što je dobro jer je proletošnja molba Bankmana-Frieda da se u obzir uzme njegov (nikada dijagnostički potvrđen) autizam pri određivanju kazne za njegova kriminalna dela, bila duboko neukusna, ali Hutcherson perfektno zaokružuje portret klinca lišenog empatije koji je naprosto odgajan u duhu krilatice da cilj opravdava sredstvo i da mu nije jasno što sad svi oko njegovog biznisa prave kao neki problem.

The Beekeeper ipak najbolje funkcioniše kada se najmanje priča i najviše radi. Akcione scene imaju i taj koncepcijski problem da po prirodi stvari Stathamov lik uglavnom napada pripadnike FBI i drugih agencija koje se bave zaštitom društva i onda film mora da uvede razne klase plaćenika kako bi naš junak mogao da se razulari i pokaže šta STVARNO zna, pa ovde dobijamo, doduše na kašičicu, neke pitoreskne likove koji sa Stathamom rade neke zabavne stvari. Više borbi kao ona sa aktuelnim Beekeeperom bi dosta doprinele opštem utisku koji film ostavlja, no i „obične“ borbe su režirane korektno, sa pristojnom koreografijom, montažom, zvučnim efektima. Daleko je ovo, da ne bude zabune, od onog što su nam ove godine priredili Bren Foster, Kensuke Sonomura ili Doug Liman i The Beekeeper na planu akcije ostaje u klasi vrlo solidnog direct to video rada, ali ovo su scene u kojima je Statham najubedljiviji a gomile tela koje padaju na pod to čine dovoljno visokom frekvencijom da mali krvožedni psihopata u našoj glavi sa kojim gledamo ovakve filmove bude makar na kratko nahranjen i sit.

Nažalost, ništa oko ovih scena na kraju nema smisla i The Beekeeper se uprkos visokoparnoj filozofiji koju propoveda dešava u svetu u kome kao da nema kauzalnosti. Ayer sasvim proizvoljno rasteže vreme u akcionim scenama da omogući Stathamu praktično nadljudske podvige u borbi, ali i inače ne postoji apsolutno nikakva trilerska konvencija koje bi se ovaj film držao dok gradi narativ. Lik koji ide Amerikom i ubija sve ispred sebe i koga traži čitav FBI se čak ni ne maskira kada se infiltrira u prostor gde službe bezbednosti čuvaju predsednicu SAD, CIA se u priči ni ne pominje nakon što joj ovaj eliminiše najutreniranijeg specijalnog operativca a onda film na kraju i izdaje svoju najvažniju metaforu – onu o tome da pčelar nekada mora da ubije maticu zarad života košnice – i Stathamov lik odšeta od svega bez makar interesantne filozofske dvojbe koju film kao da je pripremao sat i po vremena.

Da je The Beekeeper napravljen u Japanu i iskoristio mitološke motive kojima se scenario igra na jedan dosledniji način, da akcije ima više nego priče i da su likovi sa kojima se Statham bori imali prostora da svoju harizmu razmahnu, ovo bi bio znatno bolji film. Ovako kako je, The Beekeeper je kreativno jalov rad sa nekim dobrim elementima za koji mogu samo da se nadam da će u nastavcima imati bolji scenario i više ambicije da se, kad je već uvodi, pozabavi svojom temom na doslednije i filozofski smelije načine.