Pročitao sam prvu kolekciju aktuelnog tekućeg serijala Captain America, naslovljenu Stand, skoro kao nekakav dobri američki patriota koji će stripove o Kapetanu Americi čitati po dužnosti bez obzira na to ko ih crta, ko ih piše, u kom novom smeru će ovaj strip sa ovom iteracijom otići. Prethodnih nekoliko godina smo imali jednu prilično ludačku vožnju, sa dva paralelna serijala naslovljena Captain America (doduše uz različite podnaslove) koji su imali dva različita glavna junaka, pričali dve različite priče, bavili se različitim temama. Raznovrsnost je, da ponovim sopstveno uverenje, dobra stvar, i imati volje, spremnosti, pa i smelosti da se eksperimentiše, pokušava nešto novo, drugačije, ili makar da se periodično vraćate na motive i ideje koje su bile karakteristične za neke prethodne periode stripa, da biste videli mogu li uz određene modifikacije da funkcionišu u novom vremenu – to je, mislim, sasvim zdrava strategija, pogotovo kada pričamo o Kapetanu Americi, stripu tehnički starijem od osamdeset godina, nastalom u vreme kada su američki Jevreji sa ogromnom zebnjom gledali nacističko hvatanje zaleta za pokoravanje Evrope i holokaust-u-nastajanju, i sa željom da se da definitivan, nedvosmislen iskaz o tome šta Amerika TREBA da ne samo misli o već i da URADI Hitleru.

Za strip, dakle, toliko jako utemeljen u konkretnom istorijskom trenutku, Kapetan Amerika ima impresivnu trajnost i kapacitet da sebe reinventuje i prilagođava se promenama senzibiliteta, političkih diskusija u modernom društvu, i bude istovremeno aktuelan i nostalgično staromodan. Cinici bi rekli da je to makar lako kada glavni junak simboliše američkog hegemona, čija se ni ambicija da upravlja planetom ni metode nisu drastično promenile u poslednjih stotinak godina, ali naravno da je ovo jedno pesimistično, reduktivno čitanje. Već sam mnogo puta napisao, ali vredi da se ponovi: Captain America, posebno kada je dobar, predstavlja strip o onome kako Amerika sebe želi da vidi, ne o onome što Amerika nužno jeste. Činjenica da se baš ŠTIT ustoličio kao primarni alat koji protagonist koristi – iako su ga rani stripovi tokom četrdesetih vrlo često prikazivali kako u rukama drži pištolj, šmajser, pa i bacač plamena za potrebe opsežnijih higijenskih radova – je na neki način simbolički odgovor na pitanje zašto je Kapetan Amerika i danas prepoznatljiva ikona popularne kulture i lik sa dinamičnim strip-životom, dok su doslovno desetine njegovih vršnjaka, svi ti kostimirani borci sa imenima poput Shock Gibson, Captain Freedom, 4 Favorites ili Destroyer danas zaboravljeni i niko u njima ne prepoznaje ni trunku tržišnog potencijala ili makar kapaciteta da na nekakav smislen način doprinesu javnom, jelte, diskursu.

Naime, moderni Kapetan Amerika uspeva da bude otelovljenje onog ideala sa kojim, kako rekosmo, dobar deo Amerike, i one demokratske i one republikanske, i one liberalnije i one konzervativnije želi da se poistoveti. I aktuelni serijal, započet prošlog Septembra na gotovo savršen način hvata tu tačku spajanja i kreira glavni lik čija je vrlina tolika da ona prožima i zaplet i karakterizacije drugih likova i – neki bi rekli tipično stripovski bizaran – spoj sociopolitičke meditacije sa palpoidnom akcionom avanturom.

Aktuelni serijal je reklamiran sa dosta pompe kao povratak J. Michaela Straczynskog u Marvel i, evo, odmah da kažem da prosto nisam siguran koliko je aktuelne publike koja čita Marvelove superherojske stripove uopšte priželjkivalo da se to desi. Mlađi čitaoci, dakle pozni milenijalci i pripadnici generacije Z (njih, jelte, petoro-šestoro) su ionako često besni što se u aktuelnim stripovima i dalje baškari stara garda scenarista od kojih su neki ove stvari radili još pre četiri decenije i žele da vide više mlade krvi na scenarističkim dužnostima, koja će bolje prepoznavati i govoriti o nekim aktuelnim temama ili makar temama koje mlađa generacija čitalaca smatra aktuelnim i značajnim. S druge strane, stariji čitaoci – ili makar dobar njihov deo – verovatno još uvek škrguću zubima zbog onog što su Joe Quesada i Straczynski uradili sa Spajdermenom tokom One More Day ere, rebutujući ceo serijal kroz univerzalno prezrenu pripovednu alatku pakta sa Nečastivim i poništavajući brak između glavnog junaka i njegove izabranice Mary Jane Watson, time brišući jedan od najdugovečnijih i najvoljenijih ličnih odnosa u superherojskom stripu uopšte.

Mnogo je žuči i (virtuelnog) mastila proliveno u diskusiji o One More Day i tome koliko je tu Straczynski uopšte imao slobode a koliko je scenario bio diktiran od strane Quesade, u to vreme i glavnog urednika Marvelovih stripova. Tek, scenarista je posle isteka svog ugovora sa Marvelom prvo malo radio za DC a onda se posvetio sopstvenim projektima, bio uspešan saradnik na seriji Sense8, pa onda ušao u kretivni savet novog strip-izdavača AWA i tamo pokrenuo čitav sopstveni univerzum, radio na rebutovanju svog veoma uspešnog televizijskog projekta Babylon 5… Drugim rečima, fer je pomisliti da Straczynskom Marvel više nije potreban, kao i da Marvelu nije potreban scenarista koji je pre par nedelja (u trenutku izlaska ovog teksta) navršio punih sedamdeset godina.

And yet, here we are. Captain America: Stand sakuplja prvih šest epizoda tekućeg serijala o Steveu Rogersu i Straczynski ovde radi jedan pošten posao. Da odmah bude jasno: niti je ovo najbolji strip koji je on uradio u Marvelu (ili izvan njega), niti je ovo nekakav novi vrhunac stripova o Kapetanu Americi. Ali ima nečeg u tom back to basics pristupu kojim Straczynski ovde priča priču, u tim ponavljanjima temeljnih istina o glavnom junaku i njegovom životu i o vrednostima koje su sva iskušenja što ih je preživeo u njemu izgradila.

Naravno, sasvim je legitimna i suprotna argumentacija: ta da je Captain America: Stand prosto bezbedna, na eksperimentisanje nespremna reciklaža nekih poznatih i dobrano izlizanih motiva i da će ovakve stripove za par godina da pravi ChatGPT za sitne pare. Naravno, ne mislim da je to sasvim tačno i zapravo, po mom osećaju, upravo je taj lični, ljudski element koji Straczynski unosi u scenario presudan za činjenicu da Captain America: Stand ne bude puko obilaženje opštih mesta i izdiže priču na nivo nečega što vredi videti, pročitati, iskusiti.

No, prvo i osnovno, ovde treba malo savladati i crtež. Jesus Saiz je radio prve tri epizode dok je druge tri nacrtao Lan Medina i plašim se da ni jedan ni drugi crtač, uprkos iskustvu i reputaciji, ne daju ovom stripu ono što mu ZAISTA treba. Scenario koji Straczynski piše je utemeljen u svakodnevnom, poznatom, realističnom i iako ovaj strip, rekosmo, ima meru  pustolovnog palpi preterivanja – jedan od glavnih negativaca je, na kraju krajeva demon, jedan od visokorangiranih plemića pakla – njegova osnovna priča, i u sadašnjem vremenu ali i u opširnim flešbekovima na predratni period treba da nam pokaže stvarne ljude, stvarne zajednice, društvene protivrečnosti koje se vide na ulicama, iskušenja i muke običnog sveta koji samo oslanjanjem na dobrotu ljudi iz svog okruženja i pružanjem iste takve nesebične dobrote ima šansu da te muke i iskušenja preživi. No, Saizov crtež je, kako on to već radi, utemeljen na neprirodnim, stilizovanim anatomijama i senčenju koje čini da – uprkos prilično toplim kolorima Matta Holligswortha – likovi izgledaju kao plastične lutke a okruženja u kojima se nalaze kao kartonske kulise. Kod Medine, koga je kolorisao Espen Grundetjern, stil crteža je realističniji a pripovedanje za nijansu dinamičnije, no zagasiti kolori koje Norvežanin koristi umesto da stripu daju realističnu, možda i blago „noir“ dimenziju, zapravo čine da sve deluje nedinamično, umireno, kao da ne čitate uzbudljivu kulminaciju dve prepletene priče iz dva vremenska perioda.

Ali dobro, nije ovo ni prvi ni poslednji put da Marvel pravi neobična uparivanja crtača sa scenarijima koji se očigledno ne gađaju po tonu i energiji i zapravo je ovo vrlo dobra prilika da se podsetimo kako je činjenica da su inicijalni Brubakerov rad na Kapetanu Americi crtali ljudi poput Stevea Eptinga, Michaela Larka i Butcha Guicea bio delom primer neverovatne sreće koju smo kolektivno kao civilizacija imali a delom ipak verovatno svedočanstvo da je Joe Quesada u nekim stvarima VRLO dobro znao šta radi.

Straczynski nam za ovu priliku ponovo daje Kapetana Ameriku koga pamtimo i iz Brubakerovog stripa – a koji je u velikoj meri predložak na kom nastaju svi serijali o ovom liku u 21. veku – skromnog veterana velikog rata koji ume da ceni mir možda više nego mi ostali, dobrog komšiju i nesebičnog lokalnog heroja koji možda u drugim stripovima, sa svojim ortacima iz Avendžersa leti po svemiru i putuje kroz vreme, ali u ovom stripu pre svega se brine o tome da mu je komšiluk čist, da su zidovi okrečeni a da imigrantska porodica koja živi u kolima parkiranim u obližnjoj ulici, dobija tretman kao da se radi o LJUDIMA sa osećanjima, ali i kapacitetima što im samo treba dati priliku da se ispolje, a ne o socijalnim slučajevima koji zavređuju sažaljenje.

Straczynski saosećajnost (a ne, dakle, sažaljenje) stavlja u prvi plan tokom ovog stripa, postulirajući da je ovo ključna i definišuća karakteristika glavnog junaka, iz koje izrastaju i njegova ogromna hrabrost, požrtvovanost, njegov kapacitet da druge inspiriše i mobiliše na akciju. Ovaj Steve Rogers je tokom događaja u stripu nekoliko puta i u sasvim nezavidnim situacijama, boreći se protiv sila koje ne poznaje, ne razume i koje možda ne može da pobedi (čak i da preživi) ali njegove misli su uvek misli čoveka koji je živeo svoj život u skladu sa etikom saosećanja, koji je zajednici u kojoj živi – a ne samo apstraktnom „društvu“ ili „narodu“ ili „državi“ – dao sve što je imao i od nje primio mnogo ljubavi zauzvrat i koji nema strah pred licem večnosti.

Ta ukorenjenost Stevea Rogersa u tlo (i u njujorški safalt), njegov otvoren, srdačan tretman ljudi koje ne poznaje, njegova naivna ali u krajnoj liniji šarmantna dispozicija u odnosu na superherojske kolege koje su sve, tehnički, decenijama mlađe od njega, ga u ovom stripu zaista čine nekom vrstom hodajućeg sveca umotanog u američku zastavu i, pošto Straczynski još uvek ume da napiše duhovit, vrcav dijalog sa malo samozatajnog humora kao začina, nemoguće je ne biti šarmiran protagonistom.

Naravno, pomaže i to da je on ovde suprotstavljen nekim vrlo mračnim silama. „Kapetan Amerika se OPET bori protiv nacista“ je, slažemo se, pomalo izanđala premisa ovih stripova, ali imajući u vidu aktuelni istorijski trenutak, verovatno ne i prevaziđena. U sadašnjici, Rogers se bori protiv serijskog ubice koji ima onostranu pomoć i Straczynski uspešno fokusira narativ na nekoliko likova i njihove odnose, bežeći od nekakve inflacije spektakla skoro po pravilu očekivane u ovim stripovima, pa time i uspeva da antagonist sa kojim Rogers ima posla deluje kao kredibilna opasnost i ubedljiv avatar iskonskog zla na Zemlji. Kada se u priču umeša pomenuti demon, ovo je uvedeno dosta elegantno i sa druge strane uspešno balansirano saradnjom sa Doctorom Strangeom koja u strip unosi finu količinu komičnog predaha i spretno izbegava previše palpi metafizike koja bi narativ odvojila od njegove sociopolitičke srži.

Naravno, ova je srž još izraženija na ime pomenutih flešbekova koji čine skoro polovinu narativa i bave se odrastanjem mladog Stevea Rogersa u predratnim danima. I, da se razumemo, počev od Eda Brubakera pa naovamo, dakle tokom poslednje dve decenije smo čitali TOLIKO priča o mladom Steveu Rogersu, pre nego što je postao Kapetan Amerika, da sam malo zabrinuto podrignuo videvši da se Straczynski i sam vraća na ova podešavanja, pitajući se ima li uopšte GDE da se udene još jedan Rogersov origin story.

Ali Straczynski je ovo odradio vrlo korektno, pokazujući metodično taj prodor nacističke misli u američku javnost, njenu prijemčivost za delove običnog naroda u godinama pre nego što je holokaust ušao u globalnu svest i, ne morajući da nam crta ikakve paralele sa savremenim istorijskim i socijalnim gibanjima, pružio uverljiv narativ o mladom čoveku koji prirodno i organski staje na suprotnu stranu i zariče se da nosiocima diskriminatorske, fašističke idelogije koja propagira snagu, podsmeva se slabosti i prezire raznovrsnost smatrajući da je samo ideološko ujedinjenje istorijski opravdano, pokaže da NIKADA neće biti ne samo u pravu nego i da nikada, uprkos svim prividima, neće biti u većini.

I, sad, Straczynski ume da se raspiše i još u vreme Civil Wara su mu prebacivali da preteruje sa svojom „liberalnom agendom“ ali mislim da je sa ovim stripom našao pravi balans. Captain America: Stand nije ni akcioni spektakl, a što njegove akcione scene, dobro promišljene i „režirane“, čini efektnijim, ali ni suvi traktat ili diskusija o vrednosti saosećanja naspram fašističke mitologije snage. On uspešno spaja oba ta ekstrema i provlači ih kroz ličnost glavnog junaka koju scenarista oživljava emotivnošću, plemenitošću, empatijom, dostojanstvom pa i humorom, dajući nam heroja kakvog možda ne zaslužujemo, ali koji može da nas inspiriše. Pa ako to deluje inspirativno, kolekcija se na Amazonu da kupiti ovde.