Kao što sam i obećao, danas čitamo DC-jev najnoviji tekući serijal sa naslovom Outsiders, jednu srazmerno revolucionarnu novu etapu u istoriji tima koji se zapravo odlikovao pre svega time da je u pitanju gomila s koca i konopca, ad-hok pokupljenih trećepozivaca koji asistiraju Betmenu (u nekim inkarnacijama Nightwingu) u situacijama koje nisu nužno onako moralno jasne kako je obično kada Mračni Vitez u akciju uskače sa svojim „A“ timom, Ligom Pravde. Outsidersi su imali nekoliko verzija ali to smeštanje na marginu superherojskog posla, gde će obavljati važne zadatke ali o kojima se, po prirodi stvari neće mnogo ni pričati ni znati izvan kruga posvećenih je obeležilo svaku.

Najnoviji Outsiders, započet krajem prošle godine i u trenutku u kome ovo kucam sa sedmim brojem aktuelnim u prodavnicama, je samo u najpovršnijem smislu nastavak ove filozofije. Njegovi scenaristi Collin Kelly i Jackson Lanzing – kolektivno nazvani The Hivemind i odgovorni za recentne radove na Kapetanu Americi i Guardians of the Galaxy u Marvelu – su svakako tim naselili likovima koji imaju nekakve tangencijalne veze sa Betmenom i postavili njegov rad izvan uobičajenih superherojskih tokova, pa je već i izbor naslova za serijal razlog da skeptici među nama podignu barem jednu obrvu u napadu sumnjičavosti. Na primer: Betmen se u ovom stripu ne pojavljuje. Takođe: ovaj strip NIJE ono što mislite da će on biti, dakle, priča o nefunkcionalnom timu marginalaca koji se međusobno jedva uklapaju i moraju uprkos stalnoj internoj frikciji da pobede u situacijama koje bi bile izazov i za mnogo uhodanije i reputabilnije ekipe, a sve to tako da za njihove pobede (i usputne poraze, gubitke itd.) niko i ne sazna.

Lanzing i Kelly su se ovim stripom zapravo uključili u proslavu tridesetogodišnjice Wildstorm univerzuma – koja je bila 2022. godine ALI NISMO OVDE DA CEPIDLAČIMO – i njihov Outsiders je naredna etapa u spajanju kontinuiteta Wildstorma sa DC-jevim mejnstrimom, procesu koji ide još od 2011. godine kada je DC sa lansiranjem svoje The New 52 inicijative rebutovao celokupan svoj multiverzum i ostatke Wildstorma retkonovao tako da budu (oduvek) delovi multiverzalne istorije DC-ja.

Ima naravno nečeg zavodljivog i fascinantnog u tome kako korporacijski biznis-potezi kreiraju do nedavno nemoguće nove miteme unutar fikcije od koje korporacija živi. Pre nekoliko godina smo, recimo, tako imali Konana kao člana Avengersa (ili makar jednog od Avengers timova) u Marvelu jer je Kuća ideja u to vreme plaćala licencu za ovaj lik. Kada je Jim Lee prodao Wildstorm DC-ju 1998. godine, krosover između Wildstorm i DC likova je ostao na nivou povremenog incidenta, sa samo blagom eksploatacijom činjenice da su mnogi od najpopularnijih likova iz Wildstorm univerzuma bili zaoštrenije, kasnomilenijumske satirične varijacije na neke od ikoničnih DC-jevih likova.

Delom je, odlučujem da verujem, ovo bilo i iz poštovanje prema Leeju, ali i na ime prepoznavanja da je Wildstorm imao sopstveni ton i duh, decidno drugačiji od DC-jevog mejnstrima i da je ovo bila njegova komparativna prednost, identitetska snaga koja ga je činila distinktnim i koju je vredelo sačuvati. Ne treba da se zaboravi da je Wildstorm, tik pred prodaju DC-ju, lansirao neke od svojih najboljih serijala sa kvalitetnim autorima koji su u svoje redove ubrajali i Alana Moorea, te da je kupovina ove firme i čuvanje njene posebnosti unutar Warnerove korporativne strukture bila i neka vrsta prestiža.

Naravno, malo više od decenije kasnije, ovo je sve razmontirano. Wildstorm je makar dobio častan ispraćaj serijom DOGAĐAJA koji su ovaj univerzum doveli do logičnog i dostojanstvenog završetka, ali čim je The New 52 inicijativa krenula, postalo je jasno da će DC tretirati Wildstorm kao otpad sa kog se mogu spasti neki još uvek funkcionalni delovi. Tako smo imali Demonite ubačene u mejnstrim stripove, imali smo serijal o Grifteru koji nikuda nije otišao i dok Warren Ellis nekoliko godina kasnije nije dobio priliku da rebutuje Wildstorm, bilo je jasno da niko nije znao šta bi sa ovim materijalom započeo.

No, ni Ellisov rebut, uprkos solidnom kvalitetu nije porodio renesansu i posle njega se stalo, pa smo tek u poslednjih par godina sa novim WildC.A.T.S. dobili kredibilan novi napor da se Wildstorm oživi unutar mejnstrim DC okvira, koji je pokazao kako to zapravo može da funkcioniše. Onda je Ram V uradio Vigil kao svojevrsni omaž Planetaryju, samo baziran na indijskim likovima.

A onda smo dobili Outsiders, koji JE Planetary. Samo sa „Bet“ likovima.

Nisam siguran da li Lanzing i Kelly misle da ovde igraju nekakvu lukavu igru sa čitaocima i jedan od razloga što ovim serijalom nisam PRETERANO zadovoljan je i to što će on delovati začudno i maštovito i smelo publici koja nije čitala Planetary, ali je istovremeno posoljen brojnim referencama i migovima koji treba da asociraju na Planetary, namenjenim, očigledno, publici koja JESTE čitala Planetary, a koja će, ako sam ja ikakav reprezentativan primer, najveći deo ovog stripa provesti pitajući se koji je smisao prepričavanja Planetary od strane dvojice scenarista koji nemaju viziju uporedive snage, širine i dubine kao što ju je imao Warren Ellis.

Ellisovo ime je danas neka vrsta tabua u strip-industriji na ime njegovog privatnog života koji je nesrećno izmešao sa profesionalnim i njegovi komplikovani odnosi sa ženama koje su – naglašeno grupno – insistirale da je sa njima ispoljio kombinaciju emocionalne surovosti i neke vrste (ucenjivačke) trgovine uticajem su na kraju doveli do toga da jedan osoben scenarista izađe iz stripa. Time je strip-industrija (makar američka) postala nešto bezbednija za mlade žene ali i stoji da smo izgubili jednog cenjenog autora. Čiji je, doduše, poslednji rad (The Batman’s Grave) bio skoro potpuna besmislica.

No, Planetary je bio jedan od vrhunaca Ellisovog rada a koji, za razliku od, recimo, njegovog Transmetropolitana, zapravo nije imao status hita već je uprkos snažnom kultnom sledbeništvu pomalo tavorio na margini i trebalo mi je duže od deset godina da na mišiće izda svojih 27 brojeva i okonča svoju priču.

Ali ju je okončao – što je mnogo više no što možemo reći za neke druge Ellisove radove, od nesrećnog Doktor Sleepless ili Desolation Jones koji su se negde usput izgubili, pa do The Authority koji je Ellis završio, samo da bi onda ovaj serijal imao sasvim drugi život u radovima drugih scenarista – i to jednom iznenađujuće ljupkom, optimističnom notom koja je Ellisove opsesije metafikcionalnom tematikom i zamišljanjem alternativnih istorija popularne kulture dovelo do finala sa jednim humanističkim prelivom, podcrtavajući originalni moto ovog serijala: „svet je neobično mesto… hajde da ga takvim i sačuvamo“.

Utoliko, smislenost serijala kao što je aktuelni Outsiders dolazi pod znak pitanja i pre nego što uđete dublje u njegove priče jer, ako nisam bio jasan prvi put, ovaj Outsiders je BUKVALNO Planetary samo sa likovima kao što su Lucius Fox, njegov sin Luke Fox (Batwing) i Kate Kane (Batwoman) u timu, i sa „Bubnjarem“ kao jasnom poveznicom sa originalnim Planetaryjem, a koji je u ovoj verziji žena. Dakle Bubnjarka.

Kane je jedna jezičava prznica i služi da se čitaocu iz sve snage saopšti kako ovo NIJE strip vezan za Betmena, a što je verovatno prilično razočaranje za one čitaoce koji su Outsiders krenuli da čitaju očekujući  BAŠ TO. Ali neće ga dobiti. Tim koji Lucius finansira i koordinira a gde su ostalo troje terenska ekipa, već u prvoj epizodi nalazi „nosač“, veliki kosmički brod koji pamtite iz The Authority i njihova misija postaje pronalaženje i katalogiziranje „neobičnih“ fenomena u svetu, bez imperativa da se protiv njih „bore“. Planetary je, naravno, u prvo vreme bio strip upravo o ovakvim stvarima, jedna razobručena oda maštovitosti, kreativnosti, ukrštanju raznih popkulturnih koncepata iz raznih epoha i medijuma, bez nužde da oni budu spakovani u format superherojske drame, i Outsiders ide istim stopama od svog početka.

Ali uz par bitnih ograničavajućih dimenzija. Prva je da se Planetary dešavao u svetu koji je bio notabino bliskiji našem, dakle svetu u kome nema superheroja – kasnije se videlo i zašto – i gde su pojavljivanja neobičnih, natprirodnih, neobjašnjivih fenomena bila legitimni DOGAĐAJI koje je strip prikazivao kao istorijski notabilne za svet u kome se narativ dešavao. No, svet koji je PREPUN superheroja, svi likovi su svesni postojanja paralelnih univerzuma i neka vrsta globalne, univerzalne ili multiverzalne krize se dešava svaka 2-3 meseca naprosto ne može da ima istu vrstu izvorne začudnosti na kojoj je Planetary počivao.

Druga ograničujuća dimenzija je svakako što su Kelly i Lanzing uzeli likove iz drugopozivaškog Betmenovog ešelona ali su ti likovi potpuno nebitni za priču i ovaj Outsiders je mogao da ima na njihovim mestima doslovno bilo koja druga tri lika. Njihova međusobna dinamika, dijalozi itd, sve je to koliko-toliko korektno, ali je potpuno nebitno za priču a što se i potvrđuje u kasnijim epizodama kada fokus narativa pada na Bubnjarku. Ako spadate u fanove Batwinga ili Batwoman – a ona svakako može da računa na solidnu fan-bazu na ime srazmerno popularne televizijske serije – moguće je da ćete se blago frustirati kada vidite koliko su ovi likovi suštinski nebitni za ovaj narativ.

Treća i najbitnija dimenzija je ta da Lanzing i Kelly kao da nemaju nikakvu ideju šta bi radili sa ovim stripom sem da imitiraju, emuliraju ili ponavljaju ono što je Ellis već radio u Planetary i da je njihovo odsustvo vizije primetno već u tome koliko se oslanjaju na reference na stare stripove radije nego da pišu nešto novo i svoje.

I, sad, vidim da je dosta američkih kritičara impresionirano ovim Outsidersom, ali plašim se da je to samo jedna sada već nezdrava adikcija na intertekstualnost koju DC bezobzirno forsira poslednjih godina, kroz radove prvo Scotta Syndera (opravdanije i spretnije) a onda Joshue Williamsona (manje spretno i opravdano). Planetary je, da bude jasno, bio grandiozan poduhvat koji je fikciju tretirao kao „mesto“, baveći se graničnom naukom, psihodeličnim drogama, stripovskim, filmskim i literarnim mitemama tako da čitaoca ubedi da čita ne samo „What if…“ narativ već maltene jednu autentičnu istoriju sveta koji postoji – u svakom merljivom smislu – isto onoliko koliko NAŠ svet postoji i u kome su stvari koje mi znamo kao „stvarne“, fiktivne, i vice versa.

Outsiders je, pak, prvo omaž a onda i direktan nastavak Planetaryja koji u prvih nekoliko epizoda emulira Ellisovo gikovsko oduševljavanje popkulturnim arhetipima a onda pokušava da, kao i Ellis, ove razdvojene epizode začudnosti (tajanstva i mašte, kako se to nekad govorilo) uveže u metafikcionalni narativ sa dramskom srži. No, Kelly i Lanzing ovo ne umeju da urade ako ne preuzimaju stvari direktno od Ellisa ili ako ne prave pomalo trapave aluzije na DC-jeve krosovere, događaje, multiverzalne krize.

Video sam kritičare koji – puni oduševljenja – kažu da su kasnije epizode Outsidersa „kritika“ DC-jeve prakse čestog rebutovanja svojih univerzuma, ali bojim se da je to preoptimistično čitanje ovog stripa i da zapravo Lanzing i Kelly rade jedan mnogo dosadniji posao koji se sastoji u „objašnjavanju“ kako i zašto je Planetary postojao u zasebnom univerzumu i kako se sada spojio sa glavnim DC-jevim univerzumom i kako i gde se likovi koje znamo iz Planetary mogu smestiti u DCU „istoriju“.

Ne mogu da se otmem utisku da je za ovakav posao malo prekasno. Kada je ovakve stvari radio Grant Morrison pre dvadeset godina imali smo posla sa nadahnućem. Kada je Geoff Johns onda nešto slično uradio sa Doomsday Clock već tada smo na delu imali jedan izrazito srednjaški pokušaj da se vizija Alana Moorea svede na jednu od varijacija DC-jevih arhetipa, dobronameran ali, svakako i pomalo neukusan.

Sad, Warren Ellis nije Alan Moore, nit je Planetary Watchmen, ali Outsiders se služi izrazito prostačkim metafikcionalnim alatima da sa leša stripa koji se završio 2009. godine skine dovoljno porodičnog nakita kako bi nekako ubedio savremenog čitaoca da čita nešto značajno, smisleno, možda i blago revolucionarno.

Ali ne čita, naravno da ne čita, a efekat koji bi Outsiders mogao da ima je dodatno oslabljen već tom činjenicom da se DC-jevi stripovi poslednjih nekoliko godina nalaze u stanju gotovo stalnog rebutovanja i jedne do incestuoznosti prenaglašene interreferentnosti pa je ovo, rekao bih, tek JEDAN od stripova koji se bave intertekstualnim radom, a čija metafikcionalna dimenzija nije ni prineti Ellisovom radu na Planetary.

Crtež je ovde delo crtača Roberta Careyja, koji ima solidnog iskustva u američkoj industriji ali mu je ovo zapravo najvisokoprofilniji posao do sada, i Irac se i sam nalazi u nezgodnom procepu da crta strip sa superherojskim likovima u kostimima, koji rade naizgled normalne superherojske stvari ali da to na kraju ne bude strip o akciji i kinetičkoj energiji već jedna začudna filozofska maštarija s onu stranu granice između stvarnosti i fikcije. Nije Carey loš pripovedač ali on likove mora da crta sa blagim odmakom od njihovih glamuroznih superherojskih persona i na momente je strip naprosto ružan, pogotovo sa naglašenim digitalnim procesovanjem pozadina i zagasitim kolorima koje radi Valentina Taddeo. Dodatno, letering Toma Napolitana je, a ovo je kritika koju retko upućujem letererima, napadan, na momente dizajniran tako da bude upadljiv a nečitak pa onda crni Times New Roman font na prljavoj, svetlosmeđoj, rasterizovanoj pozadini treba da stripu podari atmosferu ozbiljnosti i naglašenog pripovednog sloja, ali me svaki put izbaci iz čitanja jer moram da napravim svestan napor da pratim tekst.

Outsiders nije sad nešto intenzivno loš strip. I svakako ima zabavne epizode, ma koliko one bile suštinski nebitne za njegov glavni narativ. Ako niste čitali Planetary on je svakako i intrigantan, a i meni koji ga JESAM čitao i, kao što se vidi, imam dosta emotivnog uloga u njemu, on budi radoznalost. No, moja je radoznalost prevashodno ona koju cinik oseća kada anticipira da će stvari postati još gore, pa me možda ne treba previše slušati. Lanzing i Kelly su svakako radili bolje stripove od ovoga i da sam ja neka vlast ne bih im ni odobrio pič za Outsiders jer ovaj strip za sada nije dao ni jedan razlog da postoji. Sve smisleno što Outsiders pokušava da kaže Planetary je već rekao smislenije i elegantnije a sve ovo što Lanzing i Kelly ubacuju služi samo bespotrebnom detaljnijem uvezivanju stripa sa DCU kontinuitetom. Ali poenta je, NE budite kao ja, uđite u ovaj strip čista uma i otvorena srca i možda za vas on uradi više nego što je uradio za mene. Amazon serijal ima ovde.