Kada sam pre nekoliko meseci odigrao petnaestominutni demo igre Duck Detective: The Secret Salami od njega sam odšetao sa dobrim impresijama i zapitanošću da li će konačna verzija igre učiniti nešto više sa vrlo solidnom premisom prikazanom u demou. Sada, kada sam na Steam Decku završio kompletan narativ za nešto više od tri sata, odgovor je jasan: ne zaista. No, srećom, to nije ni toliko bitno jer, rekosmo, igra se može završiti za tri sata, pa i znatno manje ako imate funkcionalniji mozak od mojeg, i njen šarm i pristojna premisa imaju dovoljno goriva da vas do kraja dovezu uz minimum frustracije.

Duck Detective: The Secret Salami je neka vrsta potvrde da su deduktivne avanturističke igre u solidnom zamahu i da taj neki „detektivski“ podžanr osvaja srca publike kojoj klasični avanturistički program možda nije dovoljno, pa, udoban. Pričam možda samo iz svog iskustva, ali činjenica je da pored popriličnog uspeha dugovečnih japanskih serijala poput Ace Attorney ili Danganronpa i na evroameričkim teritorijama, kao da dobijamo sve više intrigantnih i maštovitih naslova rađenih na zapadnoj hemisferi u kojima se „stari“ avanturistički pristupi zamenjuju modernijima, sa intrigantnim rezultatima. Nisam siguran ni da bi njihovi autori nužno te igre videli kao deo istog žanra, ali čini mi se da je sasvim u redu povezati igre poput Her Story (i Telling Lies), Paradise Killer, The Case of the Golden Idol i Return of the Obra Dinn u labavi format „deduktivne avanture“ gde se detektivsko-forenzički pristup rešavanju kognitivnih problema distinktno razlikuje od old school avantura i njihovog oslanjanja na inventarske zagonetke, snalaženje u prostoru, ponekada mučnu pretragu ekrana za pikselom na koji još niste kliknuli.

Meni se dopada ova evolucija avanturističkog žanra, pogotovo jer ona ne znači da klasične avanture moraju da se sklone i nestanu – na kraju krajeva nedavno smo dobili novi Monkey Island a Ron Gilbert najavljuje još razne divote – između ostalog jer naprosto volim detektivski, forenzički, islednički žanrovski pristup, ali i jer su one najčešće konstruisane tako da se izbegnu neke od standardnih klopki u koje klasične avanture znaju da upadnu i koje sam, sa svojom sedom glavom i više od pola veka življenja što sam ga nabio u dupe, ipak danas manje sklon da tolerišem.

Tako, recimo, ove igre nemaju komplikovane ambijente u kojima se krećete i gde je neretko lako izgubiti se – stare tekstualne avanture osamdesetih godina prošlog veka su kao maltene obavezni deo dizajna imale najmanje jedan lavirint u kome će se igrač izgubiti pre nego što i shvati da je u njega nesmotreno ušetao – ali najčešće nemaju ni inventar. Mehanika u kojoj ćete – nakon iscrpljivanja svih logičnih ideja koje su vam pale na pamet i shvatanja da ste udarili o kognitivni zid – svaki predmet koji ste pokupili u igri pokušati da iskoristite na svakom interaktivnom objektu u igri time ovde ne postoji i ove su igre fokusirane na jasno omeđen skup predmeta i koncepata koje samo treba deduktivno posložiti tako da daju nekakav logičan ishod.

Zvuči kao mala, akademska razlika ali na terenu je ona opipljiva, sa odsustvom potrebe da se igrač pita je li propustio neki predmet u igri ili je li isprobao baš SVE postojeće kombinacije predmeta i objekata, gde se najosetljiviji deo igranja ne odvija u frustrirajućem ponovljenom lutanju kroz lokacije i kliktanju po svemu, već najpre u njegovom intelektu, sa svim potrebnim informacijama koje mu se nalaze pred očima. Avanturističke igre su početkom osamdesetih bile neretko predstavljane kao cerebralniji deo medijuma video-igara, intelektualno superiorniji parnjak arkadnim igrama sadržanim u jednostavnim konceptima i akciji, ali čini mi se da se sa ovim postepenim skretanjem u deduktivnom smeru zapravo kredibilnije približavamo tom idealu igre koja je „pametna“. Pogotovo tim ukidanjem potrebe da se stvari od igrača skrivaju iza predmeta u okruženju ili svođenjem interakivne oblasti na ekranu na jedan piksel na koji treba kliknuti ili pukom srećom ili metodičnim, nimalo zabavnim kliktanjem po CELOM ekranu.

Duck Detective: The Secret Salami, dakle, kao i druge svoje savremenice vidno obeležava svaku interaktivnu tačku na ekranu, a i čitav narativ igre (sem kratkog uvoda u detektivskoj agenciji) odvija se na vrlo omeđenom prostoru kompanije Bear Bus, međugradskog autobuskog prevoznika, gde igrač ima na raspolaganju svega nekoliko lokacija i nema govora o gubljenju, dezorijentaciji ili nedajbože, ikakvim lavirintima. Takođe, igra ima inventar samo utoliko da detektiv-patak (po imenu Eugene McQuaklin) u njemu drži beleške o likovima i njihovom ponašanju, skrinšotove njihovih kompjuterskih monitora i slične informacije. Drugim rečima ovde decidno NEMA „fizičkih“ predmeta kojima treba da otkrijete funkciju u okruženju a koja je često samo najtanjim logičkim sponama povezana sa njihovom osnovnom funkcijom – sećamo se ozloglašenog problema sa pravljenjem lažnih brkova od mačijeg krzna iz trećeg Gabriela Knighta koji ima i svoju sopstvenu stranicu na vikipediji a mnogog je prpošnog avanturistu pre četvrt veka sveo na jecajuću gomilu drhturavog tkiva na patosu ispred računara – i većina zagonetki u ovoj igri se svode na prepoznavanje obrazaca, njihovo poređenje, pamćenje odnosa među likovima i logično povezivanje onoga što znate sa onim što je kredibilno da se pretpostavi.

Kako smo već ukazali u prikazu demoa, Duck Detective: The Secret Salami je pre svega postavljena u simpatičan svet koji je neka vrsta uspešne furry parodije na detektivski noir. Glavni junak je intenzivno luzerski kodiran privatni detektiv sa fedora šeširom na glavi, beležnicom u ruci i umazanim mantilom na ramenima, a koji se skoro slučajno zatiče u pomenutoj kompaniji da istraži naizgled banalan slučaj krađe ručka među zaposlenima. Kroz razgovor sa zaposlenima i pregled dostupne dokumentacije, Eugene će naleteti ne samo na indicije da je najočiglednije sumnjiva osoba u ovom kolektivu zapravo samo smotani gik koga neko namerno podmeće da padne za nešto što nije učinio, već i na tragove većeg kriminalnog prestupa sa ozbiljnijim posledicama.

Parodična dimenzija igre odgovorna je i za to da ovo u startu nije neki VELIKI narativ, ni po trajanju – ceo se slučaj rešava u toku jednog dana – niti po ambicijama. Duck Detective: The Secret Salami je smešten u interesantan svet čije obrise vidimo u dostupnim dokumentima, a koji sugerišu tenziju između dve susedne države, zabranu uvoženja izvesnih robnih artikala itd, ali se suštinski ova priča do kraja svede na, hajde da kažemo, privredni kriminal relativno malog obima i nema neke velike posledice po šire ljudsko društvo.

Suprotno, akcenat je baš na užoj zajednici, to jest na samom kolektivu zaposlenih u Bear Busu a koji, strogo uzev, ni nisu ljudi već antropomorfne životinje sa upečatljivim karakterizacijama i prepoznatljivom „kancelarijskom“ dinamikom gde se ispod tankog sloja službene formalnosti krije sva sila ogovaranja, zakulisnih spletki, pa i pomenutog kriminala.

U mehaničkom smislu Duck Detective: The Secret Salami pre svega ceni metodičnost, dakle postupan pregled svih raspoloživih interaktivnih objekata u igri pa onda, kada prikupite sve važne podatke tim putem, njihovo korišćenje u dijalozima sa zaposlenima. Ovi dijalozi onda Eugeneu daju ključne reči koje na kraju dedukcijom (koju igra zove „deDUCKtion“*) treba spojiti u iskaz što će objasniti šta se dešava i otvoriti put u dalje istraživanje slučaja. Dedukcije tehički mogu biti kompletirane i pre nego što skupite sve ključne reči, ali ne znam da li igra to dopušta, no, kvalitetno obeležena mapa i transparentno vođena evidencija su tu da osiguraju da ste u svakom trenutku svesni imate li još neku propuštenu reč koju treba naći u dijalogu sa nekim od zaposlenih.

*tekst igre, srećom, ne preteruje sa igrama reči, ali je jedan od najboljih elemenata humora to da se tokom učitavanja igraču nude „zanimljive činjenice o patkama“ koje su uglavnom bizarno lažne i duhovito apsurdne

Kada pređete u mod dedukcije, ovo je tipično rečenica u kojoj nedostaju ključni termini (najčešće „ko“ je nešto uradio i „šta“ je on uradio ili bio u konkretnom slučaju) a koje onda birate sa liste prikupljenih reči, dok vas igra blago upućuje u to koliko ste blizu pogotka, govoreći vam da su recimo „tri stvari sigurno pogrešne“ u ovoj rečenici ili da su „dve ili manje stvari pogrešne“. Ako poznajete američku tradiciju „Mad Libs“ knjiga, gde se igrate popunjavajući nedostajuće reći u rečenicama i time pričate „svoj“ narativ u jednom kontrolisanom formatu, ovo je površno slično tome, sa, naravno, razlikom što u slučaju ove igre ideja nije da budete maštoviti već da nađete jedno, zacrtano rešenje.

Ovo, ukazaćemo, nije NAJELEGANTNIJI sistem na svetu ali još igrajući demo bilo je jasno da će se u kompleksnijim slučajevima, sa dužim, složenijim rečenicama pre ili kasnije doći do mehaničkog nagađanja a pošto igra ne kažnjava pogrešne pokušaje (bilo bi to presurovo), onda makar ima razumno neodređen način da vas usmeri na pravu stranu, tako da nemate osećaj da vam se rešenje direktno saopštava.

Pošto sam ja prilično intelektualno ograničena osoba, pri kraju igre sam dolazio do situacija gde se samo igram sa nagađanjem i pratim kada se notifikacija menja sa „tri greške“ na „dve ili manje“, ali fer je i reći da sam za svaki pa i najteži problem u igri na kraju rešenje imao u svojoj glavi pre nego što sam ga ispisao na ekranu. No, iako je ovo najvećim delom na ime mojih skromnih kognitivnih kapaciteta, delom je i do dizajna igre koji svakako ima prostora  da bude unapređen.

Prva i osnovna stvar je svakako to da igra igrača možda i nenamerno usmerava da o pronađenim informacijama razmišlja kao o apstrakcijama čiji sadržaj nije bitan jer će Euegene nakon pregleda poruka, skrinšotova, izgleda osumnjičenih i drugih komada informacije sam zabeležiti ključne reči koje sumiraju tu informaciju i predstavljaju osnovu za dalje istraživanje. Tako ćete možda pročitati razmenu poruka između zaposlenih i iz nje poneti samo jednu informaciju koju Eugene zabeleži, da bi se kasnije ispostavilo da sam tekst poruke zapravo sadrži značajne druge informacije. U jednom slučaju, recimo, Eugene sasvim previđa da zabeleži kako je u nekoliko poruka koje su pisali – nominalno – različiti ljudi, rukopis identičan pa je na jednoj od njih i ime navodnog autora poruke napisano pogrešno. A ovo kasnije bude važan detalj na osnovu koga utvrđujete identitet prekršioca.

Ovaj element se prevazilazi time da vaš inventar sadrži skrinšotove svih ekrana i fotografije poruka i njima možete pristupiti kad hoćete a igra ima i sasvim solidan sistem savetovanja igrača gde će Eugene na zahtev objasniti šta bi trebalo pažljivije pregledati ili uporediti da bi se našlo rešenje, a da nikada neće sam da vam kaže rešenje.

Drugi problemčić je da su neke od ključnih informacija opet sadržane u dijalozima koje Eugene vodi sa zaposlenima a da ne postoji način da se oni ponovo pregledaju jednom kada se dijalog završi. S obzirom na zlatni standard logovanja dijaloga koji je Dagnanronpa uvela a Ace Attorney preuzeo – mada je, ne zaboravimo, još pre četvrt veka Deus Ex imao kompletan log svih dijaloga u igri – Duck Detective: The Secret Salami bi u nekoj svojoj budućoj iteraciji ovo MORAO da uvede kao neophodnu mehaniku, pogotovo ako bude ambicije da se kreiraju složeniji slučajevi sa više lokacija, likova, preplićućih kriminalnih aktivnosti.

Ovo je, srećom, dovoljno mali zaplet da igrač najveći deo bitnih informacija još uvek može da drži u glavi čak i kada one nisu dostupne putem dijegetičkih zapisa u igri, no, do kraja igre se i pokaže da je možda tempo same igre žrtva dosta mehaničkog pristupa dizajniranju prioriteta u istrazi. Tako, dok prvih dva sata nude intuitivnu i ugodnu smenu sakupljanja podataka na terenu i zabadanja kljuna u beležnicu da iz mase informacija dedukcijom dođete do dramatičnog zaključka – dinamika koju su, uostalom, najveće igre u ovom podžanru poput Ace Attorney i Dagnanronpa standardizovale – poslednji se sat u mom slučaju sveo na nekoliko konsekutivnih dedukcija gde je Eugene maltene sve vreme stajao na jednom mestu dok sam ja morao da rešavam jednu po jednu rečenicu koje su sve sledile jedna iz druge i iz mase već skupljenih informacija. Možda je nešto od ovoga bilo moguće i rešavati ranije, ali igra me svakako nije kanalisala tako da kombinujem aktivnosti, pa se tu sasvim legitimno može uputiti zamerka na tempo.

No, kao nekakav prvi rad u potencijalnom serijalu, Duck Detective: The Secret Salami je savim ugodan predlog. Njegov detektivski sloj, uz zamerke koje smo gore naveli, ima jasna pravila i od igrača zahteva samo pažnju u obradi dostupnih podataka i elementarnu logiku. Ovde nema ekscentričnih objašnjenja za mundane probleme, nema egzotičnih skokova u rezonovanju na koje treba da vas asociraju detaljčići kojima niste pridavali pažnju jer niko pri zdravoj pameti ne bi pomislio da stvari u svetu ove igre funkcionišu na TAJ način, i ovo su sve ozbiljne prednosti kojim ova igra može da se podiči i da na njima gradi neke naredne iteracije. Da bude jasno, ovde postoji i nekoliko „crvenih haringi“, dakle, komada informacije koji deluju kao da će biti značajni da se slučaj razreši a koji do kraja ne igraju nikakvu ulogu i nisam siguran da ova vrsta oduživanja duga tradiciji avanturističkih igara ovde zaista doprinosi eleganciji dizajna, ali mu, srećom, ni ne smeta previše i Duck Detective: The Secret Salami definitivno nije napravljen da vas namerno skrene u pogrešnim smerovima i da vam veštački blokira progres. Ova igra ŽELI da uspete.

A onda na sve to dođe i produkcija koja je veoma dobra, sa, kako sam već i u prikazu demoa ukazao, likovima koji su dvodimenzionalni sprajtovi kao izrezani od papira, smešteni u aksonometrijski prikazan prostor. Likovi izgledaju odlično, sa sjajnim dizajnom samih sprajtova koji se odlično uklapa sa portretima i 2D crtežima tokom kinematika, a kancelarijsko okruženje je urađeno sočno, karakterno, sa finim brojem detalja koji mu daju puno osobenosti, sa veoma lepo kolornom paletom i mrvicu preteranom fizikom što igri daje fini, ne prenaglašeni, preliv slepstik komedije. Naravno, kada imate ovako mali broj lokacija, sevap je da svaka od njih bude upečatljiva i prepoznatljiva sama za sebe pa onda i igra koja se događa u najdosadnijem od svih okruženja – kancelarijama – uspeva da bude veoma prijatna za oko, a na sve to dolaze vrlo dobra muzika i odlična glasovna gluma.

Muzički, Duck Detective: The Secret Salami se, sasvim očekivano, oslanja na atmosferični džez koji evocira kinematske uspomene što ih valjda i dalje svi imamo, dok je glasovna gluma uparena sa duhovito pisanim dijalozima i mada su svi likovi vrlo dobri, najupečatljiviji je svakako sam Eugene čije bogartovsko mrmljanje parodičnih fraza i uzbuđena krešenda u momentima deduktivnih uzleta dobijaju perfektnu realizaciju u glumi Seana Chiplocka, a koga možda znate iz filma Pokémon: Detective Pikachu, igre The Legend of Zelda: Breath of the Wild i još kojeg Mortal Kombata.

Duck Detective: The Secret Salami je igra čiji svedeni, kratki format veoma mnogo radi u njezinu korist. Koje god da sam zamerke uputio na dizajn same mehanike, igre naprosto nema dovoljno da se kod igrača izgradi frustracija a slučaj koji Eugene uz pomoć igrača rešava je dovoljno mali, jednostavan ali intrigantan – jer se dešava u jednom intimnom okruženju – da vas drži na udici do samog kraja. Ako volite detektivske igre, ovo je – po ceni od razumnih desetak evra – nešto čemu vredi posvetiti malo pažnje.