Iako Jeffa Lemirea ja često umem da nazovem kraljem melanholije i poznat je po sporim, tužnim slice of life stripovima, to ne znači da je on poni koji zna samo jedan trik. Neki od njegovih superherojskih stripova su bili VRHUNSKI (na primer monumentalni projekat Black Hammer, koji se u trenutku dok ovo kucam, završava posle dosta godina bujanja i izvanredno kreativnog korišćenja klasičnih superherojskih i naučnofantastičnih motiva), a i kada se dohvati horora, gotovo bez napora pokaže da ni na ovom polju nema mnogo ozbiljnih takmaca. Danas pričamo o metaserijalu The Bone Orchard Mythos koji je upravo demonstracija toga kako Lemireov smireni, na likovima i njihovom unutršnjem životu bazirani pristup može da proizvede izvanredan horor.

Naravno, nije Lemire tu jedini zaslužan i The Bone Orchard Mythos je notabilan i po tome da je ovo najambiciozniji a svakako za sada i najimpresivniji projekat koji je talentovani Kanađanin uradio sa italijanskim majstorom Andreom Sorrentinom i čak i da vam se NI MALO ne dopadne to kako Lemire piše The Bone Orchard Mythos, ovaj strip je i dalje NEOPHODNO videti jer je Sorrentino u njemu odradio neke od svojih najboljih tabli ikada, a kolori Davea Stewarta i letering Stevea Wandsa sa njegovim vrlo ozbiljnim, vrlo realističnim a opet halucinantnim, onostranim crtežima idu, pa, skoro perfektno.

Sorrentino i Lemire imaju dugu i plodnu saradnju a zbog čega se uvek malo zakikoćem. Lemire, koji je i vrlo aktivan kao crtač nekih sopstvenih stripova ima stil koji je na sasvim drugoj strani od Sorrentinovog. Dok Kanađanin pre svega radi sa linijama i perfektno koristi bele površine da čitaočev mozak natera da sliku popuni sam, sa likovima koji su često stilizovani, pa i karikirani, Sorrentino naprotiv, radi ultarealistične likove (sa obilnim korišćenjem foto-referenci*), insistira na mnogo crnih površina koje u ovom stripu deluju kao preteća praznina u koju možete da upadnete ako se u nju malo jače zagledate, i voli monumentalnost kompozicija, sa čestim postavljanjem gledišta u donji rakurs i utiskom zadivljenosti (i strave) koji ovo bez greške izaziva kod čitaoca.

*u jednom od ovih stripova prepoznaćete Jackiea Chana i Denzela Washingtona, na primer

Sorrentino je u američkom stripu zapravo i započeo kao autor horora, ili makar superherojskih priča smeštenih u hororične mizanscene (konkretno na DC-jevom I, Vampire*) a onda je, došavši do Lemirea, u Marvelu sa njim radio Old Man Logan i povremeno još neke X-Men stripove. I, ma koliko da je Sorrentino i na ovim dužnostima zablistao, kao celoživotni ljubitelj superherojštine mogu sa dosta autoriteta da kažem da sam bio srećan kada se oslobodio OVOG jarma i u tandemu sa Lemireom počeo da radi različite creator-owned serijale za Image.

*mada je pre njega crtao adaptaciju Sonyjeve igre God of War za Wildstorm, ali pošto je nju pisao Marv Wolfman, i to ćemo nekako, malo na silu, ubaciti u horor fioku

O nekima od njih sam i pisao – sećate se kako sam Sorrentina hvalio za Primordial – ali o onom glavnom nisam. Gideon Falls je bio vrlo bitan projekat za oba autora, serijal od 27 brojeva koji je 2018. godine dobio Ajznera za najbolji novi serijal i koji je Lemirea i Sorrentina stavio na mapu kao tandem koji radi OZBILJNO dobar horor. Gideon Falls se izdvajao od uobičajene horor-ponude u severnoameričkom stripu prevashodno po tome što je bio pre svega studija karaktera glavnog junaka za koga je Sorrentino naglasio da je nasledio sve najgore od svojih kreatora: „nihilizam od mene i opsesivnost od Lemirea“, a prvo seme onog što će docnije postati The Bone Orchard Mythos zasejano je i pre nego što će se Gideon Falls završiti krajem 2020. godine.

Naime, oba autora su radeći na ovom serijalu prepoznala da imaju odličnu hemiju u stvaralaštvu, da im rad sa novim idejama ide neočekivano dobro i da bi zapravo nakon završetka Gideon Falls mogli da preuzmu na sebe jedan još ambiciozniji projekat. Sorrentino je želeo da radi horor koji će imati kosmičku i mitološku komponentu, nešto nalik lavkraftovskom nasleđu, i predložio je da, nakon što postave temelje univerzuma u kojem će se priče dešavati, počnu da ispituju njegove različite facete kroz priče različitog fokusa, obima, čak i tona. „Ni jedan od nas dvojice“, veli Sorrentino, „nije preteran ljubitelj najnasilnije struje horora“, sa naglašavanjem da kod Lemirea preovlađuje psihološka i nadrealistička estetika po mustri na primer Davida Lyncha, dok je on sam najviše zainteresovan za lavkraftovski kosmički horor pun teške atmosfere i osećaja neizbežnosti. Prva priča u The Bone Orchard Mythos je objavljena u okviru Free Comic Book Day promocije 2022. godine ali je prva velika priča, objavljena odmah kao integralni grafički roman izašla polovinom Juna 2022. godine.

The Passageway je odmeren, pažljivo pripovedan, halucinantan komad strave i užasa od osamdesetak strana u kome Lemire pokazuje koliko mu je lako i udobno da se skloni i da pusti Sorrentina da vodi pripovedanje. Lemireov zaplet je jednostavan – ceo scenario je iskucao za nedelju dana nakon što se duže vreme mučio da jedan drugi zaplet konstruiše kao prvu veliku priču u serijalu – a preovlađujuća senzacija u priči je upravo osećaj užasa koji se krije iza tanke krinke normalnosti na mestu koje je, na ime svoje zabačenosti i izolovanosti nekako simbolično samo po sebi i sugeriše da je na njemu granica između ovog i onog sveta ne samo jako fina, već da je možda i nestala.

No, autori svakako i ovu priču baziraju na karakterima i kako je u pitanju jedan vrlo sveden mizanscen – svetionik na zabačenom grebenu usred mora, svega tri lika u priči – tako su i karakteri oslikani u najnužnijim crtama ali ekstremno intrigantni. Glavni junak je kanadski geolog koga su pozvali da sa najbliže naftne platforme dođe na udaljeno ostrvce i tamo ispita neobičan fenomen što ga je prijavila žena koja već četvrt veka radi kao jedina zaposlena na pomenutom svetioniku. John Reed je začuđen, malo i šokiran činjenicom da je neko sebe svojevoljno osudio na tako temeljitu izolaciju od ljudskog društva, ali ga Sally istovremeno i fascinira.

Postavljanje realističnih, ali i realistično pitoresknih likova naspram nečeg neshvatljivog je način na koji Lemire i Sorrentino vode ovaj narativ, pružajući nam jedan idealan spoj kingovskog i lavkraftovskog horora. Rupa u tlu koju Reed treba da istraži je, naravno, portal do nečeg neshvatljivog i Sorrentinov rad sa svetlom, konturama ptica, a onda i sa monumentima starijim od bilo koje nama poznate civilizacije je fantastičan, nudeći upravo onu obećanu kombinaciju nihilizma i opsesivne fascinacije.

Druga priča u The Bone Orchard Mythos zove se Ten Thousand Black Feathers i u pitanju je petodelni miniserijal, izašao i kao kolekcija u Februaru ove godine. Ova priča udvaja napor da se prizori jata crnih vrana urežu u retine čitaoca, dajući mu istovremeno zlokobnu ali i na neki način estetski fascinantnu, apstraktnu teksturu izlomljenih geonmetrija da se u njoj gubi, ali Sorrentino ovde ima priliku da radi i u jednom relaksiranijem, za oko prijatnijem (makar u konvencionalnom smislu) modusu. Ten Thousand Black Feathers, naime, ima izrazito kingovsku postavku sa mladom ženom koja se vraća u grad gde je ostavila najlepše uspomene na detinjstvo zajedno sa najvećom traumom. Njena najbolja drugarica iz mladosti, sa kojom je zajednički pisala priče i romane mračne fantastike* i LARP-ovala najzanimljivije scene iz njihovog izmišljenog sveta, nestala je i Trish se susreće sa njenom majkom koja već godinama ne uspeva da preboli traumu gubitka ćerke, sigurna da je sve to samo nekakva neverovatna zabuna i da će se njena Jackie pre ili kasnije odnekud pojaviti.

*u jednoj sceni na početku vidimo da protagonistkinja čita Zemljomorje Ursule LeGuin, ali je svet koji su njih dve izmislile je po svemu mnogo bliži Kingovoj Mračnoj kuli

U zapletu i radnji Ten Thousand Black Feathers ima još dosta kingovskih elemenata, od pažljivog psihološkog rada sa likovima i eksploracije njihovih trauma i svakodnevnih iskušenja, preko smalltown depresivnosti gde kreativni, maštoviti likovi moraju da se bore protiv malograđanštine što preti da ih uguši, pa do pronalaženja puta u drugi svet gde su stvari iz mašte i snova nekako stvarne i gde Trish ima priliku da ispravi greške koje su njen život i dovele na mesto konstantne melanholije i usamljenosti.

No, ma koliko da je ovo jedna „standardna“ kingovska priča, toliko je užitak gledati Sorrentina koji ima priliku da alternativno crta mračne, zastrašujuće momente tuge i strave, a onda sa druge strane bajkovite uspomene na detinjstvo koje su rađene sa mnogo manje crnih površina, sa fizionomijama koje su manje zgrčene, imaju manje senčenja… Stewartov kolor naravno ovde blista i ako ga u ostatku ovog stripa ne primećujemo svesno jer se uklapa uz Sorrentinov tonalno vrlo ujednačeni mračni izraz, u fešbekovima on čitaoca osvaja toplinom.

Konačno, treća priča, Tenement završila se krajem Marta, desetom epizodom i ovo je na neki način razvoj koncepta koji je bio vidljiv u Ten Thousand Black Feathers do jednog logičnog narednog nivoa. Autori ovde rade sa značajno većim brojem likova – narator na početku kaže da ih je sedam, ali pored tih glavnih sedam imamo i još nekoliko „sporednih“ ali ne manje bitnih likova u priči – i ovde dobijamo ponovo vrlo kingovsku dinamiku između njih, sa ljudima vrlo različitih istorija, uzrasta, interesovanja, klasnih, rasnih i mentalitatskih karakteristika, a kojima je jedino zajedničko da žive u istoj zgradi. Kada jedan od njih, najstariji, umre, ovo pokreće lanac neobjašnjivih događaja što, opet, brišu granicu između ovog sveta i sveta koji samo naziremo u košmarima…

Strukturalno, Tenement se bazira na praktično igračkom konceptu prelazaka sa nivoa na nivo, i ako je u Ten Thousand Black Feathers spona sa tabletom FRP igrama bila eksplicitno vidljiva, ovde je to prirodan nastavak usvojene pripovedačke tehnike. No, likovi su i dalje izrazito bitni i priča ih stavlja u neverovatan, često neobjašnjiv položaj i izvlači dosta kilometraže od njihovih interakcija ali i načina na koji oni otkrivaju dublje slojeve svoje ličnosti, suočeni sa misterijama i užasima koje mogu da polome čovečiji intelekt. Ima tu dosta kingovštine ali Lemire sa velikim zadovoljstvom daje Sorrentinu da crta i prepoznatljivo lynchovske, zbunjujuće scene na kojima se stvari menjaju pred očima protagonista, ali to njihovi umovi ne mogu da shate. Malo je crtača koji će tako jako uspeti da sugerišu košmarnu halucinantnost sveta koji se nelogično, neobjašnjivo menja od kadra do kadra a da čitaoca ne izgube negde usput, ali Sorrentino je na visini zadatka. Kada dobije mogućnost da nam konačno pokaže zastrašujuća božanstva koja smo do sada samo nazirali u pozadini priče, ovo je primer izvanrednog dizajna nečeg apstraktnog a opet na neki način somatski prepoznatljivog kao preteće i neizbežno.

Tenement ide najdalje u „objašnjavanju“ toga šta sve stoji u pozadini čitavog metaserijala, dajući priči ne samo interesantnu, funkcionalnu tangentu u formi jednog noir flešbeka, već i ekspanzivan religijski mit koji povezuje razne simbolike u jedan za sada sasvim konzistentan i funkcionalan, jelte, mitos. Videćemo kako će naredne priče dalje raditi sa njim ali Tenement je već sam za sebe dovoljan da autorima isposluje televizijski ugovor ako ga budu želeli, nudeći pažljivo strukturiran narativ, razdeljen na epizode, sa likovima koji dobro funkcionišu i individualno i u grupama, i imaginarijumom koji se čoveku ureže u pamćenje.

Ta naredna priča je već najavljena i zvaće se Starseed, sa izlaskom negde u toku ove godine, ali do tada, vredi da, dakle, ukažemo da je The Bone Orchard Mythos obavezna lektira za svakog ko voli horor, a pogotovo ako je taj horor „psihološkiji“, „simboličkiji“ i zasnovan na ekstremno evokativnom crtežu koji iz epizode u epizodu briše granicu između košmara i jave. Lemire ovde ima taj luksuz da radi sa jako malo teksta pa su mu onda i dijalozi sočni, efektni, napravljeni da budu dodatni sloj uznemirujuće teksture ovih stripova a ne nužno glavna narativna alatka. Sve u svemu, izvrstan serijal a koji možete čitati i bilo kojim redosledom, mada je onaj kojim su priče izlazile, čini mi se, i najbolji. Evo linka za Imageov sajt prekokoga ćete lako doći i do onih za kupovinu.