Teška nedelja za mnoge među nama ali dok je metala da zaleči svaku emotivnu ranu, ja se za nas, deco, ne brinem.

Blek metal za početak! Finski duo Voiov (čiji se članovi, preslatko, zovu OH i EH) ima debi album, nakon prošlogodišnjeg debi EP-ja, i,  kako Finci uglavnom ne znaju da zajebu, tako je i ovo odlično. Siellä minne ruumis ei seuraa je prirodna, naturalistička ploča blek metala koji prirodno spaja melodiju i sirovost nudeći muziku koja je emotivna ali i istovremeno jendostavna, neposredna, bez za moderni blek metal često neizbežne VELIKE DRAME. Ovo je produkcijski svedeno, ali zapravo vrlo prijatno za uši, a pesme su lepe, evokativne, na neki neobičan način i optimistične u svojoj seti. Još i album plaćate koliko hoćete!

https://voiov.bandcamp.com/album/siell-minne-ruumis-ei-seuraa

Norvežani  Deathcult imaju novi EP, Seven are They i to je, naravno sjajno. Ova iskusna ekipa, sa članovima Taake, Gorgoroth, Gaahlskagg, Dead to This World i još gomile bendova ima iza sebe dva albuma, ali to nikada nije išlo nekim brzim tempom, imajući u vidu brojne druge obaveze. Ovaj EP ima samo dve pesme ali je to EKSTREMNO kvalitetna old school blek metal ponuda, sa propisnim (i izvrsnim) horskim uvodom i onda puno brutalnog rokanja. Staromodno, nostalgično i prelepo:

https://edgedcircleproductions.bandcamp.com/album/seven-are-they

Kolumbijski Blood and Disaster sviraju već dvadesetak godina ali im je prvi album bio još 2010. pa je bezbedno reći da niko nije očekivao njihov povratak u 2024. sa novom dugosvirajućom pločom. Enivej, Paraje de muerte ima samo šest pesama i intro pa je u pitanju više mini LP ali duo iz Bogote – danas sa prebivalištem u Češkoj – makar zvuči napaljeno i žestoko. Ovo je agresivan, zao blek metal sa izraženim latinoameričkim intenzitetom (pevanje je na Španskom, jelte) i izvan danas vladajućih formata u ovoj muzici. Bendu se mogu pripisati spretna kombinovanja sa death i thrash elementima ali i bizarno raštimovane solaže, no album je u celini odlično odsviran, dosta dobro produciran, karakteran i zabavan:

https://bloodanddisaster.bandcamp.com/album/paraje-de-muerte

Indonežani Proceus odlično zvuče na svom četvrtom albumu, The Unearthly Funeral Chant. Ovo je epski blek metal sa istorijskom podlogom, odsviran žestoko i snimljen tako da steknete utisak da ovo sviraju živi ljudi a ne, jelte, proverbijaln emašine. Ima puno vatre i strasti u izvedbi ovog trija sa Zapadne Jave, a pesme su epske, moćne, ubedljive. Vrlo prijatno.

https://proceus.bandcamp.com/album/the-unearthly-funeral-chant

Ruski jednočlani projekat Nakhteron ima vrlo impresivan debi album. Sergei Mishukov koji se ovo svira i peva nije nikakav klinac, i mada ne znam ništa o njegovom prethodnom iskustvu, za When Darkness Fell se mora reći da zvuči vrlo zrelo, i kompozitorski i produkcijski, nudeći eksplozivan, energičan black-death metal gde imate i odlične rifove, i evokativne melodije i solidno pevanje… Mishukov je ovo verovatno snimio kod kuće ali album zvuči jako solidno, podsećajući me na *GULP* čak i neke radove 1349, a ako to nije OGROMNA pohvala, onda ne znam šta je:

https://nakhteron.bandcamp.com/album/when-darkness-fell

Bogami su vrlo impresivni i španski Morfina, osnovani 2022. godine , a kojima je Consume Your Existence prvi album . I ovo je jurišnički, žestok blek metal u kome ima melodije koliko treba da ima, ali su u prvom planu energija, brzina, rokanje. Morfina pišu epske, pamtljive rifove i kreiraju album sa očiglednim skandinavskim uticajima a koji opet profitira od mediteranske vatre i strasti. Svirački kompetentan, produkcijski sasvim prihvatljiv, ovo je prvi album kakav bi svaki bend sebi poželeo:

https://morfinaofficialband.bandcamp.com/album/consume-your-existence

Odio Deus su Norvežani (a ne raspali Brazilci istog imena) sa debi albumom Spiritual Syphilis i ako vam treba malo nordijskog blek metala koji religiju kritikuje sa vrlo, jelte, higijenskih pozicija, imate ga. Odio Deus ne zvuče naglašeno „norveški“ i ovo je black metal koji standardni harmonski rad kombinuje sa čestim promenama ritma i gruvom koji je za par koraka bliži death metal formatima. No, to album i čini dinamičnim i zabavnim pa ga preporučujem uz mnogo entuzijazma. Naprosto, ovo je energično, razigrano, kvalitetno a nepretenciozno, fokusirano na poruku i zrelo:

Francuzi Houle zvuče toliko tipično francuski na svom debi albumu, Ciel cendre et misère noire da bi trebalo da stoje u rečniku pored odrednice „francuski blek metal“ Ovo je, dakle, melodično, a žestoko, epski a dekadentno, kinematično i teatralno a ipak intimno i svedeno. Naravno da imamo i recitacije clean ženskim vokalima – a pevačica Adèle Adsa je sjajna i kad peva i kad vrišti – ali moram i da istaknem vrlo dobar zvuk i produkciju, i fantastično ubedljivu svirku celog sastava. Naravno da je ovo izdao LADLO i odlično je:

https://houle.bandcamp.com/album/ciel-cendre-et-mis-re-noire

https://ladlo.bandcamp.com/album/ciel-cendre-et-mis-re-noire

Francuzi haraju ove nedelje. Na naslovnoj strana debi albuma benda Incipient Chaos, isto Incipient Chaos, se dešava toliko toga da prosto ČUJETE muziku i pre nego što metaforička igla udari o metaforički vinil. Njihov izdavač, italijanski I, Voidhanger naglašava da je ovo „duboka i hermetična“ forma blek metala, i jeste, ali valja da se kaže i da je ona i RAZMETLJIVO kvalitetna u sviračkom smislu, vrlo agresivna u smislu energije, da su pesme napisane da vas stalno izvode iz ravnoteže ali da imaju gruv, da je zvuk snažan, ali da zadržava tragove prirodne dinamike. Mnogo je ovo, hoću da kažem, dobro, s koje god strane da mu priđete, sa sjajnim rifovima, urnebesnim bubnjem i ubitačnim vokalima. Kakav debi album!

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/incipient-chaos

Poljski Königreichssaal imaju novi album, Psalmen’o’delirium i ako vam je, kao i meni, njihov debi iz 2020. godine bio osvežavajuće SKERI i hermetična ploča black-doom metala, spremite se na još užitka. Psalmen’o’delirium je ploča odmerenog trajana ispod tričetvrt sata ali je nabijena DRAMOM do nozdrva, sa napetim gitarskim radom, lamentirajući vokalima i ritmom koji nije uniformno spor ali jeste uglavnom spor, mučan, iznurujuć. Dosta atmosfere, da, ali ne od one uobičajene vrste za blek metal, naime ovo je BOLESNO:

https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/psalmenodelirium

Dosta sam se opirao debi albumu nemačkog (jednočlanog?) projekta Widertod, koji je izdao Vendetta Records, jer, jebiga, ovo je u teoriji premelodično za moj primitivni ukus. No, Anemoia je ubedljiva ploča melodičnog, melanholičnog blek metala koji i pored svog naglaska na melodiji, ide brzo i ujeda. Mislim, sve je to harmonski vrlo predvidivo, producirano je veoma disciplinovano, čak do mere da muzici malo fali dinamike, posebno uz pesme koje forsiraju visok tempo pa mogu onda da budu i malo monotone, ali Widertod osvaja kvalitetnim temama, promišljenim aranžiranjem, jednom nepatvorenom strašću i onda, eto, nisam ni ja otporan na njegove čari:

https://widertod.bandcamp.com/album/anemoia

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/anemoia

Iz Brazila stižu Amen Corner sa svojim već sedmim albumom, Written by the Devil. Ova ekipa radi sada već više od trideset godina, u novoj postavi imaju bubnjarku i album zrači karakterom i stavom. Ovo je blek metal čija grandioznost i epski duh nisu kreirani na silu i korišćenjem produkcijskih trikova, već napisan nadahnuto i izveden sa velikom sigurnošću koju donosi iskustvo. Amen Corner spretno izmiču blek metal klišeima, nudeći muziku koja je možda i bliža heavy metal predlošcima po tempu i ritmu, ali uz svu pagansku egzotiku koju priželjkujete od ovako nečeg. Sjajno.

https://metalarmyrec.bandcamp.com/album/written-by-the-devil

Grand Demise Of Civilization je zaista grandiozno ime ali ovaj bend iz Mineapolisa se zaista MNOGO trudi da ga opravda, pa mu je četvrti, a prvi postpandemijski album, The Blaze of Abaddon pun dugačkih, epskih pesama blek metala koji ima solidnu količinu maštovitosti i svežih ideja. Da se razumemo, ova postava iskusnih muzičara svira u dosta klasičnom blek metal formatu, primetno oslonjenom na švedske i generalno nordijske preldoške, sa svojom kombinacijom grandiozne melodije i agresivnog ritma, ali ovaj album napisan je ambiciozno, sa dugačkim pesmama i mnogo uloženog razmišljanja u rifove, teme, aranžmane. Produkcija tu najviše kvari devojačku sreću jer je sve prilično natrpano jedno preko drugog, ali to je blek metal, to je taj primordijalni haos jedva zauzdan ljudskom voljom pa poslušajte, ima ovde mnogo štofa:

https://granddemiseofcivilization.bandcamp.com/album/the-blaze-of-abaddon

Thanatotherion je teško ime da se izgovori, slažemo se, ali da smo želeli da nam bude lako ne bismo slušali blek metal. Pogotovo ne američki. Enivej, radi se o solo projektu Shelbyja Lermoa iz Ulthar i jednom simpatičnom debi albumu na kome se Lermou pridružio bubnjar Jason Bursese iz Black Fucking Cancer. Alienation Manifesto je album black-death mutacija, ali ne u stilu u kome to radi Ulthar. Ovo je melodičnija, zapravo nešto komunikativnija muzika, sa ponekim thrash rifom i dosta gruva koji Burse stručno kreira između ispada brze, agresivne svirke. Možda je prevashodni element muzike Thanatotherion baš to da ovde ima dosta melodije i gruva, mada su i oni u službi te titularne alijenacije i dok se album može podičiti čistom, upeglanom produkcijom, ona podvlači hermetičnost dobro skrivenu u srcu ove muzike:

https://thanatotherion.bandcamp.com/album/alienation-manifesto

Stoner rock, doom metal, psihodelija, hard rok, sludge metal, to nam je sad na programu. I, evo, mičigenski Overdrive Orchestra na svom četvrtom albumu, Restless Star koriste zastrašujuće veliki asortiman instrumenata, pa po tome već znate da je ovo nekakav progresivni rok. Ali, mislim, dobar je, Overdrive Orchestra vole da budu psihodelični, ali vole i da imaju čvrstu bluz i rok (na momente i folk) osnovu, a pesme su im pisane sa puno drame ali i humora. Gruverska a kompleksna ploča:

https://overdriveorchestra.bandcamp.com/album/restless-star

Kalifornijski Redwood ima EP, Dry Rivers, i ovo su četiri pesme jako ugodnog psihodeličnog hard roka. Redwood – inače jedan od projekata multiinstrumentaliste po imenu Sheafer McOmber, koga možda znat e po bendu Deer Lord (a koji je takođe izbacio singl ovih dana) – ne izmišlja neke nove kerefeke, da se razumemo, i ova muzika je „samo“ perfektan gruverski heavy psych sa toplom bas gitarom, lepim vokalima, melodičnim gitarskim radom i energičnim ali nenametljivim ritmom. Idealno:

https://redwooddoom.bandcamp.com/album/dry-rivers

House of Lud iz Viskonsina sviraju „podrumski doom“ mada je to zaista samo prijatno stonerski doom sa relativno jeftinom ali sasvm efektnom produkcijom. Novi album ove relaksirane ekipe ima sav sabatovski gruv koji vam treba u životu, sve psihodelične metal gitare koje želite da vam turpijaju po mozgu, sve melodične a drogirane vokale iz delirijuma vaše poluupamćene mladosti, i sve to u jednom polugaražnom aranžmanu. Bend album i prodaje po ceni koju sami odredite, dakle odredite ljudski jer je ovo vrlo lepo:

https://houseoflud.bandcamp.com/album/night-things

Psychic Mass iz Melburna su PRELIJEPI na EP-ju Phantasmagoria sa svega dve ali odlične pesme psihodeličnog roka žestoko oslonjenog na orgulje i melodičan ženski vokal. Ovo jeste „heavy“ u tehničkom smislu ali Psychic Mass su pre svega prijatni, sa bluzerskom osnovom i okultnom nadgradnjom, nudeći jedan sirov, jeftin ali duboko zadovoljavajući snimak.

https://psychicmass.bandcamp.com/album/phantasmagoria

Pre neku godinu sam za treći album švedskog doom metal komboa Void Moon nešto kukao da im je muzika dobra ali produkcija preagresivna, pa, evo, novi album, Dreams Inside The Sun, ima nešto suvlji zvuk. Ne nužno KVALITETNIJI, ali možda je forma sada prilagođenija poruci, pa je ovde prijatna, melanholična muzika upakovana u saund solidnog hard roka. Void Moon pišu simpatične pesme, sa pamtljivim rifovima i lamentirajućim vokalima i iako bih i ovde miksu imao šta da prigovaram, opšti dojam ploče je pozitivan bez ostatka:

https://personal-records.bandcamp.com/album/dreams-inside-the-sun

Prijatan, okultni doom metal stiže na novom EP-ju kanadskih Astral Witch. Confession stiže pola decenije nakon poslednjeg izdanja i sa ove tri pesme bend ističe sve svoje jake strane sa mešovitim muško-ženskim vokalima i mnogo odličnih rifova. Ovo je opojan, melodičan doom metal kome jedna prirodnost u izvedbi daje prijatnu hardrokersku dimenziju što se proteže unatrag kroz istoriju sve do ranih radova Black Sabbath. Dobar zvuk, jak karakter benda, vrlo zadovoljavajuće izdanje:

https://astralwitch.bandcamp.com/album/confession

Kad već pominjemo hard rok, Thick Fuzz iz Bostona će vam na istoimenom (debi?) albumu priuštiti veoma ubedljiv dah sedamdesetih. Ovo je bluzirani, fazirani, melodični, veoma gruverski zvuk izveden od strane pravoverne power-trio postave, utemeljen na zvuku od pre pedesetak godina ali izveden i produciran moderno (a bez, srećom, upadanja u moderne produkcijske zamke preglasnog masterovanja, predisciplinovanog editovanja itd.) Thick Fuzz pre svega zvuče kao prirodan nastavak pregalaštva heroja prethodnih era, od Hendrixa preko Roryja Gallaghera do Alvina Leeja i njegovih projekata i ako imalo volite takav zvuk, ovde nema greške:

https://thickfuzz.bandcamp.com/album/thick-fuzz

Zna se da sam ja dosta sumnjičav prema instrumentalnim stoner bendovima – često ih optužujem (pa i na neviđeno) za odsustvo fokusa i prosto džemovanje bez cilja – ali belgijski Atomic Vulture su BAŠ DOBRI. Novi album, Pilgrims Of The Sun je stručno napisana ploča psihodeličnog, proggy zvuka koji je vrlo lepo fokusirana, puna dobrog rifa, dinamičnih aranžmana i generalno odličnog gruva. Produkcija možda nije IDEALNA ali je vrlo solidna i bend se izuzetno sigurno predstavlja ovim opusom:

https://atomicvulture.bandcamp.com/album/pilgrims-of-the-sun

The Acid Machine očigledno preteruju sa radom jer im je Amaz​ô​nia drugi album u tri meseca, pored još nekoliko  kraćih izdanja, ali srećom, ima tu i dalje šta da se posluša. Psihodelični, instrumentalni rok koji ovaj brazilski kombo provlači i na novom albumu ima šarma i mada je produciran manje nego idealno, nekoliko pesama ovde prenose slušaoca u stane izmenjene svesti sa svim kiselinama i svetlima koje očekujete i potrebujete od ovakve muzike. Rizik da se veliki talenat benda razmaže u pretankom sloju na mnogo nedopečenih konsekutivnih izdanja je očigledan ali još ne realizovan:

https://theacidmachine.bandcamp.com/album/amaz-nia

Huntsmen iz Čikaga su primer kako standardnu sludge metal matricu, sa, dakle, teškim, kockastim zvukom i agresivnom svirkom možete maštovito oplemeniti harmonskom invencijom, dinamičkim varijacijama, zanimljivim melodijama. The Dry Land je treći album ove rodno i rasno mešovite ekipe, sa puno sigurnosti smešten na teritoriju između klasičnog sludge prebijanja, progresivnog, melodičnog metala i nešto post-metal ambicije. Šest pesama, ali dugačkih i vrlo metikulozno napisanih, sve odsvirano sa puno strasti, vredi poslušati:

https://huntsmen.bandcamp.com/album/the-dry-land

Slično ali različito stiže iz Francuske sa debi EP-jem francuskih Dislimn. Ovo je doomgaze izmešan sa malo nordijskog folka, šest pesama melodičnog ženskih vokala i melanholičnih gitarskih lamentacija. Ponekad je zaista dovoljno da se samo malo odmaknete od glavnog toka žanra u kome radite i dodate jedan originalni sloj i Dislimn uprkos nimalo idealnoj produkciji sijaju poput zvezde na ovom izdanju:

Ženski vokali su na programu i na drugom albumu ekipe WyndRider iz Tenesija. Prošlogodišnji debi nam je svima prijao a bendu isposlovao i saradnju sa uglednim Electric Valley Records sa Sardinije, pa tako novi album, Revival ima sve šanse da postane moderni stoner-doom klasik. WyndRider su i dalje jedna vrlo sabatovska, vrlo gruverska priča sa izraženom psihodeličnom bluz dimenzijom i odličnim ženskim vokalom pa je i novih sedam pesama ovde da čoveka uhvate za nozdrva i ne puste od početka do kraja, držeći ga u blagoslovenom transu. Produkcija ne naročito skupa, ali radi posao, rifovi pravoverni, pevanje odlično, nema promašaja:

https://evrecords.bandcamp.com/album/wyndrider-revival

Iz nekog razloga, drugi album kvebečkih Sons of Arrakis, uredno objavljen juče i sa jasnim brendiranjem da se i ovde radi o ozbiljno shvaćenom fenbojizmu vezanim za univerzum Herbertovog književnog serijala Dune, prošao je potpuno neprimećeno od strane praktično svih bitnijih autleta koji se bave težom muzikom. A greota je jer je Volume II jedna lepa, ugodna ploča melodičnog stoner metala. Sons of Arrakis sviraju kvalitetno, imaju upeglanu produkciju i mada su zapravo po definiciji čistiji i melodičniji nego što bi bile neke moje lične preference, uz ovaj materijal se uredno tapka nogom i prijatnoprovodi vreme. Pričamo o vrlo stručno spravljenoj muzici, punoj epskog duha ali unutar produkcije koja uglavnom uspešno prevenira zvučnu monotoniju i uvlači vas u te epske melodije i toplu atmosferu. Najs:

https://sonsofarrakis.bandcamp.com/album/volume-ii

A Ripple Music ove nedelje ima Burning In The Rain: An Anthology, dakle kompilaciju nekih od najboljih radova legendarnih Poobah. Ovaj psihodelični, dinamični hard rok/ proto metal sastav osnovan još pre pola veka je i dalje aktivan (posle pauze od kraja sedamdesetih do polovine osamdesetih) i sarađuje sa ovom sjajnom etiketom, a ova je kompilacija, pa ne moram valjda da obašnjavam: apsolutno obvavezna lektira i kolekcija nekih od najboljih rok pesama koje ćete čuti ne samo ove nedelje nego do kraja života. Ozbiljno. Ako nikada niste slušali Poobah, ovo je najbolji poklon koji sebi možete dati za kraj školske godine a ako jeste vi klimate glavom već neko vreme i uz znalački osmijeh klikćete na donji link:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/burning-in-the-rain-an-anthology

Pređimo na thrash i speed metal hardcore i grindcore, te na death metal. Pa nek ide život. Violence iz Bogote (koje ne treba mešati sa drugim kolumbijskim bendom Violence, iz Kordove, niti, naravno, sa poznatim kalifornijskim trešerima Vio-lence) imali su prvi EP 2021. godine a sada se vraćaju sa albumom INFERNAL RÖCK ‘N’ ROLL. To da na omotu za kasete imamo jedan raspored pesama a onda na Bandcampu drugi je samo deo šarma sastava koji piči rokerski speed metal (što podrazumeva i odlazak u opširnu bluz tangentu u pesmi koja se zove Dirty  Speed Rock ’n’ Roll) i zvuči garažno, autentično, zabavno.

https://metalarchetyperecordings.bandcamp.com/album/infernal-r-ck-n-roll

Acts of Vengeance su iz Hertfordšira u Engleskoj a Scars of War im je novi EP posle nekoliko godina diskografske pauze. I slatko je ovo – thrash metal sa malo death metal sirovosti i hardcore kurčevitosti, ne toliko usredsređen na brzinu koliko na dobar gruv i prilično solidan rad gitara. Metal!

https://actsofvengeance.bandcamp.com/album/scars-of-war-ep

Retko imamo priliku da slušamo metal iz Jermenije iako je jedan od ključnih domaćih rok novinara specijalizovanih za metal, poreklom baš Jermenin. Enivej, danas na programu bend Rampant Beast, sa debi albumom Into The Infernal Pyre. I ovde je lako već iz imena benda i albuma pogoditi da se ne radi o nekakvom bogougodnom, milozvučnom projektu. Naprotiv i naravno, Rampant Beast sviraju blackened speed metal, sa svim zamislivim dugovanjima prema Sodomu, Destructionu, Kreatoru tako tim bendovima (jedna pesma se čak i zove Extreme Aggression ali nije obrada), ali sa nivoom kvaliteta koji ih čini obaveznom lektirom radije nego tek kloniranim tkivom moderne metal ponude. Rampant Beast su BAŠ dobri, sa tom neko bestijalnošću u zvuku ali sa odličnim rifovima, sirovom ali dobrom produkcijom, jednostavnim ali pametnim pesmama. UŽITAK:

https://bloodcolouredbeast.bandcamp.com/album/rampant-beast-into-the-infernal-pyre

Holycide, thrash metal projekat gomile uglednih španskih death metalaca iz Avulsed, Christ Denied itd, ima treći album, Towards Idiocracy, jedan staromodan, energičan paket brzog ritma i surovih, promuklih vokala. Ovo je naravno thrash sa dosta death mirisa u svojim rifovima a tematski okrenut tim nekim modernim brigama vezanim za veštačku inteligenciju, post-istinu, automatizaciju itd. Ruku nasrce, ovo JESTE staromodno i ne naročito originalno ili maštovito i ako Holycide kao svoj ideal imaju pravljenje albuma koji odiše mirisom 1994. godine, onda je on itekako postignut. Kako i sam bend kaže: mother fucking thrash metal:

https://holycide.bandcamp.com/album/towards-idiocracy

Kobold su sve tri pesme iz svoje nove, „atipične“ faze spakovali zajedno (uostalom, nastale su jednog popodneva, takođe zajedno) i sada imamo EP Nove Stare Igračke sa tri pesme koje su, da se ne lažemo, meni možda i najbolje što je bend do sada uradio. A s obzirom koliko je to dobar bend, ovo nije mala pohvala. Ekspresivno pevanje na srpskom jeziku na stranu, njihov i inače izvrsni thrash metal je PROCVETAO pomicanjem u grindcore i screamo smerovima, pa je ovo muzika ekstremne ekspresije, naglašene emotivnosti, bestidne melodičnosti i neverovatne brzine. Kobold su toliko dobri da sam ja i dalje neumereno ponosan da Beograd ima (još uvek) jedan ovakav bend da se njime diči. Ovo je obavezna lektira:

https://koboldserbia.bandcamp.com/album/nove-stare-igra-ke

https://eliorigonat.bandcamp.com/album/nove-stare-igra-ke

Hellbutcher je toliko dobro ime da ga je Per „Hellbutcher“ Gustavsson nadenuo sebi, onda bendu pa i debi albumu benda. Gustavssona inače treba da znate po bendovima tipa Dead Kosmonaut, recentno Friends of Hell, ali i Nifelheim sa kojima radi od devedesetih. Enivej, Nifelheim je malo usporio poslednjih godina pa se sada već vremešni frontmen bacio u eksperimentisanje sa strane i, evo, za Hellbutcher je okupio opasnu ekipu, sa Martinom Axenrotom iz Bloodbath na bubnjevima, Danom Anderssonom iz Mordant na gitari, Frodeom Kilvikom iz Gaahls Wyrd na basu i Fredrikom Folkareom iz Unleashed na drugoj gitari. I, najlepše je što ova iskusna death metal ekipa ovde svira ŠTROKAV black thrash metal, onako, haotičan, srčan, živahan, a opet odsviran sa očekivanim nivoom kvaliteta da se niko ne stidi svoje sede glave. Kada bend nazovete kako se ovaj zove, naravno, jedna mera divljaštva je neophodna i Hellbutcher pogađaju BAŠ tu meru, zvučeći kao da slušate rani Kreator, Destruction i tako te bendove, ali da su nekako ostali u svojoj najhaotičnijoj fazi a da su istovremeno izgradili vrsnu disciplinu. Odlične pesme, sjajna svirka, odlična produkcija, BEZGREŠAN album slatkog greha:

https://hellbutcherband.bandcamp.com/album/hellbutcher

Austrijski Atömic Seasön su svoje prethodno izdanje izbacili tridesetprvog Decembra prošle godine, pa evo sada ni pola godine kasnije nastavka u vidu EP-ja  No Life is Left. Ovo je i tada bio solidno produciran blackened speed/ thrash rad, pa trojka ni sada ne odstupa od proverenog formata. Možda su pesme za mrvicu razrađenije ovog puta, skrećući više ka thrash i heavy metal standardima, no Atömic Seasön svakako čuvaju dovoljno nestašluka i za ovih pet pesama, nudeći opasan headbang u Tartarus Gates ili Total Metal Domination. Ugodno!

https://atomicseasonthrash.bandcamp.com/album/no-life-is-left

Australijanci Broken Under Duress imaju kratki demo snimak, Two​-​Track Promo i ovo je meni vrlo prijatno. Pričamo o hardcore punku dosta stare škole a koji opet zvuči savremeno, relevantno, ubedljivo. Ovo su kratke pesme, sirovog zvuka, ali se u njima dešava zapravo dosta toga i bend – iako se ne zamara nekakvim instrumentalističkim egzibicijama – svira mnogo i dobro. Vredi čuti, kupiti po ceni koju sami odredite i držati bend na radaru:

https://brokenunderduress.bandcamp.com/album/two-track-promo

Iz nekog razloga u Australiji postoji masa bendova sa imenom Threshold, a ovaj o kome danas pričamo je iz Melburna i valja veoma težak, metaliziran hardcore/ metalcore/ moshcore. Nisam siguran ni da je neki precizan podžanrovski identitet ovde bitan, jer je muzika dovoljno snažna da govori za sebe i slušalac će posle par taktova EP-ja Descent to Misery već znati je li ovo za njega ili nije. Za mene definitivno jete jer je Descent to Misery prepun moćnih rifova, kompulzivnog srednjetempaškog gruva, efektnih vokala… Plus ovo je sjajno producirano, sa bogatim, snažnim zvukom u kome nije sve natrpano na isto mesto. I pesme su kratke, ekonomične, upečatljive a kruna svega je cena od koliko date:

https://thresholdmhc.bandcamp.com/album/descent-to-misery-2

Inward Cold su iz Madrida a njihova muzika je blackened hardcore punk i u praksi meša teški, metalizirani, ulični hardcore sa malo kompleksnijim, harmoničnijim black metal rifovima i temama na gitari. Album From the Grave to Victory svakako zvuči sveže i bend pronalazi osobeno mesto između žanrova da ponudi prepoznatljiv zvuk i spravi unutar njega gomilu solidnih pesama. Vrlo pristojna produkcija a cena od koliko date je ekstremno fer:

https://inwardcold.bandcamp.com/album/from-the-grave-to-victory

Khasm iz Las Vegasa su konvencionalniji u zvuku, ali njihov metalizirani hardcore to neko siledžijstvo klasičnog uličnog tipa dodatno podebljava jednom merom sludge metal težine. Otud album Theater of War zvuči kao da su Madball slušali Iron Monkey i Grief i svoju mošersku muziku „otežali“ i učinili brutalnijom. A zna se ko ovde voli brutalnost. Svi!

https://khasmlv.bandcamp.com/album/theater-of-war

Pa onda imate i Buccaneers Bastards, belgijski pirate-punk sastav čiji prvi EP, Premi​è​re Brise vrlo sigurno spaja melodičnost piratskog metala sa hardkor pank neposrednošću. Dobro je ovo i odsvirano i napisano i pesme su zaista više zainteresovane za šutiranje nego za horsko pevanje, ali ne nedostaje im potrebni himnični element. Druga se bavi podrškom Palestini i prestankom „humanitarnog bombardovanja“ pa su ovo očligledno i ljudi na svom mestu u nekom najosnovnijem smislu. Vredno provere:

https://buccaneersbastards.bandcamp.com/album/premi-re-brise

Idiot Ikon, album istoimenog švedskog hardkor pank benda izlazi tek trećeg Jula, ali se već može ceo slušati na Bandcampu pa podstičem da to uradite. Ovo je ona retka prilika da slušate d-beat pank koji je orginalan, karakteran, osoben. Idiot Ikon nisu ponovo izmislili ceo podžanr od nule, naravno, ali su im pesme nabijene jednim ličnim mirisom, a pritom su razuzdano vesele, nihilistično optimistične, sirove a prijateljske. Sjajno:

https://idiotikon.bandcamp.com/album/idiot-ikon

Sect su svojevrsna metalcore i straight edge hardcore supegrupa sa članovima Earth Crisis, Catharsis Fall Out Boy, Unwell, Undying i još mase bendova a četvrti album, Plagues Upon Plagues je jedna ubedljiva, tvrda kolekcija mučnih, razočaranih pesama koje prolaze kroz političku kritiku i idu, kako kaže i sam bend, sve do sahrane. Ovo je izašlo za Southern Lord i meni je neka vrsta prirodnog ishodišta metaliziranog hardkora devedesetih sa decenijama sazrevanja i rafinmana. Zrelo i ubedljivo:

https://sectsl.bandcamp.com/album/plagues-upon-plagues

Banged Out su iz Ostina u Teksasu i njihov metalcore je BEZOČNO agresivan i rastrzan u postavci i izvedbi sa disonancama koje se gomilaju preko disonanci, stalnim promenama ritma, vokalima koji će vas progoniti u snovima. Demo snimak Promo 2 je poskup sa svojih sedam dolara imajući u vidu da ima samo dve prave pesme, ali su to dve zaista kvalitetne pesme benda koji OZBILJNO obećava. Ako ste uvek želeli da imate kombinaciju mathcorea, beatdowna i progresivnog nu metala, a da u svom tom haosu navalu predvodi trans žena, Banged Out su BAŠ to:

https://bangedout.bandcamp.com/album/promo-2

Umbra Vitae su takođe nominalno metalcore bend (uostalom, ovde peva Jacob Bannon iz Converge) ali ova bostonska supergrupa (prevashodno članovi The Red Chord, Twitching Tongues i Uncle Acid & The Deadbeats) svoj drugi album, Light of Death, ugodno meša sa death metalom, nudeći čak petnaest pesama OPAKOG prebijanja. Ovo je, kako i nagađate jako agresivna ali istovremeno pametna muzika koja u besomučno trpanje rifovima i meljućim ritmom ubacuje taman toliko originalnih ideja i tema da stvari drži svežim od početka do kraja. Kad već godinama čekamo na novi album Converge, ovo mu dođe kao vrlo solidna utešna nagrada. Ali, mislim, ovo je EKSTATIČNA uteha:

https://umbravitae.bandcamp.com/album/light-of-death

Uprkos imenu izdanja o kome sada pričamo, Eudora iz Vermonta nije samoubilački blek metal bend. Intrusive Thoughts of Public Suicide je demo/ album zapravo iznenađujuće dobro napisanog, maničnog grindcorea koji je, naslućujem, radio jedan čovek, ali ga je uradio junački. Ovo je besna, istovremeno i depresivna ploča sa dosta disonanci, neumoljivom ritam mašinom i gitarom koja je strahovito distorzirana, mada su naravno vokali ono što će vam proizvesti najviše trajnih trauma. No, Eudora je onaj primer kućnog, DIY rada koji iz ljudi u najgorim momentima izvlači ono najbolje jer je  materijal napisan vrlo dobro i izveden sa ogromnom sigurnošću. Plaćate koliko hoćete:

https://eudora1.bandcamp.com/album/intrusive-thoughts-of-public-suicide

Warhound iz Bangladeša se na svojim izdanjima uglavnom bave temama iz bengalske istorije, pa je tako novi EP, 1857 : The Rebellion hronika teških decenija sa kraja osamnaestog pa do polovine devetnaestog veka koje su dovele do velike pobune i krvavog rata. Warhound ove teme obrađuju uz sav potreban apetit, isporučujući prijatan, energičan deaththrash metal, sa perfektnim sviračkim kvalitetima, dobrim zvukom i pregrštima dobrih, zujećih rifova. Dakle, uz ovaj old school paket se nešto i nauči a i propisno se oznoji – idealno.

https://warhound.bandcamp.com/album/1857-the-rebellion

Argentinski trio Surpina na svom snimku Demo 2024 svira death metal kao da smo ih upravo zatekli usred juriša na neprijateljsko uporište. Ili, ako ste skloniji sportskim metaforama, kao da se nalazimo usred poslednje četvrtine neke važne utakmice američkog fudbala, Surpina treba da pređu još samo deset jardi da bi pobedili, a sva tri muzičara su kvoterbekovi. Enivej, ovo je dakle žestok, sirov death metal sa jednom hardcore neposrednošću, prljavim, teksturiranim zvukom i mnogo pravoverne energije. Kome se ne dopada, fali mu još dosta andergraund treninga. Ko ima dovoljno treninga, progutaće ovo do balčaka:

https://surpina666.bandcamp.com/album/demo-2024

Congenital Abnormalities sviraju NARAVNO slamming death metal, ali ova ekipa iz Belfasta to radi sa dosta sofisticiranosti, nudeći dobru produkciju, promišljeno napisane pesme, generalni kvalitet. Njihov prvi EP (posle pregršti singlova), A Resurgence of the Grotesque ne izmišlja bogznašta novo u ovom žanru, ali radi vrlo dobro u njegovim poznatim okvirima, nudeći pet pesama za ples i mlaćenje glavom:

https://congenitalabnormalities.bandcamp.com/album/a-resurgence-of-the-grotesque

Kako ja to obično kažem, ne slušam često deathcore ali kad slušam volim da je to hrišćanski slamming deathcore iz Albukerkija. PA MISLIM ŠTA DRUGO?  Da pričamo konkretno, volim da je to bend Scapegoat sa albumom  Skirmishes of Existence and Expiration. Mislim, ovo je između deathcorea, ekstremnog djenta ali i industriala, toliko LUDAČKI nisko naštimovano i napucano preko svih razumnih granica akustičke teorije da već i na ekstremnost zavređuje moju pažnju. Ali onda, ima tu i seksi gruva, par dobrih slemova i plus nekako je kul da bend koji OVAKO brutalno zvuči, to radi u ime Hrista spasitelja.

https://scapegoat5.bandcamp.com/album/skirmishes-of-existence-and-expiration

Montealski Primal Horde imaju toliko težak i napucan zvuk da čovek malo trepne na svaki takt njihovog novog EP-ja, Primal Horde. Muzika ovog benda je između death metala i hardcorea i u svakom je pogledu onoliko brutalna i nemilosrdna koliko sugeriše i naslovna strana ovog izdanja sa mišićavom rukom što podiže veliku kost u univerzalnom činu pretnje. Ne, dakle, MNOGO sofisticirano, ali vrlo dobro radi posao:

https://primalhorde.bandcamp.com/album/primal-horde

Brutalni death metal, od one najbrutalnije sorte je na jelovniku benda For All to Behold iz San Dijega. Prigodno naslovljen EP, So Long As They Fear, ima pet pesama nemilosrdnog prebijanja, pasiranja u najfiniji pire i onda stavljanja tog pirea u raketu da ga ispalite u sunce. For All to Behold pritom zvuče ozbiljno, bez nekakvog zastranjivanja u slam stilizacije ili ikakvu „zabavnu“ stranu death metala. Kad se ne poliva brutalnim blastbitom ovde se trpa disonantan mošerski brejkdaun i tako u krug. Meni odlično, ali kako obično kažemo, ovo je za utreniranog slušaoca.

https://foralltobehold.bandcamp.com/album/so-long-as-they-fear

Španci Bocc su više u doom-death maniru, ali ni njihov EP, La forja dels cranis nije za podcenjivanje kada je brutalnost u pitanju. Uostalom, izdali su ga za etiketu sugestivno nazvanu Violence In The Veins. Elem, četiri su to pesme malo gruva, mao udaranja, ali se ovde dosta udara i u toku gruva. Sve je to primitivno, sirovo, vrlo teško i mračno i sem ako niste nekakva uštogljena osoba zalutala u death metal sekciju ovog prikaza, ovo će vam se dopasti:

https://violenceintheveins.bandcamp.com/album/la-forja-dels-cranis

Sjajna je nedelja u kojoj imamo više od jednog odličnog izdanja iz Srbijice, pa evo onda sa zadovoljstvim da ukažemo da požarevački death metalci Mogila Deathcult imau novi EP, Vile Torture. Drugo izdanje za bend koji je diskografski debi napravio prošle godine (nakon više od deset godina svirke pod drugim imenom) je, pa, odlično. Ovo je i dalje old school death metal, prljav i teturav, jedva izašao iz groba i nimalo raspoložen na ime trenutnog stanja stvari. Ovaj materijal je produkcijski zreliji – i dalje ugodno jeftin i prirodan u zvuku – a pesme su takođe udobnije smeštene u OSDM kolevku i predstavljaju pravi užitak za uho. Moja jedina zamerka je da ovoga, sa dva introa i dve kratke pesme, ima PREMALO. DAJTE ODMAH JOŠ!!!!!!!!!!!

https://mogiladeathcult.bandcamp.com/album/vile-torture

Sladak je i poljski Spirits Way, na svom trećem albumu, Attendite a Falsis Prophetis. Nije ovo posebno imaginativna interpretacija death metala, neki od članova ove grupe su svirali u Lost Soul, recimo, koji su i sami zvučali vrlo klasično, ali šta fali u domenu maštovitosti, Spirits Way dodaju u domenu varvarstva. Ovo je toliko, zapravo divljački da na momente preti da se raspadne, sa produkcijom koja ne zna da baš sasvim kanališe muziku, ali time je valjda i šarmantnije:

https://spiritswaydeath.bandcamp.com/album/attendite-a-falsis-prophetis

Čikaški Morbidity UBIJAJU sa debi EP-jem (zapravo mini-albumom od šest pesama) Malignant Necropsy. Ovo je death metal za koji je prvi epitet koji vam padne na pamet „pećinski“. Iako je produkcijski ovo zapravo masno, debelo, moćno i teško, Morbidity sviraju onako primitivan i brutalan death metal kakav zamišljate da bi izvodili Neandertalci da su imali pristup električnim instrumentima i amplifikaciji. Ali pesme su pritom vrlo dobro napisane, sa puno neodoljivog gruva i dobrih rifova i Morbidity su nekako kao nekakav izgubljeni biser iz 1994. godine koji se nekim neobjašnjivim preokretom sudbine obreo u 2024. Ako volite Cannibal Corpse i Monstrosity, obožavaćete Morbidity:

https://morbiditydm.bandcamp.com/album/malignant-necropsy-3

Francuski Ad Patres  sa svojim trećim albumom ne otkrivaju nikakve nove, negažene staze kroz death metal džunglu, ali ponekad je ZAISTA dovoljno da samo pišete i svirate kompetentne pesme sa dobrim rifovima, lepršavim ritmovima, čestim promenama smera i brzine i da je sve to miksovano pristojno (ako već ne sad nešto RASKOŠNO), da ima topao zvuk i čovek će biti zadovoljan. Čovek, u ovom slučaju ja, može da prijavi da je Unbreathable dakle, vrlo ugodna ploča, jedan death metalski comfort food koji ću takođe preporučiti ljubiteljima Monstrosity, Malevolent Creation i sličnih projekata:

https://non-serviam-records.bandcamp.com/album/unbreathable

Da nastavimo gruverski, Between The Killings iz Indijane imaju drugi EP, The Killing Quartet Vol. 2 – Omnipotence, i iako ova ekipa (sa članovima Maimed, Lividity i još mase bendova iz Ilinoja) svira brutal death metal sa svim flažoletima i blastbitovima koje odmah čujete u glavi, ovaj materijal je zapravo dosta prijatan. Napucana, nedinamična produkcija na stranu, Between The Killings su donekle pitki, sa dosta mošerskog gruva i promišljenih solaža na gitarama, pa iako treba da imate otpornost na brutal death metal zvuk, muzički je ovo znatno prijateljskije od prosečne BDM ponude:

https://betweenthekillings.bandcamp.com/album/the-killing-quartet-vol-2-omnipotence

Duo iz Čikaga (od nedavno u Švedskoj), Brazen Tongue, na svom prvom albumu, Of Crackling Embers and Sorrows Drowned lepo spaja melodični death metal, malo thrasha pa čak i progresivnog metala za jednu ubedljivu, dosta srećno podešenu smešu rifova, melodija, agresivnog ritma. Osnovani još pre osam godina ali sa prvim objavljenim snimcima tek ove, Brazen Tongue su osvežavajuća pojava u svetu melodičnog death metala već time da nisu stopedeseta kopija The Black Dahlia Murder, Amon Amarth i sličnih originatora, već imaju osoben zvuk i filozofiju:

https://brazentongue.bandcamp.com/album/of-crackling-embers-and-sorrows-drowned

Noroth iz Sijetla imaju, evo, već treći album za četiri godine, no, za sada se dobro drže i muzika ne zvuči rutinirano i maniristički. Nije, da se razumemo, ona ni sad nešto preterano maštovita, ali Sacrificial Solace je ploča sirovog, prljavog death metala koji se ne zamara nekakvom akademskom teorijom ili progresivističkim ambicijama. Ovo je prosto kvalitetan mrtvački gruv umotan u preteće rifove, posoljen surovim grlenim vokalima, sve producirano vrlo solidno i spakovano za veče propisnog hedbengovanja. Nema greške:

https://carbonizedrecords.bandcamp.com/album/sacrificial-solace

https://noroth.bandcamp.com/album/sacrificial-solace

Swelling Repulsion iz Kolorada kombinuju death metal sa malo progresive i mada imaju prilično ružan, abrazivan zvuk, drugi album Fatally Misguided im ima dovoljno štofa da ga preporučim za slušanje. Ovo je svakako hermetično, namenjeno pre svega iskusnoj death metal publici koja će umeti da ceni detalje sofisticiranosti u oluji agresije, ali svakako, ako imate imalo interesovanja za death metal koji izlazi iz najugaženije staze i traži svoje putanje, ovo vredi da se čuje:

https://swellingrepulsiondm.bandcamp.com/album/fatally-misguided

Vrlo, pak, standardni brutal death metal jelovnik stiže na novom izdanju za Unique Leader. Pričamo o četvrtom albumu italijanskih Vomit the Soul, benda koji svira već četvrt veka i ekipa je muzičara sa nebrojeno mnogo drugih projekata. I, sad, Massive Incineration, kako se album zove, je definitivno produkt rutiniranog benda koji svoje Cannibal Corpse inspiracije i dalje prominentno drži u pesmama što su naravno otišle nekoliko koraka dalje u smeru nove brutalnosti, ali nije ni mnogo originalan. Sve smo ovo, hoću da kažem, već čuli na pločama raznih brutal death metal i slamming death metal postava, a u ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti Vomit the Soul zapravo najviše zvuče kao Dying Fetus. I, mislim, ko voli Dying Fetus nema šta da razmišlja, ali i inače, ako volite brutal death metal a ne smeta vam stručno ali nemaštovito potezanje vrlo klasičnog repertoarskog alata, ovaj album će vam prijati:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/massive-incineration

Ahhhh, novi Severe Torture, ponekad je zaista moguće vratiti se kući i zateći u njoj sve onako kako ste ga ostavili. Nizozemski veterani su poslednji album snimili pre bezmalo petnaest godina i mada pričamo o bendu koji nikada nije sad nešto KIDAO originalnost, to je bila jedna prijatna ploča energičnog, zaraznog death metala sa koje i dalje neke pesme rado provrtim. Sada, sa osveženom postavom, Torn From The Jaws Of Death je logičan nastavak i kolekcija ložačkih rifova, brzog ritma, grubog ali razgovetnog vokala. „Novi“ bubnjar (u bendu od 2018. godine), Damiën Kerpentier je vrlo solidna zamena za dugogodišnjeg udarača Setha van de Looa i mada ni ovaj album, kao ni jedan rad Severe Torture do sada nema ambiciju da tu sad nešto propituje i de/ rekonstruiše žanr, on pruža finu količinu mošerske, energične muzike uz koju možda nećete imati transcendenctno iskustvo ali ćete sa odobravanjem  klimati glavom većinu vremena:

https://severetorture.bandcamp.com/album/torn-from-the-jaws-of-death

Gorgon Vomit su death metal bend iz Londona koji se tematski bavi stvarima kakve biste pre očekivali od nekog rege sastava. Mislim, evo, aktuelni minialbum se zove Skeng Down Jah i to je vrlo simpatično i, čak, može nekog nepažljivog navesti da pomisli kako su ovde na programu relaksirani kontraritmovi i melodične religiozno-drogeraške himne. Naravno, kad pustite muziku, iz zvučnika izleti uragan žileta i isecka vas na komade, onda se setite šta smo napisali u prvoj rečenici: ovo je death metal. I to agresivan, na granici onog što zovemo bestijalni ili war metal, sav u furioznim rifovima i brutalnom tempu. Zvuk je pritom težak, debeo, sa niskim štimom i ogromnim gitarama, ali ne sasvim bez dinamike i Gorgon Vomit  VEOMA uspešno demonstriraju koliko su napredovali  u poslednjih par godina. Izvrsno:

https://forgottensorceryproductions.bandcamp.com/album/skeng-down-jah

Na kraju smo pa da poslušamo krosžanrovske ploče i heavy metal i da se razilazimo. Kvebečani Citizen Vicious su negde između motorhedovskog metala, garažnog panka i thrash metala. Novi mini LP, Longueuil, posle dva propisna albuma, nudi šest žestokih a opet zaraznih pesama koje umeju da zazvuče i himnično – makar ako ste navikli da himnu pevate za šankom u kafani – ali i da propisno zaoru. Naravno da je sve to sirovo ali neodoljivo.

https://citizenvicious.bandcamp.com/album/longueuil

Have Blue su iz Berlina a njihov „progresivni pank“ je vrlo zabavan. Album Minus Minus ima svu kompulzivnu bas-turbinu kakve su imali bendovi poput Nomeansno ili Victims Family u vreme kada su krčili nove puteve u panku, a ima i čvrste, mada maštovite pesme, sa veoma jakim, drajverskim tempom i energičnom svirkom ali i sa dosta detalja i sofisticiranih trikova. Još i pevanje na Nemačkom! Odlično je:

https://haveblue.bandcamp.com/album/minus-minus

Brazilci Nightwölf imaju novi EP, Unleash the Cult. Posle debi albuma od jesenas, ovo je fini mali dezert sa dve stare pesme snimljene u novoj postavi, partikularno da se prikažu veštine novog pevača Miltona Monteira iz Underhate. Verovatno ne znate Miltonov opus sa tim bendom (koji je skroman) ali njegova glasina i vokalna tehnika su idealni za bend izrastao na najklasičnijim heavy metal temeljima osamdesetih pa ovaj EP možete slistiti u jednom zalogaju i zadovoljno podrignuti, nadajući se da Nightwölf već vredno rade na novom materijalu:

https://nightwolfmetal.bandcamp.com/album/unleash-the-cult

Za malo instrumentalnog proggy egzibicionizma, tu je nova Dysrhythmia. Ovaj projekat članova Goruts (Colin Marston, Kevin Hufnagel) proslavlja četvrt veka rada devetim albumom, Coffin of Conviction i ako ste slušali njihove prethodne radove – ili prethodne radove ovih ljudi sa drugim bendovima tipa Behold the Arctopus, Krallice itd. – tačno znate da ćete dobiti matematičarski, kompleksan metal ali ne bez duše. Marston, Hufnagel i bubnjar Jeff Eber se voze u traci u kojoj se Primus susreću sa Gojirom i Mastodonom i, mislim, to je dobra traka da se u njoj vozi već duže od dve decenije:

https://dysrhythmia.bandcamp.com/album/coffin-of-conviction

The HU Live At Glastonbury je, kako mu i ime kaže snimak nastupa uglednog mongolskog folk-metal benda The HU na festivalu Glastonberi u Ujedinjenom kraljevstvu od prošle godine. Ako ste ikada čuli i voleli The HU, već ste kliknuli na link i kupujete ovo izdanje. Ako niste, probajte ga, ovo je razoružavajuće slatka kombinacija pastirskog folka i nabijajućeg metala koja ujedinjuje nacije, generacije, ljude:

https://thehu.bandcamp.com/album/the-hu-live-at-glastonbury

Za slučaj da niste svesni, Insect Ark su – iako bazirani u Berlinu – zapraov duo američkih muzičara. Dana Schechte iz Swans radi gitare, basove, sintisajzere i vokale dok Tim Wyskida koga znate iz Khanate i Blind Idiot God svira bubnjeve. I ako nikada niste slušali Insect Ark, budite sigurni da će svakom ljubitelju Khanate i Swans ovo da legne ko budali šamar. Novi album, četvrti po redu, naslovljen Raw Blood Singing je zapravo velikim delom nastao kao solo materijal koji je Dana Schechte pisala i izvodila tokom pandemije pa onda proširen i rearanžiran sa Wiskydinim uplivom. Moćno je ovo, naravno, na granici između metala, avangarde i folka sa kapacitetom da se dopadne i doom i folk publici ali i svima koji vole da čuju rok muziku izmeštenu iz zone komfora i uteranu u dostojanstvenu ali OGOLJENU ekspresiju. Izuzetno:

https://insectark.bandcamp.com/album/raw-blood-singing

Intranced su iz Los Anđelesa i ovde sviraju ljudi sa iskustvom rada u White Wizzard, Poisoned Challice, Serpent Crown itd. Dakle, heavy metal dosta tradicionalne provinijencije sa malo glam preliva, ali čvrst, energičan, bluzerske osnove, razrađenije, er, razrade… Naravno da je ovo hiperkvalitetno u pogledu muziciranja, no debi album Muerte y metal ima i solidnu količinu karaktera i  svakako treba da ga poslušate:

https://intranced.bandcamp.com/album/muerte-y-metal

Francuski Nightmare rade još od kraja sedamdesetih i mada novi album, Encrypted ima, naravno, osveženu postavu i moderan zvuk, ima na njemu još više nego dovoljno klasične heavy metal energije da se čovek malo naježi. Rifovi su ovde moćni, ritam neumoljiv, ali melodičnost koja je neraskidivo uvezana u zvuk ove ekipe svemu daje finu patinu old school heavy metal grandioznosti i epike. Muzičari su svi ovde odlični – veteran Yves Campion je skupio vrlo solidnu ekipu tokom godina – ali apsolutni as je nova pevačica Barbara Mogore, žena moćnog glasa koji začas od prljavog sub-bluz laveža pređe u hrapavi death metal i muzici daje mnogo lepih nijansi. Sjajno:

Psychic Graveyard iz San Dijega prolaze kroz „psihodelično“ i povremeno završe i u psihotičnom. Album Wilting je kao da ste uzeli Pere Ubu, natankovali Davida Thomasa problematičnom količinom apsinta i onda ga pustili da pada po studiju i maše rukama naslepo dok ostali muziačri pokušavaju da izbegnu teže povrede i da se drže unapred dogovorenih pesama što bolje mogu. Ovo sve što pišem mislim kao najveću moguću pohvalu. Mislim, ovo je MNOGO dobro, maštovito, nestašno, puno ideja a opet svedeno na jednu pankersku dimenziju eksperimenta i psihodelije bez ambicije da se svaka pesma izmetne u progresivni ep od pola sata. Kratko, slatko i ubitačno:

https://psychicgraveyard.bandcamp.com/album/wilting

Album nedelje stiže sa, jelte, globalnog juga. Brazilski Weedevil su konzistentno bili sjajni tokom poslednjih nekoliko izdanja, pa je novi album, Profane Smoke Ritual nekako očekivano odličan. I, mislim, ovo je bend koji apsolutno zaslužuje sveopštu pažnu u doom-stoner zajednici jer nudi idealnu kombinaciju težine i melodičnosti, tradicije i maštovitosti, satanizma i narkofilije. Dakle, sa jedne strane imamo gruverski, heavy izraz baziran na bluziranim doom i stoner matricama, te na jakim, velikim rifovima koji su istovremeno i zarazni i preteći, a sa druge dolazi nova pevačica, poznata samo kao Poison, za sada poslednja u nizu izvrsnih vokalistkinja presudnih za zvuk ovog benda. Poison ima MOĆNU glasinu i savršeno udara finalni glanc na građevinu teških rifčina i jakog ritma, a produkcija albuma je takođe najbolja do sada, sa finom kombinacijom težine i prostora. Obavezna lektira:

https://weedevil.bandcamp.com/album/profane-smoke-ritual